четвртак, 29. април 2010.

Браћа Румуни прилазе истинском Православљу












На позив браће из братске нам Руминије,Отац Нектарије настојатељ Врдничке обитељи боравио је у два наврата у Румунији,и том приликом је по благослову Владике Фотија примио у општење десетак верника који су желели да се присаједине истинском Православљу.Они који су пришли из расколничке новокалендарске Цркве,а имали су исправну форму крштања примњени су миропомазањем,а они који су пришли из старокалендарске Цркве која има општење са кипријановцима покајањем।Један део верника је у врема часнога поста са породицама дошао у Врднички манастир,где су боравили неколико дана присајединивши се Истинској Цркви.










понедељак, 26. април 2010.

ГНЕВ

Свештеник Стефан :

У мом не великом искуству видим да људи, и жене и мушкарци, имају велику муку у савлађивању гнева. Причам само о верницима који покушавају преко полуга спасења да савладају своје греховне навике и страсти, своје слабости. Из исповести у исповест исте нас бриге море. Свађа у кући, проблем са надређенима на послу и саблажњавање од своје ближње. У свему томе, мада исповедамо наш грех, ми се ипак осећамо више као жртве. И то заиста. Страдамо, плачемо, тугујемо. Осећамо неправду спољњег света. Неразумевање наших осећања на сваком кораку. Свет у злу лежи, и ми носимо ране, јер смо превише емотивни разумни и свесни. Други се руководе тешким решењима, коче нас и притискају. До очаја неко од нас долази јер је дух овога времена такав да немилосрдно стеже наше грло, не можемо ни ваздуха узети, ни завапити Богу „ Помилуј Боже!“ Заиста јако тешко бреме и јарам је груб, није за нашу нежну личност. Дали је све тако?

1.Узмите јарам мој на се и научите се од мене, јер сам кротак и смеран срцем; јарам је мој благ и бреме је моје лако"

Јер сам Ја кротак и бреме је Моје лако....Дакле то је почетак којим ми треба себи да приступимо. Ко смо заиста ми и дали смо се приближили образу кротости... Прво ћемо се осврнути на то шта је гнев. Изабрао сам светог Игњатија Бранчанинова, који ће нам кратко дефинисати гнев у Својој књизи“ Енциклопедија православног духовног живота“ , на теми „Страсти“ тачка 4.:

Гнев.Свадљивост, примање гневних помисли;маштање о освети,узнемирења срца и помрачење ума срџбом: непристојна вика, свађа, полемика, грубе речи и неучтиве речи, ударци, гурање, убиство.

Злопамћење, мржња, непријатељство, освета, клевета, осуђивање, узнемиравање и вређање ближњег.“

Када сагнемо главу испод епитрахиља свештеника која је наша намера? Да се очистимо од греха, греховних помисли, греховних навика, страсти и сваке нечистоће душевне и телесне. И наравно ја верујем да то сви желимо. Али! Како себи наудити у том погледу и себе оптужити. Јер гнев полази највише из тачке гордости, из дубокога самољубља, из блуда, од неумереног јела и пића... Гнев као и сваки грех настаје повођењем за грехом. Читали смо да свако повођење за страшћу грех појачава , а стално повођење за њом у потпуности поробљава онога ко се поводи. Даље каже свети Игњатије Б. „противљење хришћанина страстима треба да се простире све до распињања тела са страстима и жељама (Гал.5,24)

2. Господе! Ти чујеш жеље ништих; утврди срце њихово; отвори ухо своје“(Пс10:17)

Свештеник дакле слуша искрену исповест хришћана у којима верник осуђује себе за реакције које му се дешавају као последица ствари на које „он не може да утиче“. Дакле жена се расправља са мужем и обратно око рецимо новца, понижавају једно друго пред другима и трпе понижења од брачника, не дају право мишљења и надмећу се ко коме треба бити послушан или увиђајан. Тако је и са децом, тако је и са пријатељима. Наравно имамо и „ситне“ грехе. Помисли зависти, осуђивања, блуда, жеље очију срца и ума. То убрајамо у „нешто нормално“ што сваки човек једноставно мора да има, јер искушења су велика и демони непрестано убацују помисли. То је заиста и истина. Наравно не потпуна, већ први део. Други је како се ми боримо са“ситним“ греховима, како их одсецамо. Највећи проблем нас хришћана, у овом времену, је равнодушје и комформизам. Трудимо се да увек будемо неповређени и неоштећени. Ми мада исповедамо да желимо да страдамо за Христа ако затреба, свакодневним животом доказујемо да смо више налик ученицима који једно време пратише Христа али када почеше беседе о духовним стварима („Дух је оно што оживљава, тело не користи ништа“Јн 6:63), они га напушташе јер су у Њему хтели да препознају цара земаљског и када им постало јасно да Он беседи за њих неразумљивим језиком духовним и мистичним , отидоше. Да се и нама то не деси? Не дај Боже. Сетимо се да је тада Господ питао апостале дали и они желе да оду, и свети апостол Петар одговори:“Господе коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога.“(Јн.6 зач.24:60)

