уторак, 30. јун 2009.

Не бој се, Божји човече, ти си учинио добар избор, и оставио народу своме спасоносан завет. Да си му још једно земаљско царство задобио и оставио, мање би га обогатио него што си га обогатио овим заветом. Јер су истините и славне оне твоје речи:
"Земаљско је за малена царство,А небеско вазда и до вјека".

ЕПИСКОП НИКОЛАЈ "ЦАРЕВ ЗАВЕТ"

субота, 27. јун 2009.

Песма Српском Косову и Метохији

Песма Љубе Манасијевића у извођењу Иване Жигон и деце са Косова и Метохије.

петак, 26. јун 2009.

Из наше историје: ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ И МОШТИ СВЕТОГ КНЕЗА ЛАЗАРА


И ЖИВИ И МРТВИ ХИТАЈУ КА БЕОГРАДУ
Глава 8.

 ...Али сем ових живих гостију и повратника и мртви су дошли да у престоници окупиране Србије потраже мира и склониште, јер ни њиховим моштима није било више опстанка на територији сатанске творевине Павелићеве, која је желела да уништи не само живо Српство већ и његову прошлост и све његове светиње. Српска влада је била обавештена о пустошењима које су усташе починиле у оној правој српској Светој гори на Дунаву, у фрушкогорским манастирима Раваници, Врднику, Крушедолу, Хопову, Беочину, Великој и Малој Ремети и свим другим српским светилиштима. Ове подивљале руље су попалиле и порушиле манастире, пошто су опљачкале драгоцене ризнице, пуне историјских и уметничких драгоцености српских од непроцењиве вредности, развалили иконостасе и опоганили олтаре, побили калуђере а мошти српских светитеља и владара избацили из њихових скупоцених саркофага са намером да их сасвим униште.
 О томе како се дознало у Београду за пустошења и пропаст фрушкогорских манастира и за опасност уништења моштију српских светитеља и великомученика, помоћник Управника града Београда, Мика Ђорђевић је дао ове податке који бацају чудну светлост на усташко дивљаштво и на лојалност извесних Немаца из немачке мањине у Југославији, као најзад и на тај парадокс да су чланови Гестапоа са блиндираним аутомобилима морали да отимају мошти српских светитеља од Павелићевих хијена под словом „У“.
 По том причању помоћника Управника града Београда, Ђорђевића догађаји су се овако одиграли:
 У Земуну је врло позната породица Немаца – Фолксдојчера Мозер, од којих су неки били чувени велетрговци вином и који су били увек српски оријентисани и у рђавим односима са земунским Хрватима. У лето 1941 – баш некако после образовања владе генерала Недића у Београду, немачке власти су поставиле за градоначелника Земуна једног члана породице Мозер, који је био доктор права. Пре него што је се примио овог положаја др. Мозер је прешао у Београд и ту је нашао Мику Ђорђевића, са којим се добро познавао и рекао му да га немачке власти постављају за градоначелника Земуна, али да он није још дао свој пристанак, већ да је баш зато и дошао у Београд да тражи за то сагласност генерала Недића. Он је тада рекао: 
