понедељак, 31. јануар 2011.

Свети Марко Ефески

Сви Оци и Учитељи Цркве,сви Сабори и све књиге Божанског писма поучавају нас да треба избегавати оне који мисле непправославно и клонити се заједнице са њима।Зар ћу ја,дакле,све њих презрети,и поћи за онима који под изговором лажног мира позивају на закључење Уније са иноверницима и кривотворитељима свештеног и Божанственог Символа вере?Нека ми се никад не догоди,Утешитељу Благи да до те мере одступим од себе самог и од здравог расуђивања и здраве вере,него ми дај да се увек држим Твога учења и Тобом надахнутих блажених мужева,и да се тако присајединим својим Оцима,носећи одавде ако ништа друго,онда макар Православље!





Св.Марко Ефески


(из силогистичких поглавља против латина)








До сада смо имали Веру која ни у чему није имала недостатака,па нам није потребан сабор или Акт Уније да би смо се научили било чему новијем...Надамо се да ћемо са њом изаћи пред Бога и добити опроштај прегрешења;а без ње,не знам каква ће нас праведност ослободити вечних мука?


Онај ко настоји да ми одбацимо ову веру и да уведемо другу,новију,ако је и анђео с неба-анатема да буде,и да ишчезне сваки помен на њега,пред Богом и пред људима.Нека нико не господари у нашој вери-ни цар,ни архијереј,ни лажни сабор,нити било ко други,него само једини Бог,Који ју нам је предао и Сам и преко Својих Ученика.


Св.Марко Ефески
(из посланице настојатењу Ватопедског манастира)



На спасење Празник!

недеља, 30. јануар 2011.

Отпадништво на делу

Садашњи и бивши Патријарх СПЦ у католичком олтару на миси,началствује "Фра Леополд"човек сумњивих моралних склоности!

среда, 26. јануар 2011.

САВИНДАН

Прослављајући светог Саву , као утемељивача Православља и Правоживља у српском народу и желећи да те вредности обновимо у Србији, те вредности које једино могу данас Србију подићи на ноге и вратити изгубљено достојанство које је она некада имала док је верно чувала завете свога Оца светог Саве.Једино са духовно чистим видом и просвећеним разумом који је био темељ светосавске филозофије живота, Србија и срби могу бити оно што јесу - хришћански народ тј. Божији народ.У нади да ћемо обрадовати нашег Оца светог Саву тиме што ћемо повратити изгубљено и обновити разрушено Царство Небеско које је унутра у нама, прослављајући светог Оца нашег Саву, сада и у све векове са свом србадијом у матици и расејању. Честитамо свим Светосавцима празник и просимо "Свети Оче Саво моли Бога за нас".
редакција блога СИПП-БГ





уторак, 25. јануар 2011.

Млекопитателница


У Србској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље.

По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Св. Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окруживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену Сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал.

Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста, почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима.
Када је Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се, а икона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Кад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена понављала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопшти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освећеног, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица.
На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлепши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливдоклисја у Кареји (сада се чува у Испосници-Типикарници Св. Саве у Кареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Кареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу.
Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Кареји.
Нека је Пресвета Богомајка Млекопитатељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама.

понедељак, 17. јануар 2011.

Крстовдан



Српска Истински Православна црква слави Крстовдан, као успомену на прве хришћане који су примили веру. Празник се везује за празник крштења Исуса Христа, као и за дан посвећен светом Јовану Крститељу, који га је крстио у реци Јордану

Верници СИПЦ славе Крстовдан, као успомену на прве хришћане који су примили веру на самом почетку хришћанске проповеди.

Према предању, први који су примили хришћанску веру и прве поуке нове вере помињу се као катихумени или - оглашени, док је у српској цркви и народу дан крштења првих хришћана познат као - Зимски Крстовдан.

Празник се везује за светковање Богојављења, празника Крштења Исуса Христа, као и за дан посвећен светом Јовану Крститељу, који га је крстио у реци Јордану.

Зимски Крстовдан слави се увек уочи Богојављења и спада у непокретне празнике.


НАЈЧУДЕСНИЈА БОЖИЈА ПОТВРДА
ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА


ТРЕЋЕ БОЖАНСКО ЈАВЉАЊЕ
ЧАСНОГ КРСТА

ПО СТАРОМ ОТАЧКОМ КАЛЕНДАРУ
14. СЕПТЕМБРА 1925.


Треће Божанствено јављање Часног и Животворног Крста, које се догодило око поноћи уочи велилког празника Воздвижења Часног Крста, 14. септембра 1925. по отачком календару је засигурно најчудеснији Божији знак последњих времена.
Вест о овоме чуду, које се догодило изнад тада оронулог и напуштеног манастира Св. Јована Богослова крај Имита (сада Папага), дошло је до грчког народа следећег дана, 15. септембра 1925. (28-ог по новом календару), посредством атинског дневног листа „Скрип“ који тај догађај објавио на насловној страни.
Више од две хиљаде верних који следе отачки календар дошло је, прогоњено од новатораца, са својим свештенослужитељем о. Јоанисом Флором и ту пробдело, славећи празник Воздвижења часног Крста у запуштеном манастиру Св. Јована Богослова.
Дневни лист „Скрип“ је, између осталог, писао:
„Од девет сати синоћ, више од две хиљаде људи почело је да се сабира у храму Св. Јована Богослова ван града, где се савршавало бденије. Разуме се да ово окупљање верних није измакло пажњи локалних органа власти, који су око 11 сати посетили службу из, како рекоше, разлога одржавања реда.
Но, каква год била њихова дужност, неки тренутак након што су пристигли, хтели - не хтели, билу су приморани да се придруже мноштву верних, које чак ни спољашње двориште храма није могло да прими из разлога претежнијих од ма какве људске наредбе или силе.
Било је око пола сата по поноћи када се тачно изнад храма и у правцу од истока до запада указао сјајни крст, чије је блистање, ограничено на окупљени верни народ, потпуно сакрило сијање звезда и обасјало храм и двориште као да је неко на њих уперио велики рефлектор.
Јасно ограничен знак Крста на небу наклонио се надесно, па се од доњег краја вертикалног знака обликовао мањи крст, тиме што му је додата још једна положена линија. Овај знак био је непрекидно видљив још пола сата, а потом је почео полако да гасне.
Оно што је уследило појави овога знака немогуће је описати људским језиком. Сви сабрани, павши на колена и потресно ридајући, почели су да поју и славослове Господа једним устима и једним срцем. Припадници органа безбедности, заборавили су на свој задатак и у дубини срца поново пронашли веру детињих година. Цело то место претворило се у кутак са неког другог, надземаљког света, сви су били обузети неизрецивим свештеним трепетом, сви су грцали. Настављено бденије окончано је у четири сата ујутру, када се читава река људи упутила ка граду, причајући на сваком кораку о ноћном чуду које их је све потресло.
Можда ће бити неверних који ће овај догађај оспоравати, можда ће се наћи самоуверени, који ће гледати да овај феномен протумаче аутосугестијом или каквим другим усиљеним разлогом, али аргументи и једних и других у сваком случају падају као неосновани, ако се има у виду да се не ради о тренутном феномену који је блеснуо попут звезде падалице, већ о појави видљивој више од пола сата, коју је гледало и дивило јој се више од две хиљаде људи.“
Ево шта је 1974. године писцу испричао Јоанис Глимис (сада покојни), један од људи из полиције који је био међу снагама посланим да растерају ИПХ и ухапсе јереја:
„Био сам један од људи из Полицијске школе, које су те вечери пре педесет година послати у црквицу Св. Јована Богослова да спрече бденије.
Тамо је требало да старокалендарци служе бденије, будући да је свитао празник Воздвижења Часног Крста. Пошто се сабрало много народа, отприлике две хиљаде људи, нисмо покушали да ухапсимо јереја, како нам је наређено, већ смо се мирно повукли на једну косину и чекали да се бденије заврши.
Око пола сата пред поноћ зачули смо велики и необичан жагор који је долазио од масе људи. Не губећи време, похитали смо да видимо шта се збива...и видесмо... цела маса верних налазила се у усхићењу. На коленима, једни плачући, а други вапијући „Господе, помилуј“, усмерили су погледе ка небу, док су неки од велике тронутости обамрли. Тада смо и ми погледали и угледали чудо, један огроман свесјајни Крст, како веома високо над храмом обасјава читаву околину. У почетку нас је обузео страх, али сместа приђосмо, падосмо на колена и, заборавивши зашто смо ту, заплакасмо као мала деца.
Заиста је излишно да вам кажем да смо свето бденије, ганути, пратили до краја, али не више као прогонитељи, већ као верни хришћани. Ујутро, када смо дошли у Школу, свима смо испричали о великом чуду које смо имали среће да видимо. После су почела испитивања, а ми смо сви под заклетвом говорили да смо јасно видели Часни Крст високо на небу.“

(Јоанис Д. Глимис, 78 година)


