уторак, 28. јул 2009.

О РЕВНОСТИ ДУШЕВНОЈ И ДУХОВНОЈ


Свети Игњатије Брјанчанинов









Монаху се ваља веома чувати од телесне и душевне ревности, која се по спољашњости приказује као благочастива, а у бити је непромишљења и душегубна. Световни људи и многи монахујући, по незнању своме, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њена изворишта самомњење (преузношење) и гордост. Ту ревност они величају као ревновање за веру, за благочашће, за цркву, за Бога. Она се састоји у више или мање суровом осуђивању и изобличавању ближњих због њихових наравствених погрешака и погрешака против црквеног поретка и правила служења или вршења обреда. Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају Свете Оце и Мученике, заборавивши за себе да они сами, ти ревнитељи, дакле, нису свеци него грешници. Ако су Свети обличавали грешне и бешчасне, то су чинили по заповести Божијој, по надахнућу Духа Светога, а не под утицајем својих страсти и демона. Ко се пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелашћености помислима демонским. Ваља се опомињати заповести Спаситељеве: "Зашто видиш трун у оку брата својега, а брвна у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату својему: стани да ти извадим трун из ока твојега; а ето брвно у оку твоме? Лицемјере, извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега" (Мт. 7, 3-5). Шта је брвно? То је телесно мудровање, гломазно попут брвна, које одузима читаву способност и исправност сили видовној, што ју је Саздатељ подарио уму и срцу. Човек који је вођен телесним мудровањем никако није кадар исправно судити ни о своме унутарњем стању, нити о стању ближњих својих. Он о себи и о другима суди на начин на који он сам себе замишља, и на који друге замишља по спољашњости, по телесном своме мудровању, погрешно: и зато га је Реч Божија веома тачно назвала лицемером. Хришћанин, по исцељењу своме Речју Божијом и Духом Божијим, задобија исправно гледање на своје душевно устројење и на душевно устројење ближњих. Телесно мудровање, које брвном удара ближњег склоног сагрешењима, увек га смућује, неретко и упропашћује, никада не доноси нити може донети користи, и ниуколико не делује на грех. Насупрот томе, духовно мудровање делује искључиво на душевну слабост ближњег, милујући га, исцељујући и спасавајући. Ваља приметити да, пошто се стекне разум духовни, недостаци и грешке ближњега почињу се чинити потпуно неважни, као искупљени Спаситељем и лако излечиви покајањем - и то исте оне грешке и недостаци који су телесном разуму изгледали немерљиво велики и важни. Очито је да им је телесно мудровање, будући попут брвна, придавало тако огроман значај. Телесно мудровање види у ближњем и онакве грехе каквих у њему уопште нема: из тога разлога они који су се заносили неразумном ревношћу често су падали у клеветање ближњег и постајали оруђе и играчка палих духова. Преподобни Пимен Велики приповеда како је неки монах, пошто се занео ревношћу, пао у овакво искушење: угледао је другог монаха како лежи на жени. Дуго се борио тај монах са помишљу која га је подстицала да заустави грешнике, да би их на крају, побеђен од ње, гурнуо ногом, узвикнувши: Та престаните! Тада се испоставило да су то била два снопа (Алфабетни патерик). Преподобни ава Доротеј казује како је, док се он налазио у обитељи аве Серида, неки брат оклеветао другог брата, занет неразумном ревношћу, која је увек повезана са подозривошћу и сумњичењем и веома склона измишљању: окривио га је, наиме, да је рано изјутра из воћњака украо смокве и јео их. Пошто је игуман спровео истрагу, испоставило се да се оклеветани тога јутра није налазио у манастиру, него у једном оближњем насељу, куда га је послао економ, и да се у манастир вратио тек у време када се Света Литургија ближила крају (Поука девета Преподобног аве Доротеја). Ако желиш да будеш верни, ревносни син Цркве православне, постижи то испуњавањем заповести Еванђелских о поступању према ближњем. Немој се усуђивати да га излажеш обличењу! Не усуђуј се да га поучаваш! Не усуди се да га осуђујеш и прекореваш! То није дело вере, него неразумне ревности, самомњења, гордости. Запитали су Пимена Великог: шта је то вера? А Велики одговори: "Вера се састоји у пребивању у смирењу и чињењу милости" (Алфабетни Патерик), односно у смиравању пред ближњима и праштању свега чиме су нас ожалостили и увредили, свих сагрешења њихових. А будући да неразумни ревнитељи као почетни узрок своје ревности наводе веру, нека знају да се истинита вера (овде се има у виду делатна, а не догматичка вера; о разликовању њиховом в. Добротољубље, део II. Инока Калиста и Игњатија гл. 16), а сходно томе и истинита ревност, морају изражавати у смирењу пред ближњима и милости према њима. Препустимо суђење људима и разобличење људи онима на које је наложена обавеза да суде браћи својој и да управљају њима. "Онај ко има лажну ревност", казује Свети Исаак Сиријски, "пати од велике слабости. О, човече, ти који мислиш да ревност своју окрећеш против туђих слабости, знај да си се одрекао здравља душе твоје! Потруди се са сваким старањем око здравља душе твоје. Желиш ли да немоћне исцелиш, знај да је болесницима потребније старање за њих него сурово обличење. Ти, међутим, не помажући другима, самог себе гураш у тешку и мучну болест. Та ревност у људима не сматра се за један од облика премудрости, него се убраја у слабости душе, као обележје скудости (духовног) разума, обележје крајњег незнања. Почетак премудрости Божије јесу благост и кротост, које су својствене широкој и крепкој души, веома темељном начину мишљења, и које носе немоћи људске. "Ви јаки слабости слабих носите", казује Писмо (Римљ. 15, 1), и: "Онога који упадне у какво сагрешење исправљајте духом кротости" (Гал. 6, 1). Мир и трпљење Апостол убраја међу плодове Духа Светога (Беседа 89.).
У другој беседи Преподобни Исаак казује: "Немој омрзнути грешника, јер смо сви ми грешни. Ако ти Бога ради устајеш противу грешника, пролиј сузе за њим. И зашто би га уопште мрзео? Омрзни грехе његове, а за њега се помоли, и тако ћеш се уподобити Христу, Који није негодовао противу грешника, него се молио за њих. Ниси ли видео како је Он плакао над Јерусалимом? И ми у многим случајевима служимо ђаволу за поругу. Зашто мрзимо онога коме се изругује ђаво, када смо и ми сами предмет изругивања његовог? Зашто, о човече, грешника ненавидиш? Да ли зато што он није онако праведан као ти што си? Где је правда твоја, када у теби љубави нема? Због чега ниси за њим заплакао, него га одгониш? Неки, који за себе мисле да здраво суде о делима грешника, и (тим поводом) гневе се на њих, чине тако по незнању своме" (Слово 90). Велика је невоља преузношење! Велика је невоља одбацивање смирења! Велика је невоља онакво душевно устројење и стање код кога монах, не будући позван или упитан, по властитој свести о својој достојности почиње да поучава, да обличава, да укорева ближње! Будући упитан, или се уклони да дадеш савет и изрекнеш своје мишљење, као онај који ништа не зна, или, у крајњој неопходности, кажи то са највећим опрезом и скромношћу, како не би себе ранио сујетом и гордошћу, а ближњега свога речју суровом и непромишљеном. Када те за труд твој у градини заповести Својих Бог удостоји да у души осетиш ревност Божију, тада ћеш јасно видети да ће те та ревност подстицати на ћутање и смиравање пред ближњима, на љубав према њима, милост и састрадање, као што је казао Свети Исаак Сиријски (Слово 38). Божанска ревност је огањ, али огањ који не распаљује крв! Он у њој гаси распаљеност и доводи у стање спокојства (Добротољубље, део I. Разговор Преподобног Максима Капсокаливита са Преподобним Григоријем Синаитом). Ревност телесног мудровања свагда је повезана са распаљивањем крви, са најездом многобројних помисли и маштарија.
Последице слепе и неуке ревности, уколико јој се ближњи успротиви, обично су негодовање, злопамтивост, осветољубивост у различитим облицима, а уколико се покори - сујетно задовољство собом, подстицање и умножење нашег високоумља и преузношења.