 „Ма како се рат свршио, Земун ће бити у саставу Београда, а ја нећу да се ни на који начин замерим Србима, са којима смо ми земунски Немци увек живели у најбољим пријатељским односима.“
 Др. Мозер није смео да иде лично до генерала Недића, бојећи се да га неко од познатих не види и не достави немачким властима. Мика Ђорђевић се примио да буде посредник и генерал Недић је са задовољством, на овај редак гест лојалности, одговорио да даје своју пуну сагласност молећи да др. Мозер настоји да заштити Србе у Земуну у колико год може од усташких насиља. И доиста после постављања др. Мозера и његових интервенција престало је у Земуну не само убијање већ и хапшење Срба у великом броју, како је то дотле било.
 Пред крај 1941 године дошли су једнога дана код др. Мозера два Фелджандарма Немачког Рајха, иначе два Фолксдојчера из Земуна и саопштили су му да су крстарећи по Срему видели код манастира Раванице - Врдника неке усташе, као и друге Хрвате у грађанским оделима како су се окупили око неких људских костију. Када су их жандарми упитали шта је то, Хрвати су одговорили, да су то кости „влашког цара Лазара“ и да су их они бацили на пут да их пси разнесу.
 Из истих стопа жандарми су похитали за Земун и потражили свог градоначелинка, рекавши др. Мозеру да су они за време Југославије ишли у српску школу и ту су научили да је цар Лазар био велики српски владар, светитељ и уопште славна личност, чије је име познато у целом Западу, те су хтели да га о свему том обавесте.
 Др. Мозер који је такође добро знао славу и величину кнеза Лазара одјурио је одмах аутом у Београд и обавестио Гестапо да дозволе да једна група Павелићевих дивљака уништава једну јединствену историјску успомену и реликвију. И у Гестапоу се нашао неко ко је схватао колику важност за српски народ имају ове мошти, бачене од нељуди псима, и колико би био револт српског народа када буде сазнао шта се радило са његовим највећим светињама. Још у присуству др. Мозера Гестапо је наредио да се образује једна експедиција од неколико блиндираних аутомобила, који су се упутили у Фрушку гору и наишли на пут пред манастиром Раваницом разбацане кости кнеза Лазара. У исто време су, на основу других обавештења, нађене и мошти Цара Уроша и војводе Стевана Штиљановића, те су Гестаповци све те мошти српских светитеља донели у Земун и предали их др. Мозеру, да он организује шта треба да се са њима учини. Овај Немац је набавио три скупоцена мртвачка сандука и ставио све ове мошти у њих, јер су усташе биле однеле у Загреб скупоцене сребрне саркофаге у којима су толико векова, чак и под турском доминацијом биле сачуване ове историјске и свете реликвије. Ти саркофази су истопљени у Загребу да би њихово сребро ушло у трезор Павелићев, у којима су се налазиле и велике количине злата покупљеног не само из српских и јеврејских кућа, већ и из вилица побијених српских жртава, којима су чупали златне зубе.

