петак, 30. март 2012.

Размишљање једног верника поводом првог сабора СИПЦ и позива представницима Вл.Артемија


Размишљање поводом позива представника Вл. Артемијa на сабор Сипц

Обрадовало ме је, то што је Преосвећени Владика Акакије са својим клиром одлучио да позове представнике  Вл.Артемија да присуствује првом сабору Србске Истинске Православне  Цркве.Искрено се надам да ће ради љубави Христове и напаћеног Србског народа  који је прогоњен ради  чистоте вере и чувања Светосавља,позив бити прихваћен.У ова тешка времена, када је Светосавски трон окупиран од стране екумениста и отпадника од Светог православља,као никада пре,нема ничега важнијег него да се они који су Истински православни и они који се труде да сачувају неукаљану Цркву Христову,уједине ,и заједничким снагама уз помоћ Божију стану на пут апостасији, која прети  да одвуче Србски народ и Србску Цркву на пут без повратка.Мада круже гласине да Вл.Артемије преговара о повратку у екуменистичку  СПЦ,ја се искрено надам да те гласине нису истините.Јер сви добро знамо да нам свети канони и Богоносни оци Цркве забрањују било какво молитвено  општање са јеретицима и отпадницима од Православне вере.Да подсетим драга браћо и сестре да се званична СПЦ  са „Патријархом Иринејем“на челу, налази  у Светском савету Цркава,том гнезду Свејереси екуменизма,како је назива О.Јустин Поповић. Затим је у општењу са МП која је пала под анатему Руске Катакомбне Цркве и јереси сергијанизма,у молитвеном је општењу  и са Новокалендарским расколницима који су нанели несагледиве ране на телу Христовом,а преко Антиохиске и Александриске Патријаршије који су у интеркомунију са древним јеретицима монофизитима,  узима удео погибли у њиховој јереси.Затим је СПЦ  у пуном евхаристиском општењу са „Финском Православном Црквом“која је променила  датум слављења пасхе и тако потпала под анатему првог и другог Васељенског сабора.Па затим безброј компромиса и молитава са „лажном Католичком Црквом“ као и промене предањских обичаја у богослужењима ,и другим обичајима наше Србске Цркве.Због свега овога,искрано се надам да ће доћи до почетка разговра око уједињења свих Истински Православних у нашој отаџбини,као и до разговора око уједињења свих канонских јурисдикција Истински православних у целој васељеви.

Искрени верник Србске истински Православне Цркве










Да ли желимо овакве поглаваре на челу наше Светосавске Србске Цркве

понедељак, 26. март 2012.

Тако, дакле, да се старамо за мир и за оно чим водимо на боље један другог.

 Зато љуби Господа Бога свог из свега срца свог и из све душе своје и из све снаге своје.5Мој6:5
 А надање неће се осрамотити, јер се љубав Божија изли у срца наша Духом Светим који је дат нама.Рим5:5