Ево још једног од сто сведока чуда, Атанасија Прималиса, који није био на бденију, већ је са места возача трамваја Божанско јављање пратио са стотинама ноћобдија са Омоније (трг – строги центар Атине). Ово нам је он сам, који је данас уснуо у Господу, испричао 1974. године:
„Те вечери 1925. године, када се јавио Часни Крст, возио сам последњи круг као возач трамваја. Стигао сам на Омонију и окренуо круг, када сам видео људе како гледају ка небу и вичу: „Погледајте... Крст...Крст!“ Сместа сам притиснуо кочницу и зауставио возило. Истурио сам главу кроз врата трамваја и, недостојан, видео Часни Крст Господа нашега, нека је благословено Име Његово, како блиста изнад Имита. Не сећам се колико се задржао. Знам само једно – да ме је Часни Крст који сам видео те вечери начинио другим човеком. Од тада сви у мојој породици постали смо верна чеда Цркве Истинитих Православних Хришћана.“

(Анастасиос Прималис, 80 година)


И на крају, ево шта је један од очевидаца, иначе ветеран свете борбе за отачко предање, Илија Ангелопоулос, веома потресно испричао писцу 1974. године:
„Било ми је 18 година. Са својом покојном мајком отишао сам да бдим те вечери у црквицу Св. Јована Богослова, која се налази у подножју Имита. Спремили смо се за причешће. Око 11:30, док се појало, ако се добро сећам, велико вечерње празника Воздвижења, на небу се појавио Часни Крст. Његова светлост била је толико јака да је цела област била осветљена. Сви смо, молећи се, пали на колена и нисмо могли да се наситимо гледања овог Божанског дара. Сећам се тачно једног слепца, који је био крај мене и затворених очију, руку подигнутих ка небу, викао гласом очајника – Господе помилуј!“

(Илија Ангелопулос,68 година)


Глас о Божијем знаку обишао је Грчку и прешао њене границе. Узнемирени синод епископа обновљенске цркве покушао је након једне године да у једном „саопштењу“, детињасто расуђујући, омаловажи чудо:
„То што се јавило старокалендарцима, ако се заиста јавило, било је Божије сведочење да се налазе у великој прелести. Знак им је говорио (!): „О, безумнни, зар вам није познато да је празник Крста прошао? Толике стотине хиљада људи сагласне су са тим да је данас 26. септембар, а ви и даља мислите да је 13-ти и навечерје празника Крста. Зашто, неверни, празнујете празник Крста 27-ог, какда то треба чинити 14-ог септембра?“ То би, дакле, ово могло да значи, ако је виђење, уистину било.“
Старокалендарци су им дали такав поражавајући одговор, који је дословно, како народ каже, учинио да ови прогутају језик, предлажући им да се организује испитивање тада присутних компетентних личности, као и самих органа власти. Зашто не би пристали на то? Зато што би се у истрази показало ко је лицемерни лажљивац.

(Елиники, 15. 7. 1926.)



Међутим како нам је открио Јоанис Глимис, један од полицајаца, постојала је истрага под заклетвом, но тадашњи министар унутрашњих послова, г. Кондилис, сакрио је од јавности њене резултате.

(из књиге „Страдања ИПХ
У периоду 1925-1929, први том, Пиреј,1991. митрополит Калиопије).

o.stefansipc: ОБАВЕШТЕЊЕ

o.stefansipc: ОБАВЕШТЕЊЕ: "Света Литургија са великим освећењем воде на Богојављање -Врдник у 09:00 Свети Сава-Врднику 09:00 . Деца да припреме рецитације, биће ..."

петак, 14. јануар 2011.

Свети Серафим Саровски


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОГ СЕРАФИМА,
САРОВСКОГ ЧУДОТВОРЦА
(из књиге “Свети преподобни Серафим, Саровски чудотворац”, издање Руског Свето-Андрејевског Скита, Одеса, 1903)

