субота, 17. децембар 2011.


У ОЧЕВОМ ЗАГРЉАЈУ - СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ЈОСИФ ПЕТРОГРАДСКИ


,,Тешке туге, као злато у огњу очишћавају душу, дају јој живот, утврђују је и прекаљују. И шовек постаје мање осетљив за своје свакодневне туге и патње на земљи, постаје мирнији, уравнотеженији, на свет гледа озбиљније и трезвеније। Постаје мање привезан за земаљско и више жуди за небеским, вечним,бескрајним''.

,,У човеку постоји много енергије за делање, само је треба разбудити। А она се буди искањем, тугом, борбом за опстајање, љубављу према Богу, жудњом за спасењем, свесношћу о крхкости садашњег живота и сладости будућег, и многим другим што се да научити помоћу онога што Црква Божија поседује за руковођење и просветљивање сваког човека који јој је поверен''.

,,Што се више поуздамо у помоћ од људи и заштиту од других, то су даље од нас спасоносна и свемилосна благодат и помоћ Божија। А то је и природно: јер ако примамо помоћ од Бога онда када смо је очекивали од људи, ми ћемо Божије приписати људима и славу Божију претворити у славу људску। Зато Господ, урећује тако да његова помоћ постане јасна и очигледна у тој мери да се наша беспомоћност пројави и тако сва наша нада буде у Њему.''

уторак, 13. децембар 2011.

ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ "МОНАХ КАЛИСТ" - МИЛИВОЈЕ М. ЈОВАНОВИЋ 


ПОУЧНА ПРИЧА...ПРОЧИТАЈТЕ...ПРЕВЕЛИКА ЗНАТИЖЕЉА И ВОАЈЕРИЗАМ СЕ НИКАКО НЕ ИСПЛАТЕ....




