Архиепископ Тихон Омски и Сибирски председавајући синода РИПЦ

Архиепископ Тихон са свештенством своје епархије

Архиепископ Тихон за време великопосних Богослужења

Руска Истински Православна Црква је једини канонски наследник Руске заграничне Цркве и Руске катакомбне Цркве,на челу са Архиепископом Тихоном који Богомудро предводи своје стадо многи благочестиви свештеници и мирјани широм Русије,Европе и Америке враћају се у канонске оквире Свете Православне Цркве и корачају путем Истине и Спасења којим су ходили њихови предходници Св.Јован Шангајски,Св.Филарет Вознесенски,Аверкије Џорданвилски и многи други!

На многаја љета!

УДРУЖЕЊЕ СЕСТАРА

И гле,законик неки устаде и кушајући га рече: Учитељу, шта ми треба чинити да наследим живот вјечни? А он му рече: Шта је написано у закону? Како читаш? А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе. А он рече: Право си одговорио; то чини и живјећеш. А он, желећи себе да оправда, рече Исусу: А ко је ближњи мој? А Исус одговарајући рече: Човјек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник и видјевши га, прође. А тако и левит, кад је био на оном мјесту, приступивши, погледа га и прође. А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га видје сажали му се; И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што бјеше запао међу разбојнике? А он рече: Онај који му милост учини. А Исус му рече: Иди, па и ти чини тако.(Лк.10,25-37)

Недавно је у Београду почело са радом 'удружење сестара'по благослову парохијског свештеника оца Стефана и под његовим духовним руководством. Кординатор овог сестринства биће попадија Јефимија која ће са сестрама имати за задатак узвишене циљеве као што су дела милосрђа и помоћ људима и породицама којима је она потребна и неопходна. Време у којем битишемо, веома тешко у сваком погледу, може у многоме бити олакшано ако дође до изражаја ширина и топлина хришћанског срца. Много је оних, веома много, којима је потребна подршка како материјална тако и духовна, како би се приближили Ономе који је непролазна радост и утеха. Овом приликом као неко ко такође стоји иза овог подухвата позивам све сестре у Христу да се прикључе 'сестринству' како би кроз Богоугодна дела и подухвате помогли како онима којима је помоћ неопходна тако и нама самима. За све информације можете контактирати попадију Јефимију на:0642980527. С'нами Бог!

ПСАЛМ 132.

Песма степеница Давидова(МТ:Псалм133)

1.Гле, шта је добро,или шта је красно,
него да браћа живе заједно?
2.Као миро на главу, које силази на браду,
браду Аронову,
Које силази на крајеве одежде његове;
3.као роса Аермонска, која силази на горе Сионске
Јер тамо заповеди Господ благослов
и живот до века.

кликни

Свети Григорије Палама

Свети Григорије Палама се празнује у православној Цркви 14. новембра, али је овом великом светитељу Цркве Христове посвећена и друга недеља Васкршњег поста.

Био је Митрополит солунски и истакнути православни богослов и заступник исихазма. Рођен је у Цариграду у познатој породици пореклом из Анатолије у Малој Азији. Око 1318. године, са своја два брата Григорије је дошао на Свету Гору. За свештеника је рукоположен у Солуну 1326., а затим као отшелник живи у околини Верије у Тесалији, да би се поново вратио на Свету Гору 1331., а већ 1337. године долази у богословски сукоб са Варлаамом Калабријским, схоластичарем са Запада и номиналистом. Спор је настао око питања могућности виђења таворске светлости, што су Варлаам и Григорије Акиндин и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнатљив.

Они су још оштро оспоравали созерцатељну праксу исихаста (тиховатеља) и могућност виђена нестворених божанских енергија। Григорије Палама је између 1338. и 1341. године написао три Тријаде у одбрану светих исихаста. Светогорски монаси су имали свој свештени сабор 1340-1341. године и издали су Светогорски томос у коме су одлучно бранили своје православно-хришћанске ставове. Цариградски сабор у храму Свете Софије 1341. стао је на страну Григорија Паламе и светогорских исихаста, а Варлаама и његове присталице сабор је осудио као јеретике. Варлаам је после осуде отишао на Запад коме је духовно и припадао. Његову осуду су потврдили и потоњи сабори у Цариграду 1347, 1351, 1352 и 1368. године. Григорије Палама је изабран за солунског архиепископа 1347. године, али је ступио на дужност, због ондашњих политичких прилика, тек 1350. године. На путу од Солуна до Цариграда 1354. заробили су га Турци, али су га из ропства откупили и ослободили Срби. Умро је 1359. године, а за светитеља је проглашен 1368. од стране цариградског патријарха Филотеја, који му је написао житије.



