понедељак, 19. јул 2010.

ИЗВОР ПРАВОСЛАВЉА

Овом приликом подсећамо на видео запис са разговором који је вођен са јеро схи монахом Акакијем Станковићем у Врдничком манастиру светих Кирила и Методија лета Господњег 2006. Заиста вреди се освежити овом дивном беседом и укрепити се једноставношћу медоточивих речи истинске вере. Подсећамо да је манастир у којем је снимљен разговор и колевка СИПЦ, а наш отац Акакије први монах који је почео да проповеда о отпадији званичних цркви и да нам указује на пут спасење који је могућ само у породици Истински Православних Цркви које су одсекле јереси екуменизма, које су презреле новокалендарски новотарски раскол и које са истинољубивим гнушањем гледају на комунистичке творевине "сергијанизам" (званична црква Русије) и сличне људске заблуде. Слава Богу за све!








.........

петак, 16. јул 2010.

Свети Царски Мученици

Мироточива икона Св.Мученика Цара Николаја другог Романова




Свети Јован Шангајски


БЕСЕДА О ЦАРУ-МУЧЕНИКУ НИКОЛАЈУ II РОМАНОВУ


“Глас крви брата твојега виче к Мени. И сада да будеш проклет на земљи која је отворила уста своја да прими крв брата твојега из руке твоје.” (Пост. 4:10-11)


Тако Господ говораше Каину пошто овај уби Авеља. Племенити и кротки Авељ без даха лежи на земљи, али његова крв вапи до небеса: зашто? Земља подиже свој глас позивајући Бога да изврши правду. Све вапи јер ћутати не може, јер су и земља и природа потресени учињеним злоделом. Има догађаја који потресају и стихије без душе. Тада сами Бог захтева суд. Такво је било првоубиство које почини Каин. Такви су били и многи други тешки злочини, међу које спада и тешко убиство у Јекатеринбургу.

Зашто је цар Николај II Романов прогањан, клеветан и злочиначки убијен? Зато што је био цар по милости Божијој. Зато што је био носилац и оваплоћење православног становишта по коме је цар слуга Божији, помазаник Божији који Богу полаже рачуне за све судбински му поверене људе, за сва своја дела и послове, не само за оно што је учинио лично, већ и за све оно што је учинио као цар. Овако су православни Руси веровали, овако учи Православна Црква, то је признавао и осећао цар Николај II. Он је био свепрожет том свешћу. На ношење царске круне гледао је као на служење Богу. Имао је то на уму током доношења свих значајних одлука, током решавања свих битних питања с којима се сусретао. Зато је био чврст и непоколебљив у оним питањима за која је био уверен да их решава по вољи Божијој. Зато је чврсто стајао у ономе за шта је веровао да је неопходно за добро царства којим је царовао.

Када је увидео да му је постало немогуће да царује у складу са својом свешћу о царској служби, скинуо је царску круну, као некада свети кнез Борис, не желећи да буде узрок неслоге и крвопролића у Русији. Царева жртва, која није донела добра Русији, већ, напротив, још више омогућила некажњено вршење злочина, довела је до незамисливих страдања Русије. Цар је за непријатеље Православља представљао опасност чак и тада када је сишао с престола, јер је био носилац свести о томе да највиша власт мора бити Богу потчињена, да од Бога мора примати освештање и снагу следећи Божије заповести. Цар Николај II је био живо оваплоћење вере да Божија промисао учествује у судбини народа и људи, да води Богу верне владаре на добра и корисна дела. Стога је био неподношљив за непријатеље вере, за оне који су стављали људски разум изнад свега.

Цар Николај II био је слуга Божији по свом унутарњем погледу на свет, по убеђењима и делима, и такав је био и остао у очима свих православних Руса. Борба против њега најуже је била повезана с борбом против Бога и вере. Једном речју, цар Николај је постао Мученик остајући веран Владики оних који владају и прихвативши смрт онако како су је прихватили Мученици!