понедељак, 27. јул 2009.

СВЕТА РЕВНОСТ


Архиепископ Аверкије Џорданвилски

Дођох да бацим огањ на земљу;
и како бих желео да се већ запалио.
(Лк. 12, 49)


По јасном учењу Речи Божије, оно најважније у хришћанству јесте огањ Божанствене ревности, ревности за Бога и славу Његову – света ревност, која је једина у стању да човека подстакне на труд и подвиге угодне Богу, без које нема ни истинског духовног живота, ни истинског хришћанства. Без ове свете ревности хришћани су само по имену “хришћани“: они имају само име да су живи, а у стварности су мртви, како је то било речено св. Тајновидцу Јовану (Откр. 3,1). Истинска духовна ревност изражава се пре свега кроз ревност за славу Божију, чему нас уче речи молитве Господње, које стоје на самом почетку њеном: “Да се свети име Твоје! Да дође Царство Твоје! Да буде воља Твоја и на земљи, као што је на небу!“

Сетимо се каквим се оштрим и прекорним речима Господ обратио духовним вођама јеврејског народа, књижевницима и фарисејима, осуђујући их због лицемерја и безакоња и претећи им судом Божијим : Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери (Мт. 23, 29).

А тамо где речи нису биле довољне, прелазио је на дело супростављајући се безаконицима. Тако, нашавши у храму оне што продају говеда и овце и голубове, и мењаче новца где седе, Он изагна све из храма, и овце и говеда; а мењачима просу новац и столове испретура (Јн. 2,14-15; Мт. 21,12-13).

Зар не знамо довољно примера из Свештене и Црквене историје, када саме речи нису биле довољне, па је за пресецање зла било неопходно прибегавати оштријим мерама и одлучнијем деловању?

Важно је само да и у другим сличним случајевима из човека заиста проговара управо чиста и света ревност за славу Божију, без икакве примесе самољубља или неке друге људске страсти, које се само прикривају тобожњом ревношћу за Бога.

Таквом одиста светом ревношћу и одлучном непомирљивошћу према злу прославио се у историји Цркве велики светитељ Христов Николај, Архиепископ Мирликијски Чудотворац, кога празнујемо 6-ог децембра по нашем православном календару.

Ко не зна овог дивног светитеља Христовог?!

