недеља, 28. новембар 2010.

Почетак Божићног поста

Свој Богољубивој браћи и сестрама на спасење почетак Божићног поста жели редакција блога СИПП-Бг



Св. Василије Велики вели: "Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека."

Св. Јован Златоусти, на другом месту, рече: "Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измирисе са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама исвим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње."

Св. Фотије Цариградски о посту нагласи: "Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и шкорпијама."

Св. Јован Лествичник, велики аскета, проживљено искуство овако преноси: "Помоћник и узрок целомудрености је безмолвије, а пост гаси огањ телесне пожуде. Дуго спавање произлази понекад од пресићености, понекад од поста - када се посници поносе својим постом. Стомакоугађање наводи на разрешење од поста, а славољубље наговара да се покаже сопствена врлина. Када стомак гладује, срце постаје смирено. А када се стомаку угађа, мисао постаје охола. Знај да демон често седи уз желудац и не да човеку да осети ситост, макар и читав Мисир (Египат) појео и реку Нил попио. Пост сујетног човека остаје без награде и његова молитва без плода, јер и једно и друго чини ради похвале људске."


О посту - СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА

Досегнимо, браћо, посредством дела прекрасна дарове поста и добре дарове уздржања; добрим делима потврдимо своју добру вољу према њима (посту и уздржању). На делу покажимо какве плодове они доносе, јер се дрво по плоду познаје. Међутим, земљорадник треба први да окуси од плодова. Разуми шта говорим (2. Тим. 2; 6), каже апостол. Тако свака од врлина очишћује и украшава или душу, или тело, тачније речено - само неки део душе или тела. Рецимо, молитва и знање украшавају и очишћују ум, кротост обуздава гнев, целомудреност гаси пожуду. Пост и уздржање умирују побуну тела, махнитост гнева и гасе пожуду, стварајући у уму чисто и ведро небо без иједног облачка и очишћујући душу од испарења насталих услед преједања као и помрчину која отуда следи. Благодарећи посту и уздржању, спољашњи човек копни, а сразмерно томе колико он копни, унутрашњи човек се обнавља, као што каже апостол. Неко је рекао да препун желудац не рађа истанчани ум[1]; према томе, сразмерно томе уколико човек бива истанчанији услед поста и уздржања, утолико истанчанији бива и његов ум.

Нека оброци буду примерени посту, тако да ни онај ко се умерено уздржава од хране и умерено једе не буде много иза онога који гладује. Ти се, можда, бринеш за тело и клониш се поста мислећи да те он исцрпљује? Напротив! Управо преједање узрокује костобољу, главобољу и остале болести, док је пост мајка здравља. Услед тога, против свог тела не греши само блудник, него и прождрљивац, јер тело чини слабим и болеснијим.

Пошто се неуздржање пројављује кроз сва чула, онда ћемо свима њима наложити уздржање. Ако постиш у погледу хране а очи те наводе на прељубу у скривеним одајама душе, на радозналост и на клеветање, ако те уши наводе да слушаш увреде, рђаве песме и злобна дошаптавања, ако се и осталим чулима излажеш стварима које ти шкоде на њима својствен начин, каква је онда корист од поста? Наравно, никаква! Ти, на пример, бежиш од једног зла, али посредством чула отвараш улаз за она друга (зла). Ми смо сложени од душе и тела; ми, дакле, немамо само тело, него и душу која се састоји од више делова (јер она има хранитељни, жељни, вољни и разумски део). Због тога је прави само онај пост који се распростире на све, који све очишћује и све исцељује. Исцељење душе постом је благо и човекољубиво, због чега су га наши Оци ради нас и установили у ове дане.

Обратите се, синови одступници, каже пророчанство (Јер. 3,14)! Ништа потпуније не садејствује милости Божијој према преобраћенима као пост, чему нас учи пример преобраћених Ниневљана.

Ништа пак тако не умртвљује као стомакоугађање, а што показује Онај Који говори о преобраћеном блудном сину: Овај син мој беше мртав и оживе; и изгубљен беше, и нађе се (Лк. 15; 24).

Блудни син је изабрао свињски живот, наслађивао се свињским блатом, изједначивши се са свињама и уподобивши им се, свукавши са себе подобије Божије.

