недеља, 26. фебруар 2012.

Света Четрдесетница

Савест човека јесте та тајанствена дубина наше свести из које нам долази осећање кајања и та снажна чежња за очишћењем, обновом и променом нашег живота. И управо то осећање кајања, тај глас савести јесте оно што нас води ка првом кораку на путу очишћења, ка жељи да опростимо и да нам буде опроштено


„ Ако не опростите један другом сагрешења ваша, неће ни Отац ваш небески опростити вама ваша прегрешења " 


Богоугодан и спасоносан почетак великога поста
      
      Редакција СИПП-БГ                         

субота, 25. фебруар 2012.

Свети Илија Мињати


ПРОПОВЕДИ ТОКОМ ВЕЛИКОГ ПОСТА
изговорене 1714. године у славном граду Навплију
у саборној цркви најсветије Митрополије

Беседа у прву недељу поста
О предодређењу

Сутрадан хтеде Исус изићи у Галилеју,
и нађе Филипа, и рече му: Хајде за мном!
(Јн. 1,43) 
Нема ничег толико гордог и љубопитљивог као што је људски разум. Мада га је грех много ослабио, мада вера од њега захтева строго повиновање, он ипак шири стотину крила како би се винуо у висину, и отвара сто очију како би истражио и оно најскривеније. Било би добро када би се он тако трудио да на земљи истражи толико дивних дела природе, јер је ово уобичајено људско стремљење којим се човек доводи до познања битија у целини. Но, он стреми да проникне у саму невидљиву дубину недокучивих божанских судова како би се уверио да ли најузвишенији Промисао Божији заиста разумно управља целокупном творевином, и да ли управо он предодређује људска дела. А то је невиђено дрско! Божанско предодређење (предестинација) једна је од најнедокучивијих тајни закључаних у бездану Божанског разума и премудрости! Колико год људски ум – ограничен по својим спознајним могућностима, а ограничен и због чула – изучавао и истраживао ту тајну, свеједно никада неће моћи да је схвати. Учени богослови, мени је познато како ви расуђујете о божанском предодређењу. Ви кажете да је предодређење предвиђање и припремање доброчинстава Божијих којима се безусловно спасавају сви који се спасавају, да оно представља усхођење разумног створења ка вечном животу, изабраност за благодат и славу. Али не схватате да Бог од вечности унапред види све што чине људи у времену, да је то божанско предвиђање тврдо, а људска дела у времену су слободна. Како је могуће усагласити неизмењивост одлуке Божије и слободно самоопредељење разумног створења? Како то да неизмењивост божанске одлуке не води ка нужности, а да је она при томе несумњива и не потчињава се случајности? Дакле, клоните се тих тих питања и недоумица учених људи, клоните се питања која не доносе наук разуму, него га само помрачују. У тој несхватљивој области ми, браћо, схватамо само једно: то, да је предодређење спој божанске благодати и људске воље, благодати Божије која позива и људске воље која иде за позивом.
На путу за Галилеју Исус Христос наилази на Филипа и позива га: Хајде за мном (Јн. 1,43). Филип је поверовао и пошао за Њим.Нашли смо Онога – говори он свом другу Натанаилу – за кога писа Мојсеј у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, Назарећанина(Јн. 1,45). Тако Филип бива предодређен за част апостолског достојанства и за славу Цаерства Небеског. Управо о томе ћу данас да говорим. Потрудићу се да докажем две ствари. Прво – да Бог жели да се сваки човек спасе, и друго – да се човек спасава уз помоћ Божију. Бог хоће; а ако хоће и човек, онда је он већ предодређен за спасење.

петак, 24. фебруар 2012.

Преосвећени епископ Господин Акакије Ресавско Шумадијски (СИПЦ):: На прагу Великог поста

СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН: На прагу Великог поста: Отвори нам двери покајања, Животодавче Христе! Драги у Господу оци, браћо и сестре, верна чеда Српске Истински Православне Цркве!...кликни на плави линк!

четвртак, 23. фебруар 2012.

