среда, 29. децембар 2010.

Св.Мученици Ђакон Авакум и игуман Пајсије

Икона рад јеромонаха Акакија
На спасење празник и слава параклиса мученика Ђакона Авакума и игумана Пајсија нашим драгим сестрама манастира нови Стјеник,и нека би их још дуго крепили и чували ови Св.Мученици као што су то чинили на њиховом путу пргона за истину и чистоту Св.Православне вере!
Срб је Христов радује се смрти

понедељак, 27. децембар 2010.

o.stefansipc: Уснула у Господу раба Божија Андријана Јаношев 27....

o.stefansipc: Уснула у Господу раба Божија Андријана Јаношев 27....: "Обавештавам све вернике СИПЦ да је наша сестра у Христу, Андријана Јаношев преминула данас у понедељак на дан Светих Анђела, Бестелес..."

субота, 25. децембар 2010.

Свети Спиридон Тримитунски Чудотворац


Постојбина овог чудесног Спиридона беше острво Кипа. Син простих родитеља, земљорадника, он и сам беше прост, смирен и врлински. Од детињства он беше пастир овцама. Ожени се у младости, и имађаше деце. Вођаше он чист и богоугодан живот, подражавајући Давида у кротости, Јакова у простосрдачности, Авраама у гостољубљу. После не много година њему умре жена, и он стаде још слободније и усрдније служити Богу добрим делима, сву своју имовину трошећи на збрињавање странаца и исхрану ништих. Живећи на такав начин у свету, он толико угоди Богу, да се удостоји од Њега дара чудотворства: он исцељиваше неизлечиве болести и речју изгоњаше ђаволе из људи. Због тога он би постављен за епископа града Тримитунта у време цара Константина Великог и сина му Констанција. И на епископском престолу он продужи чинити велика и дивна чудеса.

Када је свети Спиридон путовао на Свети Први Васељенски сабор, ваљало му је успут преноћити у једној гостионици. Јеретици аријанци ноћу тајно заклаше његова два коња одсекавши им главе. У свитање слуга светог Спиридона виде какву су пакост јеретици приредили светитељу, и обавести о томе светог Спиридона. А он, уздајући се у Господа, нареди слузи да одрезане главе припоји коњским труповима. Слуга поступи по наређењу: но у брзини он главу белога коња приложи к трупу вранца, а вранчеву главу к трупу белца, и тог тренутка коњи оживеше, и стадоше на своје ноге. И свети Спиридон продужи свој пут на тим коњима, и сви људи који га сретаху на путу чуђаху се вранцу са белом главом и белцу са враном главом. Тако јеретици бише посрамљени.

2) На светом Првом Васељенском сабору свети оци вођаху дуге спорове о Једноме Богу у Светој Тројици। Да би показао Јединство Свете Тројице свети Спиридон учини ово: узе циглу, стисну је, и из цигле изиђе огањ увис, вода наниже, а блато остаде у руци. И рече светитељ: Ето три стихије а једна цигла. Тако је и у Светог Тројици: три Лица а један Бог

Свети Спиридон је био велики ревнитељ за чистоту Православља,тако да сe више пута чудесно јављао да разобличи јеретичка учења и посрами паписте и остале јеретике и лажна учењa.Једно велико чудо се десило у Грчкој непосредно после промене календара:У једној малој црквици Грци "новокалендарци"су започели вечерњу службу на Божић 25.деценбра по новом календару,само што је свештеник започео певати Божићни тропар једна икона је почела сама да удара по зиду на коме је била окачена. Бука је била све јача и јача тако да се верни народ узнемирио,један верник је узвикнуо "то је икона Св.Спиридона данас се он прославља по старом календару,свештеник је одмах започео да пева тропар Св.Спиридону и икона се одмах умирила,већи број верника видевши то чудо пришло је старокалендарској Цркви.Сви су прославили Бога и његовог угодника Св.Спиридона!

четвртак, 23. децембар 2010.