Свети Григорије Палама се празнује у православној Цркви 14. новембра, али је овом великом светитељу Цркве Христове посвећена и друга недеља Васкршњег поста.

Био је Митрополит солунски и истакнути православни богослов и заступник исихазма. Рођен је у Цариграду у познатој породици пореклом из Анатолије у Малој Азији. Око 1318. године, са своја два брата Григорије је дошао на Свету Гору. За свештеника је рукоположен у Солуну 1326., а затим као отшелник живи у околини Верије у Тесалији, да би се поново вратио на Свету Гору 1331., а већ 1337. године долази у богословски сукоб са Варлаамом Калабријским, схоластичарем са Запада и номиналистом. Спор је настао око питања могућности виђења таворске светлости, што су Варлаам и Григорије Акиндин и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнатљив.

Они су још оштро оспоравали созерцатељну праксу исихаста (тиховатеља) и могућност виђена нестворених божанских енергија। Григорије Палама је између 1338. и 1341. године написао три Тријаде у одбрану светих исихаста. Светогорски монаси су имали свој свештени сабор 1340-1341. године и издали су Светогорски томос у коме су одлучно бранили своје православно-хришћанске ставове. Цариградски сабор у храму Свете Софије 1341. стао је на страну Григорија Паламе и светогорских исихаста, а Варлаама и његове присталице сабор је осудио као јеретике. Варлаам је после осуде отишао на Запад коме је духовно и припадао. Његову осуду су потврдили и потоњи сабори у Цариграду 1347, 1351, 1352 и 1368. године. Григорије Палама је изабран за солунског архиепископа 1347. године, али је ступио на дужност, због ондашњих политичких прилика, тек 1350. године. На путу од Солуна до Цариграда 1354. заробили су га Турци, али су га из ропства откупили и ослободили Срби. Умро је 1359. године, а за светитеља је проглашен 1368. од стране цариградског патријарха Филотеја, који му је написао житије.



Молите се без престанка

Свети Григорије Палама



Нека нико не мисли, браћо моја, драга моја браћо у Христу, да дужност мољења без престанка и увек припада само онима у чину свештеника и монасима, а не световњацима. Не, не; сви ми Хришћани имамо дужност да будемо увек у стању молитве. Само видите шта Свети Патријарх Константинопољски, Филотеј пише у Житију Светог Григорија Солунског:

„Овај Јерарх је имао драгог пријатеља, по имену Јов, простог човека али богатог добрим делима. Једном приликом су разговарали и Епископ је рекао по питању молитве, да сви Хришћани морају да се боре у молитви и морају да се моле стално, као што Апостол Павле подстиче: „молите се без престанка“ (1.Сол. 5:18); и као што Пророк Давид говори о себи (упркос чињенице да је био цар и да је морао да брине о целокупном царству): „Свагда пред собом видим Господа“ (Пс. 16:8), т.ј. у очима свог ума, увек видим Господа преда мном у својој молитви. И Свети Григорије Богослов учи све Хришћане и говори им, да би требали да се сећају Имена Божијег чешће него што дишу.

Говорећи ово и још много тога свом пријатељу Јову, Јерарх је додао да не само што би, слушајући заповести Светитеља, требали да се молимо увек, већ би и требали да учимо друго да чине исто; сви, без разлике – монаси и световњаци, учени и неуки, мушкарци и жене, и деца – требали би да теже да се моле без престанка.

Слушајући ово, старац Јов је мислио да је ово нешто ново и почео да се расправља, говорећи Јерарху да је стална молитва дело, само подвижника и монаха, који живе ван света и његових брига, а не световњака, који имају толико много брига и послова. Јерарх је изнео много доказа у подршку ове истине и нове, необориве доказе, али чак и они, нису убедили старца Јова. Тада је Свети Григорије, избегавајући празнословље и неслогу ућутао и сваки је отишао и сопствену келију.