Није ли сећање на детињство већини људи сунђер који упија сваку тугу душевну у овом свету, када морамо да будемо зрели, одрасли и одговорни. Човек се повлачи у своју дечију душу и теши се утехама које је примао у заштићеном детињству. Такође свака радост и енергија буди се искром детиње живости. Развијена простодушност у којој човек воли људе као што дете љуби свет око себе, чини таквог човека ( дечије простодушности) драгим и у друштву радо прихваћеним. За људе дечије енергије вежу се често малодушни, који црпе утехе од ових ведрих и оптимистичких. Још једно правило чак и у друштву које не познаје Бога, да смо удови једни другима. Људи лече ближње својом позитивношћу и својим оптимизмом, својом надом да долази боље, и да зло није трајно нити је владар људске судбине. И тако мада не речима, а оно делима људи доказују да смо удови једни другима, и да се ослањамо на оптимизам, на љубав, наду и веру у добро. Дефинишемо самога Христа својим делима јер и Господ је Пут, Истина и Живот, и Вера, Нада Љубав...
Имамо и људе који су своје детињство услед брига овога света потиснули, или је само детињство било тешко, трауматично, и мало дете у нама је уплашено, неповерљиво, хистерично, злочесто.Привијајући се уз такво детињство ми се бранимо од овога света, правимо клупко слично јежевој одбрани,или смо збуњени, без правог одговора на данашњу нашу одговорност, обавезе и сам живот. Ми свој живот не желимо да приближимо дечијем, да неко не би повредио нашу дечију душу, већ се уозбиљавамо, улазимо у апсолутни рационализам, и желимо да живимо у животу који признаје само технику и механизам али не и дечију простодушност или чак наивну не рационалну дечију логику. Претварамо се у машину живота која меље и прерађује сировине које су потребне за опстанак. Сировине су такође Љубав, Вера, Нада,Утеха, Храна,Одело...Разлика између душе која љуби свет очима дечије логике и душе која је свој живот "уозбиљила" јесте што први на све понуде реагују дечије радосно или уплашено или тужно или "злобно"...док душе "озбиљних" реагују тако да све то доживљавају са задршком. И условима. Душа"детиња" све брзо прашта и заборавља и никада не престаје да воли, док душа"озбиљна" на погрешке ближњих реагује брзо, аутоматски затварајући своје срце, правећи разне блокове и зидове и ледену изолацију. Такве душе чак и када одрасту носе дубоке ожиљке увреде или повређености....
Заклопи очи.У осами приметићеш да не можеш да имаш мир. Помисли увек нуде метеж који те спречава да створиш жељену пажњу. Као некакав затворени суд у којем притисак долази до тачке када прети експлозија. Тада човек брзо отвара очи и утрчава у бриге овога света и светске понуде и разоноде  не би ли се спасио од експлозије која је у најави таме затворених очију. Човек зна шта доноси истрајавање у концентрацији мисли, и труду да се помисли утишају.Долази мир. Сама мисао да долази мир многе људе ужасава. Јер мада га прижељкују и замишљају, ипак не могу поднети помисао да треба да се потруде и да сачекају да их Мир посети. Већина људи не зна ни шта је тај мир који треба да наступи након привидне експлозије. Многи култови и религије различитим видовима медитације "рекламирају" мир и праве религију од тога како тај мир постићи.Улазе у ништавила, излазе у неке маштовите димензије и тврде да је мир ако одеш у ништавило(нирвана), апсолутну нулу или ако уђеш у некакав додир са непознатим ( пентакосталци, афрички култови...)...Али сви ти "мирови" или умртвљују или те поробљаваују.
Оно у чему се већина слаже јесте да је тај мир свакако Божанска енергија и да је само пребивање у том миру обожење човека.
Мир који доноси слободу и ослобађање је Мир благодати Божије, Пресвете Тројице у Јединици...Човек који се упознао кроз јеванђеље са Богом Оцем, Сином и Духом Светим на добром је путу да отвори врата и у своје срце удахне дух мира. Такав човек затварајући очи неће осетити страх таме, већ ће своју таму и отвореним очима сагледавати. Човек који љуби Бога, који познаје Бога Оца  и Његова Сина Исуса Христа као свога путовођу, Истину, Наду и Духа Светога као свога Утешитеља има велику шансу да утврди Мир у своме срцу.  Да обнови своје биће, да подетињи у љубави према свему што је Бог створио на утеху и поуку корист нама.
Затвори очи. Сада видимо таму нашег бића, али видимо и наду наше Светлости. У том часу ми чинимо нешто што нас опет враћа у "озбиљност" овога света. Отварамо очи и отказујемо даље погружење у наше биће. Идемо опет да се боримо за мир који нам пружа овај пали свет са својим "играчкама". Једна играчка се зове посао, друга људи слични нама, трећа храна, одећа материјална сигурност, комфор, тв, интернет...толико тога...а са друге стране само Бог. Многи Бога виде као слабију понуду у односу на понуду овога света, јер овај свет се брзо истражи схвати и лако задовољава све наше апетите и прохтеве. Мир "дечије вере" нас од свега тога одвлачи у свет назван духовни, који ми да би упознали и сами морамо обући плашт духовности. А тај плашт чини човека не видљивим за овај материјални свет. И обрнуто, плашт овога света чини нас не видљивим за духовни свет. С тим да материјални плашт лако облачимо јер му видимо почетак и облик, док духовни нас обавија чудном топлотом и споља и изнутра и он као да обухвате и нас и све што је везано за нас.
Друго, улазећи у духовни свет ми се срећемо одмах са нашим учитељем, гласом наше савести и са мистичним гласом благодати Божије која нас надахњује и учи да узрастамо у озбиљног човека "детиње " вере. Да би се учили ми морамо непрестано молитвено бити на часовима живота. Са друге стране до сада "озбиљни" постају неозбиљни и глуме децу која не разумеју да треба да слушају свога Оца и Учитеља. Тако се деси чудан догађај да душе дечије радости миром благодати Божије улазе у озбиљност духовне логике, док душе које себе виде рационално озбиљним, хладним за духовну пажњу, постају као деца наивна да одговоре на позив животне школе духовне логике.
 Остаје да се одлучимо да ли затварати очи пред тамом наше духовности или пред тамом овога света.