O ЧАМОТИЊИ И УНИНИЈУ(Св.Серафим Саровски)





С духом жалости нераздвојно делује и чамотиња. Она како примећују Оци, напада монаха око поднева и производи у њему тако страшно неспокојство, да му несносно постаје и место живљења и браћа која са њим живе, а приликом читања буде се у њему нека одвратност и често зевање и силна глад. По насићењу стомака, демон чамотиње наноси на монаха помисли да изиђе из келије и са неким проговори, представљајући му да се другачије не може избавити од чамотиње, него кроз непрестан разговор са другима. И монах савладаван чамотињом сличан је сувом грању на ветру, које се замало заустави, а онда опет бива њиме витлано на све стране. Он је као безводни облак, вијан ветром.

Овај демон, ако не може већ монаха да извуче из келије, почиње да му развлачи ум за време молитве и читања. "Ово не стоји добро", веле му помисли, "а оно онде, треба ствари средити..." А све то ђаво чини тога ради да ум учини бескорисним и бесплодним.

Ова се болест лечи молитвом, уздржањем од празнословља, принудним рукодељем, читањем слова Божијег и трпљењем. Зато што се рађа малодушја и беспослице и празнословља.

Ономе ко започиње живот монашки, тешко је да избегне чамотињу, јер га она прва напада. Зато се пре свега треба чувати ње, помоћу строгог и беспоговорног испуњавања свих обавеза које се налажу послушнику. Када твоји послови теку у прописаном поретку, чамотиња неће наћи места у срцу твоме. Чама савладава само оне код којих дела не иду својим током. Послушање је, дакле, најбољи лек против ове најопасније болести.

Када те савлада чамотиња, говори себи, по учењу Преподобног Исаака Сирина: "Опет си жељан нечистоте и постидног живота!" И ако ти помисао каже - "велики је грех тако убијати себе", ти јој реци: "Убијам себе зато што не желим да живим нечисто. Умрећу овде да не бих видео истинску смрт душе своје пред Богом. Боље ми је да овде умрем него да живим у свету рђавим животом. Ја сам претпоставио овакву смрт гресима својим. "Убићу" (грешног) себе зато што сам згрешио Господу, и нећу више да Га прогневљујем. Зар да живим далеко од Бога? Ову ћу горчину поднети, да се не лишим небеске наде. Шта ће Бог имати од мога живота, ако будем живео худо и прогневљивао Га? (Слово 22).

Једно је - чамотиња, а друго - мучење духа звано униније. Човек, понекад, допада таквог духовног стања да му се чини како би му лакше било да уништи себе или да буде без икаквог осећања и икакве свести, него да даље остане у том мучном стању чије разлоге не види. Треба зато да похита да изиђе из њега. Чувај се духа унинија, јер се од њега рађа свако зло (Варсонуфије, Одговори 73, 500).

Постоји униније приридно, учи Свети Варсонуфије, које долази од немоћи, и постоји униније које потиче од беса (демона)... Хоћеш да знаш које је код тебе по среди? Провери, дакле: бесовско униније долази пре него што би човек, уствари, требало да себи да одмора. Јер, када ко намерава да изврши неко дело, пре него што испуни трећину или четвртину тога дела, униније га наводи да га остави и престане. Тада не треба слушати (нашаптавања), него ваља савршити молитву и седети над започетим са трпљењем. Непријатељ, пак, када види да човек твори молитву, удаљиће се зато што не жели да даје повода за молитву (Варсонуфије, Одговори 562, 563, 564, 565).

Када је Богу угодно, каже Свети Исаак Сирин, да баци човека у велике жалости, Он му допушта да падне у руке малодушја. Малодушје у човеку рађа снажну силу унинија, од кога он окуша душевну тегобу, и то је предокушање геене. Као последица тога долази долази дух избезумљења, од кога долазе хиљаде искушења: смућење, јарост, хула, јадање на свој удес, развраћање помисли, пресељавање из места у место, и слично. Ако питаш који је узрок тим бољкама, рећи ћу ти: твоја немарност, то што се ниси побринуо да им потражиш лека. Јер, за све то један је лек, уз чију помоћ човек убрзо налази утеху у души својој. А које је то лекарство? Смиреноумље срца. Ничим другим, осим смиреноумљем, човек не може да разруши бедем тих порока... Униније се код Светих Отаца назива и доконошћу, лењошћу и разлењеношћу.