Име преподобног оца Серафима, Саровског чудотворца, слави се по целој Русији и широм света. Светог Серафима поштују једнако као и светитеље прослављене у старини, мада је по времену у коме је живео ближи нама.
Рођен је деветнаестог на двадесети јули 1759. године у граду Курск, од имућних и побожних родитеља – трговца Исидора Мошнина и његове жене Агатије. На крштењу је добио име Прохор.
Са три године Прохор је остао без оца, који је недуго пре смрти почео да зида храм посвећен преподобном Сергију Радоњешком. Подизање храма морала је да доврши његова мајка Агатија. Једном се догодило да је седмогодишњи Прохор, посматрајући са мајком подизање храма, пао са недовршеног звоника на земљу. Мајка је у неописивом страху потрчала доле очекујући да ће га затећи мртвог, али на њену највећу радост, видела га је здравог и читавог, и није могла а да у томе не види нарочито старање Божије за њеног сина.
Када је навршио десет година Прохор се тешко разболео. Био је на самрти. У најочајнијем тренутку болести у сну му се јавила Мајка Божија и прорекла исцељење. Ускоро потом градом је ишла литија са Кореном иконом Мајке Божије. Литија се кретала улицом у којој се налазила кућа Мошнинових. Изненада је почела киша. Да би скратила пут литија је пошла кроз двориште Мошнинових. Прохорова мајка је похитала да сина изнесе пред икону, коју су пренели изнад болесног детета, и од тог дана он се брзо опорављао.
Прохор је добро учио и волео да чита свештене књиге. Пошто је помагао старијем брату у трговини, он радним даном није могао да присуствује Литургији и вечерњу, зато је устајао раније, како би стигао на јутрење. У празничне дане Прохор је читао духовну литературу. Волео је да чита наглас својим вршњацима, али је још више волео усамљеност. У то време зближио се са једним јуродивим хришћанином који је тада био врло поштован у Курску. Тај човек је имао велик утицај на Прохора. Прохорова мајка је приметила тежње свога сина и што је време више протицало, све јој је јасније постајало какав ће начин живота он изабрати. Мајка му није противречила када је почео да говори о манастиру. Са неколицином својих познаника из Курска Прохор се договорио да заједно напусте свет, те је тако у седамнаестој години узео благослов од мајке и опростио се са њом.
Али пре него што је ступио у манастир, Прохор је отишао да се помоли Богу код отаца руског монаштва, преподобних Антонија и Теодосија Кијево-Печерских. Благослов за одлазак у манастир добио је од старца Доситеја, затворника из Китајевске пустиње (близу Кијева). Старац Доситеј је Прохору рекао: “Иди, чедо Божије, у Саровску обитељ и остани тамо. То место биће ти на спасење. Уз помоћ Божију тамо ћеш окончати своје земаљско лутање. У Сарову ће Дух Свети, ризница свих добара, усмерити твоју душу ка светости”. Прохор се након тога још за извесно време вратио у Курск, код своје мајке, како би се опростио са родбином.
Двадесетог новембра 1778. деветнаестогодишњи Прохор Мошнин је, у само навечерје празника Ваведења Богомајке у храм, стигао у Саров. Од првог тренутка Прохор је заволео Саров. Док је стајао на свеноћном бденију, уживајући у хармоничном поретку саровског богослужења, Прохору се заиста чинило да стоји међу земаљским анђелима. Пронашао је оно чега је била жедна његова душа – складну монашку обитељ. Лепо примљен од стране настојатеља Пахомија, млади Прохор се одмах посветио монашким подвизима. Уз постојану молитву он је вредно обављао сва послушања која су му давали: на службе је долазио први, стајао је непомично током читавог богослужења и никада није излазио из цркве пре отпуста. У келији је читао духовну литературу, нарочито Јеванђеље, Апостолске посланице, Псалтир, а такође и дела светих отаца. Спавао је мало и строго држао пост. Али ни то му није било довољно: његова богољубива душа била је жедна потпуне усамљености у пустињи, где га ништа не би узнемиравало и ометало да се молитвено погрузи у сазерцавање Бога. Тако је изабраник Божији, узевши благослов од стараца, почео да у слободно време, када није имао послушања, одлази у шуму. Строгост Прохоровог живота привлачила је пажњу браће, тако да су се многи дивили чврстини његовог подвига. У време своје тешке трогодишње болести Прохор је одбио предлог браће да оде на лечење. Сву наду је положио на милост Божију. Када је његово стање постало крајње критично, јавила му се Пресвета Богородица и даровала исцељење. Ускоро је на месту келије у којој се одиграла ова чудесна посета било подигнуто болничко одељење са храмом. Прохора су послали да сакупља прилоге за подизање храма. Тако је, путујући по оближњим градовима, посетио и Курск, где се са сузама молио на мајчином гробу. Његов брат је дао издашну помоћ за подизање храма.
У својој двадесет осмој години, 13. августа 1786. Прохор је пострижен у монаштво са именом Серафим, што значи пламени… У децембру 1787. године био је посвећен у чин јерођакона. Од тог дана током шест година готово непрекидно је био на служби. Бог му је давао снагу и он као да није имао потребу за одмором, а често је и на храну заборављао; било му је жао увек када би дошло време да изађе из цркве. Ево шта је причао: “једном у време Литургије на Велики четвртак, после Малог входа, када сам изашао на Царске двери и изговорио возглас: и во вјеки вјеков, озарила ме је светлост у којој сам видео Господа Бога нашег Исуса Христа у слави, како сија неизрецивом светлошћу, светлије од сунца, окружен анђелима, арханђелима, херувимима и серафимима. Од црквених врата Он је ишао по ваздуху, зауставио се испред амвона и подигавши руке Своје благословио оне који служе и оне који се моле. Затим је ушао у икону која се налази поред Царских двери. Моје срце се тада обрадовало чисто и просвећено, у сладости љубави према Господу”.
Након овог виђења лик оца Серафима се у трену изменио; такође, није могао да се помери са места нити да проговори. Држећи га испод руку, јерођакони су га увели у олтар, где је непокретан стајао још око два часа. Његово лице се мењало - час је било бело као снег, а час би га облило руменило. Отац Серафим је често одлазио у пустињу и тамо ноћ проводио у молитви, да би се ујутру вратио у манастир.
Другог септембра 1793. у Тамбову о. Серафим је био рукоположен за јеромонаха, и од тога дана почео је да се свакодневно причешћује Светим Тајнама. Пламтећи ревношћу за Бога, о. Серафим је тежио пустињачком животу како би се, после удаљавања од људи, неспутано могао посветити подвигу. Тако је са тридесет пет година коначно напустио обитељ и настанио се у једној скромној дрвеној келији, у густој шуми на обали реке Саровке, око пет километара далеко од манастира. Ту је о. Серафим направио башту и пчелињак. Живећи у пустињи, уз постојану молитву, све је радио својим рукама. Носио је најпростију, сиромашну одећу. На белом, дугачком и широком сељачком капуту висио је бакрени крст којим га је благословила мајка када је одлазио од куће. У торби на леђима о. Серафим је стално носио Јеванђеље, како би увек могао да га чита и како би га оно подсећало на ношење јарма Христовог. Телесни напори доводили су га у стање душевног мира, које се код њега изражавало кроз појање духовних песама којих је знао много. Монашко молитвено правило преподобни Серафим је савршавао као и први, строги пустиножитељи. Постио је необично, може се чак рећи невероватно строго.
Хранио се испрва сувим хлебом који је недељом, када је долазио у манастир на службу, узимао за целу седмицу. Од мале количине хлеба коју је наменио себи, велики део давао је птицама и разним шумским животињама које су га много волеле и које су се сакупљале око њега. Тако је остајао и без хлеба, па се хранио искључиво поврћем из своје баште - кромпиром, цвеклом и луком; а две ипо године хранио се соком неке траве. Овај подвиг преподобни никоме није открио све до своје смрти.
Неки од браће покушавали су да поделе са њим његове подвиге, али нико није могао да издржи тако суров живот, па је о. Серафим увек остајао сам са Богом и са својим јединственим подвигом. Свакојака искушења доживљавао је овде у пустињи, али није посустајао. Непријатељ нашег спасења - ђаво, видећи да сам не може да удаљи ревносног подвижника од пустињачког живота, употребио је као своје оруђе зле људе. Једном, када је преподобни Серафим у шуми секао дрва, пришла су му тројица незнанаца који су од њега грубо затражили новац. Он је одговорио: “ја ни од кога ништа не узимам”. Први који је насрнуо на њега пао је, а остали су се уплашили, но отац Серафим, мада је био веома снажан и мада је уз себе имао секиру, сетио се речи Спаситељевих да ће свако ко узме мач од мача и погинути, па је спустио секиру, прекрстио руке на грудима и рекао: “чините шта вам је воља”. Они су га ударили ушицом секире по глави, из његових уста и ушију потекла је крв, и старац је пао као мртав. Разбојници су га одвукли у келију и наставили да га шутирају ногама; онда су га везали и, пошто су мислили је мртав, оставили, похитавши у келију да је опљачкају. Али тамо су нашли само икону и неколико кромпира; злочинце је обузео страх и дали су се у бег.
Када је дошао свести преподобни Серафим се некако одвезао, заблагодарио је Господу за невино страдање, помолио се да лоповима буде опроштено и ујутро стигао у манастир у страшном стању – поцепан и крвав. Лекари су нашли да му је глава напрсла, ребра сломљена, груди угруване, а тело у тешким ранама. Чудили су се да је још жив. Док су они постављали дијагнозу на латинском и договарали се шта да чине, о. Серафим је утонуо у сан и имао виђење.
Пресвета Владичица, у слави, са апостолима Јованом Богословом и Петром, појавила се покрај његове постеље и обратила се на ону страну где су стајали лекари: “Зашто се трудите?”, а затим старцу: “Овај је од рода Мога!”. Те речи старац је раније већ чуо.
Када се пробудио, о. Серафим је одбио лечење. Истога дана, осетивши како му се враћа снага, устао је од постеље. Али у манастиру је провео пет месеци да би се опоравио, а потом се вратио у пустињу и наставио са духовним подвизима.
Када су разбојници били ухваћени о. Серафим је и настојатељу Саровског манастира и земљопоседнику рекао да ће он, уколико те сељаке казне, заувек отићи из Сарова, и то у најудаљенији крај. На молбу старца злочинцима је опроштено, али недуго затим пожар је спалио њихове куће. Они су се покајали и касније долазили оцу Серафиму.
Сазнавши за строг живот преподобног оца Серафима многи су долазили к њему због савета или поуке. Али он се, желећи усамљеност, трудио да на сваки начин избегне посетиоце. Нарочито се клонио оних код којих је видео само радозналост. Оне пак који су стварно имали духовну потребу, никада није одбијао.
