среда, 31. март 2010.

Свети велики четвртак


У свети и Велики четвртак, божанствени Оци који све добро уредише, примопредајно од божанствених Апостола и свештених и божанствених Еванђеља, предадоше нам четворо да празнујемо: свето прање; тајну вечеру; јасно предање ових наших страшних тајни; натприродну (изванредну) молитву, и само оно издајство, јер се наиме јеврејска пасха [1] (јагње) петком имала жртвовати.
Пошто беше прикладно да (пред)изображењу последује и стварност, а у њему јасно и овој нашој пасхи – Христу, да се жртвује, предухитривши (јеврејску пасхалну вечеру) Господ наш Исус Христос, како божанствени Оци кажу, извршава је са ученицима у вече четвртка. Јер то се вече и сав петак (дању) код Јевреја као један дан рачуна; јер овако они броје, „ноћоданство“ то називајући. Изврши Он дакле ову (пасхалну вечеру) и тада – како неки рекоше, а од којих је један и божанствени Златоуст – са ученицима по Закону сврши. Прво усправно стојећи и опојасани, у обућу обувени, палицама се подупирући, и друго што Закон заповеда, да се не би помислило да је законопреступник.[2] А ово све је припремио Зеведеј,[3] јер он беше онај „који носи крчаг воде“, како каже Велики Атанасије, ако други и другачије о томе говоре. А потом оно још савршеније показујући ученицима, и тајну ове наше Пасхе предаје у горњици, када већ наступи ноћ.
Када, вели, би вечера, седе са Дванаесторицом за трпезу. Но гледај да ово не беше Пасха по Закону, јер беше вечера и седење за трпезом, и хлеб, и вода, а тамо је све печено на огњу и бесквасно. А пре но што поче да се једе (ово каже божанствени Златоуст), устаје од вечере и полаже доле хаљине, и воду у умиваоник улива, сам све самоизвршавајући, те уједно и Јуду постиђује, а уједно и другим ученицима напомиње да не траже старешинства. Тако и после прања поучава: Који хоће да буде први, нека буде од свих последњи, самог Себе поставивши за пример. А открива се да је пре свих Христос опрао Јуду, који је бестидно председавао, а на послетку и до Петра долази. А овај, будући горљивији од других, Учитељу то забрањује, па онда још наглије одустаје.
Умивши им, дакле, ноге, и узвишеност преславну смерношћу показавши, опет узев хаљине и седавши за трпезу, поучава их да љубе један другог и да старешинство не траже. А док су јели и о издајству започиње. Док се ученици од ових речи узнемиравају, каже Исус Јовану насамо и тајно: Коме ја умочивши хлеб подам, тај је издајник мој. (Јер ако би Петар знао ову реч, убио би Јуду.) И опет: Који умочи са мном у зделу руку; а ово се обадвоје збило. Затим мало шта оставивши, узев хлеб, каже: Примите, једите; па слично томе чашу: Пијте из ње сви, још рекавши: Ово је крв моја Новога завета, ово чините у мој спомен. Но ово чинећи, и сам јеђаше и пијаше са њима. А види како хлебом назива тело своје, а не преснацем; нека се стиде дакле они који на жртву преснац приносе. А преко хлеба уђе у Јуду сатана, пошто га већ пре тога беше искушавао. Сада се свеконачно у њега усели.[4] И изашавши, вели, нагодбу предложи првосвештеницима да им га изда за тридесет сребреника.