Преузето са:

Barsanufios Todorovic

четвртак, 16. децембар 2010.

О ЦРКВИ И ЉУДИМА У ЦРКВИ


Срђан Мркаја:

Црква није пријатно мјесто на земљи , чак је и јако непријатно , често пута ужасно мјесто...Као што нас уче свети оци ЈЕДНА СВЕТА САБОРНА И АПОСТОЛСКА ЦРКВА је састављена од , ТРОЖЕСТВЕНЕ ЦРКВЕ ( ЦАРСТВА НЕБЕСКОГ ) која је испуњена небеским бићима и светима и ВОЈИНСТВУЈУЋЕ ЦРКВЕ ( ЦРКВЕ НА ЗЕМЉИ ) која је састављена од грешних људи који су се чином свете тајне крштења очистили од првородног гријеха ( Адама и Еве ) измирили са Господом , одбацили Сатану пљунувши на њега ( на оглашењу чину који непосредно предходи крштењу по предању св. арх. Михајло држи ђавола свезаног пред оглашеником који га и буквално пљује објављујући му рат , то се не може видјети тјелесним очима али се свакако дешава ) и миропомазањем даровани и запечаћени ( печат дара ДУХА СВЕТОГ ) за дан , СТРАШНОГА СУДА. Крштени члан цркве је дакле грешник који се покајао и постао војник Христов завјетујући се и посвећујући се СВЕТИМ ТАЈНАМА.

Он тим чином није постао и савршен или бољи човек ( мада би реално то по логици могао бити ) нити се по аутоматизму решио својих злих навика , девијација , комплекса...његова промјена се прије свега десила на духовном нивоу ( мистично ) а борба са страстима , девијацијама и навикама је практично тек тада и отпочела јер прије КРШТЕЊА није било СВЕТИХ ТАЈНИ тј. "лијекова" којима би се "болесник" могао "лијечити". То што је неко постао Хришћанин и што прича ( начин на који прича...) о Хришћанству макар из најбоље намјере такоће не значи да истину Православне цркве треба поистовјетити са њим , гледати кроз њега и критиковати због њега јер то је потпуно погрешан приступ који може довести до потпуног или релативног равнодушја према самој истини коју црква исповеда. Не треба заборавити да се сатанина целокупна активност и заснива на моћи обмане тј. њеном сталном експлатацијом , вештим заменама теза , лукавим клеветама , а понајвише овим поистовјећивањем саме ИСТИНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ са појединцима члановима те исте цркве.Зато је цркву и немогуће схватити и прихватити уколико се она доживљава само у социолошком , културолошком , политичком...или било којем другом смислу а не прије свега и суштински у есхатолошком , вјером и расуђивањем свише како би рекли , свети оци.

Црква је Божија држава и сви крштени јесу њени чланови , када говоримо о ВОЈИНСТВУЈУЋОЈ ЦРКВИ ( оној која се бори против сатане на земљи тј. у времену ) она дакле преставља скуп врлина али и мана свих крштених чланова а какав је омјер између врлина и мана нека свако просуди по самоме себи да не би осудио брата свога или био прелешћен да осуди цијелу цркву сводећи је на слобости у којима и сам има итекако удјела , а колико је црква већа од слабости и мана чланова цркве ???!!! Ко би то чинио није погазио само сопствене завјете које је дао на крштењу и није полизао оно што је пљунуо на оглашењу него је и похулио на СВЕТОГА ДУХА ( јер је црква и ЗАЈЕДНИЦА СВЕТОГ ДУХА ) а то је тако страшан гријех да је писано да ће се опростити и "хула на СИНА..." али на СВЕТОГА ДУХА , неће никад. Наравно уколико се такав упокоји непокајан не дао Бог никоме.

Када говоримо о , ТРОЖЕСТВЕНОЈ ЦРКВИ тј. оној која слави Господа морамо бити свјесни да јединство са ВОЈИНСТВУЈУЋОМ ЦРКВОМ управо , САВРШЕНО и све је то ЈЕДНА СВЕТА САБОРНА И АПОСТОЛСКА ЦРКВА !