Након тога, када се Јов молио у самоћи, пред њим се појавио Ангел, послан од Бога, Који жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине (1.Тим.2:4) и прекорео га за расправу са Светим Григоријем и за супротстављање таквој очигледној ствари, од које зависи спасење Хришћана.

Он је објавио од Самог Бога, да у будуће треба да пази и да се чува да било коме говори било шта, што је насупрот овом душеспасавајућем питању и да се не опире вољи Божијој, да чак и у сопственом уму нема мисли које су насупрот овом, не дозвољавајући себи да мисли на било који начин насупрот ономе што је рекао Свети Григорије Палама. Тада је једноставни Старац Јов пожурио ка Светом Григорију и падајући пред његове ноге, молио за опроштај за његово супротстављање и открио му оно што му је Ангел Господњи рекао.

Видите сада, браћо моја, како сви Хришћани, од најмањег до највећег, морају увек да се моле у својим срцима: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме!“ на такав начин, да ум и срце увек буду у навици изговарања ових светих речи. Будите уверени како је то угодно Богу и колико много добра проистиче из тога, када је у Својој безграничној љубави према човечанству, послао Свог Ангела са Небеса да открије ово нама, да нико не би имао сумње о овоме.

Али шта говоре световњаци? „Ми смо преоптерећени стварима које чинимо и световним бригама и како можемо да се молимо без престанка?“

Одговорио бих им да нам Бог није заповедио да линимо било шта немогуће, већ само оно што смо у стању. И стога, ово се може вршити од стране сваког, који жарко тражи спасење своје душе. када би ово било немогуће, тада би било немогуће за било кога ко живи усвету и не би било много оних, који се, у сред света, имали непрестану молитву као што су требали.

Међу мноштвом таквих људи, можемо навести пример оца Светог Григорија Солунског, чудесног Константина, који је, упркос свом учествовању у живосту двора, будући позван да буде тутор и васпитач Императора Андроникуса и дневно заузет са државним пословима као и пословима код куће – имао је велико имање са мноштвом слугу, женоми децом – упркос свему овоме, био је тако неодвојив од Бога и тако удубљен у непрестану умну молитву – да је често заборављао оно шта су Император и његови претпостављени расправљали са њим у питању послова, тако да је често питао, па чак и понављао једно и исто питање. Други помоћници Цара, не схватајући разлог овога, били су узнемирени и укоревали су га за толику заборавност и досађивање цару својим понављаним питањима.

Али Цар, знајући разлог који је иза свега тога, бранио га је и говорио: „Константин има своје мисли, које му понекад не дозвољавају да буде у потпуности присутан у ономе што говориомо“.

Постоји безброј примера других који су , живећи у свету, били у потпуности предани непрестаној молитви, ако што може бити посведочено историјским списима. И тако, драга моја браћо у Христу, преклињем вас – заједно са Светим Јованом Златоустим – ради вашег сопственог спасења, немојте занемаривати молитву. Опонашајте пример оних, о којима сам вам говорио и следите за њима, колико год је могуће.

У почетку може изгледати тешко, али будите уверени, као да је од Свемогућег Бога, да ће вам, само Име Господа нашег Исуса Христа, непрестано призивано, помоћи да превазиђете све тешкоће – и временом ћете бити навикнути на то и осетићете како је слатко Име Господње. Тада ћете искуством знати та ова активност није немогућа нити тешка, већ и могућа и лака.

Из тог разлога нас је Свети Павле, знајући много боље од нас, каква велика корист долази од ове молитве, подстицао да се молимо без престанка. Он не би ово захтевао од нас, да је било веома тешко и потпуно немогуће, знајући унапред да, у таквом случају, не би били у стању да испунимо овај задатак и да би неизбежно били непослушни његовој заповести и тако постали преступници, чинећи себе на тај начин достојним осуде и казне. Али то није могла бити намера Апостола.

Са циљем да се молимо на овај начин, морамо носити у уму метод молитве; како је могуће молити се без престанка, т.ј. молити се умом. Ми то увек можемо чинити, само ако желимо.