А ученици после вечере изађоше на гору Маслинску, на једно поље звано Гетсимани. И после много другог, каже им Исус: Ви сви ћете се саблазнити о мене у ноћи овој. А Петар рече: Ако се и сви, ја се нећу одрећи Тебе. А беше касно, односно дубока ноћ. И Он рече: Пре него се огласи петао двапут, одрећи ћеш ме се трипут, што и би. Што бојазан неизмерна ухвати Петра, то Бог показиваше немоћ природе, и уједно зато што му васељену уручи, да би (Петар) од своје природе оно благопримерно разумео, те милостив био према онима који греше. Но трикратно Петрово одрицање изображаваше грех свих људи према Богу. Прво - заповест коју преступи Адам; друго – преступ писаног Закона; и треће – у вези самог оваплоћења Слова. Ово све опет напослетку Спаситељ исцели троструким покајањем, ради којег: Петре, љубиш ли ме?, трипут изрече. И после тога, човечански показујући како је страшна свима смрт, каже ученицима: Жалосна је душа моја до смрти. И прешавши колико камена добачај, помоли се трипут, рекавши: Оче мој, не може ли чаша ова проћи ме, да је не пијем? И опет: Оче, да ли је могуће да мимоиђе ме чаша ова, да је не пијем? Уједно, дакле, и као човек ово говори, а уједно и ђавола вешто прелази, да овај, мислећи и за Њега да је човек зато што се изгледа боји крсне смрти, не би пресекао тајну. И вративши се и нашавши ученике у сан утопљене, Петру се обраћа, овако говорећи: Зар ни један час не могосте пробдети са мном? Односно: Ти који кажеш да ћеш се и до смрти подвизавати, тако сневаш са другима.
И дошавши на другу страну потока Кедарског, где беше врт, отпочину тамо са ученицима својим. А имаше обичај често тамо да долази. Тако и Јуда знаше место: он неке од војника узевши, са народом који му је следио дође на Исуса, давши им знак пољупца. А за ово им рече зато што је (Христос) много пута био задржан, па непримећен из средине њихове пролазио. Тако и овде прво сам Христос њима прилази, говорећи: Кога тражите? А они Га још не препознаваху но не стога што им је ноћ у сметњу била, јер светиљке и свеће беху, вели, упаљене, и са страхом павши, одвојише се, и кад опет дођоше сам им одговараше. А Јуди, који учини нагодбу, Христос каже: Друже, на то си дошао, односно: На то што си дошао, Јудо, благовремено је. И опет каже: Као на разбојника ли изиђосте са ножевима и кољем да ме ухватите? А у ноћ дођоше да не би какав немир у народу био. Тада најгорљивији Петар, пошто од вечере беху на такво шта спремни, ударивши првосвештениковог слугу по имену Малхо, десно му ухо одсече. А Исус знаше да ће првосвештеници рећи: Није добро Закон слушао и учио. Христос је дакле ово забранио Петру, пошто није добро ономе који је послушник духовног мужа да мач употребљава, а Малхово ухо је исцелио.
И ухвативши дакле Исуса, свезана га доводе на двор првосвештеника Ане, који беше таст Кајафин, јер тамо беху окупљени сви који против Христа причаху, фарисеји и књижевници. Овде оно Петрово одрицање због слушкиње бива, и пошто ноћ уто прође, петао се огласи трећи пут, а он сетивши се заплака горко. И кад време већ до јутра дође, Христа од Ане до првосвештеника Кајафе доводе, где и пљување прими, и лажесведоци позвани бише. А кад се озари дан, Кајафа Га шаље Пилату. А они који Га доведоше, вели, не уђоше у претор да се не оскврну, но да могу јести пасху. Окупљају се, дакле, првосвештеници и архијереји, јер изгледа безаконито учинише и одложише Пасху, како каже божанствени Златоуст; јер те ноћи је требало да је једу, али ради Христовог убиства је одложише. А да им је тада било обавезно да је једу, то је показао Христос, који је прво ноћу (пасхалну) вечеру јео, а затим тајнонаучио савршеном; или (је појео) зато што је у образу Закона, како је речено, требало да буде и сама стварност; јер Јован каже: пре празника Пасхе (Јн 13:1). Ради свега овога што би у четвртак и ту ноћ, и ми празнујемо спомен страшних и неизречених оних дела и делања, са страхом то чинећи. Неизреченом Твојом благоутробношћу, Христе Боже наш, помилуј нас.