 Чим је ове мошти сместио у пристојне ковчеге др. Мозер је обавестио генерала Недића да су кости Цара Лазара, Цара Уроша и војводе Штиљановића спасене и да се налазе код њега и да ће их он предати српској влади и цркви када год се то жели. За тај пренос је одређен 14. април 1942, јер је генерал Недић хтео да буде једна величанствена национална и верска свечаност града Београд, и ако под окупацијом, са највећим пијететом прими реликвије својих средњовековних владара и светаца.

Ђенерал Милан

Председник владе народног спаса ђенерал Милан Недић са Српском омладином

 На дан 14 априла генерал Недић је наредио министру просвете Јонићу да све београдске школе начине шпалир од понтонског моста на Сави па до Саборне цркве. На целом том простору била је постројена и Државна стража, док је пред Саборном црквом био постављен један одред Српских добровољаца. Огромна маса Београђана је изашла на улице да дочека мошти српских светитеља. Жене и деца су држали у рукама запаљене свеће, ђаци су певали црквене песме када је поворка са ковчезима наишла...
 На самом понтонском мосту, са десне београдске обале Саве, ковчеге је чекало једно званично изасланство, међу којима се налазила и специјална комисија коју су сачињавали професор Београдског универзитета, др. Радослав Грујић и кустос Музеја Кнеза Павла у Београду др. Милодраг Грбић. Са њима је био помоћник министра просвете Велимир Јанковић. Београд је доиста у узбуђењу дочекао ове мртве избеглице из „Независне државе“ срама. На самом уласку у Саборну цркву мошти је дочекао генерал Недић окружен свим члановима своје владе, са Димитријем Љотићем и Управником града Београда, Драгим Јовановићем и сви заједно су скинули сандуке са моштима из камиона и донели их до црквених врата. Овде су прихватили свете мошти владике и свештеници и пренели их до олтара где их је сачекао заменик заточеног Патријарха Гаврила, митрополит Јосиф.
 Сутра дан, 15 априла у 17 часова одржан је у Саборној цркви параклис (молебан). Саборна црква је не само била пуна до последњег места већ је маса света испунила све околне улице. Параклису је присуствовао председник владе, генерал Недић са свим чиновницима. На параклису чинодејствовао је митрополит Јосиф са митрополитом Атанасијем и епископом Дамаскином, који је затим прочитао Похвалу Деспотице Јефимије, коју је она својом руком извела на покрову ћивота Кнеза Лазара у 1402 години.
 У дубокој тишини одјекнуле су последње речи Јефимијине похвале:
 „А сада обоје молим: да ме исхраниш, и да утишаш љуту буру душе и тела мојега. Јефимија усрдно приноси ово Теби, Светитиељу“.
 После овога председник владе, генерал Недић је пришао први ковчезима и целивао мошти три српска светитеља, а за њиме је настала бескрајна поворка свих оних који су се налазили у цркви и других са улице, тако да је многе у цркви затекао и полицијски час у 21 час, те су морали целу ноћ да у цркви проведу. Целивање моштију светитеља трајало је недељама и могло се видети међу овим ходочасницима и Срба католика, па чак и Срба мусллимана.
 На дочеку и целивању моштију узела је учешћа и друга група сеоских домаћина, који су баш у очи доношења реликвија српских били стигли у Београд. То су били најугледнији представници Поцерине, Посавине и Тамнаве. Одмах за њима стигла је 20 априла и трећа група сеоских домаћина из Јадра и Тамнаве, увек као гости генерала Недића. И њихов први корак у Београду ја био поклоњење и целивање светих моштију у Саборној цркви. Председник српске владе је примио ове своје госте 24 априла у Председништву владе и поздравио их је говором у коме је рекао: 
 „Поручујем вам да останемо мирни, да сачувамо ред и да радимо своје послове, јер је то најсигурнији пут да дођемо до потпуне обнове своје земље. То је најбољи пут за бољу нашу будућност, и само тим путем можемо опет да подигнемо нашу мајку Србију... Ми имамо да служимо само једној партији, а то је Патрија – Мајка Отаџбина. Сви Срби у фронт да служе Србију, јер тада служе себи и својој будућности. Када је Србија срећна, онда су сви њени Срби срећни“.

Једно из поглавља књиге "Генерал Милан Недић", књига друга: „Препуна чаша чемера“, аутора Станислава Кракова, штампана у Минхену 1968. 

четвртак, 25. јун 2009.

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК ПЕТ ПОУКА О ПУТУ СПАСЕЊА


Прва поука о спасењу 

Тако је некад запитао Господа један законик! А он је Господа питао у циљу кушања, као да је био радознао шта ће рећи Учитељ, јер је сам знао шта треба чинити. Али могуће је питати о путу спасења не из празног љубопитства него из искрене жеље да се добије директан одговор, непознат или заборављен, питати из велике нужде, зато што душа болује и срце мучи сумња - шта треба чинити да би се наследио живот вечни?

