" Проверавајте себе да ли сте у Духу Светом?"-

Споља гледано "духовни" - "унутарњи" људи воде обичан живот: раде, баве се домаћим пословима, разговарају са људима итд. Међутим, они су "умрли" за свет (Кол. 2: 20), у њима се "распада" "спољашњи" човек (2 Кор. 4:16), они су "омрзли душу своју у овоме свету" (Јн. 12:25).

Они су постали равнодушни према свим световним склоностима, интересима и на крају крајева узмрзели их, као препреку на путу према животу духа. Они су схватили сићушност и ништавност целе оне материјалне стране живота на коју толико мисли и о којој се толико брине свет. Они су научили да је пренебрегавају (игноришу), да не виде и не чују световну сујету.

Уместо свега тога у њима је створен сопствени унутрашњи свет. Првенствено у том свету живи њихово срце. Ту они имају посебне радости и посебне туге, своја видива достигнућа, падове, невидиве буре и непогоде или сазрцање светлости незалазног духовног сунца...

Спољашњи живот, ако их и интересује, онда само утолико колико он утиче на унутарњи. "Унутарњи" човек избегава забаве, у извесној мери му је увек неопходна самоћа, да би се повукао из спољашњег света, да би боравио са самим собо.м, да би се задубио у свој унутрашњи свет.

Како пише Франсоа Моријак: "Унутарњи човек воли и своју самоћу од које толико пате и беже "снољашњи" људи, он у својој усамљености није усамљен: он и јесте и није сам."

Његова јутарња молитва расте, светли и овладава свим његовим бићем. У његовој души се осећа дејство благодати које га испуњава миром. Дух Свети који пребива у њему појављује се у виду благодатног стања. Његово верујуће срце се испуњава радошћу од слатког сазнања блискости Бога. То доноси души потпуни мир, поверење, спокој и одмор.

Овакав човек, премда воли људе, неће увек са свима да општи: једне избегава, а са другима се труди да сведе своје односе на минимум.

Међутим, он тражи друге: тражи оне који би могли обогатити његов унутрашњи свет.

Очи унутарњег човека као да су затворене за грехе, пороке и недостатке других (уколико он није њихов духовни руководилац): може ли се мислити о пожару туђих кућа, ако види своју кућу стално у страсти. Добро је ако има снаге и времена барем да изађе на крај са својим сопственим пожаром.

"Проверавајте себе увек - да ли сте у Духу Светом?" вели преп. Серафим. А преп. Симеон Нови Богослов пише: "Свако треба да распозна - да ли је добио обручење Духа од Женика и Владике Христа. Ако је добио, труди се да држи то и чува, ако ли се још није удостојио да добије, труди се да Га посредством добрих и благопотребних делања и топлог покајања што пре добије.

Ако су таласи душевног света нејасни, ако се муљ подигао са његове дубине, ако нема мирне површине савести, мора се одмах тражити онај гмизавац који је узбуркао море. И нашавши га, треба га убити покајањем и смирено и неодступно молити Небеског Госта да се поново врати.

И, гле, горчина покајања се растворила у умиљење, на очи су избиле сузе. Он је опростио. Он види моју немоћ, види моју скрушеност. види моје срце и одлучност да не понављам грех. И у божанском снисхођењу Он се поново вратио и обасјао небеском светлошћу ожалошћену и узнемирену душу".

Унутарњи човек има релативно мало пријатеља у спољашњем свету. Али зато колико је њих у унутарњем. Они су тако блиски, драги његовој души, тако су увек приступачни, тако је лако општити с њима. У сваком тренутку су спремни да услише молбе њима упућене и тако брзо и чудесно помажу.

+++

"Како удобније,пријатније, веселије и богатије да уредим свој живот? Како да се снабдем и прибавим себи све што ми је потребно за тело? Како да обезбедим у сваком погледу живот тела и како да постигнем савршено здравље?", и томе слично - то су уобичајена размишљања и питања којима се бави душевни, спољашњи, световни човек.

Унутарњи човек о томе не мисли, већ: "Каквим гресима грешим најчешће? Какве страсти првенствено владају мноме? Из чега се састоје моја уобичајена искушења? У чему се састоји онај мој крст с који.м морам да пођем за Христом? (Мт. 10:21).

Како да развијем у себи хришћанске врлине? Како да се приближим Господу и од Њега добијем душевни мир и спокој срца? Како да уђем у оно Царство Божије које је "унутра у нама"? (Лк.17:21), итд.