Најкарактеристичнија црта светитеља Николаја, која га је толико прославила, јесте његово изузетно хришћанско милосрђе: “Никола Милостиви“ – тако су га обично звали у простом руском народу, полазећи од података из његовог дивног житија и безбројних случајева његове помоћи људима.

И ето такав светитељ који се толико прославио својим милосрдим односом према ближњима једном је поступио на начин који је многе смућивао, и до данас смућује. Веродостојност тога поступка посведочена црквеним предањем сачуваним у нашем иконопису и богослужењу.

Према предању свети Николај је учествовао у раду Првог Васељенског Сабора одржаног у Никеји, који је осудио јеретика Арија због порицања Божанства Друге Ипостаси Свете Тројице – Сина Божијег. Свети Никола није могао равнодушно да слуша богохулне речи надменог јеретика Арија, којима је овај на саборским расправама које су том приликом вођене, омаловажавао Божанско достојанство Сина Божијег – пред целим Сабором га је “ошамарио“, тј. ударио руком по лицу. Ово је изазвало такву општу збуњеност, да су оци Сабора решили да одважног светитеља лише епископског чина. Но исте ноћи били су уразумљени задивљујућим виђењем. Угледали су Господа Исуса Христа како светитељу Николају предаје Своје Свето Јеванђеље и Пречисту Мајку Божију како на његова плећа полаже архијерејски омофор. Тада су схватили да се свети Николај у свом поступку није руководио никаквим лошим, страсно – греховним побудама, него искључиво једном чистом, светом ревношћу за славу Божију. И помиловали су светитеља одбацивши пресуду.

Наводећи овај тако сликовит пример, никако не желимо да кажемо да и свако од нас може и треба буквално да га следи: то је могао да учини велики светитетељ какав је био св. Николај. Но ово свакако треба све нас да убеди да несмемо остајати по страни и равнодушно се односити према појавама зла у свету, нарочито када се ствар тиче славе Божије, наше свете вере и Цркве. Ту треба да будемо потпуно непомирљиви, не смемо ићи ни на какве лукаве компромисе, нити на формално помирење или било какво друго пристајање на зло. Својим личним непријатељима, по заповести Христовој треба да праштамо све, али између непријатеља Божијих и нас мира бити не може! Пријатељство са непријатељима Божијим и нас саме претвара у непријатеље Његове: то је – издаја Бога, без обзира на све добре разлоге којима би се прикривала, и никакво лукавство ни превртљиво самооправдавање не може да нам помогне.

Интересантно је приметити како се поступак светог Николе не свиђа никоме од оних који данас пристају на зло, који проповедају умишљену “хришћанску љубав“, који су спремни на мирење са јеретицима, са гонитељима вере и Цркве, па и са самим ђаволом, а све у име “свеопштег мира“ и “ свеопштег уједињења“ – пароле које су данас постале врло модерне. Они због тога покушавају да порекну чак и чињеницу да је свети Никола био учесник Првог Васељенског Сабора, иако је она у светој Цркви прихваћена и ми је стога морамо држати за веродостојну.

Све је то у крајњој линији зато што код савремених људи, чак и оних који се називају “хришћанима“, нема више истинске ревности за Свету Цркву и светиње Божије. Уместо тога преовладава млака униформност, равнодушан однос према свему осим према сопственој овоземаљској користи као и немар према неумитном суду Божијем који нас све очекује и према вечности која се открива након смрти.

А без ове свете ревности нема, како смо у почетку истакли, истинског хришћанства ни истинског духовног живота – живота у Христу. То је сада замењено свакојаким сурогатима, временом све безвреднијим, прилагођеним укусима и духовном стању савременог човека. Зато такви псевдо-хришћани вешто прикривајући своје духовно сиромаштво лицемерјем, често имају више успеха у савременом друштву, у коме нема праве духовности. Истински ревнитељи за славу Божију бивају презрени и гоњени, као “тешки људи“, “нетрпељиви фанатици“, “људи који заостају за временом“.

Нама предстоји избор: јесмо ли са Христом или са Антихристом?

Време је близу! (Откр. 22, 10) – упозоравали су нас хришћане још св. Апостоли. А ако је било “близу“ још тада, у апостолско доба, колико нам је ближе сада, у наше злослутне дане отвореног одступања од Христа и прогона наше свете вере и Цркве?!

Интервју са о.Николић Стефаном,будућим парохиjским свештеником београдске и поморавске парохије

Разговор са новорукоположеним свештеником o.Стефаном(кликни)

петак, 24. јул 2009.

ПРАЗНИК ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ „ТРОЈЕРУЧИЦЕ“
Празнује се 12/25 јул.


Насликао је Свети Лука чудотворну икону Богомајке како подиже Сина свога и левом га нам руком представља, док је Богомладенац благосиља десницом својом. Икона се Мајци Божијој свидела па је спустила руку на слику „во свидељство печат“. Тако ју је додиром осветила па је то рука трећа због које доби назив Тројеручица.