Оваква мучна сумња тим је природнија уколико је нејаснија сфера мисли која окружује питаче, и уколико они већу несагласност срећу у списима и речима људским. Зар се ми сад не налазимо у таквом положају? Обазрите се около и видећете да сваки од нас друкчије говори. Један саветује: моли се, и спасиће те Господ; други: плачи, скрушавај се - и Бог те неће посрамити; трећи: чини милостињу и она ће покрити много грехова твојих; четврти: пости и чешће борави у дому Господњем; пети: остави све и удаљи се у пустињу. Ето колико разних одговора људских! И то су све прави одговори, спасоносна правила са којима се човек неизбежно среће на путу спасења. А што се тиче оних који себе сматрају бољим од нас, али су престали да буду што смо и ми, разумем хришћане који су пошли за духом овог века и празне мудрости - оне који су присвојили неколико здравих појмова, позајмљених из хришћанства, који мисле високо о себи, напустили нас и срцем се одвојили од Христа Господа, мада га језиком још увек исповедају - што се њих тиче, међу њима постоји још жалоснија и болнија разлика у мишљењима која су отишла далеко од истине и блуде по раскрсницама лажи. Зар вам се није догодило да приликом разговора чујете и прочитате у књизи како неки на свој начин умују о поретку ствари, друкчије од поретка који постоји? О спасењу душе ту нема ни помена. Вечно блаженство, ако се и допушта, сматра се већ сигурним, по некаквим људским правима, и све старање упућено је на то како би се, као додатак томе, засладио и земаљски живот и преобратио из тужног у рајски. У том духу један виче: не веруј ничему осим своме уму, испуњавај тежње природе своје, буди независтан, уживај у ономе што поседујеш и не дозволи туђој руци да ти стоји за вратом и - бићеш срећан. Други проповеда: где нема општих средстава да орасположе, као позоришта и друго, тамо живот није живот. Трећи вели: правим путем није могуће ићи, треба умети живети, а умешност је у томе да се ништа не чини против сопственог интереса, и не дозволи другоме да уочи наше планове, намере, осећања (Они то називају мудрошћу); четврти говори: ако не заштитиш своју част и достојанство - пропашћеш. Запажате ли колико је све то мрачно мудровање! И при свему томе оно, може се рећи, сачињава основ светских обичаја, и са њим се можемо сусрести у појединачним простим разговорима, и у већим скуповима и у штампаној књизи - и то не у једној. Замислите шта сад треба да се изроди у уму и срцу вашег познаника, а можда и ваше кћери, вашег сина, када једном, два или три пута наиђе на сличне речи, када у једној књизи прочита такве мисли, у другој и трећој још горе, и то не у току једног дана или месеца, него у више година, када при том око себе виде обичаје надахнуте таквим духом, а истовремено у срцу се појављују, под дејством саблажњивих искушења, страсне помисли које поткопавају добро расположење - замислите, кад се сви ови разноврсни утисци, једновремено, скупе у младу, па не само у младу него и зрелију душу, шта тада треба да осети срце, особито срце које још није заборавило Господа и које цени речи истине изговорене устима Божанским? Ја чујем како се из дубине овог срца отима вапај, сличан вапају апостола, уплашених буром, и Петра који се почео давити: "Господе спаси ме, гинем! Господе, шта да чиним да се спасем?" Мајке и очеви, чујете ли тај вапај?

Немојте мислити да сам се занео. НЕ! Ја сам намерно хтео да објасном како је сасвим природно, особито у наше време, постављати питање о путу спасења, или о путу у Царство Небеско. И ја сам уверен, ако би се сад Господ појавио међу нама, да би сви који траже трајно добро, и који виде како данашњи дух, данашње учење, садашњи пореци противрече један другом. Сви би се они једногласно обратили Господу са питањем: Господе, шта да чинимо да бисмо наследили вечни живот? Шта да чинимо да бисмо се спасли? Али браћо, Господ је јуче и данас исти и вавек (Јевр. 13,18). Онда кад му је Јеврејин поставио ово питање, Он му је рекао да одговор тражи у закону: у закону шта је написано,како читаш? Данас би Он хришћанину без сумње заповедио да се обрати светом Еванђељу уопште новозаветном учењу или Цркви Божјој, и запитао би га шта се овде садржи, како разумеш? Обративши пажњу Јеврејина на закон, Господ је очигледно хтео да му напомене: немаш потребе да питаш, пут спасења прописан је ради тога и дат да те води ка спасењу. Спас је у закону, твори тако, и сасићеш се. Слично овоме треба рећи и хришћанима које колебају налетеле сумње: немате потребе да питате, хришћанство и јесте јединствени пут спасења. Будите прави Хришћани и спасићете се. Ради тога је света Црква, ради тога су догмати и заповести, ради тога свете тајне, постови, бдења, молитве, освећења и тако даље. Све то или све што држи Црква, јесте истински пут спасења. Ко од срца прими и усрдно испуњава све што Црква заповеда, тај је на путу спасења. Зато, ако је све ово у нама нема места питати него треба Бога прослављати; не тражити где је спасење, не примати га готово, јер је оно пред нама и окружава нас; свом снагом одавати славу, част и поклоњење Богу, који нас спасава у светој Цркви Својој. Шта треба да чинимо? Све то поштовати и непоколебљиво држати сва учења, законе и уредбе свете Цркве, не слушајући празна умовања новомодерне филозофије, која тежи да све разори не зидајући ништа.

Мислим да у нашем уму ипак остаје неодређено - шта наиме треба чинити да бисмо се спасли? На то ћу вам ја сад одговорити у неколико речи: верујте у све што заповеда света Црква да се верује, и примајући благодатну силу кроз свете тајне и подгревајући их свим другим свештенорадњама, молитвама и установама свете Цркве, идите непоколебљиво путем заповесто Господа Исуса Христа, под руководством законитих пастира и - спашћете се... Буди прави хришћанин и бићеш у рају; буди прави хришћанин и спашћеш се.