недеља, 25. март 2012.

Беседа О.Јустина Поповића на четврту недељу великог поста



Беседа у Четврту Недељу Великог Поста[1] 1965. године у манастиру Ћелије Недеља Светог Јована Лествичника.

 Зашто њега усред поста Црква ставља као најсветију икону да би сви гледали у њега? Јован Лествичник. Ко је он? Човек који је доживео и написао Рајску лествицу. Доживео узлажење човека из пакла до Неба у Рај. Он доживео лествицу од земље до Неба, лествицу која се протеже од дна пакла човекова до врха Раја. Доживео и написао. Врло образован, врло учен. Водио је душу своју путевима Христовим, водио је сву од пакла до Раја, водио сву од ђавола до Бога, водио је сву од греха до безгрешности. И све то нам богомудро описао шта доживљава човек борећи се са сваким ђаволом иза греха. Кроз грех ђаво ратује са тобом и са мном, брате и сестро. Кроз сваки грех он ратује са тобом. Не варај себе, не мисли да је нека мања и слабија сила која те напада. Не! Он те напада! Макар то била рђава помисао, само помисао, знај, он јуриша на тебе. Помисао о гордости, о похоти, о среброљубљу, ето безброј њих, са свих страна лете на тебе. А ти, шта си ти? Рајска лествица. Како си, оче Јоване, могао подићи ту Рајску лествицу између земље и Неба? Зар је ђаволи не посекоше, не прекинуше, зар је не сломише? Не ...[2] Такав пост његов, огањ до огња, пламен до пламена, пожар до пожара. Који ће то ђаво издржати? Сви безобзирце беже, сви демони беже од његове славне и божанске молитве, сви ђаволи беже од његовог поста, сви демони беже од његове огњене и пламене вере. Рајска лествица - шта је то? То су свете врлине, свете еванђељске врлине: смиреност, вера, пост, кротост, трпљење, благост, доброта, милосрђе, истинољубље, христољубље, христоисповедништво, страдања за Господа Христа.