Недеља сиропусна

Архиепископ Аверкије




Сиропусна недеља, на којој се "отпушта сир", то јест престаје се са ј еденьем сира, непосредно пре наступања Великог поста, посвећена је спомену на "Изгнање Адамово". У песмама ове недеље спомиње се пад наших прародитеља Адама и Еве у грех, чиме се појашњава неопходност подвига поста. Адам и Ева су пали кроз неуздржање и непослушност, и ми сада кроз добровольно примање подвига уздржања и послушности Цркви на себе можемо да се подигнемо и повратимо рајско блаженство које су они изгубили. На Литургији се чита Јеванђеље које нам сугерише да праштамо увреде ближњима и да постимо не само да други виде, као фарисеји, него нелицемерно, ради Бога (Мт. зач. 17).
Ступајући у Велики пост, верујући се, по древном хришћанском обичају, сећају поуке Господње о томе у Јеванђељу, и међусобно траже опроштај. Овај чин праштања обавља се на крају вечерња. Ово вечерње има низ специфичности. Његова прва половина, до вечерњег входа, има празнични карактер и служи се у светлој, празничној одежди. Стихира на "Господи возвах" има десет: од њих су четири "покајне" - две из Осмогласника обичног гласа на стиховње, а две јутарње на стиховње - затим три стихире из Триода и три стихире из Минеја, Слава, И ниње, богородичан истога гласа из Минеја. После вечерњег входа и "Свјете Тихиј" посебно умилним напевом пева се четири и по пута Велики прокимен: "Не отврати лица Твојего от отрока Твојего, јако скорбљу, скоро услиши мја: вонми души мојеј и избави ју". После певања прокимена одмах се затварају Царске двери и чита се "Сподоби, Господи, в вечер сеј", јереј скида празничну одежду, облачи црни епитрахиљ и излази на амвон произносећи прозбену јектенију: "Исполним вечерњују молитву нашу Господеви". Служба даље већ носи великопосни карактер. После "Ниње отпушчајеши" певају се, уз велике поклоне, тропари "Богородице Дјево" "Креститељу Христов" и "Молите за ни". Уместо сугубе јектеније чита се 40 пута "Господи, помилуј" после возгласа јереја "Сиј благословен" чита се молитва "Небесниј Царју" и затим молитва преподобног Јефрема Сиријског "Господе и Владико живота мога" уз три земна поклона. Одмах после тога следи отпуст. Уместо обичног отпуста прихваћено је да се чита молитва: "Владико многомилостиви", како се обично чита током читавог Великог поста на крају Великог повечерја "нама који смо се бацили на земљу" ничице. После ове молитве обично се произноси одговарајућа беседа о праштању увреда, након чега јереј који служи, а у саборним црквама архијереј, поклонивши се ничице, тражи од верујућих опроштај, а потом му сви прилазе и уз земни поклон траже опроштај од њега, клањајући се и целивајући иконе и крст који држи свештенослужитељ, да би затим стали у ред и уз земне поклоне тражили опроштај једни од других. "Дан праштања - какав је то велик небески дан Божији" вели светитељ Теофан Затворник. "Кад бисмо га сви искористили како треба - наставља он - данашњи дан би од хришћанских заједница начинио рајске заједнице, и земља би се слила са небом..." ("Мисли за сваки дан у години").
Овај дан је нарочито дирљиво и умилно протицао у древним манастирима. У светој Земљи многи подвижници су после тога одлазили да читав Велики пост проведу у пустињи, а у свој манастир би се вратили тек за Лазареву суботу. Многи не би ни доживели повратак. Управо ради таквих било је прихваћено да се приликом овог дирљивог обреда међусобног праштања певају стихире Васкрса: "Да воскреснет Бог" ("Нека васкрсне Бог") и "Пасха Свјашченаја нам дњес показасја" ("Пасха свештена, данас нам се показа"). Певање ових песама и даље је уобичајено у многим манастирима. Оно бодри слабост људи, који као да страхују пред дугим данима строгог поста, и доводи нас до саме границе светлог славља празника Васкрсења Христовог.

петак, 17. фебруар 2012.

Недеља Страшнога суда

НЕДЕЉА МЕСОПУСНА 

А када дође Син Човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сести на престо славе своје. 
И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради. 
И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са леве. 
Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. 
Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; 
Наг бијах, и оденусте ме; болестан бијах, и посетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? 
Кад ли те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и оденусмо? 
Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? 
И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте. 
Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим. 
Јер оглад н ех, и не дадосте ми да једем; ожед н ех, и не напојисте ме; 
Странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не оденусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посетисте ме. 
Тад ће му одговорити и они говорећи: Господе, када те видесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти? 
Тада ће им одговорити говорећи: Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте. 
И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни. 

(Свето Јеванђеље по Матеју 25, 31 – 46) 


Свети владика Николај Жички, тумачећи седми члан Символа вере, тумачи и одељак из Светог Јеванђеља по Матеју, који се чита у недељу Месопусну. 

…И КОЈИ ЋЕ ОПЕТ ДОЋИ СА СЛАВОМ, ДА СУДИ ЖИВИМА И МРТВИМА, ЊЕГОВОМ ЦАРСТВУ НЕЋЕ БИТИ КРАЈА. 