Наравученије :

Немој истину Православне цркве поистовјећивати са грешним члановима исте те цркве и тражити оправдање за своје безакоње "доказујући" да је црква заједница лукавих , злих , лажљиваца , превараната , клеветника , лопова , убица...па је и сама таква...није болница зло мјесто него се у њој налазе болесници које она лијечи а никоме није пријатно у болници а камо ли у пољским болницама на линији фронта у којима се сваког тренутка одсецају органи војника и гдје се мокраћа мјеша са знојем страха оних који чекају на операцију а данашња црква није више институција и велика болница са клима уређајима и модерним операционим салама него је неугледна и страшна пољска болница која страда заједно са својим болесницима на првој линији фронта , одбачена од свих и презрена од свакога...ето зато црква не може бити пријатно мјесто на земљи али ће увијек бити једино мјесто које ће ти пружити наду на спасење и живот вјечни !

среда, 15. децембар 2010.

ОДЛУКА АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ОДЛУКА АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

(13/26 септембра 1974. г.)

Разматрањем Архијерејског Сабора Руске Православне Заграничне Цркве од 13/26 септембра 1974. г., донета је следећа одлука:

Поручити Архијерејском Синоду да се за практично руководство нашем духовенству циркуларно проследе следећа решења која су донета на Сабору 3/26 октобра 1953. г.

Одлуке Сабора 1953. г.:

Решено: Проследити следеће указе нашем свештенству које мора да се њима руководи, али нису за публиковање или штампу.

1. Ни у каквом случају, не само да се не сме дозвољавати инославним свештеницима да саслужују, у било којој форми, него ни православним није дозвољено да у одеждама предстоје на њиховим службама. Ако због добросуседских односа инославни свештеник дође у госте у Православну цркву на празник, али непозван обуче се у одежде, тада старешина храма мора преко црквењака, или неког другог, да га удаљи и предложи му негде са стране "уважавајуће место", које је довољно далеко од свештенства које служи да се не би стекао утисак да он саслужује са њима.

2. Присуствујући на било којем инославном скупу, где се чита њихова молитва, православни свештеник треба да устане, али не сме у њој да учествује нити да се крсти.

3. Ако на таквом сличном сабрању замоле православног свештеника да благослови трпезу, он то може да уради, и читајући молитву и благосиљајући, он то чини само ради себе.

4. На заједничким седницама православних и инославних добротворних тела или организација, дозвољено је да се чита молитва пред почетком доброг дела.

5. На разним државним манифестацијама и сабрањима, дозвољава се служење молебна за здравље и спасење државника и државе - ако се он представља као хришћанин; али у случају његове смрти, за њега не сме да се уопште служи парастос, као и свим осталим инославним. У таквом случају свештеник мора да се ограничи неком формом израза саучешћа (телеграмом, личном посетом одговарајућим инстанцама, организовањем комеморативних скупова ван храма и томе слично).

6. Ни у каквом случају ни свештеници, ни парохије, не смеју да ступе у чланство тзв. "локалног Савета цркава".

7. Ако се с времена на време локално протестатско свештенство састаје ради разматрања догматских питања, или пастирске праксе, учешће на таквим сабрањима дозвољено је, али само оним свештеницима који за то имају потребно богословско образовање, да би се убедљиво и без било које мрље презентовало Православно учење. Дакле, то се дозвољава само свештеницима који имају горе поменуту богословски спрему, као и посебан благослов надлежног архијереја.

8. Треба да се избегава организовање било каквих симпозијума под покровитељством YMCA, и да се огради своја паства од утицаја те организације. Такође, пастири морају да обрате пажњу на оне који улазе у чланство поменуте организације, тражећи да га напусте, чак и по цену одређених пастирских притисака. Најупорнијима забранити прилаз светом Причешћу, уз образложење да учешће у масонским ложама и њеним под-телима (организацијама) забрањује не само Руска Црква, него и грчке, чак и епископи Америчке цркве којом управња садашњи Митрополоит Леонтије, познати као либерално опредељени, и они су доносили такве забране.

