субота, 25. мај 2013.

ВИЗИЈА СВЕТОГ ПРАВЕДНОГ ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ

Свети и Праведни отац Јован Чудотворац Крондштатски присећао се визије коју је имао у Јануару 1901:

После вечерњих молитви легао сам да се мало одморим у својој слабо осветљеној соби јер осећах благу вртоглавицу. Пред Иконом Пресвете Богородице горело је кандило.

После не више од пола сата чух чудан шум и неко ме дотакну за раме и благим гласом рече ''Устани слуго Божији Јоване и следи вољу Божију''.

Ја устаде и видех пред собом Старца који изгледаше величанствено, коса му беше бело-сива а он имаше на себи црну мантију и у руци носаше штап, посматрао ме је благим погледом. Док сам се ја са великим напором уздржавао да се не срушим, моје руке и ноге се тресоше, хтедох нешто рећи али ми се језик не мицаше. Тада ме Старац прекрсти и смиреније са радошћу ме испуни, онда се и ја сам прекрстих. Старац показа штапом на западни зид моје собе и на зиду штапом написа бројке: 1913, 1914, 1917, 1922, 1924 и 1934, одједном зида нестаде и ја ходајући са Старцем кретох ка некој зеленој ливади а тамо видех мноштво крстова направљених од глине, дрвета или злата који означаваше гробове и ја упитах Старца због чега су ови крстови овде а он благо одговори: ''Ти крстови су за оне који су мучени и убијени за веру у Христа и због Речи Божије те постадоше Мученици'', те ми настависмо пут. Одједном видех целу реку крви, и питах Старца шта значи ова крв и колико је крви проливено? Старац погледа наоколо и одговори: ''Ово је крв правих Хришћана'', тада показа у висину на неколико Облака и ја видех мноштво белих лампи (кандила) како горе а онда почеше да падају на земљу једна за другом десетине и стотине и док падаху гасише се и претвараху се у пепео. Старац тада показа и рече: ''Погледај,'' и видех на облаку седам горућих лампи, и ја упитах шта значе ове лампе што падоше на земљу а он одговори ''То су Цркве Божије које падоше у јерес, а тих седам лампи на облаку су седам Апостолских Саборних Цркава које ће остати до краја времена.''

Старац тада показа високо на небу и ја видех и чух Ангеле како поју ''СВЈАТ СВЈАТ СВЈАТ ГОСПОД БОГ САВАОТ'', тада велика група људи са свећама у рукама хиташе поред нас са радосним и светлим лицима, у тој групи је било Архиепископа, монаха, монахиња затим група мирјана међу којима је било и младих, деце чак и одојчади. Ја упитах Чудотворног Старца шта је значење ових људи, а он одговори: ''То су људи који страдаше за Свету Саборну Апостолску Цркву за Свете Иконе од руку злих уништитеља.'' Ја упитах Старца да ли могу да им се придружим а он одговори: ''Још је прерано за тебе да би страдао и твоје придруживање не би било благословено од Господа.''