Понекад су суседни пустињаци Александар и Марко налазили преподобног Серафима до те мере погруженог у богомислије, да није примећивао њихово присуство; пошто би сачекали неко време, они су одлазили. Ако би преподобни срео некога у шуми, смирено би се поклонио и прошао, јер, како је касније говорио, “због ћутања се нико никад није покајао”.
Достигавши узвишеност духовног смирења преподобни о. Серафим је и дивље звери чинио послушнима. Посећујући га у далекој пустињи, многи су поред њега видели огромног медведа који је старцу јео из руке. По речима преподобног, медвед је одлазио у шуму и враћао се. Старац га је хранио, а понекад је чак и својим посетиоцима давао да то чине. Лице преподобног у тим тренуцима било је радосно и светло, као у анђела. Али забрањивао је да се о томе говори све до његове смрти.
Видећи тако узвишен живот подвижника, исконски непријатељ нашег спасења љуто је насрнуо на њега, шаљући му тешка искушења. Једном је у време молитве преподобни Серафим иза зидова келије чуо најпре урликање звери, а потом нешто налик на жамор мноштва народа; тада су почели да му ломе врата, избили су довратак, а пред ноге старца који се молио пала је велика греда коју су сутрадан једва изнела осморица људи. Понекад му је изгледало као да се келија руши на четири стране и да му се приближавају страшне звери уз дивље режање. Једном је преподобни био подигнут у ваздух и са таквом силином неколико пута бачен на земљу, да би му се све кости поломиле да није било анђела-чувара. Може се претпоставити да је он и видео духове злобе. Када је једном неки мирјанин у својој простоти запитао: “баћушка, јесте видели ви зле духове?” он је са осмехом одговорио: “они су одвратни – као што је грешном човеку немогуће да погледа у светлост анђела, тако је ужасно видети демоне, јер су они ружни”.
Сва ова спољашња виђења и искушења подвижник је савладавао силом крсног знамења. Два пута је преподобни Серафим био изабран за архимандрита и игумана манастира, али он је то одбио. Видећи такво смирење, непријатељ је против њега заратио са новом жестином, покренувши у души преподобног невидљиву борбу са страшном, заиста страшном силом саблазни… Тешко је било о. Серафиму, али уз помоћ Божију и Пречисте Мајке Божије све је победио.
Живећи у телу, на земљи, преподобни Серафим је показивао такву снагу духа, као да се ослобађао од земаљских стега и да се духом и умом већ налазио у небеским обитељима. Усходећи из силе у силу, победивши непријатеља подвизима, он је коначно узнапредовао до оног степена, до кога су у историји хришћанске цркве долазили тек малобројни изабрани подвижници.
Три године је преподобни о. Серафим провео у потпуном ћутању, не проговоривши ни са ким ни речи. Желећи да се угледа на св. Симеона Столпника, о. Серафим је 1000 дана и 1000 ноћи престајао на камену. Била су два камена на којима је стајао: један се налазио код његове келије, а други на пола пута од келије до манастира, у густој боровој шуми. На камену који се налазио близу келије подвижник је стајао од јутра до мрака, силазећи са њега само да би узео храну. Када сунце зађе прелазио би на камен који се налазио у шуми и стајао на њему читаву ноћ, до зоре, са рукама подигнутим ка небу, молећи се речима цариника: “Боже, милостив буди мени грешном”! Оснажен благодаћу Божијом он је храбро подносио зимски мраз, јесењу кишу и летњу жегу, узнемираван при томе од мува и комараца, и подносећи многе нападе духова злобе из поднебесја. Овај подвиг преподобни је савршавао у таквој тајности, да нико за то није знао све док он сам није испричао неколицини браће; они су били потпуно задивљени његовим подвигом и сматрали су да такав подвиг превазилази људске снаге.
Пролазећи тешким подвижничким путем, преподобни Серафим је своје тело, а нарочито ноге, довео до потпуне изнемоглости. Пошто празничним данима више није имао снаге да долази у манастир ради примања Св. Тајни, морао је да се заувек опрости од своје далеке пустиње. Тако се након 16 година проведених у пустињи 8. маја 1810. вратио у манастир.
У манастиру се преподобни затворио и 17 година нигде није излазио, смањујући постепено строгост свога затворништва. Првих 5 година нико га није видео, чак ни брат који му је доносио скромну храну, за коју се често догађало да је нетакнуту однесе.
У келији преподобног Серафима није било ничега осим иконе пред којом је треперило кандило, нарамка дрва покрај пећи која никада није ложена, и пања који му је служио као столица. На улазу у келију стајао је неукрашени храстов сандук који је старац сам себи направио за погреб. Око сандука преподобни би упалио свеће, па би се тако покрај њега молио, стално се припремајући за прелазак из привременог у вечни живот. Његови ретки посетиоци увек су га затицали или погруженог у умну молитву, или како немо чита Јеванђеље и Псалтир. Нико од њих није могао да добије одговор на своје питање. Једном је Саровску пустињу посетио епископ Јона који је пожелео да види о. Серафима, али преподобни ни због њега није нарушио своје затворништво и молитвено тиховање.
Само је Богу познат унутарњи живот преподобног Серафима у затворништву, јер он се брижљиво скривао од људи. Свакако, никада се није од молитве Исусове. Она је била сједињена са његовим срцем. Али истинску насладу у то време је проналазио у читању св. Јеванђеља. У понедељак би прочитао читаво Јеванђеље по Матеју, у уторак по Марку, у среду по Луки, у четвртак по Јовану, а на остале дане у седмици разделио би Дела и посланице Апостолске.
После 10 година безмолвног затворништва, умудрен опитом пустиножитељства, осењен даровима благодати, подвижник је, просвећеног разума, поново отворио своја уста. Преподобни о. Серафим је почео да служи спасењу многих душа које су тражиле живу благодатну реч. Али овај нови подвиг старац није на себе узео самовољно.
Њему се јавила Царица Небеска у пратњи преподобних пустиножитеља Онуфрија Великог и Петра Атонског, заповедивши му да прима посетиоце и да их поучава својим саветима. Од тада старац је у свом белом сељачком капуту, са епитрахиљем око врата, свакодневно примао посетиоце, и то од јутарње Литургије па све до 8 часова увече. Њихов број је ускоро тако порастао, да он више није имао мира, нарочито на дванаест празника, када је у манастир долазило по 5.000 посетилаца, понекад и више. Но старац би сваког од њих благословио, и свакоме би, по благодати Божијој, дао спасоносни савет и поуку. Беседа светог старца, испуњена кротошћу и љубављу, свакоме је пријала и истовремено одговарала је свачијем унутарњем расположењу. Преподобни о. Серафим је према свима био предусретљив, осим према онима који су, кријући се под маском побожности, били испуњени свакојаким лукавствима. Такве је сурово терао од себе.
Али када би код било кога од оних који су му долазили видео истинско хришћанско расположење и ватрену веру у Бога, примао би га са радошћу и савршавао над њим Св. Тајну покајања по свештеничком правилу, тј. стављао би на његову главу крај епитрахиља и своју десну руку, па би га позивао да понавља за њим следеће речи: “сагреших, Господе, сагреших” и остало. После исповести осењивао би покајника крсним знамењем и давао му или нафору или благословени хлеб са Богојављенском водом, док би на његовом челу нацртао крст уљем из кандила; затим би покајника целивао и поздравио речима: “Христос Воскресе!”, и дао му да се поклони пред иконом Царице небеске или пред крстом који који је носио на грудима. Потом би му говорио све оно што је његовој души било потребно.
Нарочито је саветовао и инсистирао на томе да људи у срцу стално треба да имају Молитву Исусову (“Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног”). “Томе нека буде посвећена сва твоја пажња; то треба стално да учиш”. Овој молитви старац је придавао велик значај и сматрао ју је неизоставном обавезом сваког хришћанина.
Преподобни Серафим је волео често да препричава житија светих. Догађаје из њиховог живота он је описивао тако живо и дирљиво, а њихово блаженство на небу тако лепо и величанствено, да је у срцима својих слушалаца будио устрептали занос и дубоку радост.
Убеђивао их је да тврдо стоје за истину догмата Православне цркве, наводећи им примере блаженог Марка Ефеског који је на сабору у Фиренци показао непоколебиву ревност у заштити Источно-католичанске вере. И сам је давао разне поуке о православљу, подробно објашњавајући у чему се оно састоји, и да једино оно у себи садржи истину вере Христове у целости и чистоти; поучавао је и о томе како православље треба чувати. Волео је да говори о светитељима Руске Цркве, а нарочито о преподобном Сергију Радоњешком, постављајући њихов живот као узор на путу спасења. Своју љубав према православљу преподобни је често исказивао кроз слатке и поучне беседе.
У то време о. Серафима је већ поштовала читава Русија, побожан глас о њему ширио се на далеко, а савремени подвижници на њега су гледали као на град који стоји на врх горе.
Преподобни Серафим је у најсилнијој мери имао дар прозорљивости. У овом кратком опису његовог живота потпуно ћемо изоставити мноштво случајева који су изнесени у опширном житију о. Серафима; али морамо да укажемо на мишљење преподобног о сопственој прозорљивости.
Када је један монах упитао старца Серафима: “зашто учиш људе?”, старац је одговорио: “ја следим учењу Цркве која пева: не скривај речи Божије, него објављуј Његова чудеса”.
После једне пројаве прозорљивости, старац је своме задивљеном духовном чеду објаснио: “он је долазио к мени као и други, као и ти; долазио је као слуги Божијем; ја, грешни Серафим, тако сам и мислио – да сам грешни слуга Божији и да ономе коме је потребно дајем то што ми је Господ као слуги Своме заповедио. Прву мисао која се јави у мојој души сматрам за Божије указање и говорим не знајући шта је у души мога сабеседника, него само верујући да ми се на тај начин указује воља Божија за његову корист. Као што се жељезо предаје ковачу, тако сам ја предао себе и своју вољу Господу Богу: поступам онако како је Њему угодно; немам сопствену вољу, него преносим оно што је Богу угодно”.
Преподобни о. Серафим је имао дивна откривења и сазерцања небеских обитељи.
“Ја сам се насладио – говорио је једном саровском монаху – речју Господа мога Исуса Христа Који каже: много је места у дому Оца Мога. На тим речима сам се ја убоги зауставио; пожелео да видим те небеске обитељи и молио сам Господа да ми их покаже. Господ мене убогог није лишио Своје милости, него је испунио моју жељу и тражење. Био сам узнесен у те обитељи, само не знам да ли у телу или без тела – Бог зна, за нас је то недокучиво. А радост и сладост небеску коју сам тамо окусио не могу ти ни описати”.
