среда, 30. јун 2010.

КОГА СЛЕДИТИ, НОЈА ИЛИ ДАВЉЕНИКЕ?


Међу савременим православним хришћанима колико је оних који имају храбрости да побегну од злославних екумениста и да се одвоје од општења са њима?
Врло мало.

Заиста, стадо Христово је одувек било мало! Мало стадо. Сви који су остали верни сведоци Истине у свету су убоги духом – непросвећена гомила, незналице Закона, са својим страстима и разногласицама, са својом умном ограниченошћу. Верова ли ко у Њега од главара или од фарисеја?, - питају екуменистички књижевници – Него народ овај који не зна Закона, проклет је! (Јн. 7,48-49).

Који је богослов, реците ми, постао истински православан? Који је професор факултета постао истински православан? Ко је од данашњих савремених беспрекорних епископа постао истински православан? Не, ни један мудрац, ни један силни овога света није следовао за непросвећеном гомилом истинских православаца, за тим „малим бројем“ галилејана, који ударајући у клепало, као што је то некада чинио Ноје, како би позвао животиње у ковчег – вапију: Београдска патријаршија налази се у пуној сагласности са екуменистичким јеретицима, најмрскијим синкретистима Атинагором и Димитријем и Вартоломејем. Погледајте, како унаоколо људи мирно пребивају на својим местима, „благоразумно“ се причешћују, венчавају и крштавају у великим велелепним храмовима. И погледајте колико их је много – знаменити људи, интелектуалци, свештеници, учени епископи, старешине, књижевници, фарисеји, законици. Па шта рећи, зар се сви они налазе у незнању, и зар само истински православни знају све?

Истински православни може бити и да ништа не знају, но знају једно – да се они налазе у сагласности са Новомученицима, Исповедницима, Оцима, Пустињацима, древним Мученицима и Апостолима. Шта се њих тиче што их је мало, јер гле истинити хришћани одувек су били малобројни. Шта се њих тиче што су немоћни, јер гле и Апостоли су били немоћни. Њих не брине то што су неуки, јер гле и сам Христос је такође био неук. Они воде борбу само ради једног – како да сачувају верност Православљу, како да остану у Цркви и како да уђу у Ковчег.

А што се тиче екуменистичких и новаторских учитеља, који производе тако дубоки утисак на своје ученике и на сву ту масу парохијана и монаштва који се налазе у званичној „цркви“ која је распрострта по целом свету и призната од света, на то истински православни одговарају заједно са Светим Теодором Студитом: „Онај који се потруди да угоди Богу има предност над хиљадама оних који се хвале својом саможивошћу. Ко пак од оних који здраво мисле не жели пре да буде у броју неколицине који теже да стекну спасење идући тесним путем, него ли у броју многих који широким путем иду ка пропасти? Ти пак, ако ти је по вољи, дај предност великој већини дављеника наспрам Ноја који се спасава, а мени дозволи да са малобројнима уђем у Ковчег“,

недеља, 27. јун 2010.

Свети великомученик кнез Лазар Српски


Овај великомученик и угодник Божији, цар Лазар родио се 1329 године у граду Прилепу. Још као дете био је благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитаван је у хришћанској вери и побожности. И као такав од Бога доби многе дарове, које умножи, те тако даровит привуче на себе пажњу царева и би узет на двор цара Душана, где постаде славан и уважаван од свих због своје честитости, витештва и побожности. Ожени се царевом рођаком, Милицом, кћерком кнеза Вратка, која је била од лозе Немањића. Године 1353, би му дато достојанство кнеза.

Благочестиви господар Српски, Лазар био је веома Христољубив и ту своју љубав испољавао је према Цркви Божијој. Његова највећа брига је била да измири Српску и Цариградску Патријаршију. Као изасланика Цариградском патријарху послао је монаха Неанију, да га замоли да са Срба скине проклетство (анатему), што би и учињено. Борио се овај угодник Божији против Турске најезде и у сукобу, који се одиграо 15 јуна (28. јуна по новом календару) 1389. године против Турског цара Мурата би посечен. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини, манастиру Раваници (код Ћуприје), а затим пренето у Раваницу (Сремску), одакле је 1942 године пренето у Саборну Цркву у Београду. Сада се његове свете и чудотворне мошти налазе у манастиру Раваница код Ћуприје, где се дешавају многа чудеса и исцељења болесних и убогих. Свима онима који му се са искреном молитвом обрате он помаже.

За време свог живота обновио је манастир Хиландар и Горњак, подигао манастир Раваницу и Лазарицу и многе друге цркве и манастире.

С правом можемо рећи да Светосавски свенародни идеал и програм: "Све за Христа - Христа ни за шта" нико није у потпуности остварио као свети цар Лазар. Он је то остварио определивши се за царство небеско и приневши себе за косовску жртву и са собом сав народ Српски. Учинио је то из чисто Јеванђелских разлога што и сама песма каже:

"Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека".
Свим Христољубивим Србима у отаџбини и ван ње честитамо Видовдан!
уредништви СИПП-Бг

недеља, 20. јун 2010.