Четврта недеља великог поста

Посвећена Св.Јовану Лествичнику


О животу светог Јована Лествичника, писца Лествице, не зна се много. Обично се узима да је рођен 525. године, вероватно у Цариграду, у побожној породици богатих и знаменитих цариградских племића, светих Ксенофонта и Марије. Према ономе што о њему пише монах Данило, свети Јован је дошао у Синајски манастир када је имао шес-наест година. Синајски манастир, од IX в. познат под именом свете Екатерине, саградио је византијски цар Јустинијан 527. године у северном подножју једног од главних синајских врхова, Џебел Мусе, на Синајском полуострву. Манастир је убрзо постао средиште духовног живота и стециште монаха из Египта и Палестине, па чак и из других, даљих земаља. Ту долази и свети Јован, и живи под руководством светог старца Мартирија све до старчеве смрти, пуних деветнаест година. Тада се повлачи у једну пећину у синајским врлетима, на месту званом Тола, где живи пуних четрдесет година у веома строгом подвигу, и то прво потпуно сам, а потом са учеником Мојсијем. Његови подвизи и светост почињу да привлаче људе, монахе, који долазе ради савета, утехе, исцељења. Изгледа да се после четрдесет година проведених у Толи вратио у манастир да настави са општежитељним подвигом, можда и на тражење браће.

среда, 21. март 2012.

Чудотворна Мироточива икона Св.Николе

Миро које је истекло на даску на којој стоји икона

Петнаеста година је прошло од када је почела да мироточи икона Св.Николаја Мирликијског у Руској заграничној Цркви,и да излива обиље чудеса верноме народу.Отац Илија код кога се икона налази,је много пострадао и претрпео за име Христово.Нека од највећих чуда су се управо десила Србима,слава Господу и Светима његовим!

Миро које је истекло на памук,после читања акатиста и молебана

Мироточива икона

Свети Илија мињати

Беседа на трећу недељу великог поста




Јер ко се постиди Мене и Мојих речи
у роду овоме прељуботворном и грешном,
и Син ће се Човечији постидети њега
кад дође у слави Оца Својега са светим анђелима.
(Мк. 8,38)

Род овог варљивог и пролазног века род је прељуботворни, а његова дела су мрачна и безакона! Род грешни, отац грешних синова и, како је у старини рекао пророк: род покварен и преогорчујући, нараштај који није исправљао срце своје, и није поверио Богу дух свој (Пс. 77,8).
О времена, о обичаји! Лаж заклања истину, увреда надвисује праведност, порок гази врлину, закон се повлађује страсти, свет је устао на Јеванђеље, људи се не боје Бога, хришћани се стиде Христа, грех царује, вера је мртва, све је развраћено. Сви застранише, уједно неваљали посташе (Пс. 13,3). Али зашто људи овог века живе тако неопрезно и погибељно? Како? Зар није на небу један свевидећи и праведни Бог, Који сада све јасно види и када дође време тачно ће да пресуди? Да, браћо, постоји Бог Судија, постоји будући суд; доћи ће време када ће се судити овом прељуботворном и грешном роду који ће добити према својим делима. О томе врло сликовито говори у данашњем Јеванђељу говори Син Божији: Јер ко се постиди Мене и Мојих речи у роду овоме прељуботворном и грешном, и Син ће се Човечији постидети њега кад дође у слави Оца Својега са светим анђелима (Мк. 8,38). Тако Он говори и шаље мене да вам то подробније објасним у данашњој проповеди. Али какво ће дејство на ваше срце произвести моја порука? Мислим да су људи када су први пут видели муњу и чули гром били тако потресени да су скоро умрли од страха. Претпостављам да су побегли и сакрили се на најмрачнијим, дубоким местима, само да не гледају и не слушају тако страшне ствари. А сада их и виде и чују, али се уопште не боје, или се боје врло мало, пошто су се њихов вид и слух на то навикли. Многи без икаквог страха спавају дубоким сном чак и онда кад муње севају и небо грми тако силно, као да ће ваздух да се запали од силних муња, а од страшних громова и брда се потресају, као да небо ратује са земљом. Чини ми се дакле да су прве речи о суду који долази чули са великим трепетом, а сад су често привикнути да о томе слушају без страха. Ево јасног показатеља: чују да се приближава суд, али безбрижно спавају погружени у дубоко неосећање својих грехова, и не буде се нити се кају. Шта очекујем кад излазим да проповедам о будућем суду? Па ви сте навикли да слушате о њему и да се не бојите. Ипак ћу да вам беседим, како бих у часу суда имао право да кажем да сам вам говорио о њему.

