недеља, 31. јануар 2010.

СВЕТИ МАРКО ЕФЕСКИ

ИСПОВЕДАЊЕ ПРАВЕ ВЕРЕ СВЈАТЈЕЈШЕГ МИТРОПОЛИТА ЕФЕСКОГ ГОСПОДИНА МАРКА ЕВГЕНИКА, ИЗЛОЖЕНО НА САБОРУ СА ЛАТИНИМА У ФЛОРЕНТИЈИ

1. По благодати Божијој научени побожним догматима и у свему следујући Светој и Католичанској Цркви, верујем и исповедам да је Бог Отац једини беспочетни и безузрочни, и Извор и Узрочник сина и Светог Духа; јер од Њега се рађа Син и од Њега исходи Свети Дух. Као што Син не учествује у исхођењу (Светог Духа од Оца), тако ни Дух не учествује у рађању (Сина од Оца). Другим речима, Обојица представљају Оне Који произилазе, и то заједно Један са Другим, како поучавају Оци богослови. Управо се због тога и каже да Свети Дух исходи "кроз Сина", тј. "са Сином", и као и Син (произилази од Оца), мада не на начин рађања (γεννητως) као Овај. За Сина се не каже да је рођен "кроз Духа" због тога што већ само име Син указује на сродност одређеног карактера, како не бисмо помислили да је Он Син Духа. За Духа се, пак, каже да је "Дух Сина" због тога што Му је својствен по природи и кроз Њега се јавља и дарује људима. Међутим, Син није нити се назива "Сином Духа", како каже свети Григорије Ниски. Ако исказ "кроз Сина исходи" показује узрок (битовања Светог Духа), као што кажу нови теолози, а не да Он кроз Њега просијава и јавља се и уопште заједно са Њим произилази и прати Га, као што каже Божанствени Дамаскин, не би сви богослови редом тако експлицитно одузимали од Сина својство Узрочника (битовања Светог Духа). Један од њих каже овако: "Једини Извор (тј. једини Узрочник) натприродног Божанства је Отац и тиме се Он разликује од Сина и Светог Духа"[1], а други следеће: "Једини нерођени и једини извор Божанства је Отац"[2], тј. једини Узрочник, као и једини безузрочни. Неки кажу овако: "Све што има Отац има и Син, осим својства да буде Узрочник"[3], а други следеће: "Ни Римљани не називају Сина Узрочником Светог Духа".[4] Један од светих Отаца износи овакво мишљење: "Једини Узрочник је Отац"[5], а на другом месту каже следеће: "Сина не називамо ни Узрочником ни Оцем",[6] а касније и овако: "Оно што одговара Извору, Узрочнику, Родитељу, треба придавати само Оцу"[7]. Додајући реч "кроз" у односу на Сина, овај изузетно прецизан теолог, Јован Дамаскин, не би избацио речи "от, из" да за то није било потребе. У осмој глави Богословских разматрања он каже овако: "Ми не кажемо да Дух произилази од Сина, него Га називамо "Духом Сина" и исповедамо да се кроз Сина јавља и даје нама"[8], а у тринаестој глави додаје и следеће: "Исказ "Дух Сина" не користи се у смислу да Свети Дух произилази од Сина, него да Дух кроз Њега исходи од Оца: јер само је Отац Узрочник"[9]. На крају посланице Јордану он каже овако: "Ипостасни Дух резултат је Извођења и Исхођења од Оца кроз Сина, али не од Сина, јер Дух Који јавља Логоса је Дух "уста Божијих"[10]. У беседи на погребење Божанског Тела Господњег он каже следеће: "Дух Свети Бога и Оца као Онај Који од Њега исходи, Који је, како се каже и од Сина као Онај Који се кроз Њега јавља и даје твари, али Који нема битовање од Њега"[11]. Очигледно да предлог "кроз", тамо где означава посредништво у односу на узрок (μεσιτείαν αιτιώδη) и најближи узрок, као што желе Латини, има исто значење као и предлози "од, из" и може да замени овог другог у истом значењу, као на пример, "Добих човека кроз Бога"[12] (δια τοϋ Θεού), тј. "од Бога" (έκ τοϋ Θεοϋ), "Човек кроз жену"[13] (δια γυναικός), тј. "од жене" (έκ γυναικός). Због тога, када се избацује предлог "из, од" (έκ), јасно је да се заједно са њим избацује и појам узрочника. Дакле, преостаје да се, сагласно схватању прецизног богословља, каже да "Дух Свети исходи од Оца кроз Сина" у смислу да се, исходећи од Оца кроз Сина, Он пројављује и показује или просијава и показује као Онај Који јавља Христа). "Јер Он поседује овај карактеристичан знак личног ипостасног својства", каже свети Василије Велики, "да се познаје после Сина и заједно са Сином, а од Оца има битовање"[14]. Овим он жели да стави до знања да исказ "кроз Сина" означава "са Сином", јер овде се не придодаје некакво друго лично својство Светог Духа у односу на Сина, осим да се Он са Њим познаје, нити некакво другачије у односу на Оца, осим да Он од Њега има битовање. Дакле, ако лично својство треба без сумње да одражава оно чега је лично својство, произилази да Свети Дух нема никакав други однос према Сину, осим што се с Њим познаје, као ни у односу на Оца, осим што има битовање од Њега. Дакле, Свети Дух не исходи од Сина и нема битовање од Њега: јер шта представља препреку да се каже да Дух Свети исходи кроз Сина, као што се каже следеће: "Све" кроз Сина "постаде"? Међутим, ово се заиста каже и овде предлог "кроз" стоји уместо предлога "од, из", али никада се не каже и нико неће наћи да се негде каже да Дух исходи кроз Син, а да се не помиње Отац, него се каже овако: " О д Оца к р о з Сина". Овде ни у ком случају није садржана неопходност да се Сину приписује Узрок (Светог Духа). Управо се због овога исказ "од Сина" апсолутно нигде не среће и јасно је да је он недопустив.

2. Што се тиче речи Западних Отаца и Учитеља који Сину приписују улогу Узрочника Светог Духа, ја их нити знам (јер њихова дела никада нису била преведена на грчки језик и нису била одобрена од стране Васељенских Сабора) нити прихватам, примећујући да су искварене и да имају много уметака, како у многим другим књигама, тако и оној коју су Латини понудили јуче и трећег дана - у књизи Докумената Седмог васељенског сабора у којој је Символ вере, који се налази у Саборској одлуци, има додатак (Filioque). Они који су тада били присутни знају какав је стид обузео све када је он прочитан. Међутим, ови (Западни Оци) нису писали ништа што је у супротности са Васељенским Саборима и њиховим општим догматима, нити било шта што се не слаже са Источним Учитељима, нити било шта неодговарајуће, о чему сведоче многе њихове речи. Због тога одбацујем сличне опасне исказе о исхођењу Светог Духа и, сагласно са светим Јованом Дамаскином, не кажем да Дух Свети исходи од Сина, па макар неко други и говорио овако, нити кажем да је Син Узрочник и Изводитељ Светог Духа, да овим не бих у Тројицу увео Другог Узрочника и да би се тиме испоставило постојање два Узрочника и два Начела. Јер бити Узрочник овде не представља својство суштине, тако да је оно заједнично и једно за Три Личности. Због тога Латини никада и ни на који начин неће избећи два почетка док год буду тврдили да је Син Начело Светог Духа. Начело је лично својство и њиме се разликују Личности (међу Собом).

3. Дакле, следујући у свему Светим и Васељенским Саборима и богомудрим Оцима који су на њима заблистали:

"Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. И у једнога Господа Исуса Христа Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова. Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносуштног Оцу кроз Кога је све постало. Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао са небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек. И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао, и био погребен. И Који је васкрсао у трећи дан по Писму. И који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца. И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом Царству неће бити краја. И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и слави, Који је говорио кроз Пророке. И једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Исповедам једно крштење за опроштење грехова. Чекам васкрсење мртвих. И живот будућег века. Амин".

4. Ово свештено учење и Символ вере који је донет на Првом и Другом васељенском сабору и који је санкционисан и потврђен од стране осталих сабора, свом душом прихватајући и чувајући, прихватам и целивам са поменутих седам Сабора и онај Сабор који је после њих био сазван у време владавине Благочестивог цара Василија Ромејског и Свјатјејшег патријарха Фотија, који је био назван "Осмим васељенским сабором", а који је у присуству легата блаженог папе Старог Рима Јована - епископа Павла и Евгенија и Петра презвитера и кардинала, санкционисао и потврдио Седми васељенски сабор и одредио да се приброји Саборима који су одржани пре њега, поново потврдио Свјатјејшег патријарха Фотија на катедри, а такође осудио и анатемисао, као што су то чинили и остали Васељенски Сабори, оне који се дрзну да уносе било какав нов додатак или да било шта избаце или да уопште уносе било какве промене у горе наведеном Символу вере. "Ако се неко" каже овај Сабор, "поред овог свештеног Символа вере усуди да пише други Символ или да додаје или да одузима и дрско да говори о овој одлуци, нека буде осуђен и избачен из читаве хришћанске заједнице".[15] Исто то у вези овог додатка у Символу вере још опширније и очигледније говори и папа Јован у посланици Свјатјејшем Фотију. Овај Сабор такође је донео каноне који се налазе у свим зборницима канона.