Онда видех велику групу одојчади која за Христа страдаше од Ирода и примише круне од ЦАРА НЕБЕСКОГ. Ходајући мало даље ми уђосмо у велику Цркву, ја хтедох да се прекрстим али ми Старац рече: ''Не мораш да се крстиш овде јер је ово место 'ГНУСОБА ПУСТОШНА' (Данило 12;11).'' У Цркви беше непријатно, на олтару се налазило Еванђеље са Звездом, свеће изгледаше као од катрана и гореше као дрва за потпалу, из Чаше се ширио јак смрад, тамо се још налазише Просфора са Звездом. Свештеник стојаше испред олтара са лицем црним као угаљ а испод олтара се налазила жена обучена у црвено са звездом на уснама и вришташе кроз Цркву смејући се и вичући ''ЈА САМ СЛОБОДНА.'' Ја помислих: Господе како је ово одвратно, људи као полудели почеше да трче око олтара, звижде и тапшу рукама па запеваше хулне песме. Одједном муња севну, јак гром удари земља се затресе и црква се сруши шаљући жену, свештеника, људе и све остало у провалију. Ја помислих: о Господе каква страхота, спаси нас, и упитах Старца какво је значење ове страшне цркве, он одговори: ''То су људи на земљи, јеретици који одбацише Свету Саборну и Апостолску Цркву и прихватише нову модернизовану Цркву коју Господ није благословио, у тој Цркви они не посте, не присуствују свештенослужењима, не примају Свето Причешће. Ја уплашено рекох: ''Господња је милост на нама а ове је проклео смрћу...'' Старац ме прекину и рече: ''Не тугуј само само се моли.'' Тада видех масу људи од којих сваки имаше знак звезде на уснама, страшно се мучаше жеђу и ходаше напред-назад. А кад нас видеше почеше викати: ''Свети Оци Молите се за нас јер ми не можемо а страшно нам је тешко, наше мајке и очеви нас нису учили Закону Божијем, ми чак немамо ни име Христово и не налазимо мира, ми одбацисмо Свети Дух и знак Крста... Тада заплакаше.

Ја кренух даље пратећи Старца, и тада он показа руком на планину од људских телеса заливених крвљу, а ја јако уплашен упитах Старца за значење ових мртвих телеса. Он одговори: ''То су људи који живеше монашки живот, одбацише Антихриста и не примише његов знак, они пострадаше због Вере у Христа и Саборну Апостолску Цркву и примише Мученичке круне умирући за Христа. Моли се за ове Слуге Божије.''

Без речи Старац се окрену ка северу и показа руком, и ја видех Царску палату око које трчаше пси, дивље звери и шкорпије кезећи своје зубе и чељусти. Тада видех и Цара где седи на престолу. Он у лицу блед и озбиљан рецитоваше ИСУСОВУ МОЛИТВУ. Наједном Цар се сруши као мртав, његова круна паде а пси звери и шкорпије сатрше ПОМАЗАНИКА ВЛАДАРА. Ја ужаснут заплаках горко а Старац ме узе под руку... Тада видех особу у белом, то беше ЦАР НИКОЛАЈ II, на његовој глави венац од зеленог лишћа а његово лице бледо и помало крваво, око врата имаше златни крст и тихо шапуташе молитву, и тада ми рече са сузама: ''МОЛИ СЕ ЗА МЕНЕ ОЧЕ ЈОВАНЕ И РЕЦИ СВИМ ПРАВОСЛАВНИМ ХРИШЋАНИМА ДА САМ ЈА ЦАР МУЧЕНИК УМРО ДОСТОЈАНСТВЕНО И МУШКИ ЗА МОЈУ ВЕРУ У ХРИСТА И ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ, РЕЦИ СВЕТИМ ОЦИМА ДА СЛУЖЕ ПАРАСТОС МЕНИ ГРЕШНОМЕ АЛИ ЗА МЕНЕ ГРОБА НЕЋЕ БИТИ.''

Убрзо све постаде скривено маглом, а ја плачући молих се за ЦАРА МУЧЕНИКА, ноге и руке ми дрхташе од страха. Тада Старац рече: ''Погледај и ја видех групе људи где леже свуда наоколо помрли од глади, а неки још живи једоше траву и биље док пси тргаше телеса мртвих, неподношљив смрад се ширише наоколо, ја помислих: о БОЖЕ ти људи неимаше Вере, са њиховим уснама они богохулише и за то примише ГНЕВ ГОСПОДЊИ... Још видех целу планину књига међу којима гамижаху црви и осетих страшан смрад те запитах Старца какаво је значење ових књига, а он одговори: ''Ово су књиге пуне безбожништва и хуле на БОГА које ће затровати све Хришћане са јеретичким учењима'', тада Старац дотакну својим штапом неке од књига и њих захвати пламен и ветар развеја пепео.