Велико чудо прво запамћено настало посредством Иконе Богомајке назване Тројеручица десило се у Дамаску, најбогатијем и главном граду Сирије, у време владавине Сарацена. Било је то време јереси звано Иконоборство где су по наредби цара Лава Исавријанца спаљиване Свете Иконе и злостављани они који су се томе супростављали. Јован Мансур писавши посланице увераваше Православне да су Иконе свете и потребне, да смо са њима „на камену вере и на предању цркве“. Цар Лав послужи се лукавством па написа лажно писмо које исписа Јовановим рукописом да би Јована оптужио за издајство. Цар (калиф) нареди да се на тргу због издаје Јовану одсече десна рука, а тако одсечена би обешена на тргу где је требала да служи као опомена за све будуће издајнике. Сав изнемогао од душевног и физичког бола због неправде која му је нанесена Јован поче молити Калифа да му преда мртву шаку, што овај пред вече (у смирај дана) и учини. Јован намести шаку на њено место и са бескрајном вером клекну пред иконом Пресвете Богородице Тројеручице где заборави на своје болове усрдно молећи се. „Владичице Пречиста Мати која си Бога мог родила ево десна рука ми је одсечена ради Божанствених икона. Теби је познато шта Лава изазива на гнев, зато ми похитај брзо у помоћ и исцели руку моју. Десница Свевишњега, која се оваплотила из Тебе, чини многа чудеса ради молитава Твојих; стога молим да Он и десницу моју исцели на Твоје посредовање. О Богомати! нека ова рука моја напише похвалу Теби и Сину Твоме оно што јој Ти будеш дозволила, и нека писањем својим помогне Православној вери. Ти можеш све што хоћеш, јер си Мати Божија“.

Изговарајући молитву заспа. У сну виде и чу како му Богомајка са Иконе говори: „ Ето рука је сада здрава не тугуј више, него се усрдно труди као што си ми обећао и начини је пером брзописца“.

После чудесног ицсељења Јован начини сребрну шаку и приложи је чудотворној Икони као заветни дар и сведочанство о чуду које се пред Иконом догодило. Крвави убрус којим је блажени Јован увијао своју одсечену руку носио је око главе као знак, себи и другима, предивног чуда које пред Тројеручицом учини Пречиста Мати Божија. Узевши потом Пресветлу Икону од које се за живота више није одвајао оде у манастир светог Светог Саве Освећеног. Ту се замонаши а касније постаде и игуман. Од монаха је чуо за завет Светог Саве Освећеног па даде благослов да када се то догоди пророкованом поклонику дају и његову Икону Пресвете Богородице Тројеручице.

Знатно касније тачније 1229. свети Сава одлази са Свете Горе у обилазак манастира по Светој Земљи и тада долази први пут у Свету Лавру. Наш Свети Сава нарочито је поштовао преподобног Саву Освећеног чије је име и носио, па дошавши у манастир оде да се поклони одру светитеља. Чим се прекрсти и поклони над одром у коме су почивале мошти Светитељеве догоди се чудо, игумански штап паде, а Икона Богородице „Млекопитатељнице“ покрете се на свом постољу.

Братија прво ћуташе и не саопштаваше пророчанство Светога у неверици да се оно остварује пред њима. И кад је год Свети Сава Србски улазио у храм Божији ова се сцена истоветно понављала. Тек после трећег уласка Светог Саве Србског у храм, братија саопштише Сави завештање свог духовног праоца. Пророчанство се остварило те монаси дадоше игумански штап (патерицу) и икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице. Тако наш Сава Немањић поста почасни игуман Велике Лавре поред Витлејема. Али и завет Светог Јована Дамаскина тада испунише те и Икону Пресвете Богородице Тројеручице на благослов предадоше Светом Сави Србском.

Године 1347. у Србији се појавила куга, када се цар Душан да би избегао опасну заразу склонио у Хиландар. Кад зараза прође цар Душан уз благослов братије Хиландара доби икону Пресвете Богородице Тројеручицу и понесе је у Србију.

Зна се исто тако да је после извесног времена почетком 15. века поново дошла у манастир Хиландар.

Наиме обавештени да Турци долазе у манастир Студенички монаси су журно да би спасили највреднију светињу коју су имали, Богородицу Тројеручицу ставили и учврстили на самар једног магарета које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину вођено Пресветом Богородицом магаре је прешло све Српске земље и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице оно се зауставило недалеко од манастира Хиландара. Видевши га монаси похиташе и скинуше чудотворну Икону са самара магарета. Христочежњиви монаси Хиландарски са радошћу Икону дочекаше и свечано је унеше у Цркву са великом славом певајући Псалме и са великом побожношћу поставише је у Свети олтар на високо место.

Ту где је дошло магаре са чудотворном Иконом подигнуто је поклоничко место. Монаси сводове осликаше детаљима о путовању чудотворне Иконе а поклоничко место украсише копијом Пресвете Богородице Тројеручице.

ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦЕ СПАСИ НАС!

четвртак, 16. јул 2009.

Дан руске жалости

СВЕТИ ЦАРСКИ МУЧЕНИЦИ 
Архиепископ Аверкије Џорданвилски - сатанска природа побуне

4/17. јула ове 1974. године навршава се 56 година од оне ноћи када је у подруму куће Ипатијевих у Јекатеринбургу зверски убијена Руска Царска Породица, заједно са својим до гроба верним слугама, људима преданим својој дужности и савести, који су добровољно желели да поделе судбину Царске Породице.

То је страшан злочин коме по крајњој неправедности и љутој суровости готово да нема равног и у историји.

Али где су главни корени тога злочина?