Велики Јов каже да се он уподобио не само животињама него и потпуно неосетљивом мочварном биљу, дивљим травама, папирусу и трсци, међу којима борави сваштождер левијатан. Давид је ову влагу прогнао тако што је живео у уздржању, због чега каже:Сасуши се као опека снаш моја... и кости моје као сува грана сасушише се.., колена моја изнемогоше од поста и тело моје се измени јелеја ради (Пс. 21; 16, 101; 4. и 108; 24). Изменивши самога себе, изменио је и "десницу Вишњега" (тј. одлуке Божије за њега) и васцелог себе предао Њему, у свему Га гледајући испред себе и имајући Га пред собом чак и у помислима срца.

Ово ћемо, љубљени, и ми подражавати, и не само да ћемо од себе удаљити размажен и разнежен начин живота, него ћемо наш пост, молитву и псалмопојање савршавати тако као да је ту присутан и да нас посматра Сам Бог. При том ћемо знати да нас ни пост, ни псалмопојање, ни молитва не могу спасти сами по себи, него да нас спасавају када их творимо пред очима Божијим. И као што сунце греје оне које обасјава, тако нас и очи Господње освећују када нас посматрају.

Пред Данила, који је упражњавао вишедневни пост, стао је ангео, умудрујући га и предсказујући му будуће догађаје. Другом приликом, када је он (Данило) молитвом и постом затворио уста лавовима, ангео је са великог растојања пренео кроз ваздух пророка, који му је донео храну. Тако ће и у нама, који заједно упражњавамо телесни и духовни пост и молимо се, уз садејство добрих ангела бити погашен огањ телесних жеља, гнев ће бити укроћен као они лавови, и бићемо причасни пророчкој храни са надом у будућа добра, вером и умним созерцањем, биће нам дато да газимо змију и шкорпију и сву силу ђаволску.

Пост који није такав и који се не савршава на такав начин сродан је злим ангелима: њима је својствено гладовање (досл. неузимање хране, грч. агрсхрш) повезано са гневом и мржњом, са гордошћу и противљењем Богу. Због тога ћемо им се супротставити, будући да смо ми послушници и служитељи Добра, јер не ратујемо против крви и тела, каже апостол, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6; 12).

Ми не можемо да им се успротивимо искључиво постом, него ћемо, за своју заштиту, користити и оклоп праведности, шлем спасоносне милостиње, штит вере као и мач Духа, најмоћнији у одбрани, а то је нама упућена, спасоносна реч Божија. На тај начин, треба да водимо добру битку, да сачувамо чврсту веру и да погасимо стреле лукавога и да, показавши се у свему као победници, задобијемо небеске и неувеле венце, радујући се заједно са ангелима у Самом Христу нашем Господу.

Њему приличи свака слава, власт, част и поклоњење са беспочетним Његовим Оцем и свесветим, благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова.

Амин.

☨ ☨ ☨

уторак, 16. новембар 2010.

Сабор светог Архангела Михаила


У почетку, када је Бог стварао свет, пре видљивог или материјалног, створио је духовни, невидљиви свет - духове.

Сви духови су у почетку били добри, али се један, по имену Деница, погорди, занешен великом моћи коју му Бог даде, па се отпади од Бога, поста непослушан, поче да чини разна зла и окупи око себе велико друштво и створи читаво невидљиво духовно царство. Тако се духови поделише на добре и зле: на анђеле и демоне. Анђео је грчка реч и значи весник, а демон значи пакосник.

По учењу цркве, анђела има врло много и они образују велике небеске војске, над којима је главни господар Господ Саваот (а Саваот значи господар над војскама). Све те небеске војске деле се на девет чинова, а тих девет чинова улазе у три степена, тако да у сваком степену има по три чина. У први степен долазе: шестокрили серафими, многооки херувими и престоли, у другом су степену: господства, силе и власти, а у трећем: начала, арханђели и анђели.

Анђели немају тела, бестелесни су и зато се називају дусима. Анђели се додуше, на иконама сликају у људском облику, али то је зато што је људима са ограниченом моћи схватања натприродног немогуће замислити духовни свет другачије осим телесно. Анђели се увек сликају као млади људи и то зато што они немају телесних жеља и брига као људи, јер шта доприноси да се људима наберу боре на челу, да оседе, огрубе и остаре, већ брига, телесни напор и страсти. Пошто анђели немају ничег телесног, зато се и претпоставља да немају никаквог узрока који би кварио и ружио њихову младост и лепоту, и зато су они вечно млади и лепи. Пошто анђели лете где год их Бог пошаље, а у природи је тешко замислити да неки живи створ може летети без крила, на иконама им се сликају и крила. Анђели су увек обучени у белу одећу, плаштове, у знак чистоте и невиности, а само се Архистратиг Михаило слика у оделу какво су у давна времена носиле војводе.