Мало даље видех Цркву око које лежаше гомиле листића са именима упокојених за помињање, ја се сагох да узмем неке од листића да прочитам имена али Старац рече: ''ОВИ листићи са именима за упокојене леже овде већ много година и свештеници заборавише за њих, а ја упитах: ''Ко ће се молити за њих,'' а он одговори: ''АНГЕЛИ  ЋЕ  СЕ  МОЛИТИ  ЗА  ЊИХ.''' Пођосмо даље и Старац убрза да га са муком пратих. Онда ми показа и рече: ''Види!'' и ја видех многи народ мучен демонима (ђаволима), који их мучише штаповима, вилама и кукама. Ја упитах Старца шта значи стање овог народа, а он одговори: ''То су они који се одрекоше своје Вере и који напустише Свету Саборну и Апостолску Цркву и прихватише нову модернизовану Цркву. Ова група представља и свештенике, монахе, монахиње и мирјане који прекинуше своје завете и брак те се упустише у пијанство и сваку врсту безакоња и хуле''. Сви они имаше ужас на лицима а из уста им се ширише неподносљив смрад, док их демони (ђаволи) мучише и вукоше у дубоку провалију из које се уздизала паклена ватра. Ја се страшно уплаших и прекрстих молећи се ''Избави нас Господе од оваквог пута.''  

     Тада видех групу људи старих и младих страшно ружно одевених који подизаше велику ''ПЕТОКРАКУ ЗВЕЗДУ'' на сваком крају звезде беше по дванаест демона (ђавола) а у средини звезде сам Сатана са ужасним роговима и издуженом и изопаченом главом, он ширише око себе пену на људе док говораше ''Устајте ви проклети са знаком…'' Одједном се појавише мноштво демона (ђавола) са жељезним печатима и на све људе ставише знак, на усне, изнад лакта и на десну руку. Ја упитах Старца за значење овога а он одговори: ''ОВО ЈЕ ЗНАК АНТИХРИСТА.'' ЈА се прекрстих и кренух за Старцем.

   Мало затим он нагло стаде и показа руком на исток где видех велику групу људи са радосним лицима где носе Крстове и упаљене свеће у рукама, а међу њима се налазише велики Олтар бео као снег и на Олтару се налазио ''Воздух'' (вео којим се покривају Свети Дарови) са златном царском круном на којој је било исписано ''на кратко време.'' Патријарси, Епископи, свештеници, монаси, монахиње и мирјани стојећи око олтара појаше ''СЛАВА БОГУ НА ВИСИНИ И НА ЗЕМЉИ МИР.'' Ја се из велике радости прекрстих и заблагодарих Господу, тада Старац подиже свој Крст увис три пута и ја видех планину телеса заливену крвљу а изнад њих Ангели летеше узимајући душе убијених за Реч Божију и носише их ка Небесима појући АЛИЛУЈА. Док посматрах ја гласно заплаках а Старац ме ухвати под руку и забрани да плачем говорећи: ''Шта је угодно БОГУ, да је наш ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС мучен пролио Своју Пресвету Крв за нас, а ови ће бити Мученици који не прихватише знак Антихриста и сви који пролију крв своју примиће небеске венце''. Тада се Старац помоли за те Слуге Божије и показа на исток а речи Пророка Данила се обистинише ''ГНУСОБА ПУСТОШНА'' (Данило 12;11). ТАМО видех куполу Јерусалимску над којом се налазише звезда, а у Цркви велико мноштво милиона људи а још многи покушаваху да уђу унутра. Ја хтедох да се прекрстим али ме Старац ухвати за руку и рече: ''ОВДЕ ЈЕ ГНУСОБА ПУСТОШНА.'' Тада видех олтар где гораше свеће од смоле а на олтару се налазио краљ у ватрено црвеној порфири, на глави имаше златну круну са звездом, и ја упитах Старца: ''Ко је ово?'' а Старац рече: ''Антихрист''.