5. Дакле, у складу са одлукама како овог, тако и Сабора који су одржани пре њега, сматрајући неопходним да чувам свештени Символ вере ненарушеним, онаквим какав је био и донет, и прихватајући оно што су они прихватили и одбацујући оно што су они одбацили, никада нећу примити у општење оне који су се усудили да у Символ вере додају новину која се односи на исхођење Светог Духа док год буду наставили да поштују ту новину. "Јер онај који је у заједници са одбаченим из заједнице" како се каже, "нека и сам буде изопштен".[16] И Божанствени Златоуст, тумачећи следеће апостолове речи: "Ако вам неко проповеда Јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде"[17], каже овако: "Он није рекао ако би вам објавили нешто супротно или га потпуно изврнули, него ако би и нешто мало проповедали поред онога што сте примили, или ако су можда нешто променили, нека буде анатема". Тамо он каже још и ово: "Неопходна је умереност да се не би показало да је погажен закон"[18]. И Василије Велики у "Подвижничким поукама" каже следеће: "Одбацити било шта од онога што је написано или уводити било шта што није написано представља јавно отпадање од вере и знак дрскости. Јер Господ наш Исус Христос каже овако: "Овце Моје слушају глас Мој", а пре тога и следеће: "А код туђег не иду јер беже од туђег гласа"[19]. И у посланици монасима он каже овако: "Ако неки претендују да исповедају праву веру, а ипак имају заједницу са онима који другачије мисле, ако и после савета не престану да овако поступају, треба и њих саме сматрати не само одлученима, него их не треба ни браћом називати". А пре њега и Игнатије Богоносац у посланици Божанственом Поликарпу Смирнском каже следеће: "Свако ко говори другачије од онога што је установљено, макар и био достојан по вери, макар и постио и поштовао девственост и чинио чуда и пророковао, нека ти буде као вук у овчијој кожи који ради на пропаст оваца". И каква је потреба да много говоримо? Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и цело Свето Писмо саветују нас да се клонимо оних који другачије мисле и да иступимо из заједнице са њима. Дакле зар ћу, презревши све њих, кренути за онима који под маском лажног помирења позивају да се склопи унија са онима који су нарушили свештени и Божански Символ вере и који уводе Сина као другог Узрочника Светог Духа? Јер остале бесмислице, од којих би и једна била довољна да се са њима разиђемо, сада остављам непоменуте. Нека ми се никада не догоди ово, о Утешитељу Благи, нека никада не одступим у толикој мери од себе и од здравог расуђивања, него имајући од Твог Учења и од Тобом одухотворених људи нека се прикључим Оцима мојим, односећи одавде, ако не нешто друго, онда Православље (την εύσέβειαν)

Препоручујемо да наручите књигу Свети Марко Ефески од издавача

субота, 30. јануар 2010.

Да ли ће се папа и римокатолици "покајати Православнима",на сабору у Нишу 2013.год.








Српски делегати у издајничкој завери против свете Цркве Православне, Светог Предања и Светих Догмата: Иринеј Буловић, крајње десно. Игњатије Мидић, два места лево од Иринеја, изнад Каспера у првом реду Иза затворених равенских врата ова двојица Амфилохијевих изасланика потписали су у име целе српске цркве :
Цитат:
U dokumentu potpisanom u Ravenni utvrduje se kako je Papa "prvi medu patrijarsima", a Rim je "prvo sjediste". Te dvije tocke bile se medu glavnima koje su dovele do rascjepa izmedu katolika i pravoslavaca 1054. godine, a sada bi mogle biti temelj ponovnog ujedinjenja.


Блиц: Saopštenje poglavara SPC Patrijarh Irinej: Izvinjavam se muslimanima

Njegova svetost patrijarh srpski Irinej izjavio je juče da njegov „nesrećni“ iskaz o psihološkom profilu muslimana ne izražava njegov stvarni odnos prema islamu, koji je utemeljen na apsolutnom uvažavanju identiteta, digniteta i integriteta muslimana kao pojedinaca, Islamske zajednice, kao celine i islama, kao velike svetske religije.

„Povodom mog nesmotrenog paušalnog iskaza o psihološkom profilu muslimana, prenetog u dnevnom listu „Blic“ na Svetog Savu, izjavljujem da on zaista može da bude protumačen na način na koji su ga shvatili oni muslimanski vernici i verski lideri koji su se osetili povređenima iako takvu nameru uopšte nisam imao niti taj nesrećni iskaz izražava moj stvarni odnos prema islamu, utemeljen na apsolutnom uvažavanju identiteta, digniteta i integriteta muslimanâ kao pojedinaca, Islamske zajednice kao celine i islama kao velike svetske religije.
Nije mi želja da pokažem naknadnu pamet niti da tražim izgovor, ali da je „Blic“ objavio, kao što nije, ono što je prethodilo, i nastavak mog iskaza, javnost bi saznala i za moje reči da smo svi stvoreni po slici i prilici Božjoj i da smo, samim tim, pozvani da čovekoljubljem prevazilazimo sve postojeće razlike i da živimo u zajedništvu i međusobnoj ljubavi i poštovanju.
Izražavam svoje najdublje žaljenje zbog ovog iskaza i zbog njegovih posledica, a muslimanima - našim bližnjima i našoj braći – upućujem svoje iskreno izvinjenje“, navodi Njegova svetost u pismenoj izjavi.


„Blic“ će dati pun doprinos razumevanju
„Blic“ je verodostojno preneo izjavu Njegove svetosti patrijarha srpskog Irineja. Nije nam bila namera da bilo koga vređamo ili dovedemo u neugodan položaj. Žao nam je što je izjava patrijarha, koga izuzetno cenimo, izazvala neželjene reakcije i polemike, ali se iskreno nadamo da će pojašnjenja i izvinjenja doprineti boljem razumevanju svih verskih zajednica u Srbiji. Redakcija „Blica“ će, kao što je to činila i do sada, tome dati pun doprinos.

Rijaset Islamske zajednice za međusobno poštovanje

Rijaset Islamske zajednice Srbije, takođe se oglasio povodom patrijarhovog izvinjenja:
''Jedino Bog ne greši. Ljudi greše, a kada to čine na Boga hule, Bogu je ugodno kad se čovek kaje i zatraži oprost. Bogu je još ugodnije kada čovek čoveku prašta, zato neka Vam je prosto, da nas Svevišnji podrži da se međusobno ne vređamo i da životna iskušenja i sreću podelimo u miru i poštovanju. Samo međusobnim uvažavanjem i poštovanjem svačije osobenosti možemo postići kvalitetan suživot na opšte zadovoljstvo'', navodi se u saopštenju.


Zukorlić: Dalje ponašanje SPC presudno za normalizaciju odnosa

Glavni muftija Islamske zajednice Muamer Zukorlić, izjavio je povodom izvinjenja da je ono prihvatljiv korak čime se ne mogu sanirati posledice izazvane prethodnom izjavom, ali se mogu ublažiti.
„Za normalizaciju naših odnosa od presudnog je značaja dalje ponašanje SPC prema Islamskoj zajednici. Crkva je institucija sa najjačim uticajem na državu. Zato njena odgovornost nadilazi odgovornost ostalih crkava i verskih zajednica“, izjavio je Zukorlić.



петак, 29. јануар 2010.

Ко је и зашто убио патријарха Варнаву?


ПДФ Штампа Ел. пошта
Написао Дејан
четвртак, 06 август 2009 21:44

-Убиство патријарха Варнаве Росића

-Католички конкордат

-Неуспешни атентат на владику Николаја Велимировића

-Тајни тестамент краља А. Карађорђевића

-Убиство генерала Томића и служавке с двора...

-Убиство патријарха Варнаве Росића

Српски православни патријарх Варнава Росић преминуо је изненада у својој 57 години, 23 јула 1937 под веома сумљивим околностима које су до дан данас неистражене. Патријарх Варнава је био велики противник римокатоличког конкордата. Српски лекари никада се нису изјаснили да ли се ради о тровању или не?! Исто то су урадили Дански лекари који су само изјавили ''да је могуће тровање храном''. Патријархова браћа су прошли исто као патријарх - отровани су храном. Варнава је неко време лежао, а доктори су покушали да га спасу, међутим отров је био сувише јак и брзо се ширило па патријарху више није било лека...Он никада није рекао на кога сумња да га је отровао?! Постоји више њих који су желели да патријарха Варнаву виде мртвог!