Бдење вам је заповеђено. А бдење је будноћа, стражење са ишчекивањем. Бдење над самим собом: над својим мислима, жељама и делима – то је строги пропис ваше вере. Будноћа оштри вид духовни да може видети и распознати добро и зло и да може знати ко долази у срце и у мисли. Стражењем се одбија непријатељ и пушта пријатељ. Ишчекивање појачава љубав и чисти савест. На кога се то односи ваше највеће ишчекивање? На Љубазнога, на Најљубазнијега. На Онога чија вас је љубав увела у овај свет и чија ће вас љубав сусрести у другом свету. Гле, Он је обећао доћи. И душе људске трепере од тог обећања, као љубав што трепери очекујући љубљенога. 

То ишчекивање појачава љубав и чисти савест. Стражите дакле, јер не знате дана ни часа када ће Син Човјечији доћи (Мат. 25, 13). То су Његове речи, речи опомене. Да не будете као пет лудих девојака, које у безбрижности својој бише изненађене и одбачене. Он долази, бдите и стражите! 

Царски пут

Је­ро­мо­нах Се­ра­фим (Ро­уз)






Истинско Православље у доба апостасије-Царски Пут







"Ка­ко ка­жу Оци, крај­но­сти и са јед­не и са дру­ге стра­не, јед­на­ко су штет­не... Ми тре­ба да иде­мо цар­ским пу­тем, кло­не­ћи се крај­но­сти обе­ју стра­на" (Св. Јо­ван Ка­си­јан).

Пра­во­слав­ни хри­шћа­ни жи­ве да­нас у јед­ној од нај­кри­тич­ни­јих епо­ха у исто­ри­ји Цр­кве Хри­сто­ве. Не­при­ја­тељ чо­ве­ко­вог спа­се­ња, ђа­во, на­па­да че­сто и са свих стра­на, тру­де­ћи се да на сва­ки на­чин скре­не вер­не са пу­та спа­се­ња ко­ји им по­ка­зу­је Цр­ква и да пот­чи­ни се­би чак и са­му Цр­кву Хри­сто­ву, без об­зи­ра на обе­ћа­ње Спа­си­те­ље­во (Мт. 16,18), те да истин­ско Те­ло Хри­сто­во пре­тво­ри у „еку­ме­ни­стич­ку” ор­га­ни­за­ци­ју ко­ја при­пре­ма до­ла­зак ње­го­вог лич­ног иза­бра­ни­ка, Ан­ти­хри­ста, ве­ли­ког свет­ског вла­да­ра по­след­њих да­на.
Ми сва­ка­ко зна­мо да тај по­ку­шај Са­та­не не­ће ус­пе­ти: Цр­ква ће оста­ти Не­ве­ста Хри­сто­ва све до кра­ја све­та; она ће Же­ни­ка Хри­ста, при­ли­ком Ње­го­вог Дру­гог до­ла­ска, до­че­ка­ти чи­ста и нео­сквр­ње­на пре­љу­бо­твор­ним са­ве­зом са от­пад­ни­штвом овог ве­ка. Али пред све пра­во­слав­не хри­шћа­не по­ста­ви­ће се глав­но и нај­ва­жни­је пи­та­ње на­шег вре­ме­на: Цр­ква ће оп­ста­ти, али ко­ли­ко ће нас оста­ти у њој, су­прот­ста­вља­ју­ћи се моћ­ним по­ку­ша­ји­ма ђа­во­ла да нас од ње одво­ји? 
На­ше вре­ме све ви­ше под­се­ћа на вре­ме св. Мар­ка Ефе­ског (XV век), ка­да је, ка­ко се чи­ни­ло, Цр­кву већ го­то­во про­гу­та­ла без­бо­жна Уни­ја са Ла­ти­ни­ма. Ме­ђу­тим, на­ше вре­ме је чак и го­ре и опа­сни­је од оног, јер та­да је Уни­ја би­ла на­мет­ну­та си­лом спо­ља, а са­да је пра­во­слав­ни на­род уна­пред до­бро при­пре­мљен за при­хва­та­ње „еку­ме­ни­стич­ког” ста­па­ња свих цр­ка­ва и ре­ли­ги­ја - кроз де­це­ниј­ску не­за­ин­те­ре­со­ва­ност, рав­но­ду­шност, по­све­тов­ња­че­ње, по­вла­ђи­ва­ње сла­бо­сти­ма, и по­губ­ну лаж да „нас за­пра­во ни­шта не одва­ја” од свих оних ко­ји се на­зи­ва­ју хри­шћа­ни­ма.

среда, 15. фебруар 2012.