3. А Исус рече му: Ниједан није приправан за царство Божије који метне руку своју на плуг па се обзире натраг. (Лк9: 62.)

Није ми намера да беседим о гневу, јер једно је бити духован и разобличавати грех а друго је бити војинствујућа Црква која се још увек бори за своје спасење. Ја као свим срцем и жељом војник Христов(није погрешно себе тако називати, јер се сви трудимо бити Христови), желим само да упутим упозорење на подмуклост којом се служи гнев, који се увија у разна оправдања и самооправдавања। Тако да верник долазећи на исповест, несвесно одлази неисцељен, јер није било на исповести ни довољно самоукоревања ни правдања других који су пострадали од нас, нити се види да у нама има "гнева" на грех гнева! Тако је! Гнев је нама дат од Бога, и све што је од Бога добро је। Ми имамо гнев да се гневимо на греховне помисли, да их терамо молитвом у којој молимо Господа да нам да врлину супротну греху гнева, а то је КРОТОСТ। Дакле гнев, који не личи на греховни, јаросни, погубни за душу нашу и душу наших ближњи, тај спасоносни гнев је добар। Када осетимо у себи самољубљиви напад сујете која жели да се оправда и да одржи наш Его на трону нашег срца, и разним средствима ( виком, плачем, осветом, физичком силом, јаросним помислима, срџбом која ствара бол у грудима, непомирљивом осудом поступка ближњих, не трпљењем примедби на наше мишљење) не допушта да се у наше срце усели благодат, која своје станиште бира само у срцима која подносе неправду и не враћају зло за зло, тада је добар гнев по Богу који се гневи на наше самољубље и упија неправду да би Правда победила। Јер шта нам више треба од светога Стефана архиђакона, првомученика за веру Христову। Није ли он неустрашиво исповедао веру пред целим Синдерионом, али када га почеше убијати камењем, он их није проклео већ рече „ Боже опрости им јер незнају шта раде!“

Та реч било би добро да се усели у наша срца, која су још не навикла да творе врлину. Бити добар и саосећајан до прве увреде може и незнабожац. Важно је пратити учење јеванђења, које нам је Господ наш Исус Христос оставио, за нас и за наше спасење.

4. Уста су им мека као масло, а на срцу им је рат. Речи су им блаже од уља, али су голи мачеви.(пс 55: 21)

Данас је јако мало духовника. У принципу усмерени смо на јеванђеље, молитву, Свете Оце и савете наших свештеника, а ко има прилике и наших епископа. Лично мислим да човеку више и не треба од горе наведеног за спасење. Можда је и ту проблем што се често запетљамо дали је свештеник довољно духован за нас. Бирамо као воће на пијаци. Овога хоћу, овога нећу. Од овога ћу послушати ово а од овога ово нећу. Најтеже је бити једноставан. Циљ је од недеље до недеље преживети не повређен или што мање повређен од нас самих и наше љубави за овим светом. Компромис између хришћанског морала и правила живота које захтевају цело биће и овосветске трке за новцем али и забавама готово увек нас доведе празне пред свештеника, када треба да се исповедимо и примимо Свете Тајне.

Где је наше време, и наша радост ту је и наше срце. Ако цело време проводимо у бригама или утехама „света“ ми нисмо Христови. Ако време које „свет“ тражи од нас за нашу егзистенцију проводимо са мислима богочежњивим, на добром смо путу. Ако су нам утехе светоотачке књиге, породичне шетње, дружење са нашом црквеном једнородном браћом и сестрама, ако се радујемо кажем нашем животу у Христу онда можемо за себе рећи да имамо услове за спасење. Као што рекох ово је мој мали јавни осврт на једну страст која нас јако снажно држи да не кренемо у мало опитнији живот. Побегнимо од површности. Молим Вас да на ову тему мало овако преко блога продискутујемо на корист и спасење свих нас. Праштајте на овом једноставном тексту.