Али можда није свакоме јасно шта значи бити прави хришћанин, или шта се наиме у хришћанству предлаже као неопходан услов спасења, и који је у исто време безусловни знак да ће неко отићи у живот вечни, а не у пропаст. Зато ћемо то сад разјаснити подробније на тај начин што ћемо пут спасења упоредити са обичним путем.

(следи наставак)

субота, 20. јун 2009.

ПРАВОСЛАВНИ ГРАД

Ево филма да нас подсети браћо и сестре у каквом граду живимо, ко га је основао и коме је посвећен. У каквом граду се налази наша парохија? Свети Деспот стефан Високи је од малог Угарског градића направио велику утврђену Српску престоницу и посветио је Пресветој Богородици. Као што некада давно светим Константином мали Визант постаде велики Хришћански Град - Константинопољ, тако и светим Деспотом Стефаном Високим Београд постаде православна Српска престоница. Који се још град тиме може похвалити? Наша парохија мора обратити пажњу на ове историјске чињенице. Свети Деспот Стефан се мора од стране Беогадске парохије посебно поштовати. Апелујемо овде да се на иконостасу наше нове парохијске цркве мора наћи и икона светог Деспота Стефана и да се његов дан са посебном чашћу треба празновати.

среда, 17. јун 2009.

Размишљања у сусрет Лазардану (Видовдану)


На горњој слици Српски христољубиви витез са својим штитоношом

Верност заповести тражите пре свега Царство Божије и правду Његову, стварала је српско смирење, смиравајући чак и власт у време највеће земаљске славе. Српска власт, устима светог кнеза - мученика Лазара Косовског коме се по древном предању, пред велику косовску битку јавио Анђео Господњи и питао га којем се жели приволети царству, да ли царству земаљском или Царству Небеском? Исповедала је себе као хришћанску власт и на споменику своје славе написала је: Ако ћу се приволети царству земаљскоме, оно је за малена, тренутно и пролазно; а Небеско Царство је увек и до века.. 

И тако се богољубиви владар Српски свецело определио за Царство Христа Цара на небесима и са свим својим христоименитим народом смирено покорио свесавршеној вољи Божјој, која је врховни закон неба и земље. 

Српско небо, Српски светитељи позивају нас да будемо са њима, као што су они са нама. Зову нас да се присајединимо духу вечног живота кога је жедан читав свет. 

Обновљена Србија потребна је читавом свету, од кога се удаљио дух живота и који дрхти у страху, као пред земљотрес. 

Србија чека своје Истинске духовне пастире - Истински Православне епископе, свештенике и монахе.

Србија чека своју христољубиву војску, христољубиве цареве и вође, који ће повести Српски народ не ради земаљске славе, него ради верности Српском путу Небеске правде. 
"Не нама, не нама Господе (подај славу), него Имену Твоме"! 

У покајању, у вери, у очишћењу нека се обнови земља Српска и нека васкрсне Света Немањићка Србија!  



понедељак, 15. јун 2009.