Свети Николај просветитељ Јапана

Ове године се навршава сто година од упокојења једног од највећих светитеља двадесетог века,равноапостолног Николаја просветитеља Јапана.



Када се светитељ појавио у Јапану то је била незнабожачка земља: Када је отишао у Христу, Јапан је имао Православну Цркву










ЕВАНЂЕЉЕ Христово вечножива је сила Божја на спасење свима људима свих времена. Та спасоносна сила Еванђеља пројавила се и у наше дане преко овог дивног и равноапостолног светитеља Божјег, Николаја Јапанског. Родио се свети Николај Нови 22. августа 1836. године у селу Јегоржа, у губернији Смоленској, од оца благочестивог ђакона и побожне мајке, која је умрла кад је њему било тек пет година. На крштењу је добио име Иван, а презиме му је било Димитријевич Касаткин. Када Иван поодрасте, отац га даде у семинарију (богословију) у граду Смоленску, а када ову заврши (1856. г.) уписа се у Духовну академију у Петрограду. Када Свети Синод Руске Цркве одлучи године 1860. да пошаље једног свештеника у руско посланство у далеки Јапан, тада по Промислу Божјем избор паде на Ивана Касаткина, који тада беше студент четврте године у Академији. Ускоро затим овај свети слуга Божји заврши Академију, замонаши се са именом Николај и би посвећен за јеромонаха. Године 1861. он пође на свој свети пут, пређе цео Сибир и стиже у Јапанско место Хаконтате.

Сретање Господње

Беседа Оца Јустина Ћелиског на Сретење 1974 године






Ето чуда за чудом. Бог у наручју Светог Старца Симеона. Бог у овом земаљском свету. Има ли већег чуда од тога? Оно је тако славно! Сва су се пророштва испуни! ла која је пророковао овај велики и праведни Свети Симеон Богопримац. "Како да загрлим Бога"? пита се у једној дивној молитви данашњој Свети Симеон. Како ја човек да загрлим Бога, да узмем у наручје своје Њега? И он заиста узима Бога у своје наручје, свим бићем Га је осетио и објавио целом свету: Ево Спасења света! Ово мајушно Дете - то је Спасење света. Невероватно!
Сигурно невероватно, као што је и мисао у теби и мени невероватна, као што је и срце и мени и теби невероватно. Ко креће срце? Да ли ти вољом својом? Ко ствара у теби бескрајну мисао? Бескрајну, не може се ни са једне стране ухватити. Шта је то? Чудо. Чудотворац си ти, човече; сваки је човек многоструки чудотворац. Око, шта је око? Какав извор чудеса! Осећање, шта је осећање? Шта је то што тебе држи у овоме свету и даје ти и радост и тугу?
С које год стране погледаш себе, човече, ти си чудотворац. Поготову кад је тело људско узео на Себе Господ Христос и постао човек. Толико је важно бити човек у овоме свету. Најразумније, после Бога, биће у свету јесте човек. И зато прави човек мора решити то прво и основно питање: - Ради чега сам ја у овоме свету? Шта је Бог хтео спуштајући човека у овај загонетни и мали земаљски свет. Свет земаљски мајушни, а око њега неисказана сунца и неизбројане звезде и светови.
Свети Симеон Богопримац осетио је свим бићем тугу земље у тајни Младенца, Исуса Богомладенца. У дивном тропару, главној песми посвећеној њему, његовом Празнику (Сретењу), вели се: "Радуј се и ти, Старче Праведни, јер си примио у наручје Бога, у загрљај Бога, Који даје свету Васкрсење. Примио си Ослободитеља душа, Ослободитеља душа, Који јавља свету Васкрсење". Шта је то? Наше душе чије су робље? Коме то ми робујемо? Душа! Тело робује смрти, а душом, коме робујемо? Творцу смрти - греху и ђаволу. То је ропство у коме се налази сав род људски. То је осетио свим бићем својим Свети Симеон Богопримац.
И нема радости у овом свету без Христа, то је прва Благовест. Нема радости у овоме свету док смо ми душом робови греха и робови ђавола, а тиме смо робови смрти. Јер, ђаво има две руке: једна је грех, а друга је смрт. И тиме држи биће људско у себи, у своме ропству. И да није Господ Христос дошао у овај свет, да није васкрсао, ово би била не само лудница, овај земаљски свет, него неизразив пакао. И само је Господ Васкрсењем Својим унео у овај свет праву радост. Људско биће није знало за радост, док није смрт побеђена. Шта је страшније од смрти, шта је горчије од смрти? Ништа! Нико од људи да је савлада. Све - мливо смрти, плева смрти. Ради чега је човек? Ради тога?! Какав подсмех човеку! Није Бог створио човека ради тога, сигурно није. Доказ је што је Он постао човек, да покаже прави пут човеку, да покаже да је човек створен за бесмртни Живот Вечни, да је човек створен да побеђује смрт, да побеђује смрт, да побеђује грех.