-Католички конкордат.

Конкордат римокатоличке цркве с којим је влада Србије још 1914 мислила да ће решити међуверске и међунационалне мржње између Срба и Хрвата био је један од разлога смрти патријарха Варнаве. Никола Пашић премијер Србије хтео је да потпише са римокатоликом црквом једну врсту споразума(конкордат) с којим је мислио да реши ''Хрватско питање''. Врло брзо по формирању краљевине СХС почело се опет са преговорима(који су били прекинути због првог светског рата) који су прекидани и настављени 1931 године. Конкордат око кога се потрудила Влада Милана Стојадиновића био је потпуна капитулација пред захтевима Рима, који се сасвим ставио изнад државе Југославије. Критичари истог су, пре свега, тврдили да је Конкордат непотребан, јер га је у свету потписало свега девет држава, међу којима јесу биле Немачка, Италија и Аустрија, али и Хаити. Велика Британија и Француска никакав међудржавни уговор с Ватиканом нису имале. Указивало се на то да се римокатолицима даје могућност мисије међу православнима. Начело равноправности конфесија било је повређено ставом да ће римокатолички свештеници бити заштићени као и државни службеници (што није било предвиђено по Закону о Србској Православној Цркви). Римокатолицима је било дато право на рад у милосрдним установама и непосредно деловање међу болеснима и сиротињом. Римокатолички свештеници су били заштићени и пред судом више од православних: држава је морала не само да обавести њихову црквену власт о покретању поступка, него и да наведе разлоге због којих је поступак покренут, па чак и да формира мешовиту комисију са црквеном влашћу ако ова одбије да окривљено духовно лице повуче са положаја...итд... По православну цркву овакав један споразум је био неприхватљив пошто је римокатоличку црву стављао изнад свих осталих у Југославији. Патријарх Варнава и др. владике, свештена лица и грађани Југославије су у неколико наврата правили протесне скупове у којима је чак повређен један владика пошто је полиција била ангажована да ''демонстранте'' растера са улица, а протесном скупу су су се придруживали и комунисти рачунајући да ће тако оборити, или бар ослабити кнеза Павла и владу Стојадиновића. Да би спречила да православни свештеници гласају за конкрдат у скупштини(у скупштини Југославије је било неколико црквених лица) црква им је запретила одузимањем чина и свих црквених привилегија, али ни то није дало резултате пошто је конкордат усвојен у скупштини. Кнез павле, влада Стојадиновића и скупштина Југославије су потписали односно усвојили конкордат који никада није био примењен у пракси. У време усвајања конкордата СПЦ је захватио велики раздор, поготово међу владикама међу којима их је било ЗА и ПРОТИВ конкордата.

-Неуспешни атентат на владику Николаја Велимировића

На владику Николаја Велимировића који је попут патријарха Варнаве био велики противник конкордата, покушан је, на сву срећу неуспешни, атентат. Како сведочи оновремени жички искушеник, а сада архимандрит, Јован Радосављевић. Атентат је избегнут после сабора богомољаца о Крстовдану, септембра 1938, када је ђакон Тимотеј открио младог човека с револвером у руци како хита на спрат жичког конака где је Владика седео са својим гостима. Сумњало се да је иза покушаја атентата стајао војвода Коста Пећанац, у договору са Миланом Стојадиновићем(председником владе). Владика Николај је упутио неколико писама људима у Југословенској влади али све то је прошло без резултата, а конкордат је усвојен већином у скупштини...

Тајни тестамент краља А. Карађорђевића.

Краљ Александар Карађорђевић је неколико недеља пред атентат написао нови тестамент којим се поништава стари и именују други људи за намеснке младог престолонаследника Петра. У старом тестаменту који је на крају био једини легитиман за намеснике су именовани: Кнез Павле, Иван Перовић и Раденско Станковић који је за време владавине краља Александра био министар просвете. Из ко зна којих разлога у последњим тернутцима живота краљ Александар мења одлуку и за Петрове намеснике именује: своју жену краљицу Марију, патријарха Варнаву и генерала Југословенске војске Томића. Сумња се да је краљ један примерак оставио на двору, а други дао патријарху Варнави.

Убиство генерала Томића и служавке с двора.

Генерал Томић је требао да буде један од намесника младог Петра према новом тестаменту због чега је представљао сметњу влади Стојадиновића и кнезу Павлу, првом јер би изгубио борбу за конкордат и вероватно као и кнез Павле - власт! Генерал Томић је убијен на веома нејасан начин, тај злочин никада није расветљен. Њега је увече убило непознато лице из ватреног оружја, мада све то је помало чудно јер је генерал Томић поред себе(на столићу) држао пиштољ који није употребио када је ''провалник'' ушао у кућу. Зато се поставља питање ''ко је убио генерала Томића''? Претпоставља се да је то учинила служавка у кући што је врло вероватно да је потегла пиштољ изненада, да генерал није могао да реагује.

Једна од служавки на двору је чула причу кнегиње Олге и кнеза Павла о тајном тестаменту који су њих двоје тражили на двору после атентата краља Александра (и вероватно нашли) због чега је платила животом. Краљица Марија је сазнала да служавка зна за тајни тестамент па јој је изнајмила стан у Београду док се ситуација не смири, али та служавка је већ сутрадан нађена мртва у новом стану. Ко је отровао патријарха Варнаву и његову браћу, убио генерала Томића, служавку на двору и покушао атентат на владику Николаја Велимировића и данас је нејасно!Краљица Марија је после ових убистава плашећи се са свој живот и живот свог сина Петра напустила Југославију док се ситуација није смирила

За крај...

Хтео сам на крају да напишем свој закључак и мишљење ко је убио патријарха Ванаву и остале поменуте људе али то ипак нисам истражио и то би била само обична, безвредна претпоставка, зато сам вама оставио да из овог текста изведете закључак ''Ко је убио патријарха Варнаву''?!

Дејан Ш.


Преузето са линк

четвртак, 28. јануар 2010.

Ватикан поздравио изјаву патријарха екуменистичке СПЦ г. Иринеја











Папа има јаку жељу да посети Србију
Овај наслов освануо је на насловној страници новина "Блиц".

Изјава патријарха Иринеја да је спреман на "дијалог "са папом,показује отворен и екуменски приступ,који ми дочекујемо са великом радошћу,каже "отац"Федерико Ломбарди,за "Блиц".Директор Канцеларије за медије Ватикана "отац "Федерико каже,да је патријарх Иринеј спреман да настави преговоре које је започео његов предходник патријарх Павле,тако да се сви надају да ће до тога и доћи 2013.године у нишу.Федерико каже,да је о томе било говора још током посете председника Тадиће Ватикану.Он још додаје,да папа не би желео да посети Србију као државник,него и као верски поглавар.

Очигледно је браћо,да је у избору новога патријарха,преовладала "прокатоличка струја СПЦ-а,ако узмемо у обзир да је митрополит Анфилохије докторирао у Ватикану,а Иринеј Бачки је одавно близак Ватикану и његовим"кардиналима".



Свети Сава 2010.





Слава Богу и Светоме Сави! Диван дан за вернике СИПЦ. Наша дечица од најмањег па на више, спремили су понеку рецитацију за нашег великог светитеља, Светога Саву. Било је јако лепо, деца су била тако лепо расположена а и одрасли верници нису заостајали у дечијим радостима. Она знају да су светосавско цвеће и будућност Србије. Сви их волимо и благодаримо им на труду и лепим песмицама. Од дечице СИПЦ за све светосавце!

недеља, 24. јануар 2010.

Српски Патријарси исповедници

Српски Патријарх Варнава мученик

Направимо кратак осврт,поводом актуелне ситуације и избора новог патријарха СПЦ,вративши се у не тако давну прошлост 1937 године,и видимо како су Српски патријарси храбро и непоколебиво исповедали веру,и чували Свето Православље,не подлежући притисцима запада(католика),нити државе и световних власти,нежалећи да у тој борби положе сопствени живот за православље и отаџбину.

Патријарх Варнава,који је одбио конкордат и покушај "паписта"да доминирају на овим просторима,за шта је платио животом, Патријарх Гаврило Дожић који је био у логору,и није правио компромисе са вером и државним комунистичким властима и Патријарх Викентије,који је одбио да направи "југословенску Цркву"и који се упокојио под неразјашњеним околностима!