среда, 21. април 2010.

Фотографије страсне седмице из Врдничког манастира Св.Кирила и Методија




литија са плаштаницом





Плаштаница





Распеће

Страсну седмицу у Врдничком манастиру Српске Истински Православне Цркве служили су настојатељ јеросхимонах Нектарије и јереји Стефан и Славиша


















Кратки записи са пропутовања мати Ефросиније по С.А.Д

Кратки видео записи са пропутовања мати Ефросиније, настојатељнице манастира Нови Стјеник, по Сједињеним Америчким Државама само мало могу дочарати оно са чим се срела мати Ефросинија у С.А.Д. Овај видео клип нас упознаје са Истинским Православљем у Америци и такав тип филма на интернету не постоји и у толико је значај овог краткометражног документарног филмића већа. Зближавање Истински Православних је данас веома важна ствар на којој треба интезивно радити. За тај велики циљ мати Ефросинија је поднела тако велики труд и за то смо јој благодарни. На такав начин ће Истинско Православље бити силније и сведочење Истине Христове пред светом и браћом која још немају снаге да се одвоје од званичног екуменистичког православља ће бити јаче и делотворније. Слава Богу!

понедељак, 19. април 2010.

О немогућности спасења иноверних и јеретика

Достојан је горкога ридања призор: хришћани који не знају шта је хришћанство. A са овим призором сада се скоро непрестано суочавамо. У мноштву оних који себе називају хришћанима они ретко могу да се зауставе на хришћанину, који је то и именом, и на самом делу.
Питање које ви постављате сада постављају сви редом:"Зашто се не спасавају", пишете ви, "незнабошци, мухамеданци и такозвани јеретици? Међу њима има тако добрих људи. Погубити те тако добре људе било би противно милосрђу Божјем... Да, то је противно чак и здравом разуму човечијем. А и јеретици су такође хришћани. Сматрати себе спасеним, а припаднике осталих веровања изгубљеним, то је безумно и крајње гордо!"
Постараћу се да вам одговорим по могућности у мало речи, да многословље ниуколико не би повредило јасноћу излагања.
Хришћани, ви расуђујете о спасењу, а не знате шта је спасење, зашто је оно потребно људима, најзад не познајете Христа, Који је једино средство нашег спасења. Ево истинитог учења о том питању, учења Свете, Васељенске Цркве. Спасење је у повраћају општења (заједничења) са Богом. Ово општење (заједничење) изгубио је сав род човечији грехопадом праотаца. Сав род човечији је врста бића изгубљених. Погибељ је удес свих људи, и врлих и злих. Зачињемо се у безакоњу, рађамо се у греху.
Хришћани, познајте Христа! Схватите да ви Њега не познајете, да сте се одрицали Њега, сматрајући да је спасење могуће без Њега због некаквих добрих дела. Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа и, можда не знајући, запада у тешки грех богохуљења.
Бог тражи живу веру, потврђивану делима новога човека, а не добра дела пале природе противна вери.
Он наводи поступак патријарха Авраама, дело из кога се пројавила вера праведника: TO дело било је у приношењу на жртву Богу свога јединороднога сина. Заклати сина свога као жртву уопште није добро дело по природи човековој. Оно је добро дело као испуњење заповести Божје, као дело вере. Загледајте се у Нови завет и уопште у цело Свето Писмо. Ви ћете наћи да оно захтева испуњење заповести Божјих, да се то испуњење назива делима, да од тога испуњења заповести Божјих вера у Бога постаје жива, као она која дела. Без њих она је мртва, као да је лишена сваког покрета. А насупрот томе, наћи ћете да су добра дела пале природе од чула, од крви, од порива и нежних осећања срца недопуштена, одбачена. А баш та тако добра дела вама се и свиђају код незнабожаца и мухамеданаца. За њих ви хоћете да им се да спасење, мада би то било уз одбацивање Христа.