Бог је створио тај духовни свет - анђеле, да га славе, да га слушају и да чине добра. Све што је живо, дужно је да слави свога Творца, али анђели, као најразумнији од свих бића, најбоље га и непрестано славе серафимском песмом, облетајући око његовог престола.

Анђели извршавају Божје заповести тачно и брзо као жива ватра. Кад је Бог изгнао прве људе из раја, поставио је на улазу у рајски врт херувима са ватреним оружјем да чува приступ к дрвету живота, као стражар. Кад је требало однети коме какву вест, као свештенику Захарију, или Светој Дјеви Марији, Бог је слао архангела Гаврила. Кад је требало кога избавити какве опасности, на пример апостола Петра из тамнице, или кога казнити, опет је Бог слао неког од својих анђела и они су ту заповест тачно извршавали.

Трећа дужност анђела је да чине добра и да све ствари у овом свету одржавају у оном реду и поретку како је Бог одредио; а нарочито да помажу људима, као својој младој и несавршенијој браћи, у сваком добром делу. Сваки човек, кад постане хришћанин, на дан крштења добије свога анђела, који се назива анђео мирни, верни учитељ, чувар душа и тела, и ти анђели чувају човеку живот и здравље и пазе да човек, због свог незнања или несмотрености не направи какву погрешку. Анђели, као добри чувари, не туторишу човека, већ га саветују, али га остављају и удаљавају се кад намерно греши, кад неће да се каје и поправи, кад говори ружне и непристојне речи, кад другога оговара, кад пакости ближњему, кад се дружи са лошим људима, и уопште кад чини зла. Људи чују глас свог анђела; а то је она душевна борба са самим собом, кад се неко решава да учини какво зло дело, а анђео га одвраћа; а чују глас анђела и кад учине какво добро и племенито дело, јер су тада радосни и задовољни, а ту радост и задовољство им анђео улива. Анђели су чувари и читавих градова, држава, покрајина, цркава и манастира.

Први међу архангелима је Архангел Михаило (што значи - ко је као Бог?), који је први ступио у борбу са злим духом и Деницу збацио с неба. Од тог доба Архангел Михаило непрестано се бори за славу Божју и зато се он на икони и представља као борац - војвода, са мачем или копљем у руци, а народно веровање сматра да он долази и узима људске душе, кад је коме куцнуо час. На икони се понекад представља како је победио Деницу, оковао га веригама и стао му ногом за врат.

Да би се одала општа слава свим анђелима, одређен је новембар месец, дан осми (21. новембар, по новом календару), и тај дан се прославља под именом Сабор Архистратига Михаила и осталих бестелесних сила, док народ обично тај дан зове Свети Аранђео или Аранђеловдан.

Новембар је одређен за празновање светог Аранђела зато што је тај месец био девети, у време кад су се месеци бројали од марта, а број девет одговара чиновима анђелским којих има девет. А узет је датум осми зато што ће осмог дана у дан страшног суда доћи Исус Христос по други пут, са свим својим анђелима, да суди живим и мртвим људима.

Но, осим Архангела Михаила има још архангела. Други је Архангел Гаврило (што значи - Сила Божја), трећи је Архангел Рафаил (што значи - помоћ или исцељење Божје), четврти је Архангел Урил (што значи - светлост или ватра Божанска), пети Архангел Салатил (врховни служитељ молитава), шести Архангел Јегудил (хвала Божја) и седми је Архангел Варахил (делитељ благослова Божјих).


Обавештавамо вернике СИПП-БГ да ће бдење уочи празника св. арханг. Михаила почети у 16:00 (субота), а Света Литургија почиње нешто раније него обично у 07:30 (недеља).

Информације: Чтец Урош (број моб.на блогу СИПП_БГ)

недеља, 14. новембар 2010.

Парохиска слава Св.Краља Милутина у Смедереву

МНОГАЈА ЉЕТА!!!
МНОГАЈА ЉЕТА!!!
МНОГАЈА ЉЕТА!!!
Отац Атанасије, отац Мартин из Бугарске и отац Стефан из Београдске парохије
Домаћин је заједно са сабраћом оцима Мартином и Стефаном ломио Славски колач

Смедеревски верници потрудили су се да предивно украсе свој храм

Слава наше парохије Св Краља Милутина у Смедереву на челу са домаћином, јерејем Атанасијем Крстићем протекла је торжествено у предивном амбијенту.Божанственом Литургијом началствовао је домаћин, јереј Атанасије уз саслуживање сабраће јереја Мартина из Бугарске и јереја Стефана из Београдске парохије. Иако је био радни дан, доста верника из Србије и Републике Српске дошло је да заједно уз молитву прославе овај велики празник. Јереју Атанасију и свима вернима из Смедеревске парохије благодаримо на гостопримству и великом труду који су уложили да се Српски Краљ Милутин прослави како доликује. Свако добро од Господа и духовни напрадак и умножење парохије смедеревске желе верници Српске Истински Православне Цркве!На многаја љета!