А са друге стране видимо њихове наследнике:"Црвени патријарх Герман",кога су поставиле безбожне комунистичке власти,и који је увео СПЦ у "Светски савет Цркава"ту зловерну екуменистичку организацију,чији је он био секретар 1965 године,затим "Патријарх Павле",који наставља "екуменистички" курс свога предходника,за време његове владавине,мноштво владика одлази са његовим благословом у ватикан(Лаврентије,Иринеј Амфилохије),и прима од папе разне врсте "помоћи".И на крају делегација СПЦ на Челу са владиком Иринејем,потписује у Равени "папски примат".

Новоизабрани "Патријарх Иринеј,дан пре устоличрња даје изјаву;"Како од доласка папе Бенедикта не би било штете,него само користи,због разговора и налажења решења за уједињење свих хришћана".Тај "сабор"око уједињења, требао би да се одржи у Нишу 2013 године.

кратак одломак из беседе Патријарха Варнаве о конкордату:

13. јануара1937, уочи православне Нове године, о Конкордату је коначно јавно свој суд изрекао и патријарх Варнава. Цензура се постарала да јавност не сазна какву поруку је поглавар Српске Цркве у својој традиционалној новогодишњој беседи упутио верницима. Из цензурисаног текста објављеног у „Политици“ могло се закључити да је патријарх без великог узбуђења очекивао реализацију Конкордата. Шта је патријарх Варнава рекао у новогодишњој поруци, део јавности је тих дана сазнао из илегалног летка у коме је под насловом: „Оно што је новинарима било забрањено да објаве“, штампан његов целокупан говор за нову 1937. годину. Свакоме ко је прочитао бар један пасус из те беседе, било је јасно зашто је Стојадиновић забранио објављивање новогодишњег патријарховог говора.“...Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока, они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале (патријарх мисли на папу). Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на балкану, за којим они теже хиљадама година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најпре византијски патријарси и цареви. Када је њихово оружије малаксало, борбу су прихватили наши главни Немањићи на челу са св. Савом. Када је српско царство пало на косову, и сами турци су се борили против латинске најезде на балкан. Знали су турци лажни карактер те интернационале, па јој нису дали на балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави, знали су да та интернационала непреза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, па нису улазили ни укакав компромис са њом. Православну веру Османлије су понекад и гониле, али су је сматрале за веру и поштовале као веру. Међутим, на ону црну интернационалу гледали су не као на веру, него као на политику. И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају капије и пуштају је да стане чврстом ногом на балкан. И то ко и икад? Не какви туђинци, но крштени синови Светосавске Цркве...Нека је част турцима и нека је срам таквим православцима и таквим Србима.“ Правдајући се што на стање, против кога диже свој глас, није раније указао, патријарх Варнава је наставио да излива свој духовни гнев:“...Пребацују нам што уводимо политику у Цркву! Не уносимо ми политику у Цркву, него уносе отров у цео организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење... Ко ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божији и глас пригушене народне свести, ако не из Светосавске Цркве? Ја се небојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божијим. Али све сам рачунао, као и сви савесни људи у овој земљи, да ће се зло прекратити...“

РАСУЂИВАЊЕ-Свети НИКОЛАЈ Жички



Свети Јован Златоуст пише -
"И ако праве догмате држимо, а о владању не бринемо, нећемо имати никакве користи; исто тако ако се о владању бринемо, а праве догмате пренебрегавамо, ништа корисно нећемо добити за наше спасење.
Ако хоћемо да се геене избавимо и царство задобијемо, треба да смо украшени од обе стране: и правотом догмата и чесношћу живота".
+ + +
Тврда је храна савршенијех, који имају осјећања дугим учењем обучена за разликовање добра и зла (Јевр. 5, 13—14) Они који се хране млечном храном чулног расуђивања не могу лако разликовати добро од зла.
Они обично долазе до закључка-
да су све вере од подједнаке вредности;
да је грех неопходна сенка врлине;
да је зло уопште неминован пратилац добра
.
До оваквих погрешних закључака не може доћи прави хришћанин.
Јер прави је хришћанин зрео човек, који се не храни млечном храном, који је неповерљив према чулима, који много финије расуђује и прави финије разлике међу вредностима свега онога што јесте и што бива.
Хришћанину су, истина, дати јасни упути Откровењем Божјим за разликовање добра и зла, но њему је ипак потребно дуго и трудно учење, да би као савршен могао у сваком даном случају знати шта је добро а шта зло. То његово знање треба да пређе у осећање, да би било поуздано и непогрешно.
И добро и зло желе да се косну срца човечјег. Зато човек треба да је извежбан, да осећањем у срцу одмах позна шта му се приближује, онако исто као што се језиком одмах осети слано и неслано, слатко и горко.
Трудимо се, браћо, сваки дан и сваки час, да изоштримо срце своје да би могло разликовати увек добро и зло.
Све оно што нам се догађа, ставља нам питање: шта је добро, а шта зло?
Управо све што нам се догађа, догађа нам се само зато да бисмо ми могли уочити шта је добро, и определити се за добро.
И по сто пута на дан стављамо се ми на таква кушања.
Ко има очи да види, нека види.
О Господе човекољубиви, загреј срце наше добром које је од Тебе.
И умудри нас, Господе, за разликовање добра од зла.
И укрепи нас, Владико, да увек можемо пригрлити добро а одбацити зло, ради славе Твоје, човекољупче, и ради спасења нашег.
Теби слава и хвала вавек.
Амин.
+ + +

петак, 22. јануар 2010.

Блиц: Vladika Irinej: Papa u Srbiji 2013. godine?

Блиц 21.01:
"

Vladika niški Irinej veruje da bi do posete pape Benedikta XVI Srbiji moglo doći 2013. godine, tokom obeležavanja godišnjice Milanskog edikta.

"To je sada samo na nivou priča i želja pape Benedikta XVI da povodom obležavanja Milanskog edikta poseti Srbiju", kazao je Irinej i dodao da veruje da bi Crkva u celini pozdravila njegov dolazak.

"To bi bio korak susreta i kontakata pravoslavne i zapadne crkve i od njega ne može biti štete, već samo koristi, jer bez kontakata i razgovora ne može biti ni promena onoga što je ideal i interes za jedinstvo hrišćanske crkve", naveo je Irinej.

On je podsetio da je i ranije za života počivšeg patrijarha Pavla bilo izraženih želja da papa poseti srpsku crkvu, ali da je tada odgovoreno da "prilike nisu zrele i da ima puno razloga da se to ne dogodi". Irinej je ukazao i da je predsednik Srbije Boris Tadić prilikom nedavne posete Vatikanu pozvao papu da poseti Srbiju, ali je objasnio da je reč o pozivu države koji nema nikakve veze sa stavom Crkve.

Nijedan rimski pontifeks do sada nije posetio Srbiju, Crnu Goru i Makedoniju, a papa Benedikt XVI sada ima pozive da poseti sve balkanske zemlje. Na čelu odbora za proslavu godišnjice Milanskog edikta biće, kako se očekuje, novi patrijarh čiji izbor počinje sutra na Izbornom saboru, u Srpskoj patrijaršiji u Beogradu. Planirano je da centralna svečanost obeležavanje godišnjice Milanskog edikta bude održana u Nišu.

Nezvanično, rimski papa je poželeo da Srbiju poseti baš u vreme obeležavanja Milanskog edikta i to u Nišu, gradu u kome je rođen car Konstantin Veliki.

Vladika Irinej podseća da bi to bio prvi verski poglavara pravoslavne i zapadne crkve susret posle 1054. godine, ili velike šizme, kada je došlo do njihovog raskola."

Дан касније епископ Иринеј нишки устоличен је на трон патријарха српског. И ми делимо мишљење да је "достојан" дела која га очекују, поготово што као епископ нишки већ је одавно укључен у припреме на дочеку папе у Нишу. Патријарх ужива поверење и "бораца изнутра "( све до ове изјаве надам се) и "новотараца" СПЦ. Бивши викарни епископ патријарха Германа, данашњи патријарх Иринеј има част да настави велико дело свога учитеља који га је рукоположио у ђакона и јеромонаха а касније изабрао за викарног епископа, свима познатог господина патријарха Германа. Боже буди милостив нама грешнима. Смилуј се Боже по милости Својој и не суди нам по делима нашим.

ВЕСТИ ИЗ СВЕТА

СКАНДАЛ ИЗ РУСИЈЕ У ЕКАТЕРИНБУШКОМ ХРАМУ МОСКОВСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

На Богојављање делење свете воде се претворило у скандал. На ред за Богојављенску воду се чекало пет сати, а без чекања на ред вода се могла купити за новац. Вода је била тамне боје, а цистерна у којој је освећена имала је занимљив регистарски број. Случајност или не, погледајте видео репортажу:

Храм у Београду...