Молитва као израз унутрашњег живота Цркве



Духовна веза чланова Цркве у молитви

Молитва представља пројаву живота Цркве и духовне везе њених чланова са Богом у Светој Тројици и свих међу собом. Она је тако неодвојива од вере, да се може назвати ваздухом Цркве, или дисањем Цркве. Молитве су – нити живе тканине црквеног тела које се простиру у свим правцима. Молитвена повезаност прожима целокупно Тело Цркве, уводећи сваку његову честицу у заједнички живот тела, оживљавајући је и помажући јој храном, очишћењем и другим облицима узајамног дејства (Еф. 4,16). Она сједињује сваког члана Цркве са Небеским Оцем, чланове земаљске Цркве међу собом, и земаљске са небеским. У Царству Небеском она се не прекида, него још више јача и узвисује се.
Кроз целокупно Свето Писмо Новог Завета провлачи се заповест о непрестаној молитви. Молите се без престанка (1. Сол. 5,17). И сваком молитвом и прозбом молите се Духу у свако доба, и уз то бдите са сваком истрајношћу и мољењем за све свете (Еф. 6,18). Каза им пак и причу о томе како треба свагда да се моле и да не клону (Лк. 18,1).
Савршени пример личне молитве дао је Сам Господ Исус Христос. Он је као образац оставио молитву Господњу – Оче наш. Молитва је а) форма живота Цркве, б) оруђе или начин њеног деловања, в) њена победоносна сила.
Молитве могу бити различите: заједничке и појединачне; постоји молитва речима, посебна певана молитва, а постоји и «умна», то јест унутрашња, или умносрчана молитва. Као садржај молитве служе: а) хвала или слава, б) благодарење, в) покајање, г) мољење за милост Божију, опроштај грехова, даривање блага – душевних и телесних, небеских и земаљских. Покајање пред Богом понекад има облик беседе са сопственом душом (што није ретко, на пример, у канонима).
Молитва може бити за себе и за друге. Молитва једних за друге изражава узајамну љубав чланова Цркве. Пошто, према апостолу, љубав никада не престаје (1. Кор. 13,8), онда се не само земаљски чланови Цркве моле један за другога, него се и земаљски моле за оне који су отишли, то јест упокојене, небески – за земаљске, а исто тако небески за упокојене којима је потребна молитвена помоћ. Коначно, ми се и сами обраћемо небескима тражећи да се моле за нас и нашу браћу. На овој вези небеских са земаљским засновано је и старање Анђела о нама и молитве њима.

Реч Божија стално сведочи о сили молитве за друге. Спаситељ је говорио апостолу Петру: А Ја се молих за тебе да вера твоја не престане (Лк. 22,32). Апостол Павле често тражи од хришћана да се моле за њега: јер се надам да ћу вашим молитвама бити вам дарован (Филим. 1,22); Браћо, молите се за нас, да се реч Господња брзо шири и прославља као и код вас (2. Сол. 3,1). Мада је далеко, апостол се у заједничкој молитви сједињује са својом духовном браћом: Али вас молим, браћо, ради Господа нашег Исуса Христа, и ради љубави Духа, да ми будете саборци молитвама Богу за мене (Рим. 15,30). Апостол Јаков поучава: Молите се Богу једни за друге, да оздравите. Много је моћна усрдна молитва праведника (Јак. 5,16). Свети Јован Богослов је у откривењу видео како су на небесима двадесет четири старешине које стоје око Престола Јагњетовог пале и поклониле се пред Јагњетом, и да је сваки од њих имао гусле и чаше пуне тамјана, а то су молитве светих (Отк. 5,8), то јест узносили су молитве светих на земљи пред Престол Небески.

Из књиге: Протопресвитер Михаил Помазанский
ПРАВОСЛАВНОЕ ДОГМАТИЧЕСКОЕ БОГОСЛОВИЕ



четвртак, 11. јун 2009.

Поука Светог Јована кронштатског


Да ли је могуће молити се убрзано?

Да ли је могуће молити се убрзано не штетећи својој молитви? Могуће је онима који су се научили унутрашњој молитви чистим срцем. У молитви је потребно да срце искрено жели оно што моли; да осети истину онога, о чему говори, а чисто срце то као да има у својој природи. Зато оно може да се моли и убрзано, а истовремено и богоугодно, пошто брзина не штети истини (искрености) молитве. Али, они који немају усрдну молитву, треба да се моле полако, очекујући одговарајући одјек у срцу за сваку реч молитве. A то се не даје увек брзо човеку који није навикао на молитвено созерцање. Зато, изговарање речи молитве без журбе за такве људе треба да буде одређено као обавезно правило. Чекај, док свака реч не одјекне у срцу њој својственим одјеком.