9. Пастир мора упорно да саветује своју паству да не улази у мешовите бракове. Мора да им се јасно да до знања да венчање у инославној цркви нема никаквог значења за Православну Цркву. Он допушта мешовите бракове само у случају када инославна страна даје знаке наде да ће се сјединити са Црквом, или у крајњем толерантом исходу да ће да се писмено обавеже да ће децу из свог брака да крсти и васпитава у Православној Цркви. У случају неприхватања такве обавезе свештеник мора да откаже венчање. У овом случају он не сме да присуствује инославном венчању, нити свечаном брачном ручку, нити се сме сагласити да служи свечани молебан.

10. Изричито се забрањује да на крштењима инославни узимају учешћа као кумови, подвлачећи суштинску чињеницу да је дужност кума васпитавање новопросвећеног у Православљу, што је то немогуће да се то очекује од неправославног лица.

11. Дозвољава се сарадња са неправославним организацијама у практичним питањима живота, као на пример: позајмица објекта у случају сеобе парохије, или у добротоврним организацијама, али са тим да православне парохије никако не смеју да улазе у чланства таквих организација.

12. Треба да се избегава добијање финансијске подршке од неправославних организација. Црквена тела и остале организације при њима, које још увек користе такву помоћ, треба да се труде да постепено нађу друге изворе својих новчаних прихода, да би се тако елиминисала било која зависност од инославних. Међутим, то треба да се ради постепено и мудро да не би никаквим брзоплетим поступком изазвали љутњу наших добротовора.

1/14 новемра 1974. године, Њујорк.

Председник Архијерејског Синода:

Митрополит Филарет

уторак, 14. децембар 2010.

Свети Филарет Исповедник

нетљене мошти новопрослављеног угодника Божијег Светог Филарета
Свети Филарет Св.Јован Шангајски и блажени Аверкије Џорданвилски



