петак, 15. јануар 2010.

ДА ЛИ СЕ СПЦ ЈОШ МОЖЕ СМАТРАТИ ИСТИНСКОМ ЦРКВОМ КОЈА УЗВОДИ КА НЕБУ?





Браћо Православци, ако се још можемо назвати браћом. Јер да би смо били истинска браћа, морамо имати истога родитеља, Оца Небескога. Да бисмо имали истога родитеља, морамо имати исто исповедање вере, тј. учење које је Христос проповедао. Господ је рекао: „Јер ко изврши вољу Оца мојега који је на небесима, тај је брат мој и сестра и мати.“ (Мат. 12,50; Мар. 3,35; Лука 8,21).

Да ли се СПЦ још може сматрати истинском Црквом која узводи ка небу, у рај. Мислим да не може, ево зашто: када су Јудејци оптуживали Христа, да је у њему демон, Он је на то одговорио: „У мени демона нема...“ (Јован 8,49). Пошто апостол Павле поистовећује Цркву са телом Христовим: „И све покори под ноге његове, и Њега постави изнад свега за главу Цркви, која је тијело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему.“ (Еф. 1, 22-23), то значи да ни у истинској Цркви нема демона (тј. лажног демонског учења). Пошто се јерархија СПЦ моли са онима који имају лажно учење, значи и они су постали део те лажи, јер верују да се и они (јеретици) спасавају, и називају их браћом. На основу чега их називају браћом, кад је лепо речено: „Човјека јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се, знајући да се такав изопачио, и гријеши; самога себе је осудио“ (Титу 3, 10-11).

Навео бих један живи пример духовног блудничења. Мој рођени брат „православац“ , оженио се мађарицом (римокатолкињом). Венчање је било 1996 год. у католичкој Цркви, са православним и римокатоличким свештеником заједно (навео сам годину из разлога да се види шта је било још пре 13 година). Мало је један свештиник служио, мало други. Можда ово звучи лепо, гледајући са стране, али где је ту Православље? У правилима Светих Апостола стоји: „Епископ или презвитер или ђакон који се буде са јеретиком само и молио, нека се одлучи; а ако им допусти да служе као клирици, нека се свргне“ (45. правило). „Наређујемо да се свргне епископ или презвитер који призна крштење или жртву јеретика. Јер, како се слаже Христос с Велијаром? Или какав део има верни са неверником?“ (46. правило).

Знамо да су сабори сазивани Духом Светим, као и правила која су на њима донета, у складу су са истим Духом. А знамо и то да је Дух Свети истинити Бог, раван Оцу и Сину и са Њима нераздвојив. Имајући све ово у виду, како можемо веровати да СПЦ даје верницима Господа Исуса Христа преко Светог Причешћа?

Доказ за то да верници СПЦ не примају Господа Исуса Христа преко Светог Причешћа, имамо потврду у Светом Писму. Наиме у Јеванђељу стоји: „Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата свога. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Мат. 18, 15-17). Свети Филарет Вознесенски, бивши првојерарх Руске Заграничне Цркве писао је три пута „Посланице Љубави“ епископима широм света, да се врате на пут Истинског Православља. Ова писма, могу се сматрати као опомене брату који је сагрешио, али ово код браће није изазвало покајање и враћење на истински пут, него су они и даље остајали у својој заблуди непокоравајући се учењу Свете Цркве. Овим можемо сматрати да су непокорни јерарси постали назнабожци. На другом месту свети апостол Павле вели: „Не, него да оно што незнабошци жртвују, демонима жртвују, а не Богу; а ја нећу да сте ви заједничари са демонима. Не можете пити чашу Господњу и чашу демонску; не можете учествовати у трпези Господњој и у трпези демонској“ (1.Кор. 10,20-21). Ово мислим да је довољан доказ за горе покренуто питање. Ни мени није било лако, када сам чуо речи о. Данила (са Каруље) „ Ко се Причешћује у СПЦ, не причешћује се Христом.“ Ово ме је тада много погодило. Кад сам још био у СПЦ и причешћивао се, у глави ми се (са пуним правом) појављивала ова реченица. Престао сам да се Причешћујем и са сузама сам молио Господа да ми покаже прави пут, како бих се спасао (да будем на путу који води спасењу). Било ми је тешко без Причешћивања. Али није прошло много времена, упознао сам се боље са члановима Српске Истински Православне Цркве, и испитивао, да није у питању нека секта. Око годину дана сам посматрао људе у новом окружењу и слушао свештенике у њиховом исповедању вере. Нисам нашао никакве канонске или догматске преступе који би ме одвратили од Истинског Православља (наиме још пре сам читао свете оце о Православном учењу). Верници са којима сам се сусретао, имали су слична искуства кроз која сам и ја прошао, то ме је додатно охрабривало. Знајући шта сам од Господа тражио у молитви и имајући у виду све околности, као и проналазак одломака из Светог Писма које сам навео, уверен сам да ме је Благи Господ навео на све то и тако сам приступио Истински Православној Цркви.

Навео бих још нека размишљања и питања која су ми се појављивала пре преласка у Истинско Православље: Како да напустим Цркву у којој сам толико времена провео? Зар да путујем 100 km даље на службу, кад имам дивну Цркву у мом месту? Шта ће рећи родитељи и окружење кад чују да сам напустио СПЦ? Сва ова питања су ме узнемиравала. Заиста ми је било тешко. Пошто сам ја Цркву сматрао за нераздвојног пара, растанак са СПЦ ми је некако стварало утисак као да се растајем са Христом. Није прошло много времена и опет сам добио утеху из Светог Писма, где Господ каже: „А ја вам кажем: Ко отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу; и ко се ожени отпуштеницом, чини прељубу“ (Мат.19,9). Схватио сам да је СПЦ преко екуменизма, преко заједничких молитви са јеретицима, чак причешћивањем са њима, уствари учинила прељубу према мени. Тако сам имао мирну савест да је напустим, јер је и Господ дозволио супружницима, да се за прељубу, могу разићи. Тада сам већ имао ту мисао, да ја у ствари не напуштам Христа, него му у ствари прилазим.

Навео сам ове редове, како би можда барем мало помогао истинским Боготражитељима да приђу Истинском Богу. Откакако сам пришао Истинском Православљу (око 6 година), моја савест је мирна (што се тиче спасавајућег дејства Цркве). Уверен сам, да сам нашао Истинску Цркву Христову (наравно, уз Божију силну помоћ), у којој дејствује потпуна Божанска Благодат.


Раб Божији Илија

2 коментара:

serbiantrueorthodox је рекао...

Одлично расуђивање и што је најважније искрени лични опит.

Огњен НС је рекао...

Благодарим брату Илији, који је на овако јасан начин показао муку прихватања отпадије званичне цркве и велику утеху и укрепљење у истинској Цркви Христовој.