уторак, 14. фебруар 2012.


    14./1. фебруар
Св. мученик Трифун


                                 
      Мали гушчар, мали пастир. Дело мало, ал' мудрост велика. Шта је ближе дечјем срцу од животињица? Шта је ближе дечјем бићу од пропланака, пашњака и жуборења? Шта је слободније од пространства? Шта боље и лепше испуњава дечију душу, која је ближа небесима, од природе? Где сместити дечију душу која језди по даљинама? Чиме је нахранити, а да се не упрља? Како је однеговати и сачувати за вечност? Где је напајати? Где црпети истину?  Како бесцен дар узвратити Творцу?  
     Као кап по кап, која оросава, тако реч по реч, обликује душу. Које речи данас слушамо? Којим делима се данас бавимо? Чему нашу децу подучавамо? Шта њима нудимо? И чему се надамо? Све оно што сматрамо јако вредним и битним, очигледно није тако. Сва удобност живота, комформизам,  уљуљканост, сигурност и извесност којој тежимо и чиме смо заокупљени очигледно мало доприносе развоју дечије душе, развоју осећаја. Танана дечија природа је свезана пред величанством савремености. Крила која теже да се рашире и размашу су скресана. Нејака душица је спутана, угушена, отупљена и сузбијена. Отуђена од извора, отуђена од спокоја. Далеко од мира. Оптерећена и обремењена. Прејаким наметом заокупљена.  Великим очекивањима слуђена и изобличена.
     Из мале Кампсаде, од малених гусака, мали Трифун велике молитве Богу је узносио. Велику мудрост и благодат стекао. Велика исцелења починио. Велика мучења Христа ради с великом радошћу претрпео. Велику своју душу му предао. Велика чуда по смрти починио. 
     Мале деце још на свету има и зато се Ти помоли с њима да од Христа творца не одступе, бећ да своје душе облагодате!                                           
                                                                                                                                                                              

недеља, 12. фебруар 2012.

Недеља о блудноме сина

Свети Јован Кронштатски:беседа у недељу о блудноме синуSСсссхјСвети Јован Кронштатски: Беседа 
Заамвона молитва у недељу о блудном сину  


«И рече: Човек неки имађаше два сина, 
И рече млађи од њих оцу : Оче, дај ми део имања што припада мени. И он им подели имање . 
И после неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно. 
А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудевати. 
И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње. 
И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше. 
А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мога имају хљеба исувише, а ја умирем од глади! 
Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби, 
И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих. 
И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби. 
А син му рече: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим. 
А отац рече слугама својим: Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. 
И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. 
Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. И стадоше се веселити. 
А син његов старији беше у пољу и долазећи, када се приближи кући, чу певање и играње. 
И дозвавши једнога од слугу питаше: Шта је то? 
А он му рече: Брат је твој дошао; и отац твој закла теле угојено што га је здрава дочекао. 
А он се расрди и не хтеде да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га. 
А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. 
А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено. 
А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. 
Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживје; 
и згубљен беше, и нађе се ». 

(Јеванђеље по Луки 15, 11 – 32) 



Ево, до чега је на крају дошао млађи, блудни син, који се помиње у Јеванђељу и који је због своје несхватљиве тврдоглавости напустио дом оца својега где је било и «за најамнике хлеба исувише» (Лука 15,17), како се касније и сам присетио. Уместо да живи са својим старијим, паметним и смиреним братом у сродничкој и искреној заједници, он се прибија уз једног неморалног човека оне несрећне земље у коју је стигао, и где је потрошио имање живећи развратно. Овај сурови човек га шаље «у поље своје да чува свиње» (Лука 15,15). 

И уместо потпуног благостања и изобиља које је имао у родитељском дому, он овде одједном трпи крајњу и срамну сиромаштину – као плод развратног живота, јер је желео «напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху» (Лука 15,16). Тако је погубан био браћо, одлазак блудног сина са делом имања у ону туђу и далеку земљу! 


субота, 11. фебруар 2012.