Старац је заћутао, нагнуо се мало напред, погнуо главу са затвореним очима, па је раширени длан десне руке смирено положио на срце. Његово се лице изменило, из њега је зрачила чудесна светлост, да би на крају постало толико светло, да га је било немогуће гледати; на његовим уснама и у целом изразу лица била је таква радост и такав небески занос, да је деловао заиста као небески човек и земаљски анђео. Изгледао је као да у умиљењу нешто сазерцава и задивљено слуша. Прошло је читавих пола сата пре но што је проговорио: “Ах, љубљени, када би ти знао каква радост и каква сладост очекује душу праведника не небу, одлучио би да све невоље у свакодневном животу подносиш са захвалношћу. Када би ова келија била пуна црва, и када би ти црви читав живот јели наше тело, чак и на то би требало радо пристати, само да се не лишимо ове небеске радости”.
Преподобни о. Серафим је за живота по благодати Божијој савршио многа чудеса: исцељивао је болесне, спасавао од смрти, најављивао људима будуће догађаје како би се сачували од опасности. Болеснике је обично помазивао уљем из кандила које је горело у његовој келији пред иконом Богомајке – Умиљење, коју је називао Радост свих радости. Када су га питали зашто то чини, он је одговорио: “Ми читамо у Светом Писму да су апостоли помазивали уљем и да су се многи болесници од тога исцељивали. На кога ћемо да се угледамо, ако не на свете апостоле!” – и они које би помазао, добили би исцељење.
Помажући поукама, саветима, исцељењима и молитвама свима који су тражили његову помоћ, преподобни Серафим ни сам није престао да добија велике милости од Господа и Царице Небеске, Која је старца поново посетила у пратњи светитеља Климента Римског и Петра Александријског.
На крају, број оних који су долазили да посете о. Серафима повећао до те мере, да је преподобни опет осетио потребу да се удаљи у пустињу и склони од вреве. Зато је од настојатеља измолио благослов и поново се настанио у својој драгој пустињи. Ова друга или ближа пустиња о. Серафима налазила се на око два километра од манастира, такође у саровској шуми, на обали реке Саровке.
Преподобни Серафим је свакодневно од 4 сата ујутро до 8 увече био тамо. Ноћ је проводио у манастиру, а храну узимао само увече. Необично су деловали изглед и одећа кротког и смиреног, седокосог погрбљеног старца. У ходу он се ослањао на штап; понекад су га затицали и са нарамком дрва. Био је одевен у бели сељачки капут, преко кога би зими пребацио уштављену кожу. На глави је носио скромну камилавку, а на леђима торбу у којој је увек носио метални алат за рад, као и свог нераздвојног сапутника - свето Јеванђеље.
Иако је тело преподобног било потпуно исцрпљено, а његове ноге као дрвене и загнојене од рана, оживотвораван силом Духа он је увек изгледао чио и весео.
Дирљиво је било видети га како после причешћивања Светим Тајнама одлази из цркве у своју келију. Умом потпуно погружен у себе, он је ишао ни на шта не обраћајући пажњу, само је свима делио благослове. А хиљаде људи из најудаљенијих крајева тискале су се од цркве до његове келије, једва пропуштајући корак по корак смиреног и старог монаха, јер свако од њих је желео да макар пољуби крај његове одеће, да га дотакне и узме благослов, или чак само да га види.
Тако преподобни Серафим готово да уопште није имао мира - ни у пустињи, ни на путу до манастира, ни у самом манастиру.
Последњих година свога живота преподобни Серафим се много трудио око женског Дивјејевског манастира који је сам основао. Новац који је добијао од богољубивих добротвора давао је Дивјејевским сестрама за подизање манастира, као што им је слао и поврће из своје баште. У заједницу су ступале дјеве које су желеле да се посвете непорочном животу, као и сироте девојке без заштитника и крова над главом. Преподобни Серафим је због свог очинског и светог старања о дивјејевским сиротицама, што је чинио у славу Бога и Његове Пречисте Мајке, морао да поднесе много злобних клевета и увреда.
“Нека нас грде и вређају због дивјејевских сиротица – говорио је свом послушнику Јовану – а ми ћемо да слушамо апостола Јакова који каже: Онај, дакле, који зна добро чинити а не чини, грех му је (4,17). Нека нас вређају; ми ћемо све то да подносимо са благодарношћу, по речима Апостола: Кад нас грде, благосиљамо; кад нас гоне, трпимо; кад хуле на нас, молимо (1. Кор. 4,12-13). Немамо због чега да се узнемиравамо”.
У време његовог живота у пустињи преподобном Серафиму се у сну јавила Мајка Божија са дванаест апостола, обасјана неизрецивом светлошћу и славом. Ради подизања и руковођења поверила му је три обитељи: дивјејевску, ардатовску и зеленгорску. Мајка Божија му је дала многе заповести у вези са животом сестара и молитвеним правилима за њих.
Преподобни Серафим је дивјејевске сиротице избављао од сваке опасности, облачећи их у брачну одежду чистоте и целомудрености и тако их заручујући Небеском Женику, Најслађем Исусу Христу. Носећи крст по његовој заповести, оне су ишле спасоносним путем ка вечности. Чувајући девствену чистоту, бориле су се са страстима, палећи у својим срцима светиљке божанске љубави према Христу.
Он је за њих говорио да ће, и ако не буду дале монашки завет, у будућем веку добити двоструку награду ако уз помоћ Царице Небеске у манастиру сачувају своју девственост. Дјеви без уточишта је тешко да се спасе у свету, јер свет у злу лежи.
Годину и десет месеци уочи свог блаженог упокојења преподобни Серафим се 25. марта 1831. удостојио да на јави дочека дванаесту посету Богомајке у своме животу, посету која као да је представљала најаву његове блажене кончине и непропадљиве славе која га очекује. Сведок те посете била је једна од сестара дивјејевске заједнице.
Наједном је настао шум налик ветру, појавила се бљештава светлост, чуло се појање. Старчева келија као да се проширила, светост је била јача од сунчане. Старац је пао на колена, испружио руке и у умиљењу рекао: “О, Преблагословена Пречиста Дјево, Владичице Богородице!” Напред су ишла два анђела. Они су у рукама држали гранчице са тек процветалим цветовима. За њима – пресвета Владичица. Иза Богомајке ишло је 12 дјева и још св. Јован Претеча и св. Јован Богослов. Њихова одећа била је бела и блистава. Царица Небеска је имала необично лепу мантију, сличну оној која се слика на икони Тугујуће Мајке Божије. Мантија је имала велику округлу копчу украшену крстовима. Пеко мантије био је епитрахиљ. И мантија и епитрахиљ били су украшени крстовима. Владичица је изгледала виша од свих дјева. На глави је имала круну украшену различитим крстовима, која је сијала таквим сјајем, да га очи нису могле поднети. Дјеве су ишле за Богомајком по две, са венцима на глави и у хаљинама разних боја, са пуштеним косама… Када је монахиња дошла к себи, преподобни Серафим већ више није био на коленима, него је стајао пред Владичицом, а она је са својим изабраником разговарала као са најрођенијим. Монахиња је чула Богородичине речи: “не остављај Моје дивјејевске дјеве”. Старац је одговорио: “О, Владичице, ја их сабирам, али не могу сам њима да управљам!” “Љубимче мој – одговорила је Владичица – Ја ћу ти у свему помоћи… Ко их увреди, поразићу га, ко им помогне ради Господа, тај ће бити помилован од Њега”. Владичица је тада монахињи заповедила да пита дјеве из Њене пратње за њихова имена и страдања за Христа. То су биле великомученице Варвара и Екатарина, првомученица Текла, великомученице Марина и Ирина, преподобна Евпраксија, св. великомученице Пелагија и Доротеја, преподобна Макрина, мученица Јустина, св. великомученица Јулијана и мученица Анисија. “Види ове дјеве – рекла је Владичица – неке од њих су оставиле земаљско царство и богатство, зажелевши царство вечно и небеско; заволеле су добровољно сиромаштво, заволеле су јединог Господа, и ево какве су се славе због тога удостојиле. Како је било пре, тако је и сада. Само, раније су мученице страдале јавно, а данас страдају тајно, патњама срца, али плата ће им бити иста”…
Виђење се завршило тиме што је Пресвета Богородица рекла преподобном Серафиму: “брзо ћеш, љубимче Мој, бити са нама” и благословила га је. Са њим су се опростили сви свети: св. Јован Претеча и Јован Богослов су га благословили, а св. дјеве су га целивале у руку као и он њих.
Годину дана пре смрти, преп. Серафим је осетио крајњу изнемоглост. Говорио је: “ускоро нећу живети овде; мој крај је близу!”
Мало пре упокојења преп. Серафима, један брат је ради своје духовне користи поставио питање старцу: “Зашто баћушка ми немамо онако строг живот, какав су водили древни подвижници?”
“Зато – одговорио је преподобни – што немамо одлучности за тако нешто. Када бисмо имали одлучност, онда бисмо и живели као оци који су у старини засијали подвизима и побожношћу: јер благодат и помоћ Божија вернима и онима који свим срцем траже Господа иста је данас као и раније; по речи Божијој Исус Христос је исти јуче и данас и у векове (Јевр. 13,8).
У недељу првог јануара 1833. отац Серафим је последњи пут дошао у болничку цркву. Пред свим иконама сам је упалио свеће и поклонио им се, а потом се по обичају причестио светим Христовим Тајнама. По завршетку Литургије опростио се са свом браћом у цркви, све их је благословио, целивао и утешио речима: “Спасавајте се, не посустајте, држите се; данас нам се спремају венци”. Сви су приметили његову крајњу телесну изнемоглост, али духом је старац био ведар, спокојан и радостан.
Увече истога дана монах Павле, који је живео близу келије о. Серафима, чуо је како старац у својој келији пева васкршње песме: “Воскресеније Христово видјевше”… “Свјетисја, свјетисја, нови Јерусалиме”… “Пасха велија и свјашчењејшаја Христе”…
Другога јануара у шест часова ујутро браћа која су ушла у келију преподобног, затекли су га како на коленима клечи на уобичајеном месту за молитву, пред малим налоњем. Његове руке су у знаку крста биле положене на књизи која је стајала на налоњу, књизи према којој је старац савршавао своје молитвено правило пред иконом Мајке Божије “Умиљење”, а на руке је положио главу. Претпостављајући да је старац заспао, почели су опрезно да га буде, али одговора није било: преподобни Серафим је окончао своје земаљско лутање и и упокојио се у Богу.
Тело преподобног било је положено храстов сандук који је он сам направио и сахрањено са десне стране црквеног олтара.
Током седамдесет година од упокојења старца Серафима, православни Руси су у великом броју са вером долазили на његов гроб да траже заступништво преподобног пред Господом, и по његовим молитвама добијали су чудесна исцељења од разних телесних и душевних болести. Године 1902. Комисија формирана одлуком Најсветијег Синода испитала је више од стотину случајева чудесних исцељења која су протеклих година добили људи из разних слојева православног руског народа. Одлуку Св. Синода (од 26. јануара 1903.) о прослављању свог новог молитвеника пред Господом, преподобног Серафима Саровског чудотворца, верни су дочекали са великом духовном радошћу. Откривање његових светих и многоцелебних моштију свечано је обављено 19. јула 1903. у присуству многобројног народа, када је кивот са моштима преподобног носио је и цар Николај.
превод: М. С.