Он беше веома висок, са ватреним очима, црним обрвама, четвртасто уобличеном брадом, лукаво, зло и страшно лице. Он се сам налазио на олтару. Тада подиже руке ка народу, руке му личише на канџе тигра и повика: ''ЈА сам краљ, ја сам Бог, ја сам вођа и онај који нема мој знак биће убијен.''

Сви људи падоше ничице и обожаваше га а он стављаше знак на њихове усне и руке да би могли примити мало хлеба и да неби поумирали од глади и жеђи. Тада пред Антихриста његове слуге доведоше неколико људи са завезаним рукама који му се не хтедоше поклонити. Они гласно рекоше: ''МИ СМО ХРИШЋАНИ! МИ ВЕРУЈЕМО У НАШЕГ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА!'' а Антихрист им у трену пооткида главе и хришћанска крв се проли. Тада у олтар пред Антихрсита доведоше дете да му се поклони, али се дете не хтеде поклонити већ јасно исповеди: ''ЈА САМ ХРИШЋАНИН И ВЕРУЈЕМ У НАШЕГ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА, А ТИ СИ СЛУГА САТАНИН!'' Антихрист тада узвикну: ''Смрт том детету!'' док остали који прихватише знак Антихриста падоше пред њим ничице и обожаваше га.

Одједном гром одјекну, мноштво муња поче да сева и ватрене стреле почеше да падају на слуге Антихриста. Тада велика ватрена стрела севну и погоди Антихриста у главу. Он махну руком а круна му паде са главе на земљу и изломи се. Тада милиони птица полетеше на слуге антихристове. Ја осетих да ме Старац узе за руку и поведе.

Ходасмо даље и ја видех још јако много проливене хришћанске крви и ту се сетих речи Светог Јована Богослова, у књизи Откровења, да ће крви бити коњима до узди. Ја помислих: Боже спаси нас. Тада видех Ангеле који летеше и појаху ''СВЈАТ СВЈАТ СВЈАТ ГОСПОД БОГ САВАОТ.''

Старац погледа уназад и рече: ''НЕ ТУГУЈ ЈЕР БРЗО, ВРЛО БРЗО ЋЕ ДОЋИ КРАЈ СВЕТА. Моли се Господу: БОЖЕ БУДИ МИЛОСТИВ НА СЛУГЕ СВОЈЕ.''

Време се примицаше крају. Старац показа ка истоку, паде на колена и поче молитву и ја му се придружих. Тада Старац би подигнут у висину ка небесима и док одмицаше у висину ја се присетих да незнам Старчево име те гласно повиках за њим: ''ОЧЕ КАКО ТИ ЈЕ ИМЕ?'' А он благо одговори: ''СЕРАФИМ САРОВСКИ.''

ТО ЈЕ ОНО ШТО ЈА ВИДЕХ И ЗАПИСАХ ЗА ПРАВОСЛАВНЕ ХРИШЋАНЕ. Велико звоно зазвони над мојом главом и ја чувши звук устаде са кревета и помолих се:

''ГОСПОДЕ БЛАГОСЛОВИ И ПОМОЗИ МИ МОЛИТВАМА ВЕЛИКОГ СТАРЦА, ТИ ПРОСВЕТЛИ МЕНЕ ГРЕШНОГ СЛУГУ СВЕШТЕНИКА ЈОВАНА КРОНДШТАТСКОГ.

недеља, 05. мај 2013.

ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА ВЛАДИКЕ АКАКИЈА




АКАКИЈЕ
Милошћу Божијом
истински православни епископ
Ресавско-шумадијски

Да воскреснет Бог и да расточатсја врази јего!
Да васкрсне Бог и да се развеју непријатељи Његови!
(Псал. 68,1)

Свим верним чедима Светосавске Српске Цркве упућујем најсветији и најрадоснији древни хришћански васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

Васкрсе Исус из гроба, као што је прорекао, даде нам живот вечни и велику милост. Заиста, велике милости сви смо удостојени Васкрсењем Христовим. Даровано нам је опроштење грехова, ослобођење од служења ђаволу, сила да искоренимо своје пороке и слабости – дата нам је бесмртност.