уторак, 30. март 2010.

Недаеља Христових страдања

СИНАКСАР НА СВЕТУ И ВЕЛИКУ СРЕДУ
Стихови: Жена помаза Христово тело миром, и тако претече Никодимову смирну и алоју.

На свету и велику среду свети оци су заповедиди да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром, јер се то десило пред сама Спаситељева страдања.
Када је Господ дошао у Јерусалим и налазио се у кући Симона губавога, приступила му је жена (блудница) и излила на Његову главу скупоцено миро. Ту је установљено (да њој чинимо спомен) с циљем да се, по речи Спаситеља, свуда и свима проповеда о том њеном дирљивом поступку. Којом побудом се она руководила? Пошто је приметила да је Христос сажаљив према свима и дружељубив, нарочито сада, када је видела да је Он ушао у кућу губавога, а закон је налагао да се такав сматра нечистим и одлученим од друштва, она је закључила да ће Он, као и Симонову губу, исцелити и њену душевну болест. И ето, док је Он увече седео за трпезом, она је излива на Његову главу миро, вредно око три стотине динара, то јест шездесет асарија, десет пенеза и три сребреника. Ученици су је спречавали, посебно Јуда Искариотски, но Христос је стао у њену заштиту да они не би прекинули њену добру намеру. При томе је споменуо и свој погреб, и тако одвраћао Јуду од издајства и удостојио жену части тиме што ће се свуда по целом свету проповедати о њеном добром делу.
Морамо нагласити да се, по некима, иста ова жена подразумева код свих јеванђелиста. Али то није тачно. Тројица, каже свети Златоусти (у Беседи 13 на Матеја), говоре о истој, и називају је блудницом, а код Јована је потпуно друга, и то хвале достојна Марија, Лазарева сестра, коју је одликовао частан живот, и коју Христос, да је била блудница, не би волео. Од њих је ова последња Марија, шест дана пре Пасхе, у својој кући, у Витанији, док је Он увече седео за трпезом, извршила помазање тако што је излила миро на пречисте ноге и обрисала их својом косом, и тиме показала да га изузетно поштује. Она је принела миро Христу као Богу, јер је добро знала (Изл30; Пост 28 и 35) да је уље приношено Богу и у жртвама, да су миром помазивани и свештеници, да је и Јаков прелио уљем камен посвећен Богу. Она је то, очигледно, принела ради благодарности Учитељу, као Богу, за оживљење свога брата. Зато јој се и не обећава награда. Ту се и гунђање чује једино Јуде, као лакомог човека. Свети Матеј и Марко казују да је друга жена, и то блудница, два дана пре Пасхе, када је Христос још боравио у тој истој Витанији, у кући Симона губавога, увече, док је седео за трпезом излила то скупоцено миро на Његову главу. Због тога своје негодовање према блудници исказују и ученици, који су изврсно знали с каквим усрђем је то учињено да би се добила Христова милост. Њој је и награда одређена у томе што ће то добро дело бити прослављано свуда по свету. Према томе, неки разумеју једну, Златоусти, пак, по овоме, две жене. Има и оних који признају чак три: две горе поменуте, у самом приближавању Христових страдања, а осим ових и трећу, тачније речено прву, која је то приредила негде око половине јеванђелске проповеди. Она је била и блудница, и грешница, и излила је миро наХристове ноге, али не у кући губавога, него фарисеја Симона и без присуства непознатих. Тада се једино сам фарисеј саблазнио. Као награду Спаситељ јој је дао отпуштење грехова. Управо о њој свети Лука казује око средине свог Јеванђеља (7,36-50), као што је речено. Непосредно после казивања о тој блудници, он наставља говор на следећи начин: И би послије тога, и он прохођаше по градовима и по селима проповиједајући и благовијестећи Царство Божије (Лк 8,1), из чега јасно произилази да то није било за време страдања. Према томе, судећи по времену, и по месту, и по личностима, и по кућама, напокон, по самом начину миропомазања, изгледа, да су то биле три жене: две блуднице, а трећа је Лазарева сестра Марија, коју је одликовао свети живот. И једна кућа је кућа фарисеја Симона, друга је губавог Симона у Витанији, и трећа је кућа она у којој су живеле Марија и Марта, Лазареве сестре, у истој тој Витанији, а из овога се мора закључити да су Христу биле приређене и две трпезе, и обе у Витанији. Једна је учињена шест дана пре Пасхе у Лазаревом дому, у којој је с Њим учествовао и Лазар, о чему син грома говори овако: А Исус на шест дана прије Пасхе дође у Витанију, гдје бјеше Лазар који умрије, кога он подиже из мртвих. Ондје му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар бјеше један од оних што сјеђаху са њим за трпезом. А Марија, узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове (Јн 12,13).