Мада га уопште нису испланирали и извели Руси, него непријатељи Христа Спаситеља, они који су мрзели православни руски народ, ипак, и читав руски народ сноси страшну одговорност за тај језиви злочин , јер су Руси безумно подлегли клеветничким оптужбама и злобној душеразорној пропаганди исконских непријатеља Господа и Спаситеља, и нису предузели довољно одлучне мере да би се супроставили злу које се тако силовито ширило по читавој Русији.

Почеци онога што се у Русији догодило сежу у предисторијско време, када је један од највиших Анђела, који је имао веома високо мишљење о себи и сујетно се дивио сопственој узвишености, дрско устао против свога Творца Бога и повукао за собом у побуну против творца Бога, како каже предање, трећину анђеоског света. Завршило се лоше по њега: од најузвишенијег створења Божијег, дивног Денице, постао је гнусни сејач зла - Сатана, а његови следбеници – зли демони.

Сатана, чије је друго име Ђаво, што значи „клеветник“, следећи од тога доба незадрживу тежњу своје пале и огрубеле природе, подстакао је на побуну против Бога и првостворене људе, тако што је оклеветао Бога пред њима – да им Он не жели добро и да стрепи од тога да ће они окусити плодове са дрвета које се налази на сред раја, па ће и сами постати као богови и разликовати добро и зло (Пост. 3, 1-6).

Ми знамо да је ђавоља клевета подстакла прве људе да наруше заповест Божију, да је грехом покварила њихову природу, створену по образу Божијем, да је довела до њиховог изгнанства из раја, а затим и до ширења зла по земљи, почев од првог убице Каина који је у злобном бесу подигао руку на свога брата Авеља.

Греховна поквареност коју је посејао клеветник – ђаво затровала је читав људски род, који је у већини одступио од свога доброг Творца – Бога, и погрузио се у мрачни бездан свакојаких зала, беда и несрећа, све до краја који је свим људима заједнички, тј. до смрти, која представља плату за грех (Рим. 6, 23) и коју од тада нико не може да избегне.

Да би се људски род искупио од греха, проклетства и смрти била је потребна Страшна Крвава Жртва, коју је на крсту примио Сам Очовечени Син Божији. Али и после тога на земљи је било људи који су у своме бесу настављали да сеју ђавољу клевету и злобу, јер заслепљени од стране свога оца ђавола нису желели да поверују у Христа Спаситеља и да из свег срца приме Јеванђелски божански Закон љубави према Богу и ближњима који је Он донео на земљу.




Ето где се налази праизвор свих тих ужаса који су се одиграли у Русији, баш као што су наговештавали и упозоравали светитељ Теофан Затворник, свети праведни Јован Кронштатски и многи други духоносни мужеви и служитељи наше св. Цркве.

Исконски бунтовник против Бога ђаво и даље подстиче на побуну против сваке законите власти која је од Бога (Рим. 13, 1-2), користећи као оруђе клевету и све потчињавајући њеном утицају и обмани.

„Клевећите, клевећите – нешто од тога ће остати“, каже стара француска изрека. Тако је и ђаво преко својих следбеника стално сејао клевету, рачунајући да ће се увек наћи неко ко ће клевети да поверује, да ће тако мир међу људима бити нарушен, да ће се појавити непријатељства и нереди, што је њему једино и потребно.

Тако су слуге ђавола и њихови безумни следбеници оклеветали и Царску Породицу у Русији, што је и довело до њеног тако трагичног краја у ноћи 4/17. јула 1918. године.

Тако су биле оклеветане и убијене многе хиљаде, чак и милиони најбољих Руса, које је ђаво нарочито мрзео.

Тако су биле оклеветане и зверски убијене десетине епископа и хиљаде свештеника Руске Православне Цркве...


Свети Царски Мученици молите Бога за нас!

недеља, 12. јул 2009.

БЕСЕДА СВЕТОГ ТЕОФАНА ПОЛТАВСКОГ НА ДАН СВЕТИХ ПРВОВРХОВНИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА

О непоколебивости Цркве и верности Светом Предању

А ја теби кажем да си ти Петар и на том каменусазидаћу
Цркву своју и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16,18).

У овим речима Божанског Оснивача Цркве садржано је кратко али веома дубоко учење о непоколебљивости цркве христове до краја века. Mи треба да размотримо у чему се састоји та непоколебљивост Цркве, на чему се она заснива и како можемо да учествујемо у њој, као чланови Цркве.

На питање како је то Црква Христова непоколебљива и неразрушива када се неке Цркве колебају и руше? Православна Источна Католичанска Црква одговара: Црква Христова је непоколебљива у свом васељенском јединству. То не значи да ни један већи или мањи не би могао да отпадне од овог јединства, него да, без обзира на то што неки делови понекад отпадну, увек остаје Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, која чува чисто исповедање и учење живота, неповређено Свето Писмо и свето Предање,инепрекинуто прејемство свештене јерархије и Светих Тајни.