ТРОПАР СВ. НОВОМУЧЕНИКУ ЦАРУ НИКОЛАЈУ II (Глас 5)


Царства земаљског лишење, окове и страдања многолика претрпео јеси, сведочећи Христа до саме смрти од богобораца, мукотрпче велики, боговенчани царе Николаје. Стога мученичким венцем на небесима са царицом, чедима и слугама твојим овенча те Христос Бог, Кога моли да помилује земљу руску и спаси душе наше.


КОНДАК СВ. НОВОМУЧЕНИКУ ЦАРУ НИКОЛАЈУ II (Глас 6)


Надежда укрепи цара мученика, с царицом, чедима и слугама његовим; надежда их у љубави Твојој окрили, будући им покој наговестивши. Њиховим молитвама, Господе, помилуј нас!

недеља, 4. јул 2010.

ИЗ ЖИВОТА ЦРКВE

Посета јеромонаха Нектарија Румунији и Букурешту














Крајем месеца маја јеромонах Нектарије био је у вишедневној посети Букурешту,породици Кристијана Команескуа,једног угледног православног хришћанина,где је у више разговора како са њим тако и осталим верницима упознао се са њиховим духовним потребама као и са ситуацијом истинског православља у Румунији. Отац Нектарије је посебно био пријатно изненађен ревности у вери и љубави коју је тамо затекао, као и великим гостопримством Кристијана и његове породице.

Након неколико дана проведених у Румунији са оцем Нектаријем пут Србије упутио се и брат Кристијан са неколико сабраће. Посета Србији и манастиру оца Нектарија је за браћу из Румуније била незаборавна. Том приликом двојица браће су примила свето Крштење, а потом током целе седмице су присуствовали свакодневној Литургији уз причешће светим Тајнама. Дошло је време растанка. Последњи дан је искоришћен за посету Београду. Жеља брата Кристијана је била да посети капелу-гроб митрополита Антонија Храповицког, првојерарха Руске Заграничне Цркве и једног од најутицајнијих личности истинског православља 20. века. Том приликом отац Нектарије је одслужио помен митрополиту Антонију где нам се придружила и сестра Татјана из Москве, која гаји велико поштовање према митрополиту Антонију. Ускоро је уследио растанак са браћом Румунима. Ови лепи тренуци настављени су и са сестром Татјаном, која је после посете Новостјеничкој обитељи и упознавању са животом манастира и лепотом кучајских планина, пожелела да посети и српску престоницу. Њен домаћин у Београду била је сестра Магдалена, која је показала велику љубав и гостопримство сестри у Христу. Татјана је овом приликом упознала и посетила неколико наших верника. Посета је настављена и цркви светог Саве где смо се поклонили гробу


великом борцу и чувару вере Православне од папске најезде, великом јерарху २० века, свештеномученику патријарху српском Варнави. Надамо се да ће ово лето донети још оваквих лепих сусрета које крепе сваку верујућу душу која тежи љубави ка Богу и ближњем.

петак, 2. јул 2010.

СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ ЧУДОТВОРАЦ

“Тај човек, који делује слаб, заправо је чудо од аскетске чврстине и непоколебљивости у наше време свеопште духовне раслабљености”.
- Митрополит Антоније (Храповицки
)

“Ако желите да видите живог светитеља, идите у Битољ код оца Јована”.
- Свети Владика Николај (Велимировић)

Joван Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовка. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући никада нису запоставили. Познати по побожности, сину су на крштењу дали име по светом aрхистратигу Михаилу.
„Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.” Михаилов отац био је важна личност - челник племства, а стриц ректор Кијевског универзитета.Учио је одлично и био свима омиљен али за два предмета није није имао интересовање- гимнастику и плес.
Дан свршетка школовања на Војној академији подударио се са даном ступања на Харковску катедру архиепископа Антонија,чувеног богослова ,касније Митрополита Кијевског и Галицког и коначно оснивача и првојерарха Руске ЗаграничнеЦркве.Овај архипастир је читав свој живот црквено настројену школску омладину надахњивао за духовни живот,силом главног својства своје душе – искрене љубави према њима.Зато је схи архимандрит Амвросије владику Антонија назвао "гором љубави".Владика Антоније је постао духовни руководитељ светитеља Јована и то је био све до свог упокојења 1936.

Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету. Дипломирао је четири године касније...Све своје слободно време проводио је читајући духовну литературу, нарочито житија светих заволео их свом душом и испунио се њиховим духом.
Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић кренуо је у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. Али, нешто сасвим друго пресудно је, изгледа, утицало на живот младог Михаила.
Приликом посета манастиру у коме је живео владика Антоније ,Михајло је био у прилици да се моли пред гробницом подвижника из прве половине 19 ।века који је био побожно поштован али тада још увек не канонизован. У Успењској цркви у Харкову ,у гробници је почивао чудотворац, архиепископ Мелентије Леонтович, док су се ту чувале и чудотворне иконе. А свети Мелентије узео је на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. Михаило се дивио том светитељу. Потоњи владика Јован и сам је четрдесет година успевао у истом подвигу ноћног бдења никада се не спустивши на кревет. Као и свети Мелентије и он је сазнао време свог упокојења.Душу младог светитеља обузела је жеђ за проналажењем истинског циља и пута живота у Христу.
Снажан утисак на Михајла оставио је епископ Варнава , који је касније постао Српски патријарх.Приликом посете Харкову архиепископ Антоније је срдачно примио епископа Варнаву , који им је причао о страдањима Срба под турском влашћу.То је било у јануару 1917, пред револуцију, када Србима , против којих су ратовале Немачка , Аустрија и Турска ,није остало територије коју непријатељи нису окупирали.Архиепископ Антоније је надахнуо Русе да се једнодушно одазову и помогну Србима.На овом примеру Михајло је схватио васељенски значај Цркве и дуг епископа да одговори на потребе свих православних.Касније када је епископ Варнава постао патријерх , он је са нарочитом љубављу указивао гостопримство и помоћ јерарсима Руске Православне Заграничне Цркве.
У време грађанског рата у Русији млади Михајло Максимовић са породицом се обрео у домовини предака , у Србији. У Београду је најзад, по давнашњој жељи, уписао и 1925. године завршио Богословски факултет Универзитета св.Саве. Живећи као избеглица у оскудици, бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику”. Овог необичног, сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине, а затим би заузимао место на плочнику. Београђани су најрадије од Михаила куповали новине. Нико није ни слутио да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. Док су други колпортери, вичући из свег гласа, обилазили београдске кафане, он би мирно стао на плочник и новине би плануле. У то време, 1924. године, руски владика Антоније постао је поглавар Заграничне цркве .
у Београду сам митрополит Антоније произвео га је у чтеца. У Миљковом манастиру код Свилајнца замонашио се 1925. године узевши име Јован, према свом славном претку светитељу Јовану Тоболском. Убрзо потом постао је јерођакон а на празник Ваведења исте године добија чин јеромонаха.Тих година био је вероучитељ у српској државној гимназији , а од 1929. постао је предавач и васпитач у сппској богословији Св. Апостола Јована Богослова у граду Битољу у Охридској епархији којом је у то време управљао српски златоуст - свети владика Николај Велимировић.
Тек ту су, први пут, и други сазнали са његов чудесни начин живота... Иначе, владика Николај Велимировић је ђацима често понављао: „Децо, слушајте оца Јована јер је он анђео Божији у људском обличју.”
Анђео чувар и заиста, ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. За време часа, нарочито кад је испитивао, отац Јован одлазио је у клупу ђака који је требало да одговара за оцену. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. Мислећи да отац Јован спава, ђак би причао шта је и колико знао, али отац Јован би се тргао и рекао: „Што само глупости говориш? Врати се, сине мој, на постављено питање...”
Често је звао ђаке код себе и тада би им рекао да скину кутију са ормана. То су били пакети које је као испомоћ сам добијао. Али, он их није отварао, већ су то чинили ђаци и служили се на радост оца Јована. Ноћу би ишао између кревета: намештао је деци јастуке и прекриваче, а уколико би осетио да неко теже дише, кашље, или има температуру, помогао би ђаку да се обуче и сместа га одвео у амбуланту.Са очинском љубављу светитељ је усађивао ђацима -богословима узвишене духовне идеале.И сами богослови су се уверили у то да је светитељ Јован живео заиста анђеоским животом.Његово трпљење и скромност били су налик великим подвижницима.Имао је дар Божји одлично памћење.