четвртак, 11. новембар 2010.

Страдања катакомбне Цркве

Најсветији Патријарх Тихон мученик



Страдања православних хришћана у Русији после револуције 1917. године упоредива су са страдањима првих хришћана. Ради очувања чистоте Православља, део Руске Цркве тада се повукао из јавности. И уместо да тиме нестане из видокруга совјетске власти, она постаје предмет суровог гоњења. У акцији искорењења религије милитантни атеизам се свом силином обрушио на Катакомбну Православну Цркву, истовремено поричући и на Истоку и на Западу њено постојање. Речи апостола Павла да ће "сви који хоће да живе у Христу Исусу (макар то било скривено од очију других) бити гоњени", дословно су се испуниле на Катакомбној Цркви.

Међутим, да је све време комунистичког "раја на земљи" руска душа била жива сведочили су многи емигранти на Западу. Они су говорили о тајним богослужењима по фабрикама, бироима и другим местима, које су верници били увежбани да за тили час претворе из обичних световних просторија у цркве, и обратно.

У тим амбијентима деловало је тзв. "бело монаштво", тј. тајни монаси који су се, радећи по фабрикама и совјетским институцијама, држали својих монашких завета. Прича се о фантастичној бројци од око 70 хиљада таквих људи расејаних по целој Русији. Поменут је и неки генерал коме су, спремајући га за сахрану, испод униформе нашли монашку схиму. Исто тако пронела се вест "о цркви које нема и граду кога нема", односно да је познати инжењер у једном од комсомолских "невидљивих" градова – војних база (необележених на картама, насељених искључиво комунистичком младежи), у којима, јасно, није могло бити ни помена о постојању храма, као верујући човек био удостојен да види епископа, свештенике и мноштво верника у подрумима града над којим се шепурила петокрака.

Од 1917. године прогон вере и верника био је отворен, па се то, наравно, дешавало и у концентрационим логорима. Тамо су свештеници били шишани и бријани и забрањено им је да носе мантије и крстове. Разумљиво да није могло бити помена о богослужењу, а мошти светих отаца биле су изложене порузи у антирелигиозним музејима.

Монаси који су остали на Соловкама као стручњаци за поједине послове био је забрањен сваки контакт са затвореницима, под претњом смртне казне. Посебно је тешко било пред велике празнике, јер је било немогуће окупљање, чак ни по двоје. Нико нигде није био пуштан без специјалне дозволе, обиласци ноћних патрола били су чешћи, а страже удвостручене. Да би се богослужило морало се стално бити спреман на мученичку смрт.

†††

У глуво доба ноћи, 18. фебруара 1932. године (по новом календару), догодио се "Велики Петак" руског монаштва. Тада је читаво руско монаштво у току једне једине ноћи нестало у концентрационим логорима. У Лењинграду је ухапшено 40 монаха лавре Светог Александра Невског, 12 монаха кијевског метоха (остали монаси похапшени су још 1930); десет монаха валаамског метоха; 90 монахиња новодевичког манастира; 16 монахиња из метоха мати Таисије Левшинске; 12 монаха из саборног храма светог Теодора; осам монахиња из киновије лавре светог Александра Невског "Велика Охотка"; стотину и више монаха из других лењинградских цркава; укупно – 318 људи.

Исте ноћи ухапшени су сви монаси и братство манастира светог Макарија и приведени у Лењинград као озлоглашени криминалци, чије само присуство представља опасност по друштво; са њима се поступало као са смртоносним инсектима које треба згазити. Талас хапшења као олуја протутњао је Русијом, погађајући углавном монаштво. Погодило је, међутим, и свештенство и мирјане који су на ова или она начин духовно били блиски монаштву. Сви су упућени у Казахстанску област, из које се готово нико није вратио.