Катакомбна Црква


Јеромонах Серафим Роуз

Ка­та­комб­на Ти­хо­нов­ска Цр­ква 1974. го­ди­не (1)

Мно­ги пра­во­слав­ни хри­шћа­ни у сло­бод­ном све­ту би­ли су за­пре­па­шће­ни и уз­не­ми­ре­ни оним што је у свом пи­сму упу­ће­ном Тре­ћем Све­за­гра­нич­ном Са­бо­ру Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве, ко­ји се са­стао у сеп­тем­бру 1974. го­ди­не у Све­то-Тро­јиц­ком ма­на­сти­ру у Џор­дан­ви­лу, на­пи­сао у све­ту по­зна­ти ру­ски пи­сац Алек­сан­дар Сол­же­њи­цин, ко­ји са­да (2) жи­ви у из­гнан­ству у Швај­цар­ској. Он је на­пи­сао да „да­нас не тре­ба под­ме­та­ти има­ги­нар­ну сли­ку Ка­та­комб­не Цр­кве, уме­сто ре­ал­ног ру­ског пра­во­слав­ног на­ро­да”, по­ри­чу­ћи и са­мо по­сто­ја­ње „тај­не цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је” и од­вра­ћа­ју­ћи је­рар­хе Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве од „со­ли­да­ри­са­ња са та­јан­стве­ном, без­гре­шном, али и бес­те­ле­сном ка­та­ком­бом”. Не­при­ја­те­љи истин­ског Пра­во­сла­вља и за­штит­ни­ци сер­ги­јан­ске Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је, од­мах су ис­ко­ри­сти­ли ове фра­зе за сво­је соп­стве­не про­па­ганд­не ци­ље­ве, об­ја­вљу­ју­ћи их под на­сло­ви­ма као што је „Не­ма Ка­та­комб­не Цр­кве” (3). За­и­ста, успе­ху об­но­вљен­ског „пра­во­сла­вља” мно­го би до­при­не­ло ка­да би им по­шло за ру­ком да до­ка­жу - или, у крај­њој ли­ни­ји, да до­вољ­но гла­сно об­ја­ве - ка­ко у Ру­си­ји не­ма Кат­комб­не Цр­кве, и да у Со­вјет­ском Са­ве­зу пра­во­сла­вље по­сто­ји са­мо у сво­јој об­но­вљен­ској, сер­ги­јан­ској ва­ри­јан­ти, ко­ју све­ту при­ка­зу­је Мо­сков­ска па­три­јар­ши­ја, ко­ја, по ми­шље­њу Сол­же­њи­ци­на, ни нај­а­ма­ње ни­је „па­ла”, не­го пред­ста­вља истин­ску Ру­ску Пра­во­слав­ну Цр­кву. Ова­кве Сол­же­њи­ци­но­ве из­ја­ве иза­зи­ва­ју ва­жна пи­та­ња, и прак­тич­на и бо­го­слов­ска.
Исти­на, у по­чет­ку свог пи­сма Сол­же­њи­цин пи­ше: „Све­стан сво­је не­при­пре­мље­но­сти за исту­па­ње по цр­кве­ном пи­та­њу пред са­бра­њем све­ште­но­слу­жи­те­ља и је­ра­ра­ха, ...ја са­мо мо­лим за раз­у­ме­ва­ње у од­но­су на мо­је евен­ту­ал­не гре­шке у тер­ми­но­ло­ги­ји, или у ра­су­ђи­ва­њу о са­мој ства­ри”, а на кра­ју се по­но­во огра­ђу­је: „Ја не ми­слим за се­бе да сам по­зван да ре­ша­вам цр­кве­на пи­та­ња”. За­то је, без ика­квог ома­ло­ва­жа­ва­ња Сол­же­њи­ци­на, ко­ји је та­ко убе­дљи­во и прав­до­љу­би­во го­во­рио на дру­ге те­ме, а ра­ди оних ко­ји же­ле да зна­ју исти­ну, по­треб­но ука­за­ти на ње­го­ве по­гре­шке у од­но­су на Истин­ски-Пра­во­слав­ну Ру­ску Цр­кву, ка­ко у чи­ње­ни­ца­ма та­ко и у бо­го­сло­вљу. 

четвртак, 9. фебруар 2012.

Посни триод


Посни триод садржи молитвословља припремних недеља за Велики пост, молитвословља самог Великог поста и молитвословља Страсне седмице. Прва служба која се налази у Посном триоду је служба недеље Митара и Фарисеја, а последња је служба Велике Суботе. Молитвословља из Посног триода радним данима замењују молитвословља из Октоиха. Из Октоиха се узимају само неки сједални и светилни, али они се штампају у самом Триоду, тако да није неопходно коришћење Октоиха. У периоду када се употребљава Посни триод, само у недељне дане из Октоиха се узимају васкрсне песме за сваки дати глас. Певање из Минеја се током периода Посног триода не укида, али постоје неки дани када се Минеј одлаже и читава служба се обавља само по Триоду.