...Посматрао сам га  и пратио сваки његов корак и покрет, у намери да видим и схватим какав је он човек. Желео сам да будем исто као он, али нисам знао како то да постигнем. Мислио сам да он зна неки тајни пут и начин за постизање духовних дубина, и да то крије од нас.
Знао сам шта једе, како се моли, где спава, али нисам знао шта ради ноћу кад остане сам у својој соби. Приметио сам да се једна даска на његовим вратима расушила, и да се један чвор одвојио и био готов да испадне. Синула ми је идеја: ево како ћу видети шта ноћу ради!
Сутрадан је владика отишао послом у град; избио сам чвор и пажљиво га очистио; са његове спољне стране забо сам ексерчић и вратио чвор на његово место у дасци; добро је стајао, а лако га је било извадити.
Тог дана радио сам свакодневне послове, а у вече, кад се он вратио, читао сам псалме и молили смо се. После сам отишао у своју собу, свукао се и легао у кревет. Кад су се светла у ходницима угасила, извукао сам се из кревета и пажљиво, на прстима, пришао вратима владичине собе.
Чучнуо сам и опрезно извукао чвор; кроз отвор је шикнуо танки млаз светлости у ходник. Али сам се спетљао; ексерчић је ваљда био мали, па нисам могао добро да га ухватим; испустио сам га и чвор је лупнуо о под. Врата су се отворила. Пре него шта сам могао да се приберем, над собом сам угледао огромну главу Николајеву.
Одскочио сам и потрчао низ степенице. Препознао ме. Викао је за мном, звао ме да се вратим и обећавао ми да неће било шта нажао да ми учини. Али ја нисам смео да се вратим. Стидео сам се. Мало сам се и плашио да ме у љутини не удари, знао сам да је преке нарави.
Нисам смео у очи да му погледам. Ноћ сам провео у дворишту. Сутрадан сам се опет крио од њега; нисам се усуђивао да уђем у зграду. Следеће ноћи сакрио сам се добро у једном ћошку митрополије и ту заспао. Око поноћи неко ме ухватио за косу. У мраку нисам видео ко је. Тек кад сам чуо глас, знао сам да је Николај.
"Не бој се Добривоје. Иди у своју собу и спавај" рекао је. Увео ме у собу, сачекао да легнем, покрио ме као да сам дете, и тек тада отишао. Био сам збуњен и чудило ме што ми није рекао ниједну прекорну реч.
Сутрадан, рано ујутру, позвао ме и наредио ми да из шупе у његову собу донесем ногаре и даске за кревет. Претходно сам их добро опрао. Док сам склапао кревет, он је позвао кувара и саопштио му:
 "Филипе, од сад па док те не позовем, слободан си. Плата ти иде као да радиш."
Отпустио је кувара, а кад смо остали сами, рекао ми: "Ти хоћеш да будеш монах, Добривоје. Ако си мушкарац, спреми се за јуначки подвиг!"
"Ту сам, владико. Преживео сам рат, глад; лудаке сам чувао, Жутог Ђавола трпео, па и тај подвиг, о којем говориш, ваљда ћу извршити", рекао сам.
"Лако је, Добривоје, с људима се борити и трпети кад се мора. Али сад ћеш се са собом ухватити у коштац; своју вољу ћеш испробати и очеличити. Имај ово на уму: пред својим телом милијарде људи дрхће, мазе га, покоравају му се. Спреми се!"
"Овде сам, владико. Наређуј!"
Мислио сам тада да не постоји напор који не бих могао да издржим. Био сам млад, јак, прекаљен и самоуверен, а помало и поносан што ћу доживети нешто непознато и велико, и што ћу се доказати пред самим владиком.
Од раног јутра владика ми је забранио да пијем воду и да било шта једем. Тог дана смо паковали књиге, адресирали пакете и слали их на пошту, а увече смо се молили Богу. Прво смо се по триста пута поклонили пред иконама, затим смо певали Светој Богородици, на крају смо клекнули да се молимо. У соби смо имали часовник који је откуцавао на сваких четврт часа.
Пуна два часа молили смо се на коленима пред иконама, на пиротском ћилиму. Он је вешто подвио десну ногу, па му није сметало клечање; није се помицао. Мене су, пак, болела колена, зато сам морао да се ослањам на руке, да чучим, да се окрећем на једну па на другу страну. Пошто сам био иза њега, није видео шта радим. Онда смо устали и два часа се молили стојећи, безгласно. "Умно се моли, не крећи језиком, синко. Бог зна наше мисли. Пост нема значаја без молитве; чак би могао да нам нашкоди", рекао ми је.
Хлеб и воду нисмо окусили целог дана и наредне ноћи. Наставили смо и сутрадан. Трпео сам глад и жеђ; радио сам, молио се и ћутао. Трећега дана ми је било веома тешко. Подносио сам лакше глад јер сам се на њу био навикао, али ме је жеђ страшно мучила. Свест ми се у појединим тренуцима мутила, осећао сам муку у желуцу. Увече нисам могао дуго да издржим на молитви, раније сам легао; Николај је остао сам на молитви. Ујутру, кад сам се пробудио, затекао сам га да се и даље моли. Бог зна кад је и колико је тај човек спавао.
Четвртог дана тело ме пекло као да је било запаљено; осећао сам ватру у себи. Нарочито су ме болеле зацељене ране. Око рана на ногама, на рукама и на грудима, носио сам велике модрице; биле су непријатне за гледање. И са тим модрицама се нешто догађало. Болела ме леђа, и глава, стална мука ми је била у желуцу, срце се узнемирило. Одлазио сам често до прозора и удисао свеж ваздух; као хладну изворску воду пио сам га.
Петог дана почео сам да смрдим. Уснице су се лепиле једна за другу, биле су слане, на језику се јавила, у великој количини, слуз сасвим слична гноју, коју сам често испљувавао.
Седмог дана доживео сам преображај; вратило ми се руменило у образе. скоро су престали болови. Али сам био нервозан и нисам могао да спавам; дрхтао сам, био сам страшно жедан. Тада сам први пут осетио да нисам у стању да се даље борим. Храбрио сам се разним мислима, јуначио се, заинатио се, али ми ништа није помогло. На крају сам одлучио да спакујем своје ствари и да побегнме од Николаја.