Ова непоколебљивост васељенске Цркве условљена је тиме што је она основана, по благовољењу Оца Небеском, кроз Духа Светог од стране Самог Исуса Христа, Који представља Истински темељ и главу Цркве. А она је тело Његово, оживљено Духом Светим. Апостол Павле пише: јер темеља другога нико неможе поставити, осим постојећег, који је Исус Христос (1.Кор. 3,11). Овим речима апостол не само да признаје Исуса Христа за први и непоколебљиви темељ Цркве, него уједно пориче могућност постојања другог сличног темеља. Стога апостол Петар, коме су првобитно биле упућене поменуте Спаситељеве речи о темељу Цркве, не може бити први и основни темељ Цркве. Он може и треба да се сматра само за њен секундарни темељ, који је утврђен на Христу и који само у Христу непоколебљив. Па и у овом последњем смислу он то није као појединац, иако је први, него заједно са другим апостолима где је угаони камен Сам Исус Христос (Еф. 2,20). Тако о овоме учи свети апостол Павле, а истинитост оваквог схватања потврђује и тајновидац Јован Богослов. Овај последњи, описујући величанствено здање небеског града васељенске Цркве које се појавило пред њим у духовном виђењу, сведочи да је зид тога града имао дванаест темеља, и на њима дванаест имена Дванаест Апостола (Отк. 21,14), а не само светог Петра. Дакле, први и главни темељ Цркве је Сам Христос Спаситељ и тиме је условљена њена непоколебљивост.


Одатле, коначно, бива јасно и то, на који начин постајемо причасници непоколебљивости Цркве ми, њени поједини чланови.


Црква је непоколебљива у Христу зато што Христос није просто човек, него Богочовек. У Њему је људска природа ипостасно сједињена и, да тако кажемо, помазана Божанством – кроз то сједињење она је постала непоколебљива; јер је само по себи непоколебљиво једино Божанство. Зато је и нама, ако хоћемо да постанемо причасници ове Божанске непоколебљивости Основача Цркве, неопходно да се благодатно сјединимо са Њим. А ово је могуће једино кроз потпуну послушност у вери и животу нашој Мајци Цркви, која је по речима апостола, Дом Бога Живога и стуб и тврђава истине (1.Тим. 3,15).
„Апостоли су – каже свети Иринеј Лионски – у Цркву као у ризницу похранили апсолутно све што се односи на истину, тако да свак ко хоће узима из ње пиће живота“. И све је у њој истинито: било да се налази у светом писму, или да се чува у виду неписаног предања. „Од догмата и проповеди сачуваних у Цркви – каже свети Василије Велики – неке имамо изложене у писаном облику, а друге смо примили тајно, из повереног нам апостолског предања. Али и једно и друго има исту силу за побожност. Ово последње нико неће оспоравати, ако се макар мало разуме у црквене одредбе.

Јер ако се усудимо да одбацимо неписане обичаје, као да немају велику важност, нужно ће мо повредити и оно најважније у Јеванђељу, или боље рећи: од апостолске проповеди остала би само празна реч“.


На верности апостолском предању,писаном и неписаном, почива и истинитост васељенских сабора. „Ми неприкосновено чувамо сва Црквена предања - сведоче оци Седмог Васељенског сабора – следећи древни закон Католичанске Цркве. Ми чувамо одредбе Отаца. Оне које нешто додају учењу Католичанске Цркве или одузимили од њега предајемо анатеми. Ко презире било које црквено предање, писано или неписано, нека је проклет“.

Једном донете одлуке Цркве, којима су решена догматска питања, било је забрањено поново износити на разматрање и решавање. „Молим вашу светост - писао је Оцима Трећег Васељенског сабора Картагински епископ Капреол – да ви, уз садејство Духа Светог, Који ће, не сумњам, бити у срцима вашим приликом ваших дејстава, силом древног предања победите нова и до сада нечувена учења, не дотичући се оних која је црква већ одбацила, како под изговором поновног истраживања не би било обновљено оно што је претходно одбачено. Јер, ако неко почне да подвргава новом истраживању предмете који су већ решени, за таквога је оправдано да се каже како он не чини ништа друго, него сам сумња у ону веру која је дотле имала силу“. „Такво је мишљење свих нас: сви ми говоримо исто!“ – одговорили су на изјаву Картагинског епископа Оци Трећег Васељенског сабора.

Тако нас учи Католичанска Црква. Чујемо ли ми њен глас и слушамо ли га! Одговорићу на ово речима светог Григорија Богослова: „Процветала су и дивно су некад текла наша дела. Тада у дому Божијем није било места за ово непотребно слаткоречиво и, како сада видимо, лукаво богословље. Напротив, рећи или чути о Богу нешто ново, што би само задовољило радозналост, значило је исто што и играти се камењем и брзином њиховог жонглирања обмањивати поглед, или засмејавати гледаоце разним покретима који су својствени женама. За побожност су сматрани једноставност и благородсрво речи. Али након што је у наше Цркве, попут какве тешке и злоћудне болести, продрла философија и склоност ка препиркама, празнословље су почели да сматрају за ученост и, као што се у књизи Дела апостолских каже за Атињане, ми се више ничим другим не занимамо него да што год ново говоримо и слушамо. Који ће Јеремија данас једини бити у стању да како доликује оплаче нашу срамоту и помраченост?“. Дрско се поново разматрају древне одредбе црквеног учења и не мање дрско објављују се потпуно нове! Код нас је „свако богослов, па макар му и хиљаду греховних мрља лежало на души“. Заборављају наши нови богослови „да се нико не може упистити у богословље и рећи оно што доликује о Богу, осим Духом Светим“.