Недеља митара и фарисеја 

Недеља блудног сина

Субота месопусна
Недеља месопусна

Сирна седмица (понедељак - петак)
Субота сиропусна
Недеља сиропусна

Понедељак прве недеље поста
Уторак прве недеље поста
Среда прве недеље поста
Четвртак прве недеље поста
Петак прве недеље поста
Субота прве недеље поста - Теодорова
Прва недеља поста – Чиста (Недеља Православља)

Понедељак - петак друге недеље поста
Субота друге недеље поста
Друга недеља поста – Пачиста (Успомена Светог Григорија Богослова)

Понедељак - петак треће недеље поста
Субота треће недеље поста
Трећа недеља поста – Крстопоклона (Поклоњење Часном Крсту)

Понедељак - петак четврте недеље поста
Субота четврте недеље поста
Четврта недеља поста – Средопосна (Посвећена Светом Јовану Лествичнику)

Понедељак - петак пете недеље поста
Маријино стајање - канонон преподобној Марији Египатској као додатак Великом канону
Субота пете недеље поста - Субота акатиста
Акатист Пресветој Владичици нашој Богородици 
Пета недеља поста - Глувна (Посвећена Светој Марији Египћанки)

Понедељак - петак цветне седмице
Субота светог и праведног Лазара - Врбица
Шеста недеља поста – Цветна (Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети)

Велики Понедељак

Велики Уторак

Велика Среда

Велики Четвртак

Велики Петак

Велика Субота

уторак, 7. фебруар 2012.

Свети Григорије Богослов и Св.Анатолије Оптински


Рођен у Назианзу од оца Јелина и мајке хришћанке. Пре крштења учио се у Атини заједно са Василијем Великим и Јулијаном Одступником. Често је он прорицао Јулијану да ће бити одступник од вере и гонитељ цркве, што се и збило. На Григорија је нарочито много утицала добра му мајка Нона. Када заврши своје учење, Григорије се крсти. Свети Василије рукоположио га је за епископа сасимског, а цар Теодосије Велики ускоро га позове на упражњени престо архиепископа цариградског. Саставио је многобројна дела, од којих су му најславнија она из Богословља, због чега је и назват Богословом. Нарочито је знаменито по дубини његово дело Беседе о Светој Тројици. Још је писао против јеретика Македонија, који је криво учио о Духу Светоме (као да је Дух створење Божје), и против Аполинарија, који је криво учио, као да Христос није имао човечје душе, него да му је божанство било место душе. Писао је такође и против цара Јулијана Одступника, свог негдашњег школског друга. Када на Сабору 381. године, наста распра око његовог избора за архиепископа, он се повуче сам, изјавивши: "Не могу нас лишити Бога они који нас лишавају престола". Затим напусти Цариград, оде у Назијанз, и тамо проживе до смрти у повучености, молитви и писању корисних књига. Иако је целог живота био слаба здравља, ипак је доживео осамдесету годину. Мошти су му доцније пренете у Рим, а глава му се налази у Успенском собору у Москви. Био је и остао велико и дивно светло цркве православне, како по кротости и чистоти карактера тако и по ненадмашној дубини ума. Упокојио се у Господу 390. године (в. 30. јануар).

Св.старац Анатолије Оптински је као на длану видео шта ће се дешавати у ова тешка времена,и пророчки упозорио све нас како да се сачувамо од данашњег свеотпадништва!

CВЕТИ АНАТОЛИЈЕ ОПТИНСКИ О ХРАБРОМ ИСПОВЕДАЊУ ВЕРЕ

"Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи, и као што су предсказали Свети Оци, тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и преластиће (обмануће) многе. Непријатељ рода људског дејствоваће лукаво да би, ако буде могуће, на јерес навео и изабране. Он неће почети да грубо одбацује догмате о Светој Тројици, о божанствености Исуса Христа, о Богородици, него ће неприметно почети да унакажава Предање Светих Отаца од Духа Светога – учење саме Цркве. Довијања непријатеља и његове «типике» приметиће веома мали број њих који, оних који су најискуснији у духовном животу. Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите и у незнању. Он је рекао: «По плодовима ћете их познати». И ти по плодовима, тј. по деловању јеретика, настој да их разликујеш од правих пастира. Ти духовни лупежи, који раслабљују духовно стадо «не улазе на врата у тор овчји него прелазе на другом месту», као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божије уставе. Господ их назива разбојницима.