У исто време, у самом Лењинграду затворене су и опустошене многе цркве. Страдала је чак и парохијска црква у којој се тако ватрено молио чувени научник И. П. Павлов ("Павловљев пас"). Он је лично ушао у Москву да покуша да спасе цркву. Чим је умро, тај величанствени архитектонски споменик посвећен Богородици Знамења дигнут је у ваздух (1937) и од њега није остало ни трага. До тог времена свих 1400 руских манастира (не рачунајући скитове и новоформиране монашке заједнице) било је затворено и, уз неколико изузетака, уништено

Слава смедревскога храма и пароохије

Свети Краљ Милутин

Благословом јереја Атанасија, пароха смедревскога, позивам све вернике парохије београдске и нишке на храмовну и парохиску славу Смедрева, св.краља Милутина. Јутрење почиње у 06:30 и у наставку Света Литургија. На многаја лета!!!

Свети Kраљ Милутин. Син Уроша Првог и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао.

Свети Краљ МилутинСазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, Светог Ђорђа у Нагоричу, Свете Богородице у Скопљу, Бањска и тако даље, он је зидао цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, и Светој Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. године. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светог Краља."

ГрачаницаВелики син Православне Цркве краљ Милутин спасао је Балкан од унијаћења. У тренутку када је византијском цару ослабила савест, овај витешки и богоносни краљ словенски устао је одлучно и с Божјом помоћи спасао Православље не само у својој земљи него у свима земљама Балканским. Ко изближе испита живот светога краља Милутина, разумеће, зашто је Бог њему давао успех за успехом кроз цео живот и у свима пословима.

Богородица ЉевишкаКада је Милутин ступио на престо, одмах се заветовао Богу саградити онолико цркава колико година буде краљевао. 42 године краљевао је и 42 цркве сазидао. При неким црквама, као у Солуну и Цариграду, зидао је и болнице за сиромашне људе, где би сиромаси добијали све бесплатно. Осим тога он је особито волео да своје огромно богатство расточава на сиротињу.

Пирг ХиландарЧесто пута овај моћни и богати краљ ноћу се преоблачио у одело бедника, и са двојицом тројицом слугу својих ходио је по народу, распитивао о недаћама људи, и обилато помагао бедне људе. Усред свога великог богатства он је живео сасвим скромно и патријархално, мада се није такав показивао пред странцима. На скроман живот он је навикао био још у кући оца свога, краља Уроша.

БањскаПрича се, како је цар Михаил Палеолог послао своју ћерку Ану са једним изасланством на двор краља Уроша, нудећи ћерку своју Милутину, само да би тако придобио српског краља за унију с Римом. А краљ Урош видећи безумну раскош византијску на принцези и њеним пратиоцима рече: „Шта је то и нашто то? Ми нисмо навикли на такав живот." И показа руком на једну српску принцезу с преслицом у руци: „Ево, рече, у каквом оделу ми узимамо снахе своје!"

Извор: Пролог, Свети Николај Жички

уторак, 9. новембар 2010.

Нови календар-отпадање од Цркве или небитна ствар


Треће јевљење часнога крста на на брду изнад Атине 1925 године на крстивдан,још једна Божија потврда о исправности старога календар.Полиција која је била послана од стране новокалендарске Грчке власти да растера народ и свештенство са свеноћног бденија,била је запањена видевши огромни сјајни крст на небу који се појавио и обасјао црквицу у којој је служено.Крст је био на небу више од пола сата,један од послатих полицајаца се замонашио.



Данас епископи и припадници официјалних Цркава коментаришу да је календар небитна ствар,колико је то тачно погледајмо у излагању Православних сабора!



Против новокалендараца
(Копија рукописа који се налази у библиотеци Лавре св. Атанасија Великог у Светој Гори)




Посланица из 1583 г.


Јеремија, милошћу Божијом Архиепископ Константинопољски - Новога Рима и Васељенски Патријарх.

Пошто је црква старога Рима, која као да се радује због сујете својих астронома, несмотрено изменила прекрасне одредбе о светој Пасхи (Васкрсу) којих су се придржавали хришћани, и које су установили и одредили 318 Светих Отаца Првог Светог и Васељенског Сабора Никејског, које су поштовали хришћани свих земаља и по којима су празновали - тога ради појавила се саблазан. Јер су пред нашу Смерност стали људи Јермени, питајући о пракси празновања, пошто и њих присиљавају да приме ове новотарије.

Због тога смо и морали да кажемо шта су о овоме установили Свети Оци. Наша Смерност, размотривши ствар заједно са Најблаженијим Патријархом Александријским и Најблаженијим Патријархом Јерусалимским и другим члановима Синода, у Духу Светом, разјашњавајући оно што су о овоме одлучили Свети Оци, одређује:

Објављено 1583. тодине од овлапоћења Логоса, новембра 20. индикта 12.