Док смо заузети ручним радом, док ходамо, док једемо или пијемо – увек се можемо молити умом, произносећи умну молитву угодну Богу, истинску молитву. Нека наше тело ради, а нека се наша душа моли. Нека спољашњи човек извршава све спољашње делатности; али нека се унутрашњи човек потпуно преда служењу Богу и никада не престане ову духовно дело умне молитве као што нам је Исус Богочовек заповедио у Јеванђељу: „А ти када се молиш уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу свом, Који је у тајности“ (Матеј 6:6)

Клет душе је тело; врата су наших пет чула. Душа улази у своју клет. Када ум не лута свуда у потери за стварима света, већ када налази своје место у срцу. Наша чула треба да се затворе и да остану тако, када им не дозволимо да нагињу ка спољашњим чулним стварима, и на овај начин, ум остане слободан од свих светских ствари и помоћу скривене умне молитве сједини себе са Богом Оцем.

„И Отац твој који види тајно, платиће теби јавно“, додаје Господ. Бог, Који зна све скривено, види умну молитву и награђује је очигледним и великим даровима. Јер то је истинска и савршена молитва која испуњава душу божанском благодаћу и духовним даровима – слично миру које, што га више сабијеш у суд, чини суд мириснијим.

Тако је и са молитвом: што је тешње закључаш у срце, она ће више изобиловати благодаћу Божијом. Блажени су они који су постали навикнути на ово небеско дело, јер ће њиме победити сва искушења злих духова, као што је Давид победио гордог голијата. На овај начин молитва гаси непристојне жеље тела, као што су Три Младића угасили пламен пећи вавилонске. Помоћу умне молитве страсти бивају укроћене, као што је Пророк Данило укротио двиље звери. Молитва спушта росу Духа Светог у срце, као што су Илијине молитве спустиле кишу на планину.

Ова умна молитва достиже до самог престола Божијег, где се чува у златним судовима и попут кадионице одаје слатки мирис пред Господом, као што је Свети Јован Богослов видео у свом откровењу; „Двадесет и четири старешине падоше пред Јагњетом, имајући сваки гусле, и златне чаше пуне тамјана, које су молитве Светих.“ (Откр. 5:8)

Умна молитва је светлост која осветљава човекову душу и загрева срце огњем љубави према Богу. Она је ланац који сједињује Бога са човеком и човека са Богом. О, не постоји ништа што се може поредити са благодаћу умне молитве! Она чини човека сталним сабеседником са Богом. О заиста чудесно и најчуденсије дело! У телу сте са људима, али умом разговарате са Богом.

Ангели немају чулне гласове, али умом произносе сталну хвалу Богу. Ово је цело њихово занимање; целокупан њихов живот је посвећен овоме. И ти такође, брате, када ућеш у клет своју и затвориш врата, т.ј. када ум не лута више, већ улази у унутрашње кутке душе, и твоја чула бивају закључана, тада си сличан Светим Ангелима, и твој Отац, водећи твоју тајну молитву, коју Му произносиш из ризнице свог срца, дароваће на тебе, отворене духовне дарове.

А шта желиш више од овога, када си, као што сам рекао, умом стално у присуству Божијем и разговараш са Њим непрестано – ти разговараш са Богом, без Кога ниједан човек не може бити благословен ни овде или у другом животу.

Беседа на победу Православља

Свети Тихон, Митрополит Московски [1]



Овом Недељом, браћо, почиње Недеља Православља, или недеља Тријумфа Православља, јер се данас Света Православна Црква свечано сећа своје победе над иконоборском јереси и другим јересима и са захвалношћу се сећа свих, који су се борили за Православну Веру у свету у речи, писању, учењу, страдању, или богоугодном живљењу.

Сећајући се дана Православља, Православни народ треба да се сећа да је његова света дужност да стоји чврсто у својој Вери Православној и да је пажљиво чува. За нас, она је драгоцено благо: у њој смо рођени и одрасли; сви важни догађаји у нашем животу, у вези су са Њом, а Она је увек спремна да нам пружи своју помоћ и благослов у свим нашим потребама и добрим подухватима, колико год неважни они изгледали. Она нас снабдева снагом, добрим расположењем и утехом, она исцељује, чисти и спасава нас.

Православна Вера нам је такође драга, јер је то Вера наших Отаца. За њу су Апостоли трпели страдања и напоре; Мученици и Проповедници су страдали због Ње, победници, који су пролили своје сузе и крв; Пастири и Учитељи су се борили за Њу; а наши преци су стајали за Њу, њима је припадала и Она би требала да нам буде дража од зенице нашег ока.