Заиста, њихова прва дужност је прогањање истинитих пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбљивати. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачког Предања и Богом установљеног поретка знај да су се јеретици већ појавили, мада ће можда до одређеног времена скривати своје зловерје, или ће неприметно унакажавати божанствену веру, да би боље успели, обмањујући и варајући неискусне. Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво, који руководи јересју, не трпи благочашће. Као вукове у овчјој кожи препознај их по њиховој гордељивој нарави, сластољубљу, властољубљу – то ће бити клеветници, издајници, који свуда сеју мржњу и злобу, зато је Господ и рекао да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божије су – смирене, братољубиве и Цркви послушне.

Велике притиске од јеретика трпеће монаси и монашки живот тада ће бити изругиван. Осиротеће обитељи, смањиће се број монаха. Који остану трпеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изгледпобожности, настојаће да иноке превуку на своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгнањем онима који се не покоре. Од ових претњи малодушни ће бити веома понижени. Ако доживиш то време, сине мој, радуј се, јер ће тада верници, који не буду имали других врлина, венце добијати само за стајање у вери, по речи Господњој: «Сваког, ко Ме призна пред људима, признаћу и Ја пред Оцем Својим Небеским».

Бој се Господа, сине мој! Да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој и у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи и прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ... и свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг.

Али, тешко у те дане монасима, који су се везали за имање и богатство и који због љубави према комфору буду били ради да се подчине јеретицима. Они ће успављивати своју савест, говорећи: «Сачуваћемо и спасићемо манастир и Господ ће нам опростити». Несрећни и заслепљени, уопште ни не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада она више неће бити свети манастир него – голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.

Али, Бог је јачи од врага и никад неће оставити слуге Своје и истинских хришћана ће бити до краја света, али ће они бирати усамљена, пуста места. Не бој се невоља, него се бој пагубне јереси, јер она одгони благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповедио да јеретика сматрамо као незнабошца и цариника.

И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај на подвиг исповедништва и подношења страдања, као добри војник Исуса Христа (2 Тим. 11,1-3), Који рече: «Буди веран до смрти и даћу ти венац живота» (Отк. 2,10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у векове векова. Амин."

понедељак, 6. фебруар 2012.

Св. Ксенија Петроградска

  23. јануар/ 5. фебруар
                       
  Тропар св. Ксенији /4. глас/                    
Одбацивши таштину овог света
узела си на себе крст бездомног боготражитељства
ниси се плашила дубоког бола и немаштине, 
нити оних што ти се ругаше 
јер си познала љубав Христову.
И сада наслађујући се овом љубављу
на небесима
Ксенија Блажена и Божански мудра
моли за спасење душа наших.

      Овај посебан и радостан дан за нас, Православне хришћане, прослављамо с нарочитим усрђем и молитвеном захвалношћу великој угодници Божијој која нам непоштедно притиче.
    
     Света, блажена, јуродива, зна се ко је - она која је међу нама, коју волимо и поштујемо свакога дана, а нарочито овог снежног, који пахуљицама дочарава Петроградску љуту студен коју је нејака жена добровољно подносила. У свом необичном сиротовању изложеном усковитланој животној бури, где је небо имала за покров, а земљу за постељу храбро и постојано је истрајавала, док је тајне молитве преузносила и у сладости рајској пребивала. Од поруга, грдњи, подсмеха, мраза, врелине, великог бола, немоћи и неизмерног труда живот њен озарујућим светлом се показао које у мраку живота овог обасјава људе.  
  
 О, Ксењушка.
 О, драга.
 Помози, мати.
    Одасвуд узвици. Одасвуд вапаји. Ал' не узалуд. Притиче добра и помаже. Она која је живот положила за ближњег. Која је душу распела за ближњег. Која је све даровала ради ближњег. И себе саму је преобратила ради ближњег. Та покретачка снага која је разгорела на подвиг ради ближњег. 
    Где је двоумљење, сумња, лакомисленост, површност, где опуштеност? Нема им места у делатном часу одлуке. Нема оклевања.
    Себе саму и живот свој је предала. И добила је. Добила је много више, пуније, трајније, вредније. Зато и не штеди. Не оклева. Него хита и хрли. У сваки дом. Ка сваком бићу. За сваку душу. При свакој потреби, тескоби. Ниједан уздах, ни једна прозба није заборављена. Ни бојажљива, ни тиха, ни слабашна. Сваку је благословила. Сваку прихватила. Сваку наградила. 
    Покренимо вапаје дародаватељки. Усмеримо благодарности милостивој. Без страха јој се препустимо.
    Јер све што је чинила из превелике љубави и вере је чинила. Зато је вечна. Зато је блажена. 
    Зато разуме и наша срца која јој куцају у ритму љубави.