Из посланице туге Св.Филарета





Светски Савет Цркава и дијалози између различитих хришћанских исповедања, па чак и између различитих религија (ислама и јудаизма на пример), представљају карике у ланцу у који, по замисли екумениста, треба да се укључи цело човечанство. Овај задатак јасно је постављен на Скупштини Светског Савета Цркава у Упсали 1967. године.
Све то би, по мишљењу екумениста, требало да се оствари кроз нарочит сабор, који би у њиховим очима био заиста васељенски, док раније Васељенске Саборе они не прихватају у потпуности као такве. Пут је указан у римокатоличком журналу „Иреникон" и састоји се у следећем:
„1. Гестови помирења, за које као пример може да послужи скидање одлучења из 1054. године између Рима и Константинопоља.
2. Општење у евхаристији, или, другим речима, позитивно решење проблема узајамног општења (интеркомунион)...
3. Јасна свест о томе да припадамо васељенској целини (хришћанству), којој различитост треба да уступи место...
4. Овај сабор треба да буде знамење јединства људи у Христу".
Важно је приметити да се појам јединства не везује за припадност једној истинској Цркви. Тамо се каже да се овом подухвату посветио „Католички Секретаријат за Јединство", о чему је говорио Кардинал Видебрандс у Евијану. С друге стране, Скупштина Одељења за веру и поредак узела је за централну тему „Јединство Цркве и јединство човечанства". По новом опредељењу, екуменизам обухвата „све, што се тиче обнове и уједињења Цркве, као фрагмента ширења Царства Божијег у свету људи који траже своје јединство".
На Конференцији Централног Комитета Светског Савета Цркава у Адис-Абеби Митрополит Георгије (Ходр) је изложио реферат који је имао тенденцију да све религије повеже са Црквом. Он хоће да види дах Духа Светога чак и у нехришћанским религијама. По његовом мишљењу, када се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, ми се сједињујемо са свима онима које обухвата љубав Господња према људима.
Ето куда иде Православна Црква. Спољашња пројава читавог тог подухвата су бесконачни „дијалози". Православни представници воде дијалоге са римокатолицима и Англиканцима. Ови пак, са своје стране, воде дијалоге један са другим, као и са лутеранима, другим протестантима, па чак и са јеврејима, муслиманима и будистима.
Недавно је представник Патријарха Атинагоре у Северној и Јужној Америци, Архиепископ Јаков, узео учешћа у дијалогу са јеврејима. Он је и сам приметио да, колико му је познато, ни у једном ранијем периоду историје није било „богословског дијалога са јеврејима под званичним покровитељством Грчке Цркве". Осим питања националног карактера, „група се такође сагласила да проучи литургију са грчким православним научницима, како би преиспитали своје литургијске текстове са тачке гледишта ублажавања помињања јевреја у негативном или непријатељском контексту".
Као што видимо, Патријарх Атинагора и његови истомишљеници се не ограничавају само на идеју о унији са римокатолицима. Они иду и много даље.
Ми смо већ наводили речи Патријарха Атинагоре, да Господ жели „да Црква буде видљиво једна за цео свет, како би читав свет био обједињен у њој". У том духу пише и један грчки богослов, професор Филипидис, бивши декан Атинског Богословског факултета. Развијајући екуменистичко учење о Цркви, он долази до оваквих екстремних закључака: каже да се противници екуменизма супротстављају вољи Божијој. Бог, по његовим речима, „обухвата све људе наше планете као чланове Његове Јединствене Цркве, јуче, данас и сутра као пуноћу те Цркве".
Иако би свакоме ко се и мало разуме у догмате Православне Цркве требало да буде јасно колико је такво схватање Цркве далеко од учења Светих Отаца које исповедамо у Символу Вере, ми не можемо а да не констатујемо каква је противречност у питању.
Где је и када Господ обећао да ће цео свет бити уједињен у Цркву? У питању је хилијастичко очекивање које нема основа у Св. Јеванђељу. Сви су људи позвани на спасење, али далеко од тога да се том позиву сви одазивају. О хришћанима је Спаситељ говорио као о онима који су му дати од света (Јн. 17,6), и молио се не за цео свет, него за људе који су му дати од света (Јн, 17,11). И свети Апостол Јован Цркву ставља насупрот свету и хришћанима говори: Не љубите света ни штоје у свету. Ако неко љуби свет, љубави очеве нема у њему(\. Јн. 2,15).
О чадима Цркве Спаситељ је говорио да од света нису, као ни Ја што нисам од света (Јн. 17,16). Цркву оличену у Апостолима Спаситељ је упозоравао да ће у свету имати само жалост (Јн. 16,33), објашњавајући ученицима: Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света, него вас Ја изабрах од света, зато вас мрзи свет (Јн. 15,19).
Свето Писмо указује на још већу разлику између чада Цркве и остатка човечанства. Апостол Петар, обраћајући се вернима и разликујући их од неверних, каже: Ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен (1. Пет. 2,7-9). Реч Божија нам никако не наговештава победу правде на земљи пред крај света. Она нам не говори о преображавању света у свеобједињујућу цркву, како о томе маштају доследни екуменисти, него упозорава на понестајање вере у последње дане, на велике патње и мржњу свих народа према хришћанима због имена Спаситељевог (Мт. 24,9-12).
Ако је у првом Адаму сагрешило целокупно човечанство, у Новом Адаму - Христу - сједињује се само онај његов део који је рођен свише (Јн. 3,3,7). Док у материјалном свету Бог Својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5,45), дотле, с друге стране, неправедне Господ не прима у Своје Царство. Њима су упућене страшне речи: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца Мојега Који је на небесима (Мт. 7,21). Следеће речи Спаситељеве несумњиво се већ односе на јеретике: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу имјасно казати: Никад вас нисам знао; идите од Мене ви који чините безакоње (Мт. 7,22-23).
Дакле, Господ јеретицима каже: „Ја вас никада нисам знао", а Патријарх Атинагора се труди да нас убеди како они „никада нису били одвојени од општења у тајни Бога и Човека Исуса и од Његове Богочовечанске Цркве"...
Вера у обнављање целокупног човечанства у новој свеобједињавајућој цркви, даје екуменизму и обележје хилијастичке јереси. У екуменистичким настојањима око уједињења без разликовања истине и заблуде, и у стремљењу ка стварању не само нове цркве, него и новог света, све јасније и јасније се показује хилијазам. Проповедници ове јереси неће да верују у то да ће земља и сва дела њена изгорети, да ће небеса са хуком проћи и да ће се стихије у пламену распасти (2. Пет. 3,10-12).
Они заборављају да ће после тога ново небо и нова земља, где ће обитавати правда, настати речју Божијом, а не трудом људских организација. Право славни хришћани не треба да се труде око њиховог стварања, већ треба да побожно живе у јединој истинској Цркви, да би тако постали учесници у њима после Страшног Суда Божијег. Међутим, покушаји стварања Царства Божијег на земљи кроз лажно уједињење различитих исповедања и пренебрегавање истине која се чува само у предању свете Православне Цркве, удаљава нас од Царства Божијег у царство антихристово.
Ако се Спаситељ упитао хоће ли наћи веру на земљи када дође (Лк. 18,18), такво се стање припрема не само директним проповедањем безбожности, него и екуменизмом.
Историја Цркве нам говори да се хришћанство ширило не путем компромиса и дијалога између хришћана и неверника, него путем проповеди истине и одбацивања сваке лажи и заблуде. Уопште, ни једна се религија никада није ширила преко оних који су сумњали у њену потпуну истинитост. Нова свеобухватна „Црква" има обележја Лаодикијске Цркве разобличене у Откривењу. Она није ни хладна ни врућа, и на њу се односе речи упућене Анђелу Лаодикијске Цркве: Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр. 3,16). Зато се уместо препорода вере пошто није примила љубав истине да би се спасла - на њу односи упозорење Апостола: И зато ће им Бог послати силу обмане, да верују лажи; да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду (2. Сол. 2,10,12).
Преосвећени чланови нашег Сабора Епископа једногласно су прихватили да горе изложено служи као основа да се екуменизам прогласи за опасну јерес. Одавно пратећи њен развитак, они су нам ставили у задатак да своје истраживање поделимо са својом сабраћом, православним епископима целог света. Ми од њих тражимо да се пре свега моле за то, да Господ сачува Свету Цркву од потреса нове јереси, отварајући нам духовне очи разумевање истине пред лицем заблуде. Нека нам Господ свима помогне да у потпуној чистоти и неповређености сачувамо поверену нам истину, и да нашу паству васпитавамо у верности тој истини и у побожности.
Њујорк, Недеља Православља, 1972. године

