Српски Патријарх Варнава мученик
Направимо кратак осврт,поводом актуелне ситуације и избора новог патријарха СПЦ,вративши се у не тако давну прошлост 1937 године,и видимо како су Српски патријарси храбро и непоколебиво исповедали веру,и чували Свето Православље,не подлежући притисцима запада(католика),нити државе и световних власти,нежалећи да у тој борби положе сопствени живот за православље и отаџбину.
Патријарх Варнава,који је одбио конкордат и покушај "паписта"да доминирају на овим просторима,за шта је платио животом, Патријарх Гаврило Дожић који је био у логору,и није правио компромисе са вером и државним комунистичким властима и Патријарх Викентије,који је одбио да направи "југословенску Цркву"и који се упокојио под неразјашњеним околностима!
А са друге стране видимо њихове наследнике:"Црвени патријарх Герман",кога су поставиле безбожне комунистичке власти,и који је увео СПЦ у "Светски савет Цркава"ту зловерну екуменистичку организацију,чији је он био секретар 1965 године,затим "Патријарх Павле",који наставља "екуменистички" курс свога предходника,за време његове владавине,мноштво владика одлази са његовим благословом у ватикан(Лаврентије,Иринеј Амфилохије),и прима од папе разне врсте "помоћи".И на крају делегација СПЦ на Челу са владиком Иринејем,потписује у Равени "папски примат".
Новоизабрани "Патријарх Иринеј,дан пре устоличрња даје изјаву;"Како од доласка папе Бенедикта не би било штете,него само користи,због разговора и налажења решења за уједињење свих хришћана".Тај "сабор"око уједињења, требао би да се одржи у Нишу 2013 године.
кратак одломак из беседе Патријарха Варнаве о конкордату:
13. јануара1937, уочи православне Нове године, о Конкордату је коначно јавно свој суд изрекао и патријарх Варнава. Цензура се постарала да јавност не сазна какву поруку је поглавар Српске Цркве у својој традиционалној новогодишњој беседи упутио верницима. Из цензурисаног текста објављеног у „Политици“ могло се закључити да је патријарх без великог узбуђења очекивао реализацију Конкордата. Шта је патријарх Варнава рекао у новогодишњој поруци, део јавности је тих дана сазнао из илегалног летка у коме је под насловом: „Оно што је новинарима било забрањено да објаве“, штампан његов целокупан говор за нову 1937. годину. Свакоме ко је прочитао бар један пасус из те беседе, било је јасно зашто је Стојадиновић забранио објављивање новогодишњег патријарховог говора.“...Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока, они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале (патријарх мисли на папу). Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на балкану, за којим они теже хиљадама година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најпре византијски патријарси и цареви. Када је њихово оружије малаксало, борбу су прихватили наши главни Немањићи на челу са св. Савом. Када је српско царство пало на косову, и сами турци су се борили против латинске најезде на балкан. Знали су турци лажни карактер те интернационале, па јој нису дали на балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави, знали су да та интернационала непреза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, па нису улазили ни укакав компромис са њом. Православну веру Османлије су понекад и гониле, али су је сматрале за веру и поштовале као веру. Међутим, на ону црну интернационалу гледали су не као на веру, него као на политику. И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају капије и пуштају је да стане чврстом ногом на балкан. И то ко и икад? Не какви туђинци, но крштени синови Светосавске Цркве...Нека је част турцима и нека је срам таквим православцима и таквим Србима.“ Правдајући се што на стање, против кога диже свој глас, није раније указао, патријарх Варнава је наставио да излива свој духовни гнев:“...Пребацују нам што уводимо политику у Цркву! Не уносимо ми политику у Цркву, него уносе отров у цео организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење... Ко ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божији и глас пригушене народне свести, ако не из Светосавске Цркве? Ја се небојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божијим. Али све сам рачунао, као и сви савесни људи у овој земљи, да ће се зло прекратити...“
Нема коментара:
Постави коментар