Слагао сам га да излазим напоље ради себе. Чим сам прошао кроз врата, јурнуо сам у своју собу и спаковао се на брзину. Кад сам се окренуо да изађем, угледао сам га како стоји у отвореним вратима. Ухватио ме за рамена, окренуо и наредио да се распакујем. Био сам збуњен, нисам знао шта да радим и како да га се ослободим. Молио сам га понизно да ме пусти да одем, или да ми дозволи да једем и пијем, али ме он очигледно није ни слушао. Кад сам видео да немам куд, сузе су ме запекле у очима, умало нисам заплакао од муке. Није за то марио, узео ме за уво, као основца, и повео у своју собу.
"Бабо једна! Ти ли си тај који хоће да буде монах?!" Пун си прљавштине у телу и крви, са тим желиш да постигнеш нешто велико, да постанеш светлост! Зар не осећаш да у теби ђубре сагорева и да сав смрдиш! Ако желиш добро себи, и ако желиш да у овом животу на земљи видиш царство Божије, седи, ради свој посао, и моли се како ти кажем!"
До једанаестог дана мије ми ни једном дозволио да изађем. Тада сам опет одлучио да бежим. Смислио сам био како да излетим из собе и побегнем куд ме ноге носе. Али кад сам кренуо опет ме је Николај зауставио на вратима.
Закукао сам из свег гласа; тресао сам се од муке. Молио сам га као оца рођеног да ме пусти. Говорио сам да ће црева да ми се залепе од глади и жеђи, и да ћу сигурно умрети. Ни кукање ни преклињање нису ми помогли.
Мало после, дао ми је флашу и наредио да је добро оперем и донесем воде. Зграбио сам флашу и отрчао, што сам брже могао, на чесму, отворио славину до краја, потурио уста и слатко се нагутао воде. Онда сам опрао флашу, напунио је водом и донео у собу. Владика ме упитао:
"Јеси ли довољно пио?"
"Јесам, преосвећени."
"Добро, ако си. А сад ћу те, синко, питати нешто. Размисли добро шта ћеш ми казати, не мораш одмах да ми одговориш, можеш и кроз један сат. Реци: зашто си хтео да ме уходиш?" Ако ми кажеш истину, бићеш ми ученик, ђак. Ако ме слажеш, отераћу те!"
"Није ми потребно дуго да размишљам, владико. Оно што бих ти рекао касније, могу ти рећи одмах. Хтео сам да видим шта ради владика кад  је сам у соби!"
"Па, синко, ових дана си био са мном у соби и видео си шта радим. Немаш више разлога да вириш кроз чвор."
Опет сам молио да ме пусти да живим као други монаси; мислио сам да стварно више не могу да издржим без хране и пића. Ратовао сам, гладовао, прошао многе земље и видео чудеса, али ми се чинило да је ово изнад мојих снага. Али ме није пустио. Рекао је:
"Кад ти се свест замути, даћу ти мало воде. Ако на сваки сат или два будеш узимао по гутљај, престаће ти вртоглавица."
А он није ни погледао флашу; ни кап воде није окусио! Није се могло видети да ли трпи; молио се свакодневно, и даље као првог дана. Трудио сам се колико сам могао, али ми је молитва била слаба јер сам стално мислио да ли ћу жив дочекати следећи дан, и смишљајући разне начине како да утекнем од њега. Он је знао шта смерам, и увек ме спречавао. Дању је био крај врата, а ноћу је мој кревет стављао попречке уз врата, да не бих побегао док спава. Пошту смо примали кроз прозорче, на исти начин смо је слали.
Издржао сам још пет дана без хране и са мало воде. Укупно шеснаест дана смо гладовали. Седамнаестог дана чули смо моторе и кроз прозор видели аутомобиле. Владика ми је тада рекао:
"Ево, долазе нам гости, Добривоје. Радуј се. Да није њих, наставили бисмо овако до тридесет пуних дана."
Изашао је из собе, умио се, обукао свечано одело и дочекао госте. Позвао је Филипа кувара и одмах га послао да донесе пастрмке, вино и друго што је потребно за ручак. Такође, наредио је кувару да за нас двојицу спреми "нашу храну".
Кад смо сели за сто и почели да ручамо, гости су јели пастрмке, а нас двојица редак качамак. Кувар је знао каква је то "наша храна", очигледно је имао слична искуства.
Морали смо да једемо качамак, јер би нам се смучило од јаке хране после дугог гладовања. Тог дана смо јели мало, сутрадан мало више, трећега дана био сам сит.
Чим сам се уз помоћ хране мало вратио у живот, био сам лак и оран за посао, и чвршће воље него раније. Модрице су ми са тела нестале, као да никад нису постојале, ране нисам осећао као да их никад није било. Гладовањем сам очистио крв, а крв је очистила тело од болести и рана. Тада сам схватио шта је гладовање. Радовао сам се што сам колико-толико издржао све те дане, и зарекао сам се да ћу убудуће бити аскета и да ћу гладовати често... 

понедељак, 12. децембар 2011.

Н Е В О Љ Е

Када не приморавамо себе на добровољне невоље,
од Бога нам се шаљу невоље које не желимо

Бојите се невоља?...Без потребе то чините;невоље, ма какве биле, Бог допушта ради наше користи. Ево, када не трпимо добровољно невоље које нам наносе ближњи, које лако можемо да поднесемо, јер то зависи од наше воље, и које нам доносе душевну корист, него их на сваки начин одбацујемо од себе, и при томе се правдамо - лишавамо се користи : Бог тада допушта невоље и без нашег хтења, како не бисмо остали сасвим бесплодни. Разумете ли да је зарад одвраћања невоља које не желимо потребно да не одбацујемо добровољне невоље, које очишћују нашег унутрашњег човека.
Очигледно, када сами себе не приморавамо на добровољне невоље и лишавања, шаљу се невоље од Промисла. Благодаримо на свему !

одломак из књиге "Речник Спасења" - Свети старац Макарије Оптински
Помаже Бог добри људи....нека божији благослов буде на Вама целе ове недеље жели Вам редакција блога. Радујте се!