субота, 08. јануар 2011.

РЕВНИТЕЉИ ПРАВОСЛАВНОГ БЛАГОЧЕШЋА

Схиархимандрит Амвросије(Курганов)


''Љубав је глава, корен, извор и мајка свега доброг и без ње ништа не доноси било шта добро. Она је печат Господњих ученика, оно по чему се препознају Божије слуге, печат апостола.''


Међу Русима избеглицама широм света, манастир Миљково и његов духовник схиархимандрит Амвросије(Курганов) познати су, пре свега, по томе, што је ту примио монашки постриг Свети Владика Јован Шангајски.





''Руско Миљково'' опстало је десатак година, а свега седам година на челу му је био Архимандрит Амвросије: од првих дана фебруара 1926.године, до своје смрти 17-30 јуна 1933.године. Али, ипак, десетине и десетине епископа, свештеномонаха, побожних мирјана, са поносом су истицали да су ''Миљковци'' и ''Амвросијевци'', међу њима чак и они који су дошли из чувеног руског манастира Валаам и чинили основно језгро миљковског братства.

Па, ко је тај схиархимандрит Амвросије(Курганов) који је стари, али опустели манастир Миљково на Морави, за тако кратко време претворио у чврсту, високодуховну монашку заједницу, способну да изнедри чак и светитеље?

Владимир Курганов рођен је на дан Светог Василија Великог 1/14. јануара 1894.године у селу Говорово (Саранске области), где му је отац Зиновије био парох. И деда Симеон му је био свештеник. Мајка Љубов преминула је још у његовом детињству. Баћушка Амвросије је до краја живота са љубављу помињао једну жену која га је одгајала. Прво је завршио основну т.з. ''приходску'' школу - опште образовну установу првенствено за децу свештених лица, затим је две године провео у граду Пенза у богословији, да би 1912.године прешао на историјско-филозовски факултет Императорског Варшавског универзитета (Пољска је тада била у саставу Руске империје). Ту, у потпуно туђој и сасвим логично - антируској антиправославној средини, млади Владимир се духовно везао за истакнутог борца за православље протојереја Константина Коронина, који је водио неку врсту верског кружока. Строги аскета,прави монах у мирској средини, о. Константин је осетио колико душа младог студента Владимира иште духовно усавршавање. Сматрајући да му то не може пружити, он Курганова одводи у Твер, код ректора тамошње богословије архимандрита Венијамина(Федченкова). Тај сусрет био је веома значајан за младог Владимира и та духовна веза трајаће до краја живота Владимировог,т.ј. оца Амвросија.

Кад је 1914.године избио Први светски рат Варшавски универзитет је био измештен у Ростов на Дону, међутим, Владимир напушта студије и одлази као добровољац у санитетски одред. Царским указом студенти су морали напустити фронт, па се и Курганов враћа студијама, али сада као питомац Александровског вишег војног училишта у Москви. Тај период у животу Владимира је веома значајан: ту доживљава као трагедију одлазак са престола вољеног цара Николаја, мизерију фебруарског и крваву суровост октобарског преврата (чак као кадет брани од бољшевика Кремљ). Али је много значајније, што захваљујући архимандриту Венијамину он присуствује Првом Сверуском црквеном сабору(који је почео на Велику Госпојину 1917.године). Ту има прилику да слуша истакнуте руске јерархе, пре свега Архиепископа Волинског Антонија (Храповицког), који доминира Сабором, упознаје епископа Полтавског Теофана (Бистрова). Обе те личности одиграће велику улогу у даљем животу младог Владимира. И није случајно да је баш тада он одлучио да оде у Оптину пустињу. О тој чувеној монашкој обитељи код нас се доста зна.



Боравак Владимира у Оптиној показао је да за укључивање у монашки живот ''треба сазрети'' да многе преурањене пресудне одлуке одрицања од овоземаљског живота могу бити неуспешне. И... новопечени искушеник Владимир није остао у Оптиној пустињи! Према Казивању ''миљковца'' архиепископа Антонија (Медведева) у књизи ''Млади старац'', Владимир се није могао помирити са одлуком свога стареца Теодосија који му није дао благослов да учи енглески и да се дописује са својим старим другом. И Владимир напушта Оптину и одлази у своје село код оца, који га покушава убедити да се ожени и наследи га на парохији. Пламти грађански рат, Владимир се некако пробија до Оптине; усрдним молитвама свог старца Теодосија избегава регрутацију у црвену армију (неочекивано је хвала Богу, проглашен за неспособног), крије се јер је јавно испољавао свој негативни став према црвеном безбожном терору, и са благословом свог стареца одлази у град Полтаву, код тамошњег епископа Теофана (Бистрова) и са његовим благословом ступа у редове Беле, добровољачке армије. Пролази кроз све муке и опасности грађанског рата, са својом јединицом, следећи развој ратних догађаја, доспева чак до Кијева, где бива рањен у груди (прострелна рана). Незалечен, повлачи се са пораженом Белом армијом ка југу, оболи од тифуса, и нађе се најзад на Криму,одакле се евакуише са остацима Врангелове армије у Цариград 1920.године.

Од свих сусрета тог периода његовог живота (а било их је много, јер су хиљаде Руса нашли уточиште у том правом ''Вавилону''), свакако је најпресудније било поновно виђење са Митрополитом Галицким и Кијевским Антонијем (Храповицким), тада већ поглаварем Више Црквене управе, која је убрзо прерасла у Синод Руске Заграничне Цркве. Владика Антоније је имао непогрешив осећај за побожне младе људе и пригрлио је Владимира, оценивши одмах какав се духовни потенцијал крије у том бившем искушенику Оптине Пустиње. И везао за себе нераскидивим везама духовног учитеља и ученика, које ће потрајати све до смрти Амвросијеве у Миљкову 1933.године.

Још од своје младости, митрополит Антоније, као ректор и инспектор руских духовних школа, прославио се као духовник који одушевљава религиозну омладину и упућује најбоље међу њима на подвиг монашког живота (чак је имао и надимак ''ловац на младе монахе''). Упознавши добро Владимира, који је поред свога рада у војној болници неуморно посећивао сва богослужења у руској цркви при амбасади, Владика Антоније га посвети за ипођакона и благослови да са осталим свештеним лицима (међу њима су била и петорица архијереја) отпутује у Србију на позив Патријарха Димитрија. Познато је да су Руси - избеглице примани у Србију као нигде у свету! Регент Александар Карађорђевић, Патријарх Димитрије, Митрополит Скопски Варнава (Росић), епископ Нишки Доситеј (потоњи свештено - мученик Митрополит Загребачки), академик Александар Белић, генерали Хаџић и Бошковић, и многи, многи други, чинили су све да олакшају судбину несрећних прогнаника. Владике су смештане по манастирима (углавном Фрушкогорским), свештеницима су даване парохије, теолози - професори ангажовани су у разним духовним школама, монаси укључивани у српска братства. Млади Владимир је, не својом вољом, променио неколико манастира (Раваница, Вратна, Богородичан манастир код Призрена). Страшно је патио без Русије, па није онда ни чудо да је потражио онај манастир где је већ било доста монаха из разних руских обитељи. А то је била Петковица, где је његов стари духовник, тада већ епископ, Венијамин (Федченков), основао руско братство са руским типиком, појањем и посебним богослужењима. После дужег искушеничког стажа, млади Владимир прима монашки постриг, са именом Амвросије (у част светог Амвросија Медиоланског). Једино је био тужан, што га није замонашио духовник Венијамин, већ архимандрит Теодосије (Самојлович, потоњи архиепископ Руске Заграничне Цркве у Бразилу). Било је то на дан Светог Василија мученика Анкирског, 22. марта - 4. априла 1923.године. После одласка из Цариграда, Владимир се стално дописивао са Владиком Антонијем, па му је одмах јавио и ту радосну вест (који је тада већ био у Србији, у Београду) и убрзо добио одговор: ''Ваистину васкрсе Христос, драги мој оче Амвросије! С радошћу поздрављам твоје примање анђеоског лика. Сада имаш предност над мирским људима, јер ћеш одсад са јачом савешћу моћи да говориш: Твој сам - спаси ме!''