Данас је Црква у Србији по подрумима и у планинама, није у велелепним храмовима

Саборни договор око успостављања привремене парохијске богомоље - храма за Београдску парохију  
Бог се јави!
На навечерје празника св. Серафима саровскога наша Истински Православна парохија која обухвата цео Београд и околина места направила је, после дужег временског периода, своје прво окупљање. Слава Богу за све! Прескочићу увод и шта је било на састанку и одмах морам рећи да је мини сабор Београдске парохије био нешто најлепше што сам доживео од како знам за Христа. Неописиво! Веома смело и са пуним поверењем у љубљеног нам Бога Оца и Сина и Духа Светога, прочитао сам молитву која призива Духа Светога на сабор људи при неком важном послу или одлучивању. Та молитва се чита и кад се састају епископи и када краљ преседава. Да нисмо деца која се играју Великим Требником (књига молитава које само свештеник чита са чтецом), већ богобојажљиви хришћани који искају милост Божију и помоћ свише за свете задатке које се пред нас нејаке постављају, доказали смо одмах чим смо сели по завршетку потресне молитве у којој на једном месту сви заједно и коленопреклоно молимо Бога за просвећење и помоћ нашим снагама не моћним. Ми Истински Православни Хришћани, љубимо Христа и само нам је једно важно! Ми желимо љубав Божију али не плотску, не непотпуну каква се данас нама православним хришћанима нуди у Црквама које смо некад звали мајчинске а сада су горе од маћехинских! Јер светиње које градише Свети Људи Србије, завршише у рукама недостојних епископа и млако војинствујућег монаштва, клира који више на порезнике личе и равнодушних срба! И онда Бог изабра нас, можда најмањие од свих да посрамимо "достојне", да осрамотимо "заслужне", да сагну главу "ревнитељи" који бране веру док им непријатељи вере, екуменски епископи не кажу " ДОСТА, САД ЋУТИТЕ, ПА ЋЕМО ВАС ОПЕТ МАЛО ПУСТИТИ ДА РЕВНУЈЕТЕ!"
Скупило се мало стадо Христових мршавих оваца које са својим слабашним пастиром имају само једну Бригу!!! Да измоле љубљенога Бога, да нам да заклон од вјетрометине овога света и окрутности лажних пастира и да нам подари мало молитвено месташце, где ћемо се напасати не пропадљивом храном и пити воду од које ћемо увек бити живи у Христу и мртви за овај дух времена, који жели да покори наша срца које у својој руци чува сам Бог. Ипак да би били сигурни од лукавога који напада наше душе примамљивим лажним обманама овога унапред пропалога света, и да би излечили своје срце од рана које смо сами себи направили и правимо грешећи и носећи као камен око врата наше страсти и греховне навике, ми морамо и нама треба, те тражимо и молимо и полажемо наду на молитве Пресвете Богородице, светога Јована, љубљенога проповедника покајања који нас све окупља, молитвама Светога Саве у којега гледамо нетремице и надамо се... само једном се надамо и са тим поводом смо се и скупили... Србији треба храм у Београду у коме ће се окупљати верна чеда СИПЦ! Верна чеда православља, светосавља, закона Цркве и Отачког предања. И нека вичу сви око нас "ха, ха, ха", и нека сви око нас " климају главом и вичу добро, добро" и нека се смеју и ликују и говоре " где је сад Бог њихов, ако су у Истини што им не даде храм".... Ми браћо и сестре, верни учењу наше Православне Цркве, верни науци јеванђељској коју Бог преко рибара које узвиси у Апостоле, а ови обичне као што и сами беше узвисише у Епископе, презвитере и ђаконе, ми браћо и сестре, данас тако мали и невидљиви, ми ћемо имати храм! Већ дуже време наша парохија тај проблем не може да реши. Градња храма је за сада немогућа, а оволико времена без богослужења и свете Литургије у Београду више се трпети не може. Нама хитно треба богомоља, макар и привремена. Неки простор који ће бити преуређен у храм Божији у коме ће моћи да се богослужи. Кад кажем храм мислим на неки одговарајући објекат који ћемо привремено изнајмити и у њему се Богу молити. Хоћемо! Јер шта не добисмо што смо заискали? Од семена србскога које као младица израсте у Грчкој башти - Светој Гори и Цркви ИПХ Грчке, од јуноше - Христовога јунака о. Акакија који сам дође у Србију, у викендицу својих телесних родитеља, сам без и једног јединог верника и подршке добисмо почетак Српског Истинског Православља на тлу наше многонапаћене отаџбине Србије.
ОН ПОДИЖЕ РУКЕ КА НЕБУ И ПОВИКА АВАЈ БОЖЕ! АВАЈ СВЕТИ САВО! ПОМАГАЈТЕ!!! СПАСАВАЈТЕ! ПОВРАТИТЕ СРБИЈИ ВЕРУ ПРЕДАКА И ПОНОС СРПСКИХ ИСПОВЕДНИКА! ЈЕР АКО ЈЕ ИЧИМ ЗЕМЉА СРБИЈА ПОЗНАТА ТО ЈЕ КРВ, КРВ ЈУНАКА И СЕЉАКА И ОДОЈЧАДИ!!! КРВ СЕ ЛИЛА ЗА ВЕРУ!
А САД ЈЕ ИЗГУБИСМО И БАРЕМ НАМ БОЖЕ СКИНИ КОПРЕНУ СА ОЧИЈУ, ДА ОБМАНА БУДЕ ЈОШ ЈАСНИЈА И ИПАК СА ПИТАЊЕМ ЖЕЛИШ ЛИ СРБИНЕ, ЖЕЛИШ ЛИ СРПКИЊО, ЖЕЛИШ ЛИ МОНАШЕ И МОНАХИЊО И ТИ СВЕШТЕНИЧЕ И ТИ ЕПИСКОПЕ, ЖЕЛИТЕ ЛИ ТАЈ ПРОКЛЕТИ И СТО ПУТА ПРОКЛЕТИ ЕКУМЕНИЗАМ И ИСТО ТАКО ЖЕЛИТЕ ЛИ ДА ВАМ СЕСТРИНСКА ЦРКВА БУДЕ АСПИДА РИМСКА И ШТА ЋЕТЕ ЧИНИТИ ДА НАМ ДЕЦУ СПАСЕТЕ ВИ ОВДЕ ПРОЗВАНИ!!!
ЈЕР МНОГИ СЕ ДЕЛИМА ЗА ВЕЋ ОСУЂЕНИ ЕКУМЕНИЗАМ ОПРЕДЕЛИШЕ, И ДЕЦУ ПО ЛАТИНСКИ КРСТЕ И НЕ МАРЕ ЗА УЧЕЊЕ ЦРКВЕ. ТУЂОЈ ВЕРИ ВЕРУЈУ А СВОЈУ У СТРАНУ ГУРАЈУ!
Прозвани љубављу једног младог монаха србина који је ватру Истините православне вере морао у Грчкој запалити и овде је пренети јер се овде авај, затрла вера прађедовска. Јесте затрла се, а ко каже да није, срце му је од леда хладније. Остали су само спољашни обичаји, традиција, форма без суштине. Тито је бели патријаршијски клобук и црвену мантију Герману обукао ( овај патријарх је само због показивања оданости Титу облачио се у црвену мантију и чак је у црквени календар уписао 1. мај, симбол богоборних комуниста) и с њиме у црно завио све нас. Али добро сад... Верујем да још много срца куцају истим жаром љубави према Христу као што куца срце нашег оца Акакија који 14 година битку бије у Србији са већ сада пар стотина верника, са свештеницима које је он сам бирао и представљао истински православним епископима који су их на реч његову хиротонисали. Тако да сада, слава Богу, имамо неколико истинских, канонских свештенослужитеља Божијих: јеромонаха Нектарија, јеромонаха Аверкија, јереја Атанасија и јереја Славишу.
Опет се вама обраћам, слабашне а тако жилаве овчице Христове ја нејаки пастир, најмањи од свих јер уистину ништа не знам до љубити Бога мојим немоћним снагама. Трудим се да и образовање поправим, јер сам на то позван. Да учим себе, а Вас да волим и да бринем за поверене ми људе који нису моји већ Христови. Биће и храм (макар и катакомбни) и новца за кирију, успећемо и да се региструјемо, мада сад све изгледа тако далеко и компликовано. Живи били па видели.

Бог се јави! Ето нам иде и празник Светога Саве! Радни је дан али ко може, Врдик има литургију, а такође и Смедрево! Коме је где ближе, а све у славу Божију.

Стефан, најмањи од свих - београдски парохијски свештеник ИПХ.


п.с
По последњој информацији биће пакетића за мале светосавске рецитаторе !