Друга вечера била је приређена Њему два дана пре Пасхе, када се Христос још налазио у Витанији, у кући Симона губавога, када му је и блудница пришла да излије скупоцено миро: тако казује свети Матеј и преноси Христове речи ученицима: Знате да ће за два дана бити Пасха, и убрзо након овога наставља: А кад Исус бјеше у Витанији у кући Симона губавога, приступи му жена са алавастровом посудом мириса скупоцјенога, и изли на главу његову када сјеђаше за трпезом (Мт26;2и6-7). С њим је сагласан и Марко, који говори: Бијаху још два дана до празника Пасхе и бесквасних хљебова... И кад он бијаше у Витанији у кући Симона губавога и сјеђаше за трпезом, дође жена (Мк14,1,3) итд. Заступници тврдње да четворица јеванђелиста говоре о једној те истој жени која је помазала Господа миром, да су Симон фарисеј и.Симон губави, кога неки сматрају чак оцем Лазара и његових сестара Марије и Марте, једна те иста личност, да се ради о једној те истој вечери, једној те истој његовој кући, у Витанији, где је наводно била и велика горња одаја, застрта и припремљена и где је била Тајна вечера - мисле погрешно. Те две вечере биле су припремљене Христу изван Јерусалима, у Витанији, шест и два дана, како је речено, пре законом одређене Пасхе, а и жене су принеле Христу миро на различит начин. А Тајна вечера и велика горња одаја биле су припремљене у самом граду Јерусалиму један дан пре законом одређене Пасхе и Христових страдања, по мишљењу једних, у кући непознатог човека, а по мишљењу других у кући Његовог ученика и напрсника Јована, на светом Сиону, у којој су се и ученици скривали због страха од Јудејаца, у којој је Тома после Васкрсења метнуо свој прст у ране од клинова и своју руку у Христова ребра, у којој је, на Педесетницу, Свети Дух сишао на апостоле, и у којој су учињена разна друга скривена и тајанствена дела.
Имајући ово у виду, нама се чини да више одговара истини Златоустово мишљење, по коме се ту говори о две жене: једној, о којој тројица јеванђелиста говоре да је, као блудница и грешница, излила миро на Христову главу, и другој, код Јована, Марији, Лазаревој сестри, која је принела миро и излила га, и то на Христове божанске ноге. Једна ствар је, такође, вечера у Витанији, а сасвим друга - Тајна вечера. То је јасно чак из тога што Спаситељ, после казивања о тој блудници, шаље ученике у град да припреме Пасху. Идите у град томе и томе, и кажите му: ... код тебе ћу да учиним Пасху са ученицима својим (Мт2б,18). И још: И срешће вас човјек који носи крчаг воде... и он ће вам показати готову велику горњу одају, застрту и припремљену: ондје нам зготовите (Мк 14,13-16; Лк 22,8-13), очито, предстојећу законску Пасху, коју је, дошавши, и учинио с ученицима, како говори божанствени Златоусти. Затим, за време вечере, тј. Тајне вечере, након божанственог прања ногу ученицима, Христос поново седа за трпезу, предаје и нашу Пасху на истом том столу, како додаје златоречиви Јован. И то је тачно. А дивни Јован, као и Марко, божанствени јеванђелисти, означили су и квалитет мира тако што су га назвали чистим и скупоценим. Мисле да "пистикон" тј. верно, значи право, неразблажено и испитане чистоте, а можда је то и назив најбољег и првокласног мира. Марко додаје да је жена од усрђа чак разбила и суд, за који каже да је од алавастра, зато што је грло тог суда било преуско. Тај стаклени суд, како говори свети Епифаније, није имао ручке, и назива се викион. Миро је било састављено од многих материја, а углавном од смирне миомирисног цвета кинамона, мирисног корена, миомирисног исопа и уља.
Духовним миром помазани, Христе Боже, ослободи нас од страсти које наваљују на нас, и помилуј нас, јер један је свети и човекољубац. Амин.