недеља, 12. децембар 2010.

OБАВЕШТЕЊЕ: ПРОСЛАВА СВЕТОГ ФИЛАРЕТА - НОВОГ ИСПОВЕДНИКА










Празнично бдење са Литургијом одржаће се у манастиру светих Кирила и Методија у понедељак на уторак са почетком у 21 час.Црква Православна прославља оне који су реч Божију одржали и нису се поколебали и тако прославили Бога овде на земљи и оставили пример војинствујућој цркви на земљи, пример непоколебљиве верности и љубави ка Њој. Наша дужност Њеним верним чедима је да те угоднике Божије и светила који нам показују пут ка вечној Торжествујућој Цркви - Царству Небеском прослављамо овде на земљи узимајући њих као заступнике и молитвенике пред престолом Божијим. СВЕТИ ОЧЕ ФИЛАРЕТЕ МОЛИ БОГА ЗА НАС!

четвртак, 9. децембар 2010.

Ханука у Београду







У Београдској синагоги "Сукат Шалом"јуче је обележен осми дан Јеврејског празника Хануке,а молитви обреду паљењу свећа присуствовао је Патријарх Србски Иринеј,високи Црквени великодостојници и председник Тадић.news:http://www.mondo.rs/motion/play.php?vid=5084

Правило 64
Ако који клирик, или световњак пође у синагогу јудејску, да се моли, нека буде и свргнут и одлучен.

понедељак, 6. децембар 2010.