Константинопољски Јеремија, Александријски Силвестер, Јерусалимски Софроније и други Архијереји Синода (Сабора). Решење овог Светог Сабора са епитимијом:

Ко не следи обичаје Цркве о Светој Пасхи (Васкрсу) и месецослову (календару) онако како су нам предати од Седам Светих Васељенски Сабора, који су их за нас добро установили да их следимо, него жели да прати Грегоријанску Пасхалију и Месецослов, тај - пошто се, као и безбожни астрономи, супроставља свим одредбама Светих Сабора и хоће да их измени или ослаби - нека буде анатема, одлучен од Цркве Христове и сабрања верних। Ви, православни и благочестиви хришћани пребивајте у ономе што сте научили, у чему сте се родили и у чему сте васпитавани, а када буде неопходно и крв своју пролијте да бисте сачували отачку веру и исповедање; чувајте се и пазите ових, нека вам помогне Господ наш Исус Христос и нека молитва наше Смерности буде са свима вама. Амин.



Посланица из 1756 г.

Кирило, милошћу Божијом Архиепископ Константинопољски Новога Рима и Васељенски Патријарх.

Услед нових саблазни, које су произвели паписти по питању измена наше свете Пасхе (Васкрса) и Месецослова.

Одлучење од Цркве.

Најчаснији клирици наше Христове Велике Цркве и други најпобожнији јереји и најпреподобнији јеромонаси, појци у црквама нашег града, следбеници неботајника Павла, који говори: Ако вам неко буде благовестио супротно од овога што смо вам ми благовестили, макар био и анђео с неба, да буде анатема; ако је јереј или мирјанин да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да не иструне него да пребива у вечним мукама. Камен и железо нека се распну и распадну - они никад и никако. Нека наследе губу Гијезијину и вешање Јудино; нека пребивају на земљи као Каин, стењући и дрхтећи; и гнев Божији нека буде на главама њиховим и удео њихов нека буде са издајником Јудом и богоборцима јудејима; земља нека се отвори и нека их прогута, као некада Датана и Авирона; Анђео Божији нека их гони са мачем у све дане живота њиховог, и нека подлегну свим проклетствима Патријараха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама огња вечног. Амин.




субота, 6. новембар 2010.

Свети Теофан Полтавски о новам календару

Приказаћемо расуђивање Св.Теофана Полтавског по многима највећег Богослова и теолога двадесетог века, који је кроз опитно исихастичко Богословље поставио камен темељац сазидан на учењу Светих отаца,који је нама раслабњенима тако потребан у ова тешка времена за Свето Православље и чије речи као непресушни извор живе воде напајају мало стадо истински Православних,како би могли препознати светлост у тами и одвојити лаж од истине!


Кратка канонска расуђивања о календарском рачунању времена


Питање: Шта је стари и нови календар којим се рачуна време?
Одговор: Стари календар је календар исконски, првобитни, древно хришћански. Он је наслеђен од времена апостолских по свештеном Предању древне Цркве и уграђен I Васељенским Сабором (325. године) у темељ како хришћанског рачунања времена, тако и решења о празновању свете Пасхе са свим празницима и постовима који зависе од ње. Акт увођења новог “научног” календара од стране Римокатоличке цркве у XVI. веку при папи Григорију, довео је само ка саздавању псеудонаучног и противканонског календара, јер је то питање научно нерешиво[1].
Према томе, тај календар јесте симбол јединства Хришћана у целом свету, а нови календар је симбол бунта, револуције и раздељења.
Докази: “Предања установљена ради нас су писана или неписана. Неписани предани догмати имају једнаку силу са писаним” (Алфавит, “Књига правила Светих Апостола, Светих Сабора Васељенских и Помесних и Светих Отаца”, свако издање).
“Чувајмо сва древна Предања установљена за нас писмено или усмено…” (Догмат VII Васељенског Сабора)
“Мислим, пак, да је по Светим Апостолима и ово следеће: да се држимо неписаних предања” (Свети Василије Велики, правило 92; упореди: исти, правило 91; 1.Кор.11:2; 2.Сол.2:15;3:6).
Такође и сами свештени канони одлучно објављују себе “тврдим и ненарушивим” (VI Васељенски Сабор, правило 2), “неразоривим и неполокебивим” (VII Васељенски Сабор, правило 1).
Знаменити митрополит Петар Могила је изјавио “да не само патријарх, већ ни анђео не може да га натера да поступи противно црквеним канонима… тако је мислио и чинио јерарх, који је био најбољи украс Православне Цркве” (Црквене вести “Журнал заседања…” 1906. године бр.21, стр. 1349-50).
Црква, да би остала Црква, по захтеву својих темељних основа њеног појављивања и првобитног начела њених постојећих норми, није у праву ако жели да промени своја решења. Ако Црква, по њеном првобитном начелу није дело руку човечијих, већ установа Више Воље, тада нам није остављено право да мењамо основне норме њеног живота и устројства, како је то јасно и изражено у 2. правилу VI Васељенског сабора, стр. 1347-8, исто.
+
Питање: Како треба да се односимо према старом и новом календару по свештеним правилима?