Господ иде на добровољно страдање. И ми треба да идемо са Њим. То је дуг свакога ко исповеда да је Христовим страдањем постао оно што јесте и да ће добити нешто толико велико и славно да ни на ум човеку не може доћи. Како, пак, ићи са Њим?
Размишљањем, саосећањем. Иди мишљу трагом страдајућег Господа и размишљањем из свега извлачи представе које би могле ганути твоје срце и увести га у осећање страдања Господњих. Да би се то успешније извело, потребно је да сами почнемо да страдамо кроз осетно смањење јела и сна и кроз увећање труда стајањем на молитви и чињењем поклона. Испуни све што чини света Црква и бићеш добар сапутник Господу на путу страдања.

Свети Теофан Затворник

четвртак, 11. март 2010.

Свети Филарет Вознесенски и анатема на јерес екуменизма

нетљене мошти Светог Филарета
Руска загранична Црква са њеним првојерархом Митрополитом Филаретом на челу,после много вапаја и обраћања посланицама туге официјалном Православљу да се врати на пут истине,коначно 1983 баца анатему на јерес екуменизма!



Што је време више пролазило , постојало је све јасније да православни не могу да имају никакво општење ни са једном од „цркава светског православља“, а тим пре – да не могу бити у њима: почетком 80 - тих година прешло се са међухришћанског на међурелигиозни екуменизам. Године 1980. екуменистичка прес - служба (ENI) изјавила је како ССЦ разрађује план обједињења свих хришћанских деноминација у једну нову религију. 1981. године у Лими (Перу) била је састављена међуконфенсионална евхаријстијска служба; на тој конференцији, протестантски и православни представници у ССЦ су се сагласили да су крштење, евхаристија и рукоположење код свих деноминација ваљани и прихватљиви. Но ипак највећи скандал изазвала је Ванкуверска Генерална скупштина ССЦ из 1983. године. На њој су били присутни пердставници свих постојећих религија, а свој рад започела је незнабожачким обредом који су обавили локални индијанци. Православни јерарси су ту учествовали у религиозним церемонијама заједно са представницима свих светских религија.



Анатема екуменизма:





„Онима који нападају Цркву Христову и уче да се она поделила на гране које се разликују по своме учењу и начину живота, и тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати од грана, раскола и иноверја, њиховим сједињењем у једно тело; онима који не разликују истинско свештенство и Свете Тајне Цркве од јеретичких, него уче да су крштење и евхаристија довољни за спасење; онима који имају општење са поменутим јеретицима, или им помажу, или штите њихову нову јерес екуменизма, умишљајући да је то братска љубав или начин за сједињења раздељених хришћана: АНАТЕМА“.



Циљ ове анатеме био је очигледан. Јер нема јереси без јересијерарха, јеретика и њихове практичне делатности. Стога сви учесници екуменистичког покрета, који га сматрају за црквени и користан, пребивају у јереси и подлежу осуди оних канона које Црква од давнина примењује против јеретика – тј. одлучењу. Такође они који се налазе у општењу са јеретицима постају судеоници те јереси. Фактички, они су већ отпали од Цркве, а анатема само сведочи о томе да се они налазе изван ње.


Противници раскида са „светским православљем“ либерали РЗЦ много су говорили и говоре о „ништавости“ ове анатеме, идући све до изјава да архијереји Руске Заграничне Цркве заправо и нису прихватили никакву анатему, него су је једноставно неки „злонамерници“ унели у текст Саборских Одлука. Ипак, такве тврдње не делују веродостојно: нико од архијереја се доцније није одрекао анатеме, нити је изјавио да је није потписао; анатематизам против јереси екуменизма унесен је у Синодик Недеље Православља. Владикино животно дело нашло је тако највиши израз у историјском акту од васељнског значаја за сву пуноћу Православља – у званичном анатемисању екуменистичке јереси и одступника нашег века. Очигледно, никакви савети „православним“ екуменистима нису више могли да дају резултате, па је било неопходна најодлучнија реакција како би свеопшта зараза била спречена. О онима који преступају учење Цркве, Владика је говорио у једној од проповеди које објашњавају значење анатеме: „Црква објављује да су они одсекли себе од општења са Црквом, да су престали да слушају њен матерински глас. Ово није само сведочанство за друге, да би они то схватили, него је на корист и самих оних који су одлучени. Црква се нада да ће ово страшно упозорење деловати на њих...“



Анатему на екуменизам после Руске заграничне Цркве,бацила су и Грчка старокалендарска Црква и Румунска старокалендарска Црква,а остале Истински Православне Цркве су је прихватиле и потврдиле!



http://serbiantrueorthodox.blogspot.com/2009_04_01_archive.html





уторак, 9. март 2010.

Последња звер екуменизам

Агликански "свештеник служи литургију" у капели Св.Симеона мироточивог, у присуству и благослову Патријарха Павла

Румунски "Патријарх"Теоктист на молитви са папом (у пуном одејанију)


Молитва "Православних",католика и лутерана



Молитва са будистима у Асизију




Асизи,заједничка молитва екуменизам на делу





Митрополит Кирил(садашњи Руски Патријарх)на екумениистичкој служби у Камбери,носи јеванђеље на "великом входу".