Ако сте хришћанин, онда треба да имате о овом питању схватање хришћанско, а не какво друго, самовољно или прихваћено ко зна где। Јеванђеље нас учи да смо падом стекли лажно названи разум, да разум пале природе наше, какво год урођено достојанство имао, ма како био изоштрен ученошћу овога света, очувава наслеђе стечено падом, остаје лажно названи разум. Њега треба одбацити и предати се руковођењу вере. Под тим руковођењем, у своје време, после знатних подвига у побожности, Бог дарује верном слуги Своме разум Истине, или разум духовни.
Овај је разум могуће и дужно сматрати здравим разумом, он је објављена вера, тако ненадмашно описана од светог апостола Павла у 11. глави његове посланице Јеврејима. Темељ духовног расуђивања је Бог. На овом тврдом камену оно се зида и зато се не колеба, не пада. A то што ви називате здравим разумом ми, хришћани, сматрамо разумом толико болесним, толико помраченим и заблуделим, да се његово излечење друкчије и не може остварити него одсецањем свих знања која га сачињавају, мачем вере, и њиховим одбацивањем. А ако се сматра здравим и признаје таквим на некаквом темељу неизвесном, климавом, неодређеном, који се непрестано мења, онда ће он, као "здрав", неминовно одбацити Христа. Ово је доказано искуством. Па шта вам то говори ваш здрави разум? Да је сматрати погибију добрих људи, који не верују у Христа, противно вашем здравом разуму. И не само то, таква пропаст врлих противна је милосрђу тако свеблагог Бића, какво је Бог
Хоћеш да ограничиш законе дејства милосрђа Божјег и говориш: ово је у складу са њим, ово му је противно. To је у складу или у нескладу са твојим здравим разумом, са твојим схватањима и осећањима. Следи ли из тога да је Бог дужан да схвата и осећа онако како ти схваташ и осећаш? А управо то и захтеваш од Бога. To је сасвим неразуман и крајње горди подухват. Па не окривљуј просуђивања Цркве за недостатак здравог смисла и смирења: то је твој недостатак! Она, света Црква, само постојано следи учење Божје о дејствима Божјим, откривено од Самога Бога. Послушно за њом иду истинска њена чеда, просвећујући се вером, потирући разметљиви разум, који устаје на Бога. Верујемо да можемо знати у Богу само оно што је Бог благоволео да нам открије.
+ + +
Кажете: "Јеретици су такође хришћани". Откуд вам то? Зар ће се неко ко назива себе хришћанином а ништа не зна о Христу, због крајњег незнања свога решити да себе сматра исто таквим хришћанином као што су и јеретици, а свету веру хришћанску неће разликовати од порода проклетства: богохулне јереси?
Другачије расуђују о овоме истински хришћани.
Многобројни зборови светих примили су венац мученички, сматрали за боље најжешће и најдуготрајније муке, тамницу, изгнанство, него да пристану да саучествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, далек од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, бешчашће, блиско идолопоклонству.
Оци обично називају идолопоклонство неверјем, a јерес зловерјем. У идолопоклонству ђаво преузима на себе божанску част од заслепљених људи, а помоћу јереси он чини заслепеле људе саучесницима свог главног греха богохуљења. Ко прочита пажљиво "Одлуке Сабора", тај ће се лако уверити да је карактер јеретика сасвим сатански. Он ће увидети њихово ужасно лицемерје, прекомерну гордост, запазиће понашање које се изражава у непрекидној лажи, уочиће да су се они одали разним ниским страстима, увидеће да се они, када имају могућност, решавају на све најстрашније преступе и злодела. Нарочито је приметна њихова непомирљива мржња према чедима истините Цркве и жеђ за њиховом крвљу! Јерес је скопчана са окорелошћу срца, са страшним помрачењем и кварењем ума, упорно се одржава у души њоме зараженој и тешко је човеку исцељење од ове болести.