Ето због чега немамо мира. Све је код нас нарушено, и још више се нарушава. И тугујем због тога и радујем се: тугујем зато што немамо мира. Али се и радујем зато што ће га бити! „Мир је највеће благо. Он је чудесан и на делу и по имену. Он је Божији. Бог је управо Бог мира и Он Сам назива се тако“. Ипак не треба сваки мир ценити. Јер постоје и дивна различитост у мишљењу и најпогубније истомишљеништво. Треба љубити само добар мир, који има добар циљ и сједињује са Богом. А када се ради о очигледној безбожности онда пре треба пристати на огањ и мач, без обзира на захтеве времена и власти (усудићу се да кажем не само светских него и духовних), и уопште на све, само да се никако не прими зли квасац и да не дође до зближавања са зараженим. Најстрашније – бојати се било чега више него Бога, и да услед таквог страха служитељ истине постане издајник учења вере и истине!

Зашто сам ја уверен да ћемо ми на крају имати и добар мир? „Бог је одлучио, браћо, да се с колена на колено не прекида постављање пророка и пријатеља Његових од стране Духа Светог, ради благоустројства Цркве Његове. Јер ако древна змија не престаје да бљује отров греха у уши људи, на погибију душе, зар неће Онај Који је насамо саздао срца наша подигнути са земље сиромаха (Пс. 112,7), шаљући у помоћ наслеђу своме мач Духа (Еф. 6,17), који је реч Божија?“. Наровно, подигнуће га.


Као чеда послушности, са усрдношћу и љубављу примајмо браћо из уста Мајке наше, Православне Цркве, чисто учење вере и живота, истински благодатно освећење и поуздано руководство за живот вечни. И бежимо од свих лажних учитеља, тих, како их је назвао свети Атанасије Велики, арабијских вукова. Амин.

четвртак, 09. јул 2009.

НАШ НОВИ СВЕШТЕНИК


ДОСТОЈАН! АКСИОС! ДОСТОЈАН!

На спасење оцу Стефану, попадији Јефимији и Михали и његовим будућим духовним чедима!

МНОГАЈА ЉЕТА!

субота, 04. јул 2009.

О Б А В Е Ш Т Е Њ Е


Браћо и сестре,

ПОЗИВАМО ВАС НА СЛАВУ МАНАСТИРА НОВИ СТЈЕНИК - ИВАЊДАН

Уторак 24 јун (црквени календар) / 7 јул (грађански каленар) 

На слави ће бити присутан и владика Фотије, секретар светог Синода Грчке Истински Православне Цркве. 

У склопу славе, ако је воља Божија, биће обављена и хиротонија у чин свештеника чтеца Стефана Николића из Деспотовца (понедељак хиротонија у ђакона, а на сам дан славе хиротонија у свештеника)

Ово ће бити прва хиротонија истински православног свештеника у Србији од времена пада званичне Германовске СПЦ у јерес екуменизма.

Вашим молитвеним присуством увеличаће те нашу манастирску славу и имаће те прилику да узвикнете Аксиос! Достоин! новорукоположеном свештенику - новом делатнику винограда Српске Истински Православне Цркве.

Очекујемо вас. 

Свети Теофан Затворник, пет поука о путу спасења

Поука друга о спасењу
Који се спрема на пут, да би успешно завршио своје путовање, треба да познаје тај пут, да зна његов правац и дужину, а исто тако и све што се може срести на њему, а при самом путовању треба пажљиво гледати и пут и оно што се око пута налази, чиме је пут окружен. Тако и хришћанин који жели да достигне живот вечни, треба да зна и пут који овоме води и све што се њега дотиче, све што је изнад њега, око њега и испред њега - треба осветлити умну атмосферу скупљањем здравих појмова о свему што постоји и што се догађа - треба знати: шта је Бог, шта је овај свет, како он постоји и куда води? Шта смо ми, зашто смо овде и шта нас чека иза гроба? Како треба да се односимо према свему што нас окружује - према врховном Бићу - Богу, према нашој браћи - људима и према невидљивом свету - анђелима и светитељима. Ко све ово зна, тај путујре при светлости; ако не зна седи у тами; и ако би помислио да иде, спотакнуће се, зато што му је тама заслепила очи. А само хришћанство разгони ову таму, дајући на све ово истинске одговоре у своме учењу. Оно учи да је Бог, коме се у Тројици клањамо, Отац, Син и Свети Дух, који је све створио речју својом, све одржава силом речи своје и све води своме у напред одрђеном назначењу, чак чува човека, и палога, натприродно га подиже и обнавља у Христу Спаситељу, учи га откривењима и учи заповестима, којима су одређени сви његови обавезни односи и указан пут којим треба да иде. Скуп ових појмова и јесте светлост која нам указује пут и осветљава га. Према томе упознај православно хришћанско учење и прихвати га свим срцем и видећеш пут у царство, и све што окружава овај пут и све што те води њему. То је прво.