А што се тиче нас, њихових потомака – да ли ми чувамо Православну Веру, да ли чувамо њена Јеванђеља? У древна времена, Пророк Илија, тај велики ревнитељ славе Божије, жалио се да су синови Израиља напустили Завет Господњи, одлазећи ка боговима незнабожаца.

Ипак, Господ је открио Свом Пророку да међу Израиљцима још увек постоји седам хиљада оних, који нису преклонили колена пред Ваалом. Слично, без сумње, и у нашим данима постоје истински следбеници Христа: „Позна Господ своје.“ (2.Тим.2:19)

Ми повремено срећемо синове Цркве, који су послушни Њеним законима, који поштују своје духовне пастире, љубе Цркву Божију и лепоту Њене спољашњости, који су жељни да присуствују на Божијим службама и да живе добрим животом, који препознају своја људска падања и који се искрено кају за своје грехе.

Али да ли има много таквих међу нама? Зар нема много људи у којима дела сујете и страсти, дозвољавају само мали плод за утицај Јеванђеља, или чак у којима је плод у потпуности бесплодан, који се опиру истини Јеванђеља, због увећања њихових греха, који одбацују дар Господа и одричу се благодати Божије.

„Родио сам синове и прославио их, а они Ме одбацише“ говорио је Господ, у древна времена у вези са Израиљем. А и данас такође, постоји много оних који су рођени, одрасли и прослављени Господом у Православној Вери, који ипак одбацују своју веру, не обраћају пажњу на учења Цркве, не држе Њене заповести, не слушају своје духовне пастире и остају хладни према Божанској служби и Цркви Божијој.

Како брзо неки од нас губе Православну Веру у овој земљи многих племена и вероисповести! Почињу да одступају са стварима, које у њиховим очима имају мали значај. Они суде да је она „старомодна“ и „није прихваћено међу образованим људима“ да се чувају такви обичаји, као што су: молитва пре и после оброка, или чак ујутру и увече, ношење крста, држање икона у својим домовима и држања празника Цркве и постова. Они се чак не заустављају на овоме, већ иду даље: ретко иду у цркву и понекад уопште, као да човек мора да се одмори у Недељу (... у кафани); не иду на исповест, не венчавају се у Цркви и одлажу крштење своје деце.

На овај начин, њихове везе са Православљем су покидане! Сећају се Цркве на самртничкој постељи, а неки чак ни тада! Да неби оправдали своје одступништво, они наивно говоре: „ово није стара земља, ово је Америка, па је немогуће да се чувају све заповести Цркве“, као да је реч Христова, од користи само у старој домовини а не у целом свету. Као да Православна вера није основа и темељ целога света!

„Да грешног народа! Народа огрезлог у безакоњу! Семена зликовачког, синова покварених! Оставише Господа, презреше Свеца Израиљевог, одступише натраг!“ (Исаија 1:4)

Ако не чувате Православну Веру и заповести Господа, не морате бар да понижавате своја срца, измишљањем лажних изговора за своје грехе! Ако не поштујете наше обичаје, бар не морате да се смејете стварима које не схватате, или не разумете. Ако не прихватате материнску бригу Свете Православне Цркве, можете бар да признате да делујете погрешно, да грешите против Ње и да се понашате као деца! Ако то учините, Православна Црква вам може опростити, као мајка пуна љубави, вашу хладноћу и ниподаштавања и поново вас прими у свој загрљај, као да сте били Њена залутала деца.

Држећи се Православне Вере, као нечег светог, љубећи је свим својим срцима и хвалећи је изнад свега, Православни људи би штавише, требали да теже да је шире међу људима других вероисповести. Сам Христос Спаситељ је рекао:“нити се ужиже свећа и меће под суд него на свећњак, те светли свима који су у кући“ (Матеј 5:15).

Светлост Православља није запаљена да светли само малом броју људи. Православна Црква је васељенска; она се сећа речи свог Оснивача: „Идите по свему свету и проповедите јеванђеље сваком створењу“ (Марко 16:15) и „идите дакле и научите све народе“ (Матеј 28:15).

Ми треба да делимо наше духовно богатство, нашу истину, радост и светлост са другима, који су лишени ових блаженстава, али често трагају и жеђају за њима.