Свака јерес садржи хулу на Духа Светога: она или хули на догмат о Светом Духу, или на дејство Светога Духа, али обавезно хули на Светога Духа. Суштина сваке јереси је богохуљење. Свети Флавијан, патријарх константинопољски, који је запечатио крвљу исповедање истините вере, произнео је одлуку помесног Константинопољског сабора према јересијарху Евтихију следећим речима: "Евтихије, до сада јереј, архимандрит, потпуно је разоткривен и у прошлим својим поступцима и у садашњим својим изјашњењима о заблудама Валентина и Аполинарија, у упорном слеђењу њиховом богохулству, тим више што он чак није ни саслушао наше савете и поуке да прихвати здраво учење. И зато, плачући и уздишући због његове коначне погибије, објављујемо у име Господа нашег Исуса Христа да је он пао у богохулство, да је лишен сваког свештеничког чина, општења са нама и управљања својим манастиром, дајући на знање свима који од сада буду оппггили са њим, или га посећивали, да ће сами бити подвргнути од лучењу". Ова одлука је образац заједничког мишљења Васељенске Цркве о јеретицима; то опредељење је признала сва Црква, a потврђено је Васељенским Халкидонским сабором. Евтихијева јерес састојала се у томе што он није исповедао две природе у Христу по оваплоћењу, како исповеда Црква, већ је допуштао једино природу Божанску. Рећи ћете: само то!... Забаван је по своме недостатку истинског знања и горко жалостан по своме својству и последицама одговор неког лица коме је поверена власт овога света, светом Александру, патријарху александријском, о аријанској јереси. To лице саветује патријарха да сачува мир, да не започиње препирке, толико противне духу хришћанства, због неколико речи. Пише он да не налази ништа за осуду у учењу Аријевом, само понеку разлику у обртима речи тек толико! Ти обрти речи, примећује историчар Флери, у којима "нема ничег за осуду", одбацују Божанство Господа нашег Исуса Христа - само то! Оповргавају, значи, сву веру хришћанску - тек толико! Приметно је да су све древне јереси, под различитим маскама које су се мењале, тежиле ка једном циљу: одбацивале су Божанство Логоса (Речи) и изопачавале догмат о оваплоћењу. Најновије понајвише настоје да одбаце дејства Светога Духа: са ужасним хулама оне су одбациле Божанствену Литургију, све свете тајне, све, све оно где је Васељенска Црква свагда препознавала дејство Светога Духа. И све су то назвале установљењима људским, дрскије: празноверјем, заблудом! Разуме се, у јереси ви не видите ни разбојништво ни крађу! Можда је само због тога не сматрате грехом? Ту је одбачен Син Божји, тамо је одбачен и похуљен Дух Свети - само толико! Онај ко је прихватио богохулно учење и држи га се, онај ко произноси богохуљење, не отима, не краде, чак и чини добра дела пале природе - он је предиван човек! Како може Бог њему да ускрати спасење!...
Сав узрок ваше недоумице, исто као и свих осталих, јесте дубоко непознавање хришћанства. Немојте мислити да је такво незнање неважан недостатак. Не, његове последице могу бити погубне, нарочито сада када су у друштву у оптицају небројене безвредне књижице са хришћанским насловом, a са учењем сатанским. Не познајући истинито хришћанско учење, олако можете прихватити мисао лажну, богохулну као истиниту, присвојити је, а заједно с њом усвојити и вечну погибију. Богохулник се неће спасити
Не играјте се вашим спасењем, не поигравајте се, иначе ћете вечно плакати। Бавите се читањем Новог завета и Светих Отаца Православне Цркве (никако не Тереза, не Фрања и осталих западних умоболника које њихова јеретичка црква издаје за свеце). Научите код Светих Отаца Православне Цркве како правилно разумевати Писмо, какав начин живота, какве мисли и осећања доликују хришћанину. Из Писма и живе вере изучите Христа и хришћанство. Пре но што дође страшни час у који ћете бити дужни да станете на суд пред Богом, стекните оправдање дато од Бога на дар свим људима посредством хришћанства.
СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ - ПИСМА МИРЈАНИМА