Добија ли одговоре на сва ова питања унутарњи човек?

Да - добија увек, по обећању Спаситељевом, да "Сваки који иште прима; и који тражи налази; и који куца отвориће му се" (Мт. 7:8).

И мада се човек још увек није ослободио страсти, иако се "наш спољашњи човек распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан" (2. Кор. 4:16).

Иако још није у потпуности очишћена душа, Господ се ње не гнуша, као што се није гнушао некада да сиђе са неба да би се родио у убогој пећини.

Само да не затварамо врата срца, само да не пропустимо куцање Великог Госта: "Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим и он са мном" (Отк. 3 :20).

Велика је награда трудбенику који ради на чишћењу свог срца: "Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети" - говори Господ (Мт. 5:8).

Како пише Макарије Велики: "Хришћанин је нова твар. Он се разликује од свих људи у свету обновљењем ума, умирењем помисли, љубављу и небеском приврженошћу Господу, те својим умом има обитавалиште своје на небесима."

-Особине "духовног "унутарњег" човека- преузето са

Светосавље.орг :: Библиотека

БОГОСЛУЖЕЊЕ

Богослужење се појавило са стварањем човека. Човек, створен по лику Божијем, свом душом својом од самога почетка стремио је ка Богу, прослављао га и благодарио му, видећи себе као цара у тако послушном свету. После човековог пада, прослављању Бога придодати су уздаси покајања и скрушености; молитву су почели да прате измирујући, умилостивљујући обреди - жртвоприношења.

За време старозаветних патријараха Богослужење је обављано у породичном кругу. У Мојсијево време, када је Бог одвојио јеврејски народ од других народа, заједничко Богослужење добило је нови облик који је одговарао томе времену. За његово обављање одређено је посебно место и време, посвећена су посебна лица и детаљно су прописани обреди.

Христос је посећивао старозаветни Јерусалимски храм. Заповедивши Својим Апостолима да кроз Свете Тајне и учење очишћују и освећују људе, Он их је овластио да уређују хришћански живот. Свети Апостоли су и сами имали молитвена и богослужбена сабрања, васпитавали су верне проповедима, савршавали су Свете Тајне. За свога живота они су поставили људе које су осветили кроз рукоположење: епископе, презвитере и ђаконе, који све до данас настављају дело апостолско и руководе православне ка спасењу, како појединачно тако и заједничким Богослужењем.

УНУТРАШЊА МИСИЈА ЦРКВЕ

Црква је богочовечанска вечност оваплоћена у границама времена и простора. Она је у овом свету, али није од овога света. (Јн.18,36.)У овом је свету да би свет подигла до оног света, одакле је и сама.

Методи тог свечовечанског - богочовечанског сједињења свих људи у Христу дати су Црквом у св. тајнама и богочовечанским подвизима.

Први међу подвизима је подвиг вере. Кроз њега треба проносити народну душу; предати је Христу без резерве и компромиса, удубити је до богочовечанских дубина, проширити је до богочовечанских ширина, узвисити је до богочовечанских висина. Треба изградити у народу осећање да је Христова вера - подвиг наднационални, васељенски, тројични, и да веровати у Христа значи: служити Христу и само Христу кроз све догађаје живота свог.

Други је: богочовечански подвиг молитве и поста. Тај подвиг треба учинити методом живота нашег православног народа, треба га учинити душом душе народне, јер су молитва и пост свемоћна средства, христодана средства за очишћење од сваке нечистоте не само личности, већ и друштва, и народа, и човечанства, за очишћење наше народне душе од наших нечистота и грехова (Мт. 17,19-21; Лк.9,17-29). Треба омолитвити душу народну православном молитвеношћу. Молитва и пост треба да бивају не само за једног, не само за народ, већ за све и сва: за пријатеље и непријатеље, за оне који нас гоне и убијају, јер се тиме хришћани одликују од незнабожаца (Мт.5,44-45).

Трећи је: богочовечански подвиг љубави. Та љубав нема граница; не пита: ко је достојан, а ко недостојан? већ љуби све и сва: љуби пријатеље и непријатеље, љуби грешнике и злочинце, али не љуби њихове грехе и злочине; благосиља оне који је куну, као сунце обасјава и зле и добре (Мт.5, 45-46). Ту богочовечанску љубав треба неговати у народу, јер се том васељенскошћу хришћанска љубав одликује од других самозваних и условних љубави: фарисејске, хуманистичке, алтруистичке, националне, животињске. Љубав Христова је увек - свељубав. Та се љубав стиче молитвом, јер је она дар Христов. И православно срце се са усхићењем моли: Господе свељубави, дај ми љубав Твоју за све и сва.