Али нека неко и зна пут, и нека је тај пут осветљен, каква је корист од тога ако он нема снаге да иде њиме? Болестан, раслабљен, без ногу, који лежи украј пута којим треба ићи, да ће погинути ако не иде - само ће се још више жалостити због тога што зна и види пут, а не може да иде њиме. У таквом би положају били и ми ако би нас Господ просветлио светлошћу знања, а не би нам дао снаге да идемо по указању ове светлости; јер сами собом не можемо ићи, немамо снаге, ми смо раслабљени, резбивени. - Али не плашите се! Све божанске силе потребне за живот и побожност, припремио нам је Господ, који нас је призвао у своју славу. (II Петр. 1,3), и сваком верујућем дају се у светим тајнама црквеним, дају се посебно, у таквом обиљу, колико ко жели и може да смести. Крштење препорађа, миропомазање укрепљује, свето причешће најприсније сједињује са Господом Исусом Христом, свето покајање подиже палога у грех после крштења и тако даље. Свака тајна даје особиту божанску силу, потребну човеку на путу у Царство Небеско... И тако знајући свете црквене тајне, користи их што чешће, са вером и по чину од Цркве прописаном, и божанске силе, потребне за ход по путу за Царство Небеско, никад ти неће недостајати. То је друго.

Али на путу могу силе да ослабе и да се истроше, могу се сусрести мамци изаноси. Мамци маме да се прекине пут, а заноси да се скрене са пута; крај и једног и другог је - пропаст. Како онда поступити? Треба обнављати силе и одбијати мамце и заносе. Шта је за то потребно? Једно: непоколебљиво испуњавати све уредбе Цркве и све њене чинове - свештенодејствујуће, молитвене и освећујуће. А ево зашто: у светим тајнама ми примамо благодат Духа Светога, као искру баожанску послату с неба у нашу природу. Па као што је за искру која је пала у материју потребан ваздух и струјање ваздуха (дување у искру) да би се претворила у пламен, тако је и за искру божанске благодати, примљену у светим тајнама, потребна својеврсна духовна атмосфера и струјање ове, да би се искра распламсала и проникла и обузела сву насу природу. Ту атмосферу сачињава наша црквеност - сви свештени чинови, молитве и молебани, који окружују човека у свим ситуацијама; а атрујање ове атмосфере је непрестани низ свештнорадњи црквених, једних за другима и непрестано учешће човека сад у једној од њих, сад у другој. Овде се подразумевају дневне службе: вечерња, јутрења, литургија, црквени празници, литије са крстом и иконама, молитве за разне случајеве - у домовима и црквама, путовање у света места - а пре свега постови са молитвама и причешћивањима Светим Тајнама. Уколико неко усрдније учествује у свим овим чиновима утолико ће се све јаче разгарати искра благодати, док се не претвори у пламен који ће прожимати све његово - телесно и душевно. Ко буде тако поступао, њему никад неће недостајати снаге, тај никад неће изгубити бодрост на путу и неће пасти у безбрижност и немар. Тај начин дат нам је и зато да бисмо од себе одбијали мамце и разоноде света. Ко живи по уставу Цркве, тај као да је заклоњен оградом и не боји се саблазни света. Црквеност, то је одговор на све светске песме и лек од помрачења које производи дах светског духа. Кога се дотакне ова зараза - нека бежи у цркву и све ће проћи; или буди непоколебљиво веран прописима Цркве и свет неће наћи прилику да ти се прилепи. Јер све што постоји у свету, имамо ми у Цркви, само у најчистијем божанском облику ... У свету - шетње, код нас свети празници; тако балови, код нас црквене службе; тамо позориште, код нас божанске свештенорадње. Упоређуј сваки и види шта је боље, па се не заноси празним мамцима и не остављај, њих ради, оно што је битно, плодоносно и живототворно. Живи по црквеним правилима, и живећеш духовној атмосфери и огради, и силе у теби никада неће ослабити у току путовања и никаквио мамци неће те намамити на беспуће. То је треће.

Да вас не бих уморио казаћу вам укратко четврто.

Могу на путу да нас сретну неочекиване препреке које треба савладати, могу бити раширене мреже које не можеш мимоићи; може доћи до сливања стаза, тако да не знаш којом требаш ићи; може наићи облак који ће потпуно заклонити пут и уплашити муњама и громовима. Коме се обратити? Ко ће нам помоћи у таквим случајевима? Анђели са неба? Али они се јављају само у изванредним околностима, препуштајући да се збивања догађају по постојећем поретку. Ко ће нам онда помоћи? Црквени пастири - духовни оци, који су и дати зато Цркви да не допусте хришћанима да падају у недоумицу, него да све воде непоколебљиво путем у живот вечни, учећи свакога да достигне меру узраста Христовог (Ефес. 5, 11-15). Зато буди покоран руководству духовних отаца и избегнућеш раскрснице на путу у Царство Небеско и брзо ћеш и безбедно стићи до врата раја.

Ево шта нам све хришћанство предлаже на путу спасења: 1. Знати и држати се учења хришћанског, које даје здраве појмове о свему што постоји и заповестима указује на пут у Царство Божје. 2. Примати тајне црквене, кроз које се дају силе за живот и побожност. 3. Учествовати у свим свештенорадњама, молитвама и шиновима Цркве, како је прописано уставом, да се на тај начин распаљује искра благодати Божје и добија опсена света. 4. Поверити се руководству законитих пастира - духовних отаца и повиновати се њиховим руководним саветима.

А то ће рећи: упознајте се и срцем прихватите све чему учи Црква и примајући благодатне силе кроз свете тајне и подгревајући их другим свештенорадњама Цркве, идите непоколебљиво путем заповести, које је прописао Господ наш Исус Христос, а под руководством законитих пастира, и сигурно ћете достићи Царство Небеско.