Једном је Павле имао виђење ноћу, где је стајао човек из Македоније и молио га, говорећи „дођи у Македонију и помози нам“ (Дела Ап. 16:9), након чега је Апостол кренуо за ову земљу да проповеда Христа. Ми такође чујемо сличан глас. Живимо окружени људима туђих вероисповести; у мору других религија, наша Црква је мало острво спасења, према коме пливају неки људи, потопљени у мору живота.

„Дођите, журите, помозите“, понекад чујемо од незнабожаца далеке Аљаске, а чешће од оних који су нам браћа по крви, а једном су били и браћа у вери такође, т.ј. Унијати.

„Примите нас у вашу заједницу, дајте нам једног од ваших добрих пастира, пошаљите нам Свештеника који би могао да служи Божанску Службу на Свете Дане, помозите нам да изградимо цркву, да отворимо школу за нашу децу, тако да у Америци не би изгубили своју веру и националност“, то су таласи које често чујемо, поготово у скорије време.

И зар ћемо остати глуви и неосетљиви? Боже, спаси нас од таквог недостатка саосећања. Иначе тешко нама, „јер узесмо кључ од знања, сами не уђосмо, а који хтеше да уђу, забранисмо им.“ (Лука 11:52). Али, ко треба да ради на ширењу Православне Вере, ради увећања деце Православне Цркве? Пастири и мисионари, одговарате. У праву сте; али да ли треба да буду сами?

Свети Павле мудро пореди Цркву Христову са телом, а живот тела се дели од свих чланова. Тако треба да буде и у животу Цркве такође. „Из ког је све тело састављено и склопљено сваким зглавком, да једно другом помаже добро по мери сваког уда, и чини да расте тело на поправљање самог себе у љубави“ (Еф. 4:16)

На почетку, нису само пастири страдали за веру Христову, већ такође и мирјани, мушкарци, жене чак и деца. Са јересима су се борили и мирјани такође. Слично томе, ширење Христове вере треба да буде блиска и драгоцена срцу сваког Хришћанина. У овом делу, сваки Хришћанин треба да се живо и срдачно занима. Ово интересовање се може показати у личном проповедању Јеванђеља Христовог.

И на нашу велику радост, знамо за такве примере међу нашом браћом мирјанима. У Ситки, чланови Индијанског братства мисионаре међу другим становницима својих села. А један ревносни брат је предузео пут ка удаљеном селу (Килисну) и веома помогао локалном Свештенику у заштити просте и лаковерне деце Правослвне вере против страних утицаја, сопственим објашњењима и убеђивањима. Штавише, у многим местима Сједињених Држава, они који су напустили Унијате да би се придружили Православљу, указују својим пријатељима где се може истина наћи, охрабрујући их да уђу у Православну Цркву.

Непотребно је рећи, није сваком ко има могућности или способности да проповеда Јеванђеље лично. И у погледу овога, наговестићу вам браћо, шта сваки човек може чинити на ширењу Православља и шта треба да чини.

Апостолске Посланице често откривају чињеницу, да када су Апостоли ишли на удаљена места да проповедају Јеванђеље, верни су им често помагали својим молитвама и својим жртвама. Свети Павле је посебно тражио помоћ Хришћана.

Последично ми можемо изразити интересовања, које имамо у ширењу Јеванђеља у молитви Господу:

Да Он узме тај свети подвиг под Своју заштиту,

Да да Својим слугама снагу да достојно раде то дело,

Да им помогне да савладају тешкоће и опасности, које су део проповеди,

Да им не дозволи да ослабе или да буду малодушни у својој ревности,

Да отвори срца неверујућима за слушање и прихватање Јеванђеља Христовог,

Да им усади реч истине,

Да их сједини Светој Саборној и Апостолској Цркви,

Да потврди, увећа и умири Своју Цркву, чувајући је заувек непобедивом.



Ми се молимо за ово, али често само уснама, а веома ретко срцем. Зар не чујемо често такве примедбе као: „каква је корист посебних молитава за новокрштене? Они не постоје у наше време, осим, можда, ван великих путева Америке и Азије; нека се они моле за такве, где их има; што с тиче наше земље, такве молитве непотребно продужују службу, која није кратка“. Тешко нама због нашег недостатка мудрости! Тешко нашем немару и доколичарењу!

Нудећи озбиљне молитве за успешно проповедање Христа, можемо такође показати наше интересовање у материјалној помоћи. Тако је било у древној Цркви, и Апостоли су са љубављу прихватали материјал са узроком да помогну проповед, видећи у томе израз Хришћанске љубави и ревности.