Већ сада можемо осетити ову велику милост, јер се и душа и тело наше неизрециво укрепљују Божанственим Тајнама. Наше молитве  које Господу са вером приносимо Он испуњава. Даје нам утеху у свим нашим жалостима. Свако нам добро даје још у овом животу, јер Он је победитељ смрти – вечити и коначни Победник.

Празнујемо и ове године из све душе сверадосно Васкрсење Христово, али се никако не можемо препустити потпуној радости када нас је велика несрећа притисла: овогодишња радост Васкрсења више је вапајна нада. Са Давидом псалмопојцем и ми треба да вапијемо за Српским Јерусалимом:

„Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој?
Ако заборавим тебе, Косово, нека ме заборави десница моја.
Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем,
ако не истакнем Косово за почетак весеља мога“.

Сви знамо да је наш христоименити народ данас сколила велика невоља. Но, у тој тами велике невоље ми осећамо да нисмо лишени свете помоћи Господње, јер нас нада у Вишњу помоћ не напушта: Господ победитељ нелажно је обећао да је са нама у све дане до свршетка века. Познато нам је и то да Господ ради мноштва сагрешења људских допушта и велике невоље. Погледајмо само, не осврћући се много уназад. Ево, Страсна недеља светих спасоносних страдања Христових која је претходила овом светлом празнику Васкрсења Христовог. У сред те недеље несавесни и обезбожени Срби, мноштво њих, прослављају уз пиће и мрсну храну некакав комунистичко-пагански празник „Први мај“?! На Велики Среду, на дан када је Јуда издао Христа, у време када пост треба да достигне свој врхунац и да сваки Србин побожно бдије над страшним богослужбеним догађајима светих и спасоносних страдња Христових... Страшно, да не може бити страшније. То је заиста понављање Јудине издаје. Ми, православни хришћани, Срби светосавци, у својој рођеној отаџбини заиста се налазимо као у земљи туђој. И како онда да са пуном и непомућеном радошћу певамо песму Господњу?
Велика невоља о којој овде говоримо може се сажети у пар реченица које је не тако давне 1937. изрекао наш славни патријарх-мученик Варнава у својој новогодишњој посланици за време Конкордатске кризе: „Једна је несрећа наша у дегенерацији разума, а друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација – то су мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење. А да су изгубили памет, показује њихова недоследност и противречност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Наш народ библијски је изрекао ону пословицу: 'Кад Бог хоће некога да казни, прво му памет узме'.“

Садашњи властодршци Србије на очиглед свију нас, без трунке стида пред народом и страха пред Богом и светим Савом, предају део вековне свете Српске земље – Косово и Метохију. Чињеница је да нас је притисла велика сила и заузела нашу земљу као некада Османлије. Србија у таквој ситуацији може себи допустити само то да невољно прихвати привремену окупацију дела наше земље све док се не створе услови за ослобођење њене заузете територије. Тако треба представити ствари и нашем народу, а и западним силама које нас притискају да добровољно уз нашу сагласност предамо нешто што не припада нама, тј. нашој генерацији. Косово и Метохија су српски, припадају свим Србима, како упокојенима, тако и још нерођенима. И зато нико од Срба ни под какавим условима нема право да озваничи отуђење и једног педља наше крвљу великог мноштва светих мученика натопљене Српске земље. Нико нема право да то уради: ни политичари, нити народ некаквим референдумом, нико! Ако се ко усуди на тако нешто, сустићи ће га клетва Лазарева.  Да, та грозна клетва сустићи ће свакога ко окрене леђа Косовском завету, који је нераскидиво уткан у етос бића српског народа.