Четврти је подвиг: богочовечански подвиг кротости и смирености. Само кротак срцем укроћује бурна и дивља срца; само смирен срцем - смирава охоле и горде душе. Показивати кротост према свима људима дужност је сваког правог хришћанина (Тит.2,2). Треба душу народну укроћавати кротошћу Христовом; треба сваког учити молитви: Кротки Господе, укроти дивљу душу моју. - Господ је смирио себе највећом смиреношћу: оваплотио се, постао човек. Јеси ли Христов оваплоти себе у бол сваког болног, у тугу сваког тужног, у страдање сваког страдалника, у патњу сваке животиње и птице. Смири себе ниже свих: буди свима све, али Христом и по Христу. Кад си сам моли се: Смирени Господе смири ме Твојом смиреношћу.

Пети је: богочовечански подвиг трпљења и свемилости. Трпети зло, не враћати зло за зло; свемилостиво опраштати увреде, клевете, ране. Христово је, осећати се стално као распет у свету; бити гоњен од света, пљуван и поруган. Свет не трпи Христоносце, као што ни Христа трпео није. Хришћански је: не само радосно подносити страдање, већ и свемилостиво опраштати онима који нам причињавају страдање, свемилостиво се за њих Богу молити, као Господ Исус и анђeолики Стефан. Зато се помолимо: Дуготрпљиви Господе, дај ми долготерпјеније, великодушије и кротост.

+ + +

Мисија наше Цркве: богочовечанске подвиге учинити методом народног живота; душу народну изаткати од христоликих врлина. У томе је спасење душе од света, и од свих душегубних, људождерских, безбожних покрета и организација у овом свету. И данас само ти православни подвизи сваку душу могу учинити светом, само они могу душу нашег народа учинити светом. Јер је богочовечански циљ вечан и непромењив, и средства су му вечна и непромењива, јер је Христос и јуче и данас онај исти и вавек (Јевр. 13,8).

Ова мисија наше Цркве после првог светског рата била је олакшана самим Богом, који је излио Духа свога на многе из нашег рода, те се јавио богомољачки подвижнички покрет, који је Еванђеље сводио на подвиге: молитве и поста. Богомољци су били убеђени да се свака нечистота, свака нечиста мисао и нечиста жеља, сваки нечисти дух може истерати из човека само мoлитвом и постом (Мт. 17,21).

Само подвижници попут богомољаца св. владике Николаја су једини прави мисионари Православља. Православље је подвиг и живот, зато се само подвигом и животом проповеда и мисионари.

Развити подвижништво лично и саборно, то треба да буде унутрашња мисија наше Цркве у нашем народу. Од парохија треба начинити подвижничке центре, но то може урадити само парох подвижник. Треба појачати молитву и пост и развити благољепије црквено. Но за све то предуслов тражи: да наши свештеници и монаси сами постану подвижници, - а за то:

Господу Богу помолимо се.

+++

авва Јустин Поповић

OБНОВА ЦРКВЕНОГ ЖИВОТА

Православно црквено Богослужење је такво заједничко Богослужење, које се изражава кроз заједничке молитве и свештене радње свештених лица, према поретку и Уставу( Типику)Православне Цркве.

Заједничко Богослужење у Православној Цркви има за циљ да се кроз читање и појање изложи истинито учење Христово и да се верни подстакну на молитву и покајање, а кроз лица и радње да се представе спољашњи догађаји свештене историје који су ради нашег спасења савршени како пре, тако и после Рођења Христовог. При томе се има у виду да се код оних који се моле пробуди благодарност Богу за сва учињена доброчинства, да се појача молитва за даље Његове милости према нама и да добијемо душевно спокојство.

Вечерња и јутарња Богослужења ће се држати једном седмично у домовима наших верника као привремено решење до тренутка када парохија буде имала свој храм, чему се молимо и искрено верујемо да се ближи тај тренутак који би засигурно донео већи процват истинског Православља на подручју Београда.

За све информације у вези места и термина одржавања служби звати чтеца Уроша (063~8968987) , и Јована (064~2129234) .