Одговор: Први треба на сваки начин чувати, а од другог се у потпуности клонити.
Докази: “…јер ако почнемо порицати обичаје који су незаписани, казујући да они немају велику важност, намерно повређујемо и Јеванђеље у његовим основним предметима…” (Св. Василије Велики, правило 91).
“Не смеју се уводити новотарије насупрот предању и црквеним правилима” (Алфавит).
“…и да кажемо у најкраћем: желимо да у Цркви буде сачувано све што је у Цркви предато Светим Писмом и апостолским предањем” (Гангријски Сабор, правило 21. упореди правило 2. I Васељенског Сабора).
+
Питање: Да ли увођење новог календара има важан или неважан значај?

Одговор: Веома важан, а посебно у вези са Пасхалијом; и представља крајње безакоње и црквени раскол, који отуђује од општења и јединства са целом Црквом Христовом, који лишава благодати Светог Духа онога који колеба догматско јединство Цркве и подобно Арију раздире нешивени хитон Христов, то јест који свуда раздељује православне лишавајући их једномислија и раскида везу са црквеним свештеним предањем, те потпада под саборну осуду за презирање Предања - по горе наведеном догматском одређењу VII Васељенског Сабора.
Докази: “Јеретицима су (древни Оци) називали оне који су се сасвим отуђили од вере; расколницима су називали оне који имају различита мишљења по неким црквеним предметима и питањима, а који допуштају могућност да буду поново приведени истини. Парасинагоге су зборови које чине непокорни свештеници или епископи или неуки (ненаучени) народ… и мада почетак поделе беше услед раскола, одступници од вере више нису на себи имали благодат Светог Духа, јер је те благодати нестало онда када се прекинуло прејемство; јер први који су се оделили постали су световњаци и више немају власти да крштавају, рукополажу, нити да другима предају благодат Духа Светог…” (Св. Василије Велики, правило 1).
+
Питање: Како, на основу правила, православни треба да се односе према новокалендарцима-расколницима?

Одговор: Православни са њима не смеју да имају никакво молитвено општење чак и пре њихове црквене осуде.
Докази: “Са јеретицима или расколницима не сме се молити” (Лаодикијског Сабора, правило 33).
Тумачење овог правила у грчкој Крмчији (стр. 252): “Ово правило одређује да се ми не смемо молити ни са јеретицима који греше у вери, ни са расколницима који не греше у православној вери, али су се оделили од Саборне Цркве због неких предања” (Упореди: Апостолско правило 45, 65; Лаодикијског Сабора, правило 6, 9, 32, 37; Епископа Тимотеја Александријског, правило 9).
+
Питање: Каква је казна, по црквеним правилима, за оне који се моле са новокалендарцима-расколницима?
Одговор: Једнака осуда.
Докази: “Ако се неко заједно помоли са оним који је одлучен (из заједнице), па макар то чинио и у приватном дому, такав нека се одлучи.” (Апостолско правило 10).
“За молитву са одлученим подвргавају се или одлучењу, или свргнућу, или анатеми, како сами учесници молитве, тако и они који се са њима [учесницима] моле” (тумачење на 9. правило Картагенског Сабора - грчка Крмчија, стр. 252).
+
Питање: Да ли има дејство епитимија пастира-новокалендараца над православнима који им се не потчињавају и одвајају се од њих у молитвама?
Одговор: Нема никаквог дејства ни силе.
Докази: Оно што је речено у другој половини 15. правила Двократног сабора о јеретицима-пастирима односи се и на новокалендарце-расколнике.
У тумачењу на 29 (38) правило Картагенског Сабора у Синтагми Матеја Властара у руском преводу (глва 17, стр. 56), пише: “…без опасности може да пренебрегне епитимију”.
Тумачење на 31. правило Светих Апостола у грчкој Крмчији (страна 19) наводи: “…они, који се одвајају од епископа пре саборне осуде, јер он јавно проповеда било коју јерес или злославље - такви не само да не подлежу епитимијама наведеним у 31. Апостолском и 15. Двократног сабора већ су и достојни части која приличи православнима”.