Увек је знао главу у којој се неки догађај налази и увек је могао да цитира стих.Познавао је карактер и особине сваког ђака са којима га је везивала узајамна љубав.Он је за њих био оваплоћење свих хришћанских врлина .Није било проблема који он није могао да реши или питања на које не би био устању да одговори , увек сажето јасно , потпуно и исцрпно.Био је широко образован човек.Његово образовање , његова премудрост , дизала се на најчвршћем темељу - на страху Божјем.Светитељ се усрдно молио за своје ђаке и другим речима, био је деци у битољској Богословији и отац и мајка. Анђео чувар.
Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.
Године 1934. Архијерејски Синод Руске Заграничне Цркве донео је одлуку да буде узведен у чин епископа и послат у Шангај.
Светитељ Јован је био последњи и највећи из плејаде епископа које је посветио велики митрополит Антоније Храповицки.О новом епископу сведочи његово писмо упућено архиепископу Димитрију на Далеки Исток" Пријатељу , ја сам већ толико стар и слаб ,да не смем да мислим ни на какав други пут осим на пут за гробље...Али уместо себе , као своју душу , као своје срце ,шаљем вам владику Јована .Тај растом мали и слаб човек ,који на први поглед изгледа као дете,чудо је од аскетске чврстине и непоколебљивости у наше време свеопште духовне раслабљености. "
Млади епископ је из Србије у Шангај стигао 21. новембра 1935.год.на празник Ваведења у храм Пресвете Богородице. Свим срцем се прихватио дужности и ускоро постао значајна личност у животу града.Светитељ је живео животом своје пастве ,узимао је директно учешће у раду свих емигрантских установа.Био је туђ овом свету и као да је истовремено живео у некој другој духовној реалности,мада је имао живо и делатно учешће у многим светским пословима.Његови "чудни поступци " били су чудни само онима што су се отуђили од Православне Цркве и светитеља Божјих који су водили беспоштедни невидљиви ратпротив кнеза овога света.
Кад му је једном приликом нога, услед стајања, толико отекла да му је живот висио о концу, сместили су га у болницу. Изашао је из болнице без дозволе и отишао право у цркву: одржао је цело бдење, а оток је нестао. „Како је тешко отргнути се од молитве и вратити се земаљским стварима!”, говорио је често епископ Јован Максимовић. Будући да су му ноге од непрекидног стајања стално отицале, често је служио бос. Борећи се са сном, поливао се хладном водом. Никада није одлазио ни у госте. Тамо где треба једноставно би се појавио, понекад и у необично време - усред ноћи.
У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Важио је за исцелитеља и, што је такође важно - бесребреника.
По окончању ई св.рата и смрти митрополита Мелетија , Московска Патријаршија је извршила јак притисак на Руско Загранично свештенство како би га потчинила новом патријарху Алексију, наследнику патријарха Сергија , који је 1927.год.издао срамну Деклерацију о сарадњи Цркве са совјетском влашћу .На Далеком истоку сви јерарси су се потчинили новоизабраном патријарху совјетске цркве и поред заклетве коју су дали Заграничном Синоду.Сазнавши , упркос гласинама , да је митрополит Анастасије жив и да Загранични Синод делује , светитељ Јован је одбио да се потчини патријарху Алексеју,због чега је 1946. год. Био изложен притиску и претњама свог надређеног архијереја –архиепископа Виктора,Егзарха патријаршије на Далеком Истоку. Одговор светитеља је био једноставан -"Ја се потчињавам Заграничном Синоду и како ми он одреди тако треба да поступим."Када је архиепископ Виктор "одстранио "архиепископа Јована својим указом и забранио му свештенослужење , владика Јован се уместо да напусти храм , попео на амвон и саопштио вернима да га је архиепископ Виктор казнио зато што је остао веран заклетви коју су обојица дали Заграничном Синоду.Рекао је -" Ја ћу се том указу потчинити само у случају да ми Светим Писмом и законима било које земље докажу да је гажење заклетве добро дело, аверност заклетви тежак грех."Одслужио је Литургију до краја .Народ је подржао Владику , а он је својој пастви пламеним проповедима објаснио зашто Загранична Црква не признаје Мословску патријаршију – јер она није слободна и због страха по целом свету говори да у Совјетској Русији нема прогона вере.Тиме је светитељ Јован 6.000 душа спасао од совјетске робије , док су други далекоисточни архијереји подлегли совјетској пропаганди и повели верне у Русију изложивши их страдању.