Спољашња молитва се често врши на штету унутрашње, а унутрашња на штету спољашње, тј. ако се молим устима или читам, онда многе речи не лежу на срце, ја се двојим, лицемерим; устима изговарам једно, a на срцу ми је друго; уста говоре истину, а расположење срца се не слаже са речима молитве. А ако се ја молим у себи, срцем, тада, не обраћајући пажњу на изговарање речи, усредсређујем га на садржај, на њихову силу, привикавајући срце постепено на истину, и улазим у оно расположење духа, у каквом су написане речи молитве, а на тај начин мало по мало учим да се молим духом и истином, по речима вечне Истине: који се клањају Богу, у духу и истини треба да се клањају (Јн. 4,24). Када се човек моли споља, наглас, тада не може увек да прати сва кретања срца, која су превише брза, зато што му је неопходно да се побрине изговором спољашњег облика речи. На тај начин, код многих чтечева, који брзо читају, ствара се потпуно лажна молитва: они устима као да се моле, по свему их видиш као благочестиве, a срце спава и не зна шта уста говоре. To се дешава зато што они журе и не размишљају срцем о ономе што говоре. Треба се молити за њих, исто као што се они моле за нас; треба се молити за то да би њихове речи допрле до њиховог срца и да дишу његовом топлином. Они се за нас моле речима светих људи, и ми за њих.

Ко брзо, без срдачног разумевања и саосећања чита молитве, побеђиван својим лењим и сањивим телом, тај не служи Богу, него телу своме, свом самољубљу и руга се Господу својом незаинтересованошћу, неучествовањем свога срца у молитви: Бог је Дух; и који му се поклањају, у дyxy и истини треба да се поклањају (ср. Јн. 4, 24) нелицемерно. Ма како било лењо и раслабљено твоје тело, ма како те вукло у сан, победи себе, немој да се штедиш за Бога, одреци се себе, да дар твој Господу буде савршен, дај Богу своје срце.

Нe чини у току молитве угодност лењивом телу не жури се; тело стешњено и оптерећено светим делом, Жури ка крају, да би се умирило или бавило плотским, свакодневним делима.

понедељак, 8. јун 2009.

ВРЕДНИ И ПОЖРТВОВАНИ


Ево једне лепе фотографије - успомене са саборног богослужења у част храмовне славе манастира светих Кирила и Методија на Фрушкој Гори коју смо не тако давно прославили (крај маја месеца).

На слици су наши клирици: јеромонах Акакије, јеромонах Нектарије и свештеник Атанасије. Испод њих су чтечеви: Стефан, Андреј, Урош и Макарије. 

На манастирској слави се окупило много верника из свих крајева Србије. Међу виђенијим гостима био је и господин Владимир Мос који је донео са собом делић моштију светог апостола Симона Зилота - апостола који је између осталог први проповедао у Енглеској, а којима смо се сви поклонили.

Даће Бог да се сви заједно окупимо и саборно служимо свету литургију на свету Педесетницу следеће године и у нашем новом парохијском храму.

Годину дана је пред нама.  Зато, будимо вредни и пожртвовани (уздајући се у молитве наших клирика и монаштва и све браће и сестара) јер ових дана отпочињемо прве припремне радове изградње нашег парохијског храма. 

Нека нам је Бог на помоћи! 

"Како треба да се каје мирјанин?" Поука из писама Светитеља Игњатија Брјачанинова


С Божијом помоћи одговарам на писмо ваше. Рекао је Господ: "Нико неможе доћи мени ако га непривуче Отац који ме посла".(Јн.6.44). Дакле мада је оруђе призвања-човек, ипак је призвање Божије; онај који призива је Бог.Пошто осетите ово призвање,које можемо да чујемо,пошто смо већ прешли дуг пут у земаљском странствовању, нека се не огорчује срце ваше. А озлојеђује се оно преваром греховном,како је рекао Свети апостол Павле: ''Пазите, браћо,-говори он, - да не буде у неком од вас зло срце,неверовања,одступањем од Бога живога''(Јевр.3.12)

Не бих вам саветовао да улазите у подробно и потанко претресање грехова и греховних особина ваших. Саберите их све у један сасуд покајања и баците у бездан милосрђа Божијег. Потанко испитивање грехова својих не пристоји човеку који води светски живот, оно ће га само бацити у униније, недоумицу, смућеност. Бог зна наше грехе и ако ми будемо постојано прибегавали Њему у покајању, Он ће онда постепено исцелити саму греховност нашу то јест греховне навике, својства срца. Грехе учињене речју, делом, стварањем помисли, треба изрећи на исповести оцу духовном, а у потанко претресање духовних особина, понављам, световни човек не треба да се упушта: то је замка коју је поставио ловитељ душа наших. А она се познаје по томе што изазива у нама смућеност и униније, мада је по спољашњости обучена у пријатан изглед добра.