Да кажем и то да верујем у мој народ и у онај део монаштва који вага време када реаговати! Ја свима кажем данас је Црква у Србији по подрумима и у планинама, није у велелепним храмовима. Одатле је прогнана Истина и Свети Сава. Комунизам је добио своју веру. Екуменизам. Будимо једно у Христу ми који га љубимо на један једини исправан начин: Православно! А Православље је светлост душе, огањ који душу греје у љубави Христовој, а Екуменизам тама и тартар, и огањ неугасиве муке која ће све Јудине синове дочекати. Бирајте који огањ волите срби! Ја волим огањ Христове љубави. Дај Боже и свима Вама и мени! Амин.

четвртак, 21. јануар 2010.

Свети Јован Крститељ- 7. Јануар


Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом. За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака. Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара. Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну (в. датуме у години: 24. фебруар 25. мај 24. јун 29. август
СВИМА КОЈИ СЛАВЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА ЖЕЛИМО СРЕЋНУ СЛАВУ И
ДА И У ВАШИМ ДОМОВИМА УВЕК ВЛАДА СЛОГА, ЉУБАВ , ЈЕДНОМИСЛИЈЕ ЈЕДНОДУШНОСТ И ИЗОБИЛНА БЛАГОДАТ .
РЕДАКЦИЈА БЛОГА .

уторак, 19. јануар 2010.

Богојављење

Када Господ Исус беше навршио тридесет година од Свог телесног рођења,
Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао.

И сам, почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану.
Свети Кирил Јерусалимски вели: "Почетак света вода, почетак Јеванђеља Јордан".
При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј. тајна божанске Свете Тројице.

Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира.
Отац је изрекао Своје сведочанство о Сину.

Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је над водом.
А када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу:
"Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета" (Јн 1, 29) и
када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења.
Наиме: Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења.

Празник Богојављења (Теофанија, грчки) просвећује показујући нам Бога као Тројицу једнобитну и неразделну. То је једно.
И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога.


ЗНАЧАЈ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДИЦЕ

Богојављенска вода дивна је потврда православне вере.Њена је особина да годинама остаје свежа, укусна, освећена и лековита. Одавно се чува обичај да се ова водица чува у нарочитом судићу целе године, јер она помаже у свакој болести и кад мала деца имају страх ноћу, и кад човеку нагло позли и кад му храна не прија и кад не може да подноси болове у болести и кад му се смућују помисли и не зна како једну ствар да реши - и уопште, многобројне су прилике у животу и тешкоће кад се Богојављенска водица са вером употреби и стварно користи. На сам дан Богојављења црква дозвољава да се том водицом кропе све одаје и сваки кутак и да сва чељад пију колико ко хоће. Али, у свима другим данима године, Богојављенском водицом, не сме ништа другим данима у години да се кропи. сем да се пије у болести. А здрави ако желе, морају који дан постити, па ту водицу узети ујутру.

У Македонији и данас многи ништа не једу прва два дана Великог Поста, па трећег дана окусе ту воду у знак велике светиње. У нашем народу од давнина поштује се Богојављенска водица.
У 14. веку, за време цара Душана и кнеза Лазара, оним људима којим није дозвољено да се причесте због неког великог греха, дозвољено им је да посте и окусе Богојављенске водице.


РАСУЂИВАЊЕ


Некад су басне јеретичке досађивале Цркви Божјој, а сада јој досађују басне богоодступничке.
Истрајношћу у вери, приљежном молитвом, исповедништвом па чак и мучеништвом побеђена је она досада. Само тим начинима биће побеђена и ова нова досада.
И Црква Божја, сасуд Истине божанске, на крају ће тријумфовати, јер ће врагу на крају нестати оружја (Пс. 9, 7)

ПРОЛОГ - СВ. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ЖИЧКИ

недеља, 17. јануар 2010.

Успомене из фото архива Српске Истински Православне Цркве бр.1

Венчања у Врдничком манастиру,чтец Урош и брат Илија са супругама
Погружење истинско крштење,О.Нектарије крштава сестру Ангелину

Крштења у врдничкој келији,О.Акакије и О.Аверкије читају молитве пред погружење




У овим кратким фото прилозима,подсетићемо се на догађаје последњих неколико година у Српској Истински Православној Цркви!


Поуке Богоносних Отаца Цркве за веру бр:3



16. Само посебна Божија милост може да заустави ову погубну моралну епидемију, да је одложи на неко време, јер је потребно да се збуде што је проречено Писмима... Нема никога ко би могао да изврши обнову Хришћанства – Сасуди Светог Духа су посвуда пресахнули, чак и у манастирима, тим ризницама побожности и благодати..
(Св. Игњатије Брјанчанинов)
17. Једини непогрешиви пут ка спасењу јесте апсолутно следовање учењу Светих Отаца, уклањајући се од сваког другог учења и сопственога умовања.
(Св. Игњатије Брјанчанинов)
18. Ваља увек избегавати она друштва и људе који су заражени безверијем (јересима или другим пороцима), да се не бисмо заразили њиховом болешћу и пострадали, јер Свето Писмо каже: ,,С преподобним ћеш преподобан бити... и с непослушним ћеш се развратити”
(Свети Макарије Оптински)

19. Сваки који говори мимо онога што је установљено, макар био веродостојан, макар и постио, макар и био девственик, макар и чуда чинио, макар и пророковао, нека ти буде као вук у овчијој кожи, пошто ради на пропасти оваца.
(Свети Игњатије Богоносац)

20. Шта треба говорити? Сви Учитељи Цркве, Сви Сабори и сва Божанска Писма саветују нас да бежимо од другачије мислећих (јеретика) и да избегавамо општење са њима.
(Св. Марко Ефески)

21. Апостол Павле заповеда нам, да се клонимо од људи повређених јересју, а не да тражимо сједињење са њима говорећи: ,,Човека јеретика по првом и другом саветовању, клони се, знајући да се такав изопачио, и да греши – самога је себе осудио”.
(Свети Амвросије Оптински)

22. Бог је творац свију људи. А Бог је отац само оних људи који верују у Сина Божијега и у синовство. ,,Који се год одриче Сина, тај ни Оца нема, а ко признаје Сина, тај има и Оца”. (1. Јн. 2,23)
Сви су људи створења Божја и потенцијално синови Божији. Али истински су синови Божији ,,они који га примише и којима се даде власт да се назову синови Божји, који верују у име Његово, који се не родише од крви... него од Бога”. (Јн. 1,12-13).
Ова разлика између хришћана и не хришћана, тј. између рођених и створених мора се нарочито истицати у наше време вулгарне пропаганде да су све вере једнаке, снижујући планину у долине, а не дижући долине у висину планине.
(Свети Владика Николај Жички)
23. Ствари вере не допуштају икономију. То је исто као када би казао: ,,Одсеци себи главу, па иди куда хоћеш”.
Никада О! Човече оно што је црквено не решава се компромисима... И непостоји нешто средње између истине и лажи!
(Свети Марко Ефески)
24. Ми стојимо у борби за наше заједничко предање, за богатство здраве вере коју смо примили од Отаца.
(Свети Василије Велики, посланица 243)
25. Где су сада они који нас оптужују због наше агресивности према јеретицима?! Где су сада они који кажу, да између нас нема ништа различито, већ да разлике бивају због властољубља?! Нека послушају Св. Апостола Павла; који говори, да јеванђеље изменише они, који у најмањем уводе новотарије.
(Свети Јован Златоусти)
26. Љуби Бога онако како је Он заповедио да Га љубимо, а не онако како самообманути фантазери мисле да га љубе.
(Свети Игњатије Брјанчанинов)

27. Они који су се удаљили од благочешћа и оставили отачке и правоверне догмате наше вере и зајеничког Предања Цркве, павши и скренувши у новотарије и туђе идеје као и (друге) не православне обичаје, и који кривотворише и оскврнише истину благочешћа, такви више нису нити се могу називати истинским хришћанима, већ се као неправославни и новотари одсецају и одељују од хришћанске и црквене заједнице и избацују из свештеног тора, као заражене овце и сатрулели удови, те подлежу крајњим и највећим црквеним казнама, и будући потпуно отуђени од боженске благодати са ђаволом на вечни пакао бивају осуђени.
(Сабор у Константинопољу из 1724.г. којим је председавао цариградски патријарх Јеремија Трећи, Манси г. 37, Кол. 209)

















петак, 15. јануар 2010.

ДА ЛИ СЕ СПЦ ЈОШ МОЖЕ СМАТРАТИ ИСТИНСКОМ ЦРКВОМ КОЈА УЗВОДИ КА НЕБУ?