Учествовање Православних Цркава у Екуменском покрету (ССЦ) као пуноправних или равноправних чланова, многи правдају и одговором да су тамо да би „Сведочили о Православљу“. Но то је само „изговор за грех“, јер они учествују у делима таме, која тежи да све неистине и јереси уједини у јединствену, свесветску „цркву“ без Христа. О томе убедљиво говоре чнњенице (нарочито у новијим сусретима). Тако је Митрополит смоленски (садашњи Патријарх Руски) Кирило (Гудјајев) на VII Скупштини ССЦ у Камбери (1991) отворено назвао овај Савез „колевком јединствене цркве“.



„Православни екуменисти“ у компромисима иду до молитвене заједнице, не само са неправославним „хришћанима“, већ и са нескривеним идолопоклоницима, окултистима и чаробњацима (Ванкувер, Камбера, Рим).


VI Скупштина ССЦ у Ванкуверу јула 1983. године. Тамо су 31. јула учесници те Скупштине отслужили „Екуменистичку литургију“. Главни „литургос“ био је англикански надбискуп Ранси, а „саслуживало“ је 6 протестаната, од којих су биле и две жене „свештенице“. У читању Светог Писма и изговарању јектенија учествовали су и „православни“, антихалкидоњани и римокатолици. Тако је римокатолички бискуп Паул Вернер прочитао Јеванђеље, а „православни“ архиепископ Кирил (Гудјајев, сада Патријарх Руски) изговорио следећу молитву: „Помолимо се да ускоро достигнемо видљиву заједницу у Телу Христовом путем ломљења хлеба и благослова чаше за једним столом“.


Велики савремени Православни Богослов, архимандрит Др Јустин Поповић, каже да „као што у Господа Христа не може бити неколико тела, тако у Њега не може бити ни неколико цркава… Отуда је раздељење, деоба Цркве онтолошки, суштински немогућа. Раздељења (или: цепања) Цркве никада није било нити га може бити, а бивале су и биваће отпадања од Цркве (и искључења из Цркве). Тако су најпре отпали од Цркве гностици, па аријанци, па духоборци, па монофизити, па иконоборци, па римокатолици, па протестанти, па унијати, па… редом сви остали отпадници, припадници јеретичко-расколничког легиона“ (Догм. Прав. Цркве, књ, III. Бгд. 1978, стр. 209 – 212


"...Изађите из ње народе мој,да не саучествујете у гријесима њезиним,и да вас не снађу зла њезина..."















уторак, 2. март 2010.

Поглед ревнитеља СПЦ на вернике СИПЦ







Храбри монах Антоније који ми је веома драг, на ПЕТОМ делу веома конфузно и емотивно објашњава по њему "четри вида православља". Српску Истински Православну Цркву назива колико сам разумео да је у рангу екумениста!!!
Епископе који ћуте док јерес дивља назива православним. И не само да ћуте него се заједно и моле са јеретицима, причешћују се заједно и куну се на слепу послушност екуменском Синоду па и сабору. СПЦ полако постаје ИДОЛ који се ставља изнад православља. Није битно ко шта исповеда, и каква је јерес у питању, али НЕ НАПУШТАЈ СПЦ!!!
Још да напоменем да под тачком један (монах Антоније каже да имају четри вида православља)
1.
екуменисти као форма православља не може да се наведе јер јеЈЕРЕС, дакле није православље. Под два
2.
епископи који се одвоје од јеретика али им признају благодат и даље су јеретици, јер по учењу Цркве јерес не може бити благодатна и под четри
4.
православни не могу да буду епископи које је навео монах Антоније јер се моле причешћују и у послушању су јеретицима. Дакле драги срби, монах Антоније је у ствари Вама осветлио уски пут ка Истински Православној Цркви у Србији која је под тачком
3.
у излагању монаха Антонија црноречког... Господ да нас сједини у Истини! А Истина је само једна, не Артемије нити било ко од људи, него Христос који Истину проповеда, и који је сам Истина !
свештеник Стефан

Посета манастиру Есфигмен

Оци и браћа Срби у Есфигменској гостопримници
О.Нифонт са Есфигменским оцима(Србима)

О.Авакум и Нифонт


Симеон,О.Авакум(Србин),Павле








Пред крај Божићног поста,наша браћа О.Нифонта,брат Павле и Симеон посетили су Светогорски манастир Есфигмен,да би у тој тврђави Православља у ово тешко време свеотпадништва,дочекали са нашом браћом исповедницима светло Христово рођење!