Потребно је то црно покривало за иноке, да покрију њиме зраке благодати који блистају из ума њиховог и срца. Потребно је то црно покривало за иноке већ узнапредовале, које виђење греховности своје не може да доведе до безнађа, већ их доводи до смирења. Тако је некад носио покривало на блистајућем лицу свом Боговидац Мојсеј.

Морам признати, и то ће признање бити сасвим праведно, да се сви ми људи налазимо више или мање у самозаведености, да смо сви обманути, да сви носимо превару у себи.То је последица нашег пада, који се догодио примањем лажи за истину. Тако свагде падамо и сада. Зато је у нама таква непостојаност. Ујутру сам овакав, у подне другачији, и тако даље. Оба света утичу на мене, потчињен сам обома, сужањ сам код оба. Свет духова дејствује кроз помисли на осећања срца, свет вештаствени-преко чула телесних. Оба маме на кушање забрањеног плода. Телесним чулима, виду, слуху, додиру тај плод се чини прекрасним. Помисао - реч невидљивог бића - саветује, понавља: "окуси,спознај!". Привлачи радозналост, подстрекава таштину. Разлеже се у души нашој глас заводника, глас који су чули, као први, наши прародитељи у рају, чује се, одјекује глас:"Бићете као богови". Разлеже се и саблажњава, саблажњава и убија. Управо зато је људима дата нова врлина: "смирење", дато је ново унутрашње делање: "покајање". И делање и врлина заиста су необични. Они су радикално супротни ономе путем чега смо пали. Покајањенм се умртвљује погубни утицај чула телесних, а смирењем се уништава високоумље, таштина, гордост житејска, једном речју, све што човека, просто речено излуђује.
Па шта да се ради! Не треба бити узнемирен променама које наступају, као нечим необичним. Не треба се упуштати у потанко претресање грехова, него проводити живот у непрестаном покајању, самтрајући себе грешним у сваком погледу и верујући да ће милосрдни Господ сваког, ко само увиди греховност своју, примити у загрљај свога милосрђа, у наручје спасења. Ту се не подразумевају греси смртни, за које Бог покајање прихвата само онада када човек остави смртни грех. Бављења пословима у дому и домаћинству веома су корисна: удаљавају од лењости и олакшавају уму његову невидљиву борбу. Борба против лењости уводи у велеки подвиг, који је дозвољен само ономе који је на њега принуђен околностима, или га је до њега довео Бог. Благоразумност захтева да се не ступа у борбу која превазилази снаге, већ напротив, да се оно по могућству олакша себи. Верујте Свемогућем Богу, уздајте се у њега, живите трпељиво и постојано, живите у простоти, у покајању и смирењу, предајте се вољи Божијој, а када се деси да скренете са правог пута, поново се њиме упутите, и спасићете се.

Oтварање парохијске интернет странице

Данас, на Духовски понедељак, са благословом оца Акакија отворили смо београдску парохијску интернет страницу.

Духовдан - славу парохије, београдски парохијани ове године прославила су раштркани. Неко је на свету литургију отишао у Кирилометодијевски манастир на Фрушкој Гори, а неко у Смедеревску парохију св. благоверног краља Милутина. Неколико парохијана је походило Новостјенички манастир како би Духовдан прославили на божанственој служби у врлетима кучајских планина.

После службе, на којој су о. Акакије и новостјеничке сестре заиста свечано и богодолично прославили Утешитеља, Бога Духа Светога, у разговору са оцем Акакијем и братијом из Београдске парохије решили смо да отворимо интернет страницу Београдске Српске Истински Православне парохије посвећене овом великом празнику Педесетнице.

И ево уз помоћ Божију, на Духовски понедељак отворисмо ову званичну блог страницу коју ће водити неолико парохијана из Београда на челу са чтецем Урошем и мојом маленкошћу чтецем Стефаном деспотовчанином (не заборавимо да је св. Стефан Деспот - оснивач Деспотовца основао и Београд као православни град и посветио га Богородици).

Молитвама свих Српских светитеља и светога Саве Господе Исусе Христе Боже наш Богородицом, помилуј нас.

Слава Светој Тројици - Оцу и Сину и Утешитељу Духу Светоме, амин!