Епископ Сан Франциска и чудотворна икона Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске Заграничне Цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети Синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресветој Богородици.
Године 1964. митрополит Анастасије је због болести и старости поднео молбу за одлазак у пензију.Поставило се питање ко ће га наследити.Главни кандидат био је светитељ Јован ,али неки су се томе противили.Желећи да спречи сукобе свтитељ Јован се одрекао кандидатуре ,а за место митрополита предложио је најмлађегархијереја – епископа Филарета Вознесенског,који је у црквеним круговима био мало познат и није био умешан у постојеће поделе.Мудрим предлогом светитељ Јован је пресекао даље спорове и владика Филарет је изабран за новог првојерарха.
Почетком јуна 1966. владика Јован је без икаквог видљивог разлога у свом параклису скинуо са зида иконе преп.Наума Охридског и св.Јована Крститеља и положио их на налоњ посред храма.Касније ће сви схватити значење –владика је умро уочи дана преп. Наума а сахрањен је надан рођења св. Јована Претече.
Уснио је за овај свет и тако завршио свој чудесни, натприродни подвиг лишавања себе сна и одмора. На дан смрти пратио је чудотворну икону („Курскаја - Коренаја”), икону Пресвете Богородице. Пред њом се и упокојио. Тада су га положили у постељу први пут после четрдесет година.
Опело епископу Јовану у цркви Пресвете Богородице радости свих тужних у Сан Франциску трајало је чак седам сати.
Опело је предводио првојерарх Руске Заграничне Цркве - митрополит Филарет Вознесенски који је допутовао из Њујорка,уз саслуживање архиепископа Леонтија и Аверкија, епископа саве и Нектарија и многобројног свештенства."Нико од учесника неће заборавити то по дубини умиљења и узвишености молитвеног расположења , чудесно опело"- писао је јеромонах Серафим Роуз.
Шест дана лежало је његово тело а да се нимало није осећало, као ни касније, 1993, када је ковчег поново отворен.То је по речима светитеља Игњатија знак да је упокојени пронађао милост и благодат код Господа.
Архиепископ Антоније је са светитељеве главе склонио воздухи сви су угледали нетљено лице Богом прослављеног светитеља।На заседању архијерејског Синода архиепископ Антоније је известио да су часне мошти прегледане комисијскии Синод је благословио да се прослави светитељ Јован што се на радост свих верних хришћана и догодило на годишњицу његовог упокојења – 19। јуна / 2। јула 1994године.
У ове страшне дане свеопштег богоодступништва , Господ није оставио народ свој, него му је послао великог заступника .
Оче Јоване моли се за нас грешне да се сачувамо од сваког зла , да Господ укрепи веру нашу и да идемо истинским путем ка спасењу.