Владика Антоније је већ у јулу исте године похитао у Петковицу, да на празник Полагања ризе Богородице (2 - 15.јула) рукоположи Амвросија у чин јерођакона. Братство се повећавало, на све стране се градило, обнављало, живописало. Али, Владика Венијамин је био човек немирна духа. Он неочекивано одлучи да оде у Прикарпатску Русију да мисионари међу унијатима. Заменио га је архиепископ Теофан Полтавски (Бистров), монах - аскета, духовник сасвим другог кова. Он је највећи део времена проводио у молитви, осамљен у својој келији, није делио трпезу са братијом, па није био погодна личност за игумана, који мора бити спреман да у сваки час прискочи сабрату у духовној кризи. Био је и сам тога свестан, па је донео одлуку да напусти манастир (он је 1925.године отишао из Србије, био једно време у Бугарској, затим је 1931.године прешао у Француску, где се подвизавао као пустињак у некој пећини крај града Тур до смрти 1940.године). Пред одлазак, он је на дан манастирске славе Свете Петке (14. - 27.октобра 1923.године), рукоположио Амвросија за јеромонаха. Тако је 1923.година постала најзначајнија година у животу потоњег великог Авве Амвросија, мада нико није ни помишљао да ће његов рад на ''њиви Господњој'' трајати свега непуних десет година. А можда би се могло наслутити да он није крио своје бољке. Ревностан до крајности у свим послушањима, он је као изврсни зналац типика и појања, служио свакодневно, често у веома хладној цркви, па је тада поново почео да ''баца крв''.

Авва Амвросије је у Миљкову провео свега 7 година: од фебруара 1926. па до своје смрти 17. - 30. маја 1933.године, значи свега 89 месеци. Али, кад се упореде записи манастирског летописа из двадесет шесте - како се почело, и тридесет треће, колико се постигло, свако ће се сложити и рећи - десило се право чудо!

И то чудо је направио један необичан, од Бога благословени духовник, Авва Амвросије.

За то, веома кратко време, Баћушка Амвросије је стекао велики углед и код епископа Српске Православне Цркве, па није чудо, да је већ 1927.године, на Лазареву суботу (3. - 16.04.) произведен у чин игумана, 1931.године, на дан 40 мученика (9. - 22. 03.), у Саборној Цркви у Пожаревцу и у највиши чин - архимандрита.

Зима 1933.године је била критична. Баћушка је толико онемоћао, да га је Владика Антоније убедио да оде у Београд у чувену клинику доктора Игнатовског. Али, јасно је било, да се ближи крај. Тога је био свестан и сам отац Амвросије, па је инсистирао да га врате у манастир. Први пут да није могао да служи у дане Чисте недеље Великог поста и да чита Велики канон Светог Андреја Критског. Последњу Божанску литургију одслужио је на Недељу Православља и више се није могао дизати из постеље. Обилазили су га многи поштоваоци из Београда и других места, посебно често келејник Владике Антонија архимандрит Теодосије, који га је и посветио у велику схиму... У својој скромности Авва није сматрао себе достојним да помиње неког наследника, али је некако издвајао старог свог сабрата још из Оптине о. Исаакија...Дана 17. 30. маја, те, 1933.године,примио је последњи пут Свете Тајне, опростио се појединачно са сваким од братије и предвече, замоливши да га оставе у седећи положај, тако издахнуо и отишао у Рајска насеља...

Опело у манастирској порти је служио лично Митрополит Антоније, са мноштвом свештеника, свештеномонаха, ђакона, уз многобројне поштоваоце Авве Амвросија. Сахрањен је у порти, нешто удесно од олтарске апсиде, а доцније је на гробу постављен и споменик.

Али још значајнији и трајнији споменик он подиже себи у срцима свих оних који са поносом себе називаху ''Миљковци'' и ''Амвросијевци''!





среда, 05. јануар 2011.




СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ
ОСНОВЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ (КАТИХИЗИС)

О ТРЕЋЕМ ЧЛАНУ СИМВОЛУ ВЕРЕ

"Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;"

148. " Који је сишао са небеса" - тако Символ вере говори о Сину Божијем.

149. Речено је: "Бог је сишао са небеса" - иако је Он као Бог присутан свуда. Заправо, пошто је Свудаприсутан Он је увек на небу и увек на земљи; али на земљи Он је пре био невидљив, да би се потом јавио у телу; и, у том смислу речено је да је Он сишао са небеса.

150. О овоме у Светом Писму говори Сам Господ Исус Христос: Нико се није попео на небо осим Онај Који сиђе са неба, Син Човечији Који је на небу (Јн. 3,13).

151. Син Божији је сишао са небеса "ради нас људи и ради нашега спасења", како каже Символ вере.

152. Да је Син Божији сишао са Неба "ради нас људи", речено је у том смислу, да је Он дошао на земљу не због било ког одређеног народа, нити ради неких људи, него да би спасао све нас - људе уопште.

153. Син Божији је дошао на земљу да људе спасе од греха, проклетства и смрти.

154. Грех, то је - преступ Закона Божијег. А грех јесте безакоње (1. Јн. 3,4).

155. Грех је у људе ушао (мада су они створени по образу Божијем, а Бог не може да греши) - од ђавола.

156. Грех је са ђавола прешао на људе онда када је ђаво обмануо Еву и Адама и наговорио их да преступе заповест Божију.

157. Бог је Адаму у Рају заповедио да не сме да окуси плодове са дрвета познања добра и зла, и при томе му је рекао да ће, ако их само окуси, умрети.

158. За човека је кушање плода са Дрвета познања добра и зла постало смртоносно, јер је било повезано са непослушношћу вољи Божијој. На тај начин, непослушност је одвојила човека од Бога и благодати Његове и отуђила га је од живота у Богу.

159. Назив "Дрво познања" добра и зла сугерише да је човек преко тог дрвета опитно сазнао какво добро представља послушност вољи Божијој и какво је зло противити јој се.

160. Адам и Ева су упркос вољи Божијој послушали ђавола. По доброти Својој Бог је човеку, када га је стварао, дао вољу природно склону да љуби Бога, но при томе слободну, а човек је ту слободу употребио на зло.

161. Ђаво је обмануо (прелестио) Адама и Еву на следећи начин. Ева је у Рају угледала змију која ју је уверавала да ће људи ако окусе плодове са дрвета познања добра и зла бити "као богови". Ева је насела на то обећање и на лепоту плодова и окусила их је; Адам је окусио угледајући се на њу.

162. Од Адамовог греха произашли су проклетство и смрт.

163. Проклетство - то је осуда греха и зла које је на земљи од њега произашло као казна људима од стране праведног Суда Божијег. Земља да је проклета због тебе - рекао је Бог Адаму (1, Мојс. 3, 17).

164. Од Адамовог греха проистекла је двојака смрт: телесна, када се тело лишава душе која га је оживљавала, и духовна, када се душа лишава благодати Божије која ју је оживљавала узвишенијим, духовним животом.

165. Душа може да умре, али не као тело. Тело, када умире, губи чула и распада се, док душа, када умире кроз грех, бива лишена духовне светлости, радости и блаженства, али се не распада нити бива уништена, него остаје у стању мрака, патње и страдања.

166. Нису само први људи умрли, него умиру сви, јер сви потичу од Адама који је био заражен грехом, те греше и сами. Као што од загађеног извора тече загађен поток, тако од родоначелника зараженог грехом, и стога смртног, происходи грехом заражено и стога смртно потомство.

167. Свето Писмо о томе говори овако: Зато као што кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише (Римљ. 5,12).

168. После греха плодови дрвета живота нису били од користи човеку: он није могао да окуси од њих, јер је био изагнан из Раја.

169. Када су први људи исповедили пред Богом свој грех, Бог им је, по милосрђу Своме, дао наду на спасење.

170. Ова нада се састојала у томе што је Бог обећао да ће семе жене газити главу змије (тј. да ће је поразити, уништити) (1. Мојс. 3, 15).

171. Ово значи да ће Господ Исус Христос победити ђавола који је обмануо људе, те да ће их избавити од греха, проклетства и смрти.

172. Господ Исус Христос је назван "Семеном Жене", јер се на земљи родио од Пресвете Дјеве Марије, без учешћа мужа.

173. Корист од овог обећања била је та, што су људи могли спасоносно да верују у Спаситеља Који ће доћи, као што ми верујемо у Онога Који је дошао.

174. У стара времена мало је људи веровало у Спаситеља Који долази; већина их је заборавила обећање Божије о Спаситељу.

175. Бог је то обећање поновио не једном. Аврааму је, на пример, обећање о Спаситељу дао следећим речима: И благословиће се у семену твоме сви народи на земљи (1. Мојс. 22, 18). Исто обећање Он је после поновио пророку Давиду следећим речима: Подигнућу семе твоје након тебе... и утврдићу престо царства Његовог довека (2. Сам. 7,12-13).