СЛОВО О ЛИКУ ПРИЈАТЕЉA

Свети Нектарије Егински-СЛОВО О ЛИКУ ПРИЈАТЕЉA

Пријатељ је човек добар, здраве душе, мисли исправно, воли врлину, беспрекорног је морала, веран је у љубави, искрен на речима, постојане је душе, искрен је саветник, отворен је, истинољубив и правдољубив.
Пријатељ је слика и прилика свога пријатеља и до крајности осетљив осећа душевно расположење пријатељево и страда душевним страдањем свога пријатеља. Пре него му се пријатељ и исповеди, он га претекне и хита му у помоћ пре него му је овај и затражи, и спремно му се предаје и помаже му ако је у опасности. Пријетељви пријатељи су и његови пријатељи, а непријатељи и његови непријатељи.
Брани пријатеља и излаже се опасности њега ради.
У пријатељевом телу обитава душа пријатеља.
Он је добар саветник, увек говори што је најбоље и стара се за част и име свога пријатеља.
Пријатељеве светиње су и његове светиње.
Истински пријатељ је моћна заштита и ко је њега нашао, нашао је благо.
Пријатељ је највећа срећа. Добар пријатељ је непроцењива вредност, драгоценија од сваког блага.
Његовој красоти нема равне. Пријатељ и у несрећама и у радостима остаје исти.
Истински пријатељ хвали вредности које су похвале достојне и отворено куди оно што је за куђење.
Еурипид каже: “Истински пријатељи немају ништа своје, него им је имање заједничко.“
Ништа није боље од правога пријатеља.
Саветовање његово делује јаче од свакога лека на страдалну душу и напаћено срце пријатеља.
Његове речи су животни лек.
Добар пријaтељ може имати благодатно дејство и на душу и на тело пријатеља.
Добар пријатељ прима на себе све што недостаје пријатељу и блажи највише оно што се добро чини, а онога који греши највише исправља. Пријатељ постаје разум, осећање и око пријатеља.
Пријатељ је оличење врлине.
Нико ко мрзи није пријатељ.
Григорије Богослов каже: “Веран пријатељ је благо са душом, затворени врт и запечаћени студенац што се у прави час отвара и из којег се захвата, а пријатељима називам добре и лепе и оне са којима смо сједињени по врлинама.“

среда, 1. децембар 2010.

Светитељ Филарет (Вознесенски)



Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ.

О, да си студен или врућ!





Црква Православна прославља све угоднике Божије,све свете..., који су свету реч Христову прихватили не као да је написана негде и за некога, него као да је написана управо за њих - примили су је и узели за руководство кроз читав свој живот у извршавању заповести Христових.

... Њихов живот и подвиг нама је за наук, њих треба да узимамо за пример, јер ви и сами знате какве нам све примере пружа савремени живот! Имамо ли сада много добрих примера хришћанског живота? ... Када видиш то што се ради у свету помислиш и невољно да човек који је хришћански и православно настројен, иако окружен мноштвом, живи као да је у пустињи. ... Размишљају ли људи о томе шта их чека? Размишљају ли о томе да нам је Христос дао заповести не зато да бисмо их ми игнорисали, него да бисмо се трудили да живимо онако како учи Црква.

Наводили смо овде место из Апокалипсе, где Господ једном служитељу Цркве каже: Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Ми не само да треба да будемо врући, него би требало да следимо заповести душе у испуњавању закона Божијег.

Али има и оних који иду и против закона Божијег... Међутим, ако човек не спава духовно, ако ипак некако нешто духовно проживљава, ако не верује у то што се сада у животу ради, ако је због тога тужан, ако страда, дакле, у сваком случају, ако не дрема, не спава - онда постоји нада да ће он прићи Цркви. Зар је мало примера да се богоборци и порицатељи обраћају на пут истине. Почев од апостола Павла...

Господ у Апокалипси каже: О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих... Тако Господ говори о онима који су равнодушни према Његовом светом делу. Они сада фактички о томе и не размишљају. То их сада не интересује, у њиховим главама за тако нешто нема места, заборавили су закон Божији. Понекад говоре дивне речи. Али шта могу те речи, када долазе у име мрске лажи?

...Треба молити Господа Бога да нас научи Своме светом закону и како да за пример узимамо људе који су тај закон прихватили, извршили и овде прославили Свемогућег Бога.