среда, 14. март 2012.

ДОБРОВОЉЦИ III

Пештерници

Пештерници српски појавили су се одмах чим су Срби почели примати нову веру, и пре него што су је сви примили.
       Пештерници су били верски максималисти. Оставити све да би се достигао Христос, драгоценији од свеета.
       Или Христос или Христов супостат. Или телесним путем у небеско Царство или широким у пропаст.
       Ми бисмо могли рећи да први период српских пештерника обухвата време од цара Константина па до свете Петке Српске; други од свете Петке до светога Саве, а трећи од светога Саве па до нашух дана.
       Ми не знамо имена правих српских пештерника. Врло рано спомињу се пештерници пиротски.
       Пре светог Кирила и Методија пештере херцеговачке и скадарске биле су насељене побожним пештерницима. А у време њихово и ускоро после њих неке пештере око Охридског језера и у Скопској црној гори, око Пчиње, у Осогову и у Рилу загрејане су молитвеном топлином великих српских духовних пештерника. И дуго пре светог Саве јавили су се неки пештњрници српски и у Светој Гори.
       О Манастиру Завали у Поповом пољу постоји предање, да је заснован још у време цара Константина Великог.
       Сви наши стари манастири имали су своје пештере са традицијама о првом свом пештернику. По правилу, манстири су подизани поред пештере неког знаменитог подвижника.

       Света Петка је најславнија српска пештерница. Као млада и богата девојка она оставља све чари овога света, продаје јевтино за скупо и пролазно за непролазно, напушта племићки дом родитељски и повлачи се у пештеру. Млада српска девојка хтела је подражавати никог мање до светог Јована Претечу и Крститеља Господњег.
       Тамо у пустињи и у пештери, где је тај духовни џин проживео тридесет година, хтела је и она проживети, на истом месту и на исти начин. И Бог јој је дао блаодатну силу да до старости издржи у животу – не у домовини да учвршћује свој народ у вери и сваком добру што само од вере Христове долази.
       Око времена свете Петке па до светог Саве јавља се једна велика група пештерника, као свети Наум Охридски, Прохор Пчињски, Јован Рилски, Гаврило Лесновски, Јоаким Осоговски, Роман Моравски и многи други. њихове чудотворне мошти и данс сведоче о њиховом добровољном самоучењу на земљи и о њиховој небеској слави.
       Са светим Савом на позорницу историје излази нова чета српских пештерника. Но свако га зна више као игумана и архипастира и народног учитеља него као пештерника. А о њему сведочи његов унук краљ Милутин, да је тако дуго постио у тамној посници на Кареји, да му се од тога трбух прилепио за кичму, а од молитвених суза очи замаглиле.
       Слично светом Сави подвизавали су се и свети архиепископ Арсеније, и Сава II, и патријарх Јефрем, и други, и многи други. пештерници су били и знаменити исихасти српски под руководством славног Григорија Синаита, потоњег пештерника горњачког. И Нестор Моравски, и Ромило Раванички, и Петар Коришки, и Јоаникије Девички.
       Јесам ли све изређао? Једва сам и почео. Нити сам набројао све учитеље,а камоли ученике. И то само у време немањићке славе и државе. А у време робовања? Камо мајка Ангелина и њене монахиње? Камо преподобни Никодим у Румунији? Камо Тврдош, и Острог, и Студеница, и опет Света Гора Атонска?
       Ко су били и какво су добро учинили српски пештерници? То су били ћутљивци чије је ћутање било гласније од сваког језика.
       То су били врлетници који су се пењали најтешњим стазама у Царство Небеско. Тиме су они учили народ да не иде широким путем но колико је могуће тешњим.
       То су били испосници који су имали између коже и костију врло танку или никакву поставу од меса. Тиме су они учили Хришћане да се бар чувају прождрљивости и пијанства, и да умерено посте.
       То су били молитвеници који нису марили за разговор са ма ким осим са Господом Створитељем својим. Тиме су они учили народ да се што чешће моли Господу Богу.
       То су били чистунци који су се бојали да један трун страсне прашине не падне на душу њихову. Тиме су они учили народ да се чува и пере бар од тешког блата које река времена дан и ноћ гомила на душе људске.
       То су били најбољи и најмилостивији људи који су себе сматрали најгрешнијим и последњим. Тиме су они учили тешке грешнике да не сматрају себе праведним, да не криве друге, да се не отимају о првенство и власт, него да у доброти служе и помажу друг друга.
       То су били драговољни сиромаси који су презирали сва богатства света, али који су богатили свакога духом и истином.
       У историји српског народа пештерници су били добровољци без изузетка. Јер, ако је неко изузетно могао некога присилити да буде хришћанин, или да иде на војну, или да се држи закона, нема примера да је ико присилио једног Србина да остави свет, да се усели у пештеру и да у пештери проживи свој век, у посту и молитви и размишљању.