Да потсетимо да по новом календару служе официјалне помесне Цркве:Грчка ,Бугарска,Румунска,Цариградска Патријаршија ,Финска(променили и пасхалију).

Остале официјалне Патријаршије;Србска,Руска,Јерусалимска,Грузиска...служе по старом календару али имају потпуно молитвено и ефхаристиско општење са поменутим расколничким (новокалендарским) Црквама,што је по канонима апсолутно недопустиво.
На пример,"Патријарх Павле"је на острву Патмос у Грчкој служио Божић по новом календару а затим дошао у Србију и служио по старом.
Да ли се Христос родио два пута?

понедељак, 1. новембар 2010.


СВЕТИТЕЉ ТЕОФАН ПОЛТАВСКИ

Хршћанин не треба да се плаши мржње света


Ако вас мрзи свет, знајте да је Мене
омрзнуо пре вас (Јн.15,18).




Чим се хришћанство појавило дочекала га је мржња света - најпре јудејског, потом незнабожачког.


Своју верност Христу први хришћани су запечатили крвљу мученика. На тлу натопљеном крвљу мученика, подигнуто је величанствено здање првог хришћанства. Затим је јудејски и незнабожачки свет био поражен, али не и уништен. Он је наставио да постоји и у недрима самог хришћанства, иако у преображеном облику. ако хоћете да се уверите у исправност онога што сам рекао, погледајте летописе хришћанства. Ко је тако често међу хришћанима подстицао непријатељства, раздоре и немире? Ко је гонио најбоље хришћане, трудећи се да угаси светилнике вере? Ко је хришћанство испунио мученицима, пострадалим од оних који су се такође називали хришћанима? Ко је живот Атанасија Великог претворио у лутање изгнаника? Ко није остављао један спокојан дан у животима Василија Великог и Григорија Богослова? Ко је утамничио Златоуста? Ко је проузроковао то да су се многи свети склонили из хришћанских градова и потражили сигурност у пустињи, мећу зверима? Није ли све то учинио овај свет, који је својевремено био побећен силом вере Христове? Побећен, али не и уништен, него је наставио да постоји у недрима самог хришћанства и да мрзи оне који су Христови заиста, а не само по имену, или се макар активно труде да буду такви.


И што се више ток живота света ближи своме крају, то се са већом силином пројављује мржња света према истинским следбеницима Христовим...Није ли та мржња света према Христу и истинском хришћанству у последње време разорила јединствену хришћанску државу - Руско Царство, и крвљу залила пространства Русије? Нисмо ли и ми, изгнаници у расејању, жртве те исте мржње света према нашој Отаџбини?


Но, мада смо постали жртве мржње овог света, немојмо се самозаваравати. Немојмо мислити да је само због тога нама потпуно стран дух овога света и његова мржња према свему хришћанском! Ако се не појављује у грубом виду чистог антихришћанства, можда постоји у финијем, измењеном облику? Посматрање живота света нажалост показује да је у таквом облику ,,свет'' заиста на делу присутан и у нама.


Ако неко од нас, ко се сходно своме положају у друштву налази пред очима свету, реши да у потпуности усвоји хришћански дух, да одбаци позоришта, весеља и забаве, да имање троши само на сиромахе, и да хита само у храм Божији: зар свет овог свог бегунца неће прогонити погледима који рањавају? Неће ли ка њему усмерити стреле свог лукавства? Зар се неће наћи људи који ће посумњати чак и у ментално здравље таквог човека, само зато што се он не прилагођава свету, његовим нездравим схватањима и лажним правилима. Хришћанском разуму није тешко да осуди лукавство, које је у лицу Иродијаде својевремено награђено главом проповедника покајања и целомудрености, јер је хришћанину који размишља непријатно већ и само сећање на то. Зашто онда хришћани и хришћанке тако често излазе на поприште овог лукавства? Многима не као осуда, него као оправдање може да послужи то, што ово не чине толико из љубави према поменутом лукавству, колико из страха да их свет не казни презиром због занемаривања његових закона.


Хришћанине! Не бој се мржње света према теби, кроз шта се год она пројављивала. Стреле света, усмерене против тебе, заиста су, по речима Псалмопојца стреле дечије. Ове стреле могу да ране само онога ко је слаб у вери - оне никада неће моћи да повреде непоколебљивог хришћанина, који има ум Христов. Другог се бој! Бој се да не постанеш роб света! Као што се плашиш да не будеш одбачен од света, тако треба да се плашиш да не дође до тога да те Бог одбаци. Јер, по речи Спаситељевој, нико не може два господара служити, и који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје. Амин.