Сећања из албума СИПЦ-Србије

О.Акакије ,Архимадрит Методије игуман Светогорског манастира есфигмен брат Константин и чтец Урош
Чтец Урош и мати Ефросинија у саборном храму код његовог блаженства Архиепископа Хризостома другог

О.Акакије и м.Ефросинија са Митрополитом Калиником Коринским под чијим се привременим пастирски жезлом налази ИПХ-Србије


О. Акакије и матушка Ефросинија на поклоњењу чудотворној икони Св. Ирине Хрисоваланту у истоименом старокалендарском манастиру у Грчкој



Отац Акакије држи благоухане мошти блаженог Хризостома првог,основаче ИПЦ-Грчке




Отац Акакије и матушка Ефросинија у посети поглавару ГИПЦ његовом блаженству Архиепископу Хризостому другом

среда, 16. јун 2010.

НEОПХОДНА ОБНОВА ЦРКВЕНОГ ЖИВОТА У БЕОГРАДУ



Већ је прошло више од годину дана од последње Литургије на тлу Београда.
Губитком авалског храма црквено-духовни живот парохије, са њом и живот верног народа
озбиљно је нарушен и угрожен. Да би се тренутно тешка ситуација поправила неопходно је подиићи ново здање храма како би се верни народ духовно уздигао. Овом приликом апелујем и молим све људе добре воље у Србији и дијаспори да материјално помогну обнову истински православне парохије Свете Тројице у Београду и тако допринесу развитку истинског православља, те оазе са кога ће пити многи жедни вере,истине и љубави.

Блажена и незаборавна успомена на схимонахињу Ипомонију даје сведочанство о тој тријади врлина које су красиле њену душу, љубав ка Богу и ближњима пројављена у ктиторству авалског манастира и храма несрећно изгубљеног, тако и подвига вере чиме се удостојила блажене кончине.




Желећи да са вама поделим успомену на нашу мати Ипомонију и навршену четворогодишњицу упокојења као и да вас постакнем на њена бесмртна дела,
са љубављу у Христу. Јован.
За помоћ парохији контактирати нашег парохијског свештеника јереја Стефана и председника парохијског одбора чтеца Уроша.

недеља, 6. јун 2010.


ТРЕЋЕ ОБРЕТЕНИЈЕ ГЛАВЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА

( Пролог 25.5/7.6)

У VIII веку у време љутог иконоборства глава св. Јована би пренета у место Комане, место прогонства св. Јована Златоуста. Но када иконоборство преста, у време цара Михаила и патријарха Игњатија, 850. год. чесна глава св. Јована би пренета у Цариград и тамо положена у придворној царској цркви.

чесна глава св. Јована Крститеља

Чесна глава св. Јована Крститеља се данас налази у римокатоличкој катедрали у Француској у граду Амиенсу од времена када су је папски крсташи узели од православних.

Нека би проповедник покајања постакао у ове дане поста све на духовно преображење!

среда, 2. јун 2010.

Свети Цар Константин и царица Јелена






Св. Цар Константин и царица Јелена. Родитељи Константинови беху цар Констанције Флор и царица Јелена. Флор имаше још деце од друге жене, но од Јелене имаше само Константина. Три велике борбе имаше Константин кад се зацари: једну против Максенцуја, тиранина у риму, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. Пред борбу са Максенцијем, када Константин беше у великој бризи и сумњи у успех свој, јави му се на дану пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту стајаше написано: овим побеђуј. Цар удивљен нареди, да се скује велики крст, слича ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Силом крста он задоби славну победу над бројно надмоћнијим непријатељем. Максенције се удави у реци Тибру. Одмах по том Константин изда знаменити Едикт, у Милану 313. год.,да престану гоњења хришћана. Победивши Византинце он сагради диван престони град на Босфору, који се од тада прозва Константинопољ. Но пред тим Константин паде у тешку болест проказну. Жречеви и лекари саветоваху му као лек купање у крви заклане деце. Но он то одби. Тада му се јавише апостоли Петар и Павле и рекоше му, да потражи епископа Силвестра, који ће га излечити од страшне болести. Епископ га поучи вери хришћанској и крсти, и проказа исчезе са тела царевог. Када наста раздор у цркви због јеретика Арија, цар сазва И Васељенски Сабор у Никеји 325 год., где јерес осуди а Православље утврди. Света Јелена, благочестива мајка царева, равноваше много за веру Христову. Она осети јерусалим и пронађе Часни Крст Господњи, и сазида на Голготи цркву Васкрсења и још многе друге цркве по Светој Земљи. У својој 80 година престави се ова света жена Господу 327 год.А цар Константин надживи своју мајку 10 година, и упокоји се у својој 65 год. 337 год. у граду Никомидији. тело његово би сахрњено у цркви Светих Апостола у Цариграду



На првом Васељенском сабору,који је сазвао цар Константин,утврђен је и написан први део символа вере.Мало после њега сазван је и други Васељенски сабор,на коме је потврђен и довршен символ вере,који су Богоносни Оци сачували непромењеног до данашњег дана,и АНАТЕМИСАЛИ оне који промене једну једину реч.Тако да је врло неумесно од стране "Патријарха Иринеја"позив папи и осталим "Хришћанима" ,на прославу хиљаду седамсто година Миланског едикта у граду Нишу,када знамо да ван ПРАВОСЛАВЉА нема ни Хришћанства!