св. владика Николај
               

АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА НА КРСТОПОКЛОНУ НЕДЕЉУ

У недељу 18. марта у Врднику у манастиру светих Кирила и Методија преосвећени епископ Акакије са свештенством ће служити Архијерејску литургију на трећу недељу Великог(Часног) поста - Крстопоклону недељу. Овом приликом обавештавамо све заинтересоване да дођу и узму учешће и поклоне се Часном и Животворном Крсту.

субота, 10. март 2012.

Недеља Светог Григорија Паламе


Свети Григорије Палама се празнује у православној Цркви 14. новембра, али је овом великом светитељу Цркве Христове посвећена и друга недеља Васкршњег поста.



Свети Григорије Палама и Срби

  • Print Friendly and PDF
У Србији четрнаестога столећа постојали су сви предуслови за превођење списа богослова какав је био Григорије Палама. Тада је црквени живот у Србији био обликован утицајима који су долазили са исихастима преплављене Свете Горе. Иначе, и пре четрнестога века значајнији српски књижевници и богослови били су происихастички оријентисани.
Почетком седамдесетих година прошлога века, када је истраживање православне исихастичке баштине било у експанзији, истакнути византолог сер Димитрије Оболенски (исхитрено) је изнео тезу да је аскетска мистика коју је покренуо византијски исихазам друге половине четрнаестога века „веома површно“ продрла у српске земље. Поменути став се повремено појављивао, и то као по правилу, код идеолошки острашћених (анти-исихастичких) научника. Међутим, он је, на основу темељнијих истраживања српске археографске грађе (посебно од стране В. Мошина, Д. Богдановића и М. Лазића), демантован и констатовано је да је теза о површном продирању исихазма у српске земље четрнаестога века изнесена без дубљих и свестранијих егзактних увида у постојеће српске историјске изворе. Са друге стране, и код научника који су имали трезвенији став према исихастичкој традицији и ангажовано је истраживали, неретко се дешавало да се интензивни и комплексни однос Св. Григорија Паламе и Срба игнорисао. Покушаћемо у овом кратком есеју да укажемо на значајне сегмента те, за обе стране (и Паламу и Србе), судбоносно важне везе.
Однос најзначајнијег позновизантијског богослова Св. Григорија Паламе и Срба се може посматрати на два нивоа. Први се односи на директни (лични) однос Паламе и ондашњих Срба, a други се тиче утицаја Паламиног богословља на рану српску теолошку мисао (пре свега, преко превода његових списа), одн. формативног утацаја на средњовековни српски верски идентитет.
ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА И ЦАР ДУШАН
Колико нам је познато, Срби су најмање два пута помогли Палами у моментима када је бивао најугроженији. Први пут, за време жестоких исихастичких спорова, српски монаси из Манастира Хиландара стали су на страну тиховатеља које је предводио Палама, и тада је хиландарски игуман потписао познати Светогорски томос. Други пут су га трговци из околине Дубровника откупили од Агарјана и тако спасили ропства. Упркос несумњивој важности тих догађаја, најзанимљивији сусрет Паламе са једним Србином догодио се у зиму 1347/48. године. Највећи богослов и највећи владар онога доба у исто време бивају „прогоњени“, први од својих непријатеља – антиисихаста, а други од куге, и спас налазе на истом месту – Светој Гори.