Браћо Православци, ако се још можемо назвати браћом. Јер да би смо били истинска браћа, морамо имати истога родитеља, Оца Небескога. Да бисмо имали истога родитеља, морамо имати исто исповедање вере, тј. учење које је Христос проповедао. Господ је рекао: „Јер ко изврши вољу Оца мојега који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати.“ (Мат. 12,50; Мар. 3,35; Лука 8,21).

Да ли се СПЦ још може сматрати истинском Црквом која узводи ка небу, у рај. Мислим да не може, ево зашто: када су Јудејци оптуживали Христа, да је у њему демон, Он је на то одговорио: „У мени демона нема...“ (Јован 8,49). Пошто апостол Павле поистовећује Цркву са телом Христовим: „И све покори под ноге његове, и Њега постави изнад свега за главу Цркви, која је тијело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему.“ (Еф. 1, 22-23), то значи да ни у истинској Цркви нема демона (тј. лажног демонског учења). Пошто се јерархија СПЦ моли са онима који имају лажно учење, значи и они су постали део те лажи, јер верују да се и они (јеретици) спасавају, и називају их браћом. На основу чега их називају браћом, кад је лепо речено: „Човјека јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се, знајући да се такав изопачио, и гријеши; самога себе је осудио“ (Титу 3, 10-11).

Навео бих један живи пример духовног блудничења. Мој рођени брат „православац“ , оженио се мађарицом (римокатолкињом). Венчање је било 1996 год. у католичкој Цркви, са православним и римокатоличким свештеником заједно (навео сам годину из разлога да се види шта је било још пре 13 година). Мало је један свештиник служио, мало други. Можда ово звучи лепо, гледајући са стране, али где је ту Православље? У правилима Светих Апостола стоји: „Епископ или презвитер или ђакон који се буде са јеретиком само и молио, нека се одлучи; а ако им допусти да служе као клирици, нека се свргне“ (45. правило). „Наређујемо да се свргне епископ или презвитер који призна крштење или жртву јеретика. Јер, како се слаже Христос с Велијаром? Или какав део има верни са неверником?“ (46. правило).

Знамо да су сабори сазивани Духом Светим, као и правила која су на њима донета, у складу су са истим Духом. А знамо и то да је Дух Свети истинити Бог, раван Оцу и Сину и са Њима нераздвојив. Имајући све ово у виду, како можемо веровати да СПЦ даје верницима Господа Исуса Христа преко Светог Причешћа?

Доказ за то да верници СПЦ не примају Господа Исуса Христа преко Светог Причешћа, имамо потврду у Светом Писму. Наиме у Јеванђељу стоји: „Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата свога. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Мат. 18, 15-17). Свети Филарет Вознесенски, бивши првојерарх Руске Заграничне Цркве писао је три пута „Посланице Љубави“ епископима широм света, да се врате на пут Истинског Православља. Ова писма, могу се сматрати као опомене брату који је сагрешио, али ово код браће није изазвало покајање и враћење на истински пут, него су они и даље остајали у својој заблуди непокоравајући се учењу Свете Цркве. Овим можемо сматрати да су непокорни јерарси постали назнабожци. На другом месту свети апостол Павле вели: „Не, него да оно што незнабошци жртвују, демонима жртвују, а не Богу; а ја нећу да сте ви заједничари са демонима. Не можете пити чашу Господњу и чашу демонску; не можете учествовати у трпези Господњој и у трпези демонској“ (1.Кор. 10,20-21). Ово мислим да је довољан доказ за горе покренуто питање. Ни мени није било лако, када сам чуо речи о. Данила (са Каруље) „ Ко се Причешћује у СПЦ, не причешћује се Христом.“ Ово ме је тада много погодило. Кад сам још био у СПЦ и причешћивао се, у глави ми се (са пуним правом) појављивала ова реченица. Престао сам да се Причешћујем и са сузама сам молио Господа да ми покаже прави пут, како бих се спасао (да будем на путу који води спасењу). Било ми је тешко без Причешћивања. Али није прошло много времена, упознао сам се боље са члановима Српске Истински Православне Цркве, и испитивао, да није у питању нека секта. Око годину дана сам посматрао људе у новом окружењу и слушао свештенике у њиховом исповедању вере. Нисам нашао никакве канонске или догматске преступе који би ме одвратили од Истинског Православља (наиме још пре сам читао свете оце о Православном учењу). Верници са којима сам се сусретао, имали су слична искуства кроз која сам и ја прошао, то ме је додатно охрабривало. Знајући шта сам од Господа тражио у молитви и имајући у виду све околности, као и проналазак одломака из Светог Писма које сам навео, уверен сам да ме је Благи Господ навео на све то и тако сам приступио Истински Православној Цркви.

Навео бих још нека размишљања и питања која су ми се појављивала пре преласка у Истинско Православље: Како да напустим Цркву у којој сам толико времена провео? Зар да путујем 100 km даље на службу, кад имам дивну Цркву у мом месту? Шта ће рећи родитељи и окружење кад чују да сам напустио СПЦ? Сва ова питања су ме узнемиравала. Заиста ми је било тешко. Пошто сам ја Цркву сматрао за нераздвојног пара, растанак са СПЦ ми је некако стварало утисак као да се растајем са Христом. Није прошло много времена и опет сам добио утеху из Светог Писма, где Господ каже: „А ја вам кажем: Ко отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу; и ко се ожени отпуштеницом, чини прељубу“ (Мат.19,9). Схватио сам да је СПЦ преко екуменизма, преко заједничких молитви са јеретицима, чак причешћивањем са њима, уствари учинила прељубу према мени. Тако сам имао мирну савест да је напустим, јер је и Господ дозволио супружницима, да се за прељубу, могу разићи. Тада сам већ имао ту мисао, да ја у ствари не напуштам Христа, него му у ствари прилазим.

Навео сам ове редове, како би можда барем мало помогао истинским Боготражитељима да приђу Истинском Богу. Откакако сам пришао Истинском Православљу (око 6 година), моја савест је мирна (што се тиче спасавајућег дејства Цркве). Уверен сам, да сам нашао Истинску Цркву Христову (наравно, уз Божију силну помоћ), у којој дејствује потпуна Божанска Благодат.


Раб Божији Илија

четвртак, 14. јануар 2010.

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ-БЛИЖЊИ




Твој ум ће се, поучен Јеванђељем, смирити пред сваким ближњим када у њему буде видео Христа. Сви који су се крстили у Христа, у Христа су се обукли. Чиме год и како год да су оскврнули себе- риза Христова је, до суда Његовог, на њима. Неопходно је себе сматрати горим од свих других људи: то захтева свето смирење. Апостол није тек тако за себе рекао да је први међу грешницима - он је био убеђен у то. И ми треба да убедимо себе: ту нам предстоји рад и труд.

• Прекрасно је рекао Георгије Затворник: "He тражим љубе ли мене; тражим, љубим ли ја друге?" И Свети Оци не заповедају да испуњавање заповести тражимо од ближњег, будући да то само нарушава мир.

• He тугуј што су неки од твојих сарадника хладни према теби. Светитељ Тихон је из сопственог искуства написао да се познаници и ближњи удаљавају од човека када он себе посвети Богу, и што се више он буде приближавао Богу, то ће они више да се удаљавају.

• Љубави према ближњем претходи и прати је смирење пред њим. Мржњи према ближњем претходи његово осуђивање, омаловажавање, клеветање, презир према њему, другим речима гордост. Свети монаси су се стално сећали речи Христових: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25,40). Они се нису упуштали у разматрање заслужује ли ближњи поштовање или не; нису обраћали пажњу на мноштво и очигледност његових недостатака; њихова пажња била је усмерена на то да им случајно не измакне свест о томе да је ближњи образ Божији и да наше поступке према ближњем Христос прима као да су учињени према Њему.
Горди пали анђео мрзи овакво схватање и употребљава сва средства како би га тајно уграбио хришћанину. Ово схватање је туђе телесном и душевном мудровању пале људске природе, и потребна је нарочита пажња како би се задржало у сећању. Потребан је значајан душевни подвиг, потребна је помоћ Божанске благодати како би то схватање било усвојено у срцу повређеном грехом и како би га човек стално имао на уму када је у контакту са браћом. Када по милости Божијој усвојимо то схватање, оно постаје извор најчистије љубави према ближњем, љубави једнаке према свима. Узрок такве љубави је један Христос, Који се поштује и љуби у сваком ближњем. Ово схватање постаје источник најслађег умилења и најтоплије, сабране и усредсређене молитве.
Преподобни авва Доротеј је говорио своме ученику, преподобном Доситеју, кога је с времена на време савладавао гнев: "Доситеју! Ти се гневиш, и не стидиш се што се гневиш и вређаш свога брата? Зар не знаш да је он - Христос, и да ти Христа вређаш?"
Преподобни велики Аполос је својим ученицима често говорио о примању стране браће која су му долазила - да им треба указивати поштовање земним поклоном: клањајући им се, ми се не клањамо њима него Богу. "Јеси ли видео брата твога? Видео си Господа твога. То смо - говорио је он - примили од Авраама.(Пост.18), а то да браћу треба успокојити (прихватити, указати им гостопримство), научили смо од Лота, који је принудио (наговорио)Анђеле да преноће у његовом дому" .