У нашим данима, ове жртве су посебно потребне, јер због њиховог мањка дело често долази у ћорсокак. Због мањка материјалне помоћи, мисионари не могу бити послати, или подржани, цркве не могу да се граде или да се оснивају школе, онима међу обраћеницима, којима је потребна помоћ, не може се помоћи. За све ово, потребан је новац, а чланови других религија увек налазе начин за подршку.

Можда, рећи ћете, сви ти људи су богатији од нас. ово је тачно, али велика средства се прикупљају помоћу малих, и ако би свако међу нама дао оно што може за овај циљ, ми би такође могли имати знатна средства. Према томе, немојте се стидети величине својих прилога.

Ако имате нешто, понудите све оно што можете, али када нудите, немојте изгубити шансу да помогнете у обраћењу ваших ближњих Христу, јер тако чинећи, по речима Светог Апостола Јакова, „спасти душу душу своју од смрти и покрити мноштво греха“ (Јаков 5:20)

Православни! У слављењу Дана Православља, морате се посветити Православној вери, не само на речима и језиком, већ у делу и истини.





[1] Свети Тихон, Свети Новоисповедник, Патријарх Московски и Просветитељ Северне Америке, почео је своју епископску службу као епископ Алеутских Острва и Северне Америке од 1898. – 1907. године. Његова мисионарска ревност је била веома необична, не само у присутности у његовом сопственом животу и делима, и оних из свештенства под његовим руковођењем и пасторском бригом, већ је хтео да је држи на важном мести у стаду којим је руководио. Ова беседа, изговорена 1903. године у Недељу Православља (Прва Недеља Великог Поста) у Катедралној Цркви у Сан Франциску, представља мисионарски позив, на који смо сви ми призвани, који представља саставни део дара Цркве, који су примили сви Православни. Данас је то посебно важан текст, у време када су многи Православни изгубили из вида велики мисионарски чин, усађен у Тријумф Православља у све верне Цркви.

Часни Пост

Свом Богољубивом роду нашем Православном широм васељене желимо Богоугодан почетак часнога поста!

Редакција СИПП-Бг

St. Maximos Orthodox Church, Owego, New York

АПЕЛ ЗА ПОМОЋ ЉУДИМА ДОБРЕ ВОЉЕ

Vukelic Nikola
Roditelji: Dusko i Sanja Vukelic
Crnogorska 38
Pancevo, Srbija
+381(0)64 386 39 98
Nas sin Nikola rodjen je 24.12.2006. u Beogradu. Porodjaj je izvrsen hitnim carskim rezom u 36-oj nedelji trudnoce, bio je zadavljen pupcanom vrpcom, dugo je bio bez kiseonika. Sedmi dan po rodjenju dobio je sepsu, zatim je iskrvario zbog manjka trombocita, imao je nekoliko krvarenja u mozgu. Zatim je dobio krvne plocice, grombu u srcu i venskim krvnim sudovima, pa su mu otkazala pluca, pa jetra, dobio je i krvarenje u crevima, dugo nije mogao da prima hranu, poceo je da gubi mozdanu masu, jedva se ziv izvukao. Dugo je bio u inkubatoru pod kiseonikom. Od svih silnih trauma sto je preziveo ostale su mu teske posledice, dete je 100% slepo, ima cerebralnu paralizu, epilepsiju, retardiran je, ne govori (tacnije govorio je pa je izgubio govor), vrlo je loseg imuniteta, cesto pod antibioticima. Za lecenje i rehabilitaciju deteta nam je potrebno zaista mnogo novca koji mi nismo u stanju da obezbedimo, pa Vas usrdno molimo za pomoc. Priloge mozete uplatiti na dinarski racun (u Srbiji) ili devizni racun (van Srbije).
Dinarski racun:
Ime banke: Komercijalna Banka AD Beograd
Br. tk. racuna: 205-9001014041876-11
Ime: Nikola Vukelic
Adresa: Crnogorska 38, 26000 Pancevo, Srbija
Devizni racun:
SWIFT – BIC: KOBBRSBG
Name: KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD
IBAN: RS35205903101466083161
Name: NIKOLA VUKELIC
Street: CRNOGORSKA 38
City, Country: PANCEVO, REPUBLIC OF SERBIA
Zahvalni roditelji
English Έλληνες