петак, 09. март 2012.

Недеља Православља


И ове године је наша Србска Истински Православна Црква торжествено прославила недељу Православља у манастиру Св.Кирила и Методија у Врднику.Литургију су служили Јеромонах Нектарије и Јереј Стефан уз саслуживање Јеромонаха Исидора(грка) који је за ту прилику дошао са Катунакије(Св.гора)из келије Живоносни Источник.

На недељу Православља наша Света Српска Истински Православна Црква чита анатеме,које је Црква установила по богослужбеном типику.



Саставио и уприличио за богослужбену употребу на Србском језику по Грчком и Руском изворнику чина Недеље православља и додао делове који се односе на Србију и нашу отачаствену Цркву, лета Господњег 2006. у току прве седмице великог поста у СветоЈованском Новостјеничком манастиру, епископ Ресавско Шумадиски Акакије



Пророци како видеше, апостоли како научише, Црква како је примила, учитељи како су одогматили васељена како се сагласила, благодат како је засијала. Истина како се доказала, лаж како је протерана, премудрост како се смело исказа, Христос како је наградом потврдио- тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо.Ово је вера Апостола. Ово је вера отаца. Ово је вера православних. Ова вера васељену утврди.Од тога, ми примамо и потврђујемо Саборе Светих Отаца и њихова предања и списе, како и оне који су у сагласности са Божанским откровењем.И премда има непријатеља Православља и одступника од промислитељског и спасоносног Откровења Господа нашег, ипак је Господ узео у обзир срамоћења слугу својих, јер је Он оборио хулитеље и непријатеље Православља као подле и бегунце.Стога ми благосиљамо и хвалимо оне који су приклонили ум свој у послушности Божанском Откровењу, и који су се борили за то, и тако, следујући Светом Писму и чувајући предања древне Цркве, ми одбацујемо и анатемишемо све који се противе Њеној Истини, ако они, док се чека на њихово обраћање и покајање, одбијају да се покају пред Господом.
Онима који поричу постојање Божије, и тврде да је свет самопостојећи, и да су све ствари у њему настале случајем, без промисла Божијег- АНАТЕМА. (народ: анатема три пута)

четвртак, 01. март 2012.

Беседа у петак прве недеље великог поста

Свети Теодор Студит


Браћо и оци! Мирјанин који жели да устроји велик и леп дом нема покоја ни дању ни ноћу, трудећи се мучи се и трпи невоље док не заврши изградњу. Он је тако усрдан и трудољубив да су му ум и мисли његове толико занете тиме само да завршетак изађе леп (да и кров буде леп) и изврстан тако да и све остало буде украшено и урађено да би свако други пожелео да има такав дом. Ако би неко покушао да задржи таквог старатеља тиме би му нанео велику неправду. 

Шта хођу да кажем тиме вашој љубави, пречасна браћо? Желим вам рећи да свако од нас треба да за своју душу спрема не дом трулежни од камена и дрвета, већ обитељ небеску, нетрулежну и вечну, која се зида од добродетељи и дарова Светога Духа, зато реците ми зар ћемо бити нерадљиви и лењиви у време када треба зидати дом? Нећемо ли понети тешку кривицу? Тим пре што дом трулежни и пролазни прима телесне људе, а када се смени много домоуправитеља и сам пропада и руши се; духовни пак наш дом, саздан од добродетељи, прима Духа Светога, као што и Апостол говори: “Ви сте храм Божји и Дух Божји обитава у вама” (1. Кор. 3, 16), и он, наше духовно скровиште (дом), када дође време за нас да оставимо овај свет иде са нама на небеса, где ћемо бити вечно.