БЛИЖЊИ - његове слабости



• Неки посте, живе усамљено и у нестицању, моле Бога за обуздавање похота своје природе, али при томе дозвољавају себи да говоре лоше о ближњима, да их прекоревају и осуђују, да им се подсмевају - и помоћ Божија одступа од њих; они бивају препуштени сами себи и не налазе снаге да се супротставе греховним подстицајима пале природе.
• По мишљењу отаца, они људи који од ближњих захтевају потпуно уклањање недостатака, имају лажно схватање о том предмету. Ово отачко мишљење налазимо и код апостола. Један од њих (Јован Богослов) каже: Ако речемо да гpexa немамо, себе варамо, и истине нема у нама (1. Јн. 1,8). Други пак (апостол Павле) вели: Носите бремена један другогa, и тако испуните закон Христов (Гал. 6,2). Докле може да доведе презир према слабостима ближњег, показало је Свето Писмо на примеру мужева најузвишенијих у добродетељима. Ко је светији од апостола? Но, ми у Делима апостолским читамо да је између апостола Варнаве и Павла дошло до расправе, а потом и до - раздвајања. Без икакве сумње, Свето Писмо нам је на ову околност указало са циљем да бисмо као слаби били на опрезу и да се не бисмо заносили умишљеном ревношћу, него да бисмо носили бремена један другоме. Тако испуните закон Христов!

• Као највећу опасност треба да избегавамо дружење са братом који живи у лењости, али не зато што га осуђујемо, никако! Други је разлог за то: ништа није толико заразно и насртљиво као братовљева слабост. Апостол Павле је саветовао: Заповедамо вам пак, браћо, у име Господа нашег Исуса Христа, да се клоните од сваког брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас (2. Сол. 3,6). С неким који се брат зове, ако је блудник, или користољубац, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач, с таквим заједно и да не једете (1. Кор. 5,11). Зашто? Зато што, како каже исти апостол, зли разговори кваре добре обичаје (1. Кор. 15,33).
Ако си се спријатељио са пијаницом, знај: у његовом друштву и сам ћеш се научити на пијанство. Ако често разговараш са блудником, знај: он ће пренети на тебе своја сладострасна осећања. Добри пријатељи треба да ти буду они којима је једина намера благоугађање Богу. Тако је поступао свети пророк Давид. Он за себе каже: Прохођах у незлобивости срца мога, посред дома мога; али, без обзира на такву незлобивост, чинитеље преступа омрзох богоугодном мржњом која се састоји из удаљавања од њих: онога који тајно клевета ближњеш ceojeгa, тога изгоних; оне с гордим оком и неситим срцем, са њима не једох. Очи су моје на вернима земље, да их посадим заједно са мном; који ходи путем непорочним, тај ми служаше. Не живљаше усред дома мога који чини охолост; који говopu неправду, тај не беше прав пред очима мојим (Пс. 100,2-7). А мени су веома цењени пријатељи Твоји, Боже (Пс. 138,17). Преподобни Пимен Велики је говорио: "Закључак (крај и венац) целокупног поучавања монаха почетника је: клони се лошег друштва (познанства, пријатељства) и држи се доброг друштва".

БЛИЖЊИ - духовна помоћ ближњем



•He треба много туговати због оних који се не покоравају речи спасења и не пазе на њу. Њима треба рећи оно што је потребно, па их препустити вољи Божијој, а она може да их обрати на прави пут помоћу других оруђа и средстава, којих је у десници Његовој безбројно мноштво.

• Свети Оци су рекли: "Кад видиш дављеника пружи му крај свога штапа и учини све што можеш да би га спасао; али руку своју му не пружај, да те не повуче за собом у пропаст".

• Сети се да је Спаситељ заповедио Петру да иде за Њим, а када је Петар почео да се распитује и да се стара о другом, чуо је: Шта је теби дo тога? Ти хајде за Мном. Бринући се пре времена и неправилно о другима, ми често заборављамо или умањујемо бригу о себи.

• На ближње јаче делује молитва за њих, него речи које им се упућују: јер молитва укључује у дело Самог свемоћног Бога и Бог са Својом творевином чини све што My је угодно.
+++

петак, 8. јануар 2010.

Свети првомученик Стефан архиђакон


Сродник апостола Павла, и Јеврејин од оних Јевреја, који живљаху по областима јелинским. Беше Стефан први од седам ђакона, које апостоли свети рукоположише и поставише на службу око помагања сиротих у Јерусалиму. Зато се и прозва архиђаконом. Силом вере своје Стефан чињаше чудеса велика међу људима. Злобни Јевреји препираху се с њим, но биваху увек побеђивани његовом мудрошћу и силом Духа који кроз њега дејствоваше. Тада посрамљени Јевреји, навикнути на потворе и клевете, узбунише и народ и старешине народне против невиног! Стефана клеветајући га као да је хулио на Бога и на Мојсеја. Брзо нађоше лажне сведоке који то потврдише. Тада Стефан стаде пред народ, и сви видеше лице његово као лице ангела, тј. лице му беше озарено благодатном светлошћу као негда Мојсеју, кад је с Богом говорио. И отвори Стефан уста своја и изређа много доброчинства и чудеса Божја, која Бог учини у прошлости народу Израиљском као и многе злочине и противљење Богу од стране тога народа. Нарочито их изобличи за убиство Христа Господа назвавши их издајницима и крвницима. И док они шкргутаху зубима Стефан погледа и виде небо отворено и славу Божју. И то што виде он објави Јеврејима: ево видим небеса отворена и сина човечјега гдје стоји с десне стране Бога (дела Ап. 7.). Тада га пакосници изведоше ван града и убише камењем. Међу мучитељима његовим беше и његов сродник Савле, доцније апостол Павле. У то време стајаше у даљини на неком камену Пресвета Богородица са св. Јованом Богословом и гледаше мучеништво овога првог мученика за истину Сина њеног и Бога молећи се Богу заСтефана. То се десило на годину дана после силаска Духа Светога на апостоле. Тело св. Стефана тајно узе и сахрани на своме имању Гамалил, кнез Јеврејски и потајни хришћанин. Тако славно сконча овај првенац међу мученицима хришћанским и пресели се у царство Христа Бога.

Сабор Пресвете Богородице




(слави се 8. јануара по новом, 26. децембра по старом календару)

Онај који се пре века од Оца родио без матере, на Земљи без оца оваплотио се данас из тебе: Зато те звезда показује мудрацима, и анђели с пастирима певају неисказано рођење Твоје, Благодатна.

Кондак глас 6.


Други дан Божића Црква хришћанска одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која роди Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Сабором се њеним назива ово празновање зато, што се тога дана сабирају сви верни, да прославе њу, Матер Богорoдицу, и што се торжествено, саборно, служи у част Њену. У Охриду је од старине био обичај, да се уочи другог дана Божића вечерња служи само у Светој Богородици званој Челница. Све свештенство са народом ту је саборно прослављало Пречисту Богоматер.

А Марија рече: ево слушкиње Господње (Лк. 1, 38) Ваистину, браћо, ево истинске слушкиње Господње! Је ли слушкиња она која је своју вољу заменила потпуно вољом господара свога, онда је Пресвета Дјева прва међу свима слушкињама Господњим. Је ли слушкиња она која с напрегнутом и свецелом пажњом гледа господара свога, онда је Пресвета Дјева опет прва међу слушкињама Господњим. Или је слушкиња она која кротко и ћутљиво подноси све увреде и тегобе очекујући само награду од господара свога, онда је опет Пресвета Дјева прва и најпревасходнија од свих, слушкиња Господњих.

Њој није стало било до тога да угоди свету, него Богу; нити јој је стало било да се оправда пред светом, него само пред Богом. Сама послушност, сама пажљивост, сама кротост. Пресвета Дјева је с правом могла рећи ангелу Божијем: ево слушкиње Господње! Највеће савршенство и највећа част, коју може жена достићи на земљи, јесте да буде слушкиња Господња. То савршенство и ту част Ева је у Рају без труда изгубила, а то савршенство и ту част Дјева Марија је с трудом ван Раја задобила.

Молитвама Пресвете Дјеве Богородице, Господе Исусе, помилуј нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.