среда, 14. април 2010.

Св. Марија Египћанка

Животопис ове дивне све титељке написао је св. Софроније патријарх Јерусалимски.
Она беше рођена у Мисиру, и од дванаесте своје године поче живети развратно у Александрији, и проведе у разврату пуних 17 година. Гоњена блудним огњем телесним она седе једнога дана на лађу, која пловљаше ка Јерусалиму. Приспев у Свети Град хтеде и она ући у цркву да се поклони Часном крсту, али је нека невидљива сила задржаваше и не даваше јој ући. У великом страху погледа она у икону Пресвете Богородице у притвору и мољаше се Њој, да јој допусти ући и целивати Часни Крст исповедајући грешност и нечистоћу своју, и обећавајући да ће после поћи тамо камо је Света Пречиста буде упутила. Тада јој би допуштено ући у цркву. Пошто целива крст изађе поново у притвор пред икону и захвали се Богородици, но у том чу глас: ако пређеш Јордан, наћи ћеш добар мир! — Она одмах купи три хлеба и крену за Јордан, где стиже истог вечера. Сутрадан се причести у манастиру св. Јована и пређе реку. И проживе у пустињи читавих 48 година, у превеликим мукама, у страху, у борби са страсним помислима као са дивљим зверовима. Хранила се зељем. После тога када стајаше на молитви виде је Зосима како стоји уздигнута на ваздуху. Она га замоли да идуће године донесе јој Причешће на обалу Јордана, а она ће доћи да се причести. Идуће године Зосима дође с Причешћем у вече на обалу Јордана, но чуђаше се, како ће светитељка прећи Јордан. У том виде према месечини, да она дође реци, прекрсти реку, и пође по води као по суху. Кад је причести, она га замоли, да идуће године дође у онај исти поток где су се прво видели. Зосима оде и нађе тело њено мртво на оном месту, и више главе на песку написано: погреби, авво Зосиме, на овом месту тело смерне Марије, предај прах праху, преставила сам се १. априла у саму ноћ спасоносног Христовог страдања по причешћу Божествених Тајни. Из овога написа дозна Зосима прво њено име, и друго и страшно чудо, да је она прошле године оне исте ноћи кад се причестила стигла у тај поток, до кога је он морао путовати 20 дана. И тако Зосима сахрани тело чудесне светитељке Марије Египћанке. А када се врати у манастир исприча целу историју њенога живота и чудеса, која је он лично видео од ње. Тако Господ зна да прослави покајане грешнице.
Св. Марија спомиње се још и пете недеље Часног Поста। Црква је истиче верним у те посне дане као узор покајања. Упокојила се око 530 год.

РАСУЂИВАЊЕ
Зашто се увек толико говори и пише о мукама светих људи и светих жена? Зато што се у свете рачунају само победиоци; а зар може бити неко победилац без борбе, муке и страдања? И у обичном земаљском војевању нико се не рачуна победиоцем ни јунаком ко никад није био у борби, и ко се није доста намучио и доста пострадао. Тим пре у духовном војевању, где се зна истина, и где самоистицање не само не помаже ништа него управо одмаже. Ко нема никакве борбе ради Христа, ни са светом, ни са ђаволом, ни са самим собом, како се може рачунати у Христове војнике? Како ли тек у Христове сапобеднике? О својој дивовској борби говорила је св. Марија старцу Зосими: „седамнаест првих година проведох у пустињи овој борећи се са мојим безумним похотама као са љутим зверовима. Желела сам да једем меса и рибе, што имах обилно у Мисиру. Желела сам и вина да пијем, а овде ни воде не имадох. Желела сам да чујем разблудне песме... И плаках, и бијах се у прси. Молих се Пречистој Богородици, да одагна од мене такве помисли. Када довољно плаках и у прси се грувах, тада видех светлост како ме одасвуд облистава, и тишина ме нека чудна испуни".
ПРОЛОГ - Св. епископ НИКОЛАЈ Жички


недеља, 11. април 2010.

O радости душе која жели да служи Богу

Моћан је Бог да нас удостоји да успемо у делима Његовим и да се сачувамо од сваког лукавог дела, како бисмо могли да се спасемо у години искушења која ће доћи на сав свет !
Употребимо сву своју силу како бисмо се добро потрудили за ово кратко време, (чувајући) своје дело чистим од сваког зла, и како бисмо се спасли од руку кнезова (таме) који ће нас сусрести. Јер, они су зли и немилостиви. Све светско је превртљиво - и трговина и брак и све друго, као што сам раније рекао. Брате љубљени! Плачимо свом силом пред Богом. Може бити да ће се на нас смиловати Његова благост и послати нам помоћ како бисмо оним што смо добро учинили победили началнике злобе који ће нас сусрести.


Сила Господа нашега Исуса Христа је велика и помоћи ће нашем смирењу. Зна Он да је човек јадна твар и дао му је покајање све док је у телу, до последњег издисаја. Имај једну помисао - ка Богу, да би те сачувао. Немој обраћати пажњу на блага света, нити [мислити] да на њих полажеш наду, како би могао да се спасеш. Све што је од овога света ти ћеш оставити и отићи. Оно, пак, што учиниш за Бога пружи ће ти добру наду у час невоље.