176. Под речју "оваплоћење" подразумева се то да је Син Божији узео на Себе људско тело, осим греха, и да је постао човек, не престајући да буде Бог.

177. Реч "оваплоћење" позајмљена је из речи јеванђелисте Јована: И Логос (Реч) постаде тело(Јн. 1,14).

178. Након што је за Сина Божијег речено да се оваплотио, Символ вере додаје да је "постао човек". Ово је учињено зато да неко не би помислио како је Син Божији примио само плот, тј. тело, него да би прихватили да је у Њему Савршени Човек, који се састоји из душе и тела.

179. О овоме постоји сведочанство Светог Писма. Апостол Павле пише: Један је посредник између Бога и људи, Човек Исус Христос (1. Тим. 2,5).

180. Господ Исус Христос нема само једну природу. У Њему се нераздељиво и несливено налазе две природе, Божанска и човечанска, и саобразно тим природама - две воље.

181. И не постоје два лица, него Једно Лице, Бог и Човек уједно, једном речју - Богочовек.

182. О Оваплоћењу Сина Божијег од Духа Светога и Марије Дјеве говори у Светом Писму јеванђелист Лука. Када је Дјева Марија упитала Анђела који јој је објавио Исусово зачеће: Како ће то бити кад ја не знам за мужа! - Анђео јој је одговорио: Дух Свети ће доћи на тебе, и сила Вишњега осениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији (Лк. 1, 3435).

183. Света Дјева Марија потицала је од рода Авраамовог и Давидовог, од којих је, према обећању Божијем, требало да дође Спаситељ. Она је била заручена за Јосифа, који је био од истога рода, како би је он чувао, будући да је била посвећена Богу са заветом да свагда остане Дјева.

184. Пресвета Марија је заиста стално пребивала и остала у девствености - пре но што је родила, у време док је рађала и након што је родила Спаситеља, те се стога и назива Приснодјевом (тј. Свагдадјевом).

185. Православна Црква је Пресветој Дјеви Марији указала част још једним великим именом - Богородица.

186. Ова имена узета су из Светог Писма, из следећих речи пророка Исаије (7, 14) које понавља јеванђелист Матеј: Ето, девојка ће зачети и родиће сина, и наденуће му име Емануил, што ће рећи: с нама је Бог (Мт. 1, 23). Праведна Јелисавета такође назива Пресвету Дјеву Мајком Господа: И откуд мени ово да к мени дође мати Господа мојега?(Лк. 1, 43). Овај назив је заправо исто што и назив Богородица.

187. Пресвета Дјева је Богородицом названа у следећем смислу. Иако се Господ Исус Христос није родио од ње по Божанству Своме, које је вечно, него по човечанској природи, она је достојно названа Богородицом, пошто је Онај Који се од ње родио и у самом зачећу и у рођењу био оно што је увек - истински Бог.

188. О високом достојанству Пресвете Дјеве Марије треба расуђивати овако. Будући да је Мајка Господа, Она благодаћу и приближавањем Богу, а самим тим и достојанством, превазилази свако створено биће, те је стога Православна Црква поштује више од Херувима и Серафима.

189. У вези са рођењем Господа Исуса Христа од Пресвете Богородице треба приметити и то, да пошто је ово рођење било свето и без греха, оно је било и без бола, јер Бог је Еви као казну за грех одредио да ће рађати у мукама (Преп. Јован Дамаскин, Тачно изложење вере православне. Књ. 4. гл. 14.).

190. Провиђење Божије дало је обележја по којима су људи могли да препознају Спаситеља који се за њих родио - то су многа тачна предсказања о различитим околностима Његовог рођења и земаљског живота. На пример, пророк Исаија је предсказао да ће се Спаситељ родити од Дјеве (Иса. 7,14). Пророк Михеј је предсказао да ће се Спаситељ родити у Витлејему, а Јудејци су то предсказање схватали управо тако, још и пре но што су сазнали за догађај (Мт. 2, 46).

После подизања другог храма у Јерусалиму пророк Малахија је предсказао да се Долазак Спаситеља приближава, да ће Он доћи у тај храм и да ће испред Њега бити послан Претеча, налик на пророка Илију, чиме се јасно указује наСсветог Јована Крститеља (Мал. 3, 45). Пророк Захарија је предсказао свечани улазак Христов у Јерусалим (Зах. 9, 9). Пророк Исаија је са изненађујућом јасношћу предсказао Спаситељева страдања (Иса. 53). Пророк Давид је у 22. псалму представио крсна Страдања Спаситељева са таквом тачношћу, као да их је описивао стојећи под самим Крстом. Пророк Данило је 490 година унапред предсказао долазак Спаситеља, Његову смрт на Крсту и разрушење храма и Јерусалима које је након тога уследило, као и престанак приношења старозаветних жртава (Дан. 9).

191. Господа Исуса Христа су у време Његовог рођења и живота на земљи заиста многи и на различите начине препознали као Спаситеља. Мудраци са Истока препознали су Га преко звезде, која се уочи Његовог рођења јавила на Истоку. Витлејемски пастири сазнали су за Њега од Анђела, који су им саопштили да се у граду Давидовом родио Спаситељ. Свети праведни Симеон и Ана познали су Га по посебном откривењу од Духа Светога када је, након што су се навршили одређени дани после рођења, био доведен у храм. Јован Крститељ га је на реци Јордан у време крштења препознао по откривењу, по силаску Духа Светога на Њега у виду голуба и по гласу Бога Оца са Небеса: Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи (Мт. 3,17). Сличан глас чули су Апостоли Петар, Јаков и Јован у време преображења Његовог на гори Тавор: Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи; Њега слушајте (Мт. 17, 5). Осим тога, многи су Спаситеља препознали по узвишености Његовог учења и нарочито по чудесима која је чинио.

192. Господ Исус Христос је учинио многа чудеса. Људе који су патили од неизлечивих болести или су били поседнути демонима Он је исцељивао у трен ока - једном речју или додиром руке, чак и тако што би само дотакли Његову одећу. Једном са пет а други пут са седам хлебова, Он је у пустињи одједном нахранио неколико хиљада људи. Ишао је по води и речју кротио буру. Васкрсавао је мртве: васкрсао је сина наинске удовице, Јаирову кћер и праведног Лазара - и то четвртог дана након његове смрти.

193. Будући да се оваплотио ради нашег спасења, Син Божији је наше спасење савршио Својим учењем, животом Својим, Својом смрћу и Васкрсењем.

194. Јеванћеље Царства Божијег појавило се у учењу Христовом, или другачије, у учењу о спасењу и вечном блаженству - истом оном које и данас објављује Православна Црква (Мк. 1, 14-15).

195. Учење Христово за нас је спасоносно онда када га прихватамо свим срцем и поступамо сагласно њему. Лажна реч ђавола коју су први људи прихватили, постала је у њима семе греха и смрти. Насупрот томе, истинита реч Христова коју Хришћани усрдно примају, постаје у њима семе светог и бесмртног живота. Они су, по речима Апостола Петра, препорођени не од семена трулежног него нетрулежног, речју Живога Бога која остаје увек (1. Петр. 1, 23).

196. Живот Исуса Христа постаје спасоносан за нас онда када се угледамо на њега. Јер Он каже: Ко мене служи, за мном нека иде, и где сам Ја, онде ће и слуга Мој бити (Јн. 12, 26).

субота, 01. јануар 2011.

Свети праведни Јован Кронштатски





„Неопходно је припадати ЦРКВИ ХРИСТОВОЈ, КОЈОЈ ЈЕ ГЛАВА СВЕМОГУЋИ ЦАР, ПОБЕДНИК НАД АДОМ ИСУС ХРИСТОС. Царство Његово је Црква која војује против начала и власти и кнежева таме овога света, против духова злобе поднебесне, који на лукав начин чине организовано царство и војују крајње искусно, умно, вешто и снажно против свих људи, јер су добро изучили страсти и наклоности људи. Један човек не може сам да се бори; па и велика заједница, али без Главе - Христа - ништа не може да учини против таквих непријатеља - лукавих, мудрих, стално будних, који изванредно познају вештину свог ратовања. Хришћанину православцу неопходна је снажна подршка одозго, од Бога и светих ратника Христових, који су победили непријатеље спасења силом благодати Христове, као и од земне Цркве Православне, од пастира и учитеља, затим - од заједничке молитве и Светих Тајни. Таква помоћница човеку - хришћанину у борби против видивих и невидивих непријатеља и јесте Црква Христова, којој, милошћу Божјој, и ми припадамо. КАТОЛИЦИ СУ ИЗМИСЛИЛИ НОВУ ГЛАВУ, понизивши Једину Истиниту Главу Цркве - Христа; лутерани су отпали и без главе остали; англиканци такође; код њих ЦРКВЕ НЕМА; савез са Главом је прекинут, нема свесилне помоћи, а Велијар војује свом снагом, лукавством и све држи у својој прелести и пропасти. Много је оних који пропадају у безбожништву и разврату".