Нажалост, званична Црква, која је једина могла нешто да промени, није адекватно реаговала. Недавни јавни Апели и Обраћања државном врху Србије од стране Београдске патријаршије, иако снажни и коректни, пошто нису довољно ултимативни, више личе на пилатовско прање руку.

У оваквим ситуацијама Црква и отачаствени архијереји морају реаговати као што су реаговали 1937. године када је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве одлучио да се из Цркве изопште сви министри и посланици православне вере који су гласали за Конкордат. Уз ово изопштење ишло је и појашњење да ниједно свештено лице, под ма којим изговором и ради ма ког црквеног обреда, или приватног посла, не може улазити у дом дотичног министра или посланика. Уз то је одређено да се ова одлука има јавно прочитати вернима после прве литургије, у свим црквама. У образложењу се, такође, препоручује да не само свештенство избегава додир са кажњеним лицима, него и верни треба да заузму исти став према њима. Само су овако драстичне мере могле уродити плодом тада, а и сада. Конкордат је повучен, а Архијерејски Сабор СПЦ је укинуо изопштење од Цркве кажњених министара и посланика.

Као што је познато ми Истински Православни Хришћани Србије не препознајемо у јерархији Београдске патријаршије канонски и православни епископат Српске отачаствене Цркве, између осталог и због некадашње непокајане сарадње са комунистичким безбожним властима, а нарочито због активног учешћа, речју и делом, у свејереси екуменизма и органског чланства у Светском Савету Цркава. И поред тога надали смо се да ће она, користећи свој велики углед и утицај у српском народу, коначно оштро реаговати, ако не по питању одбране вере, оно макар по питању ове несрећне државне велеиздаје. Но, и те су се наде изјаловиле. Београдска патријаршија је ставом пилатовског прања руку остала да буде сергијански сервилна државној власти, некада комунистичкој, а сада демократској, чак и у овако судбоносном тренутку када су угрожени највиталнији интереси Српске Цркве и Државе – кад треба бранити вековне српске територије Косово и Метохију.

Будући свесни у каквој се великој невољи нашао наш народ, а уједно свесни и наше незавидне илегалне, тј. катакомбне позиције у односу на државу, попут гласа вапијућег из пустиње позивам сву браћу Србе, честите светосавце и патриоте, у отачаству и расејању, да учине све што је у њиховој моћи како би се све патриотске снаге слиле у један фронт који ће чврсто стати под уједињујући светосавски барјак борбе за очување и одбрану свега онога што је у овом накарадном и безбожном комунистичком, посткомунистичком и демократском времену погажено и уништено.

Савесни и побожни део српског народа мора се коначно ујединити и рећи велико и оштро „НЕ!“ свим непријатељима Бога и народних светиња. Сваки Србин који да било какву подршку било којој власти, политичкој странци или коалицији која пристане на предају Косова и Метохије, мора знати да ће подлећи под страшну клетву Лазареву:

„Ко је Србин и српскога рода,
и од српске крви и колена,
а не дошо у бој на Косово,
не имао од срца порода,
ни мушкога ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни пшеница бела!
Рђом капо док му је колена!“

Као што јарки зраци сунца после мрачне ноћи разгоне таму, тако и Васкрсли Христос развејава не само нашу душевну таму, него и таму мрачних облака који су се спустили међу наш многострадални христоименити народ.

Уз тежњу да се као у време честитог кнеза Лазара сви ујединимо око Косовског завета одбране вере и отаџбине, надамо се и чврсто верујемо да ће доћи час када ће непријатељи Цркве и нашег народа бити поражени:

„Да васкрсне Бог и да се развеју непријатељи Његови! “

У слободним српским планинама, лета Господњег 2013.
Ваш свагдашњи молитвеник у Васкрслом Господу
+ Епископ Акакије