Омрзни светске речи да би ти срце угледало Бога. Заволи да се често молиш како би се просветило твоје срце. Немој волети лењост да не би зажалио кад достигнеш у васкрсење праведних. Чувај језик свој да би се просветило срце твоје. Немој волети лењост и страх Божији ће се уселити у тебе. Дај ономе коме је сада потребно богатим оком, да се не би постидео пред светима и њиховим добрим делима. Замрзи жељу за јелима, да ти Амалик не би препречио пут. Немој журити за време својих служби, да те не би прогутале звери. Немој волети вино до пијанства, де се не би лишио радости Божије. Заволи верне како би преко њих стекао милост. Заволи свете да би њихова ревност и тебе обузела.

Имај расудљиво срце при помислима (које ти долазе), па ће ослабити. Оне оног ко их се боји раслабљују својом тежином. Онај ко се боји (непријатељских) подухвата показује да нема вере у Бога.

Немој се надати на своју силу и помоћ Божија ће те пратити. Не буди у непријатељству са човеком иначе неће бити примљена твоја молитва. Буди миран са свима да би имао смелост на молитви. Чувај очи своје и срце твоје неће видети зла. Онај ко на другу особу гледа сладострасно врши прељубу. Немој желети да слушаш о штети коју је претрпео онај који те је увредио, да не би [испало] да се светиш у срцу. Чувај свој слух да ти преко њега не би дошла борба. Труди се у свом рукодељу да би и сиромах (код тебе) нашао хлеба. Нерад, наиме, јесте смрт и пад душе.

Знајући за велику немилостивост наших непријатеља и жалећи род људски, наш Свети Учитељ, Господ Исус је са крепошћу срца заповедио: Пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан онај не наиђе на вас изненада (Лк.21,34). Знајући да нас лукави (духови) у великој мери превазилазе и показујући Својима да је моћ (супротстављања њима) Његово дело, због чега немају чега да се плаше, Он им је рекао: Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове (Мт.10,16). При томе им је заповедио да са собом не узимају ништа за пут (Лк.9,3). Јер, вуци их нису могли прогутати стога што они нису имали ништа што им припада. Када су се вратили здрави испунивши заповест, Он се обрадовао са њима и заблагодарио Богу и Оцу за њих. Крепећи њихова срца, Он је рекао: Видех сатану где пада с неба као муња. Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити (Лк.10, 18-19). Према томе, Он их је слао [указујући им] на бојазан и опрезност. Међутим, кад су испунили заповест, Он им је дао власт са силом.
Те речи се не односе само на њих, већ и на све који испуњавају заповести. Заволевши их савршеном љубављу, Он им је рекао: Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царствo. Продајте што имате и дајте милостињу; начините себи кесе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити (Лк.12,32-33).
Пошто су испунили и ту реч, Он им је рекао: Мир вам остављам, мир свој дајем вам (Јн।14,27).
Уверавајући их у то, Он је рекао: Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14,23). Храбрећи их да се не боје света, Он им је рекао: У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет (Јн.16,33). Крепећи их да не падају духом у невољама, и уливајући радост у срца њихова, Он је рекао: А ви сте они који сте се одржали са мном у искушењима мојим. И ја вама завештавам Царство, као што Отац мој мени завешта. Да једете и пијете за мојом трпезом у Царству моме (Лк.22,28-30).
Он то није рекао свима већ онима који су га сачекали у искушењима.
Међутим, ко су ти који су сачекали Исуса у искушењима, ако не они који се супротстављају противприродним (страстима) све док их не одсеку? Он им је то рекао идући на Крст. Због тога, онај који жели да једе и пије за Његовом трпезом, нека заједно сам Њим пође на тај Крст. Јер, Крст Христов јесте обуздавање сваке страсти, све док се све не одсеку. Одсекавши их, апостол се усудио да каже: Са Христом се разапех. А живим - не више ја, него живи у мени Христос (Гал.2,19-20). У онима, дакле, који су истребили страсти живи Христос. Учећи своја чеда, исти апостол је рекао: А који су Христови, разапеше тело са страстима и жељама (Гал।5,24)। Пишући своме чеду Тимотеју, онје такође говорио: Ако с Њим умресмо, с Њим ћемо и живети। Ако трпимо, с Њим ћемо и царевати; ако ли се одрекнемо, и Он ће се нас одрећи (2.Тим.2,11).
ПРЕПОДОБНИ АВА ИСАИЈА

недеља, 04. април 2010.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ




Ваистину Христос Васкрсе!На спасење свим богољубивим оцима, браћи и сестрама,радујте се и веселите јер Христос смрћу смрт победи и отвори рајска врата вечности,свима који непоколебиво чувају реч његове истине!

редакција блога СИПП-Бг