петак, 25. фебруар 2011.

СВ.ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ:Беседа против оних који у цркву не долазе...





Беседа

Против оних који у цркву не долазе, и о светом и спасоносном крштењу Спаситеља нашег Исуса Христа; о онима који се недостојно причешћују и да се сви они који божанствену литургију и пре свршетка остављају, без да последњу молитву дочекају, Јуди уподобљавају

Ви сте сви данас радосни, а само ја један жалостан. Јер кад на ово духовно море и неизбројиво црквено богатство погледам, а после помислим да ће нас по проласку празника овог и мноштво ово оставити и разићи се, и да црква толике своје синове само празником, а не и иначе видети може: онда се скрушавам и у души гризем.

А какво би духовно весеље било, каква радост, колика слава Божија и каква душевна корист, кад би црква при сваком свом сабрању тако народом украшена била?

Лађари и крманоши чим морску пучину преплове, свим се силама труде да до пристаништа доплове; а ми се непрестано силимо да море против себе подигнемо, те да у буру животних брига утонемо, јер се непрестано по трговима и судовима врземо, а овде једанпут, или једва двапут у току целе године долазимо. Или, зар вам је непознато, да као што су по мору пристаништа, да је тако и у градовима Бог цркве подигао, како би се, кадгод би од буре [141]животних немира к Њему прибегавали, великом тишином насладили, јер овде се не треба ни од бурног таласања, ни од упада разбојника, ни од насртаја злочиначког, ни од силног ветра, па ни од зверске свирепости чувати, пошто је црква пристаниште од свега тога слободно, па и за душе пристаниште духовно. А то ћете моћи и ви сами да посведочите, јер ма ко од вас, ако би у савест своју сада завирио, нашао би да је она сасвим умирена. Гнев њу сада не помућује, похота не успаљује, завист не гризе, гордост не надима и жеља преузношења не вређа. Све те звери су се смириле; јер ко Божије речи слуша, оне кроз његов слух, као неко божанствено појање, чак у душу продиру и скотске те страсти утољавају. Па није ли оплакивања достојно, кад се ми и опет, презирући такву своју корист, коју овде налазимо, од цркве, као од заједничке мајке свих нас удаљујемо и врло ретко у њу долазимо?

Та шта прече од овога ти имаш да ми покажеш? Где ти је боље одлазити и шта ти смета да овамо не долазиш?

Ти ћеш ми свакако одговорити да те сиротиња у цркву да одлазиш спречава; ал' то извињење није на свом месту. А није, зато што је свега седам дана Бог с нама поделио и није за себе више задржао, а нама мање оставио, а није ни преполовио, јер није за себе узео три, и три нама дао, но теби је шест даровао, док је за себе само један оставио. Па и у тај дан нећеш ти да се од животних брига уздржиш, но по примеру оних који свештено имање краду, дрско поступаш, пошто га, као светог и слушању божанствених речи посвећеног, крадеш и на животне таштине непристојно трошиш.

А шта ја о целом дану говорим? Оно, што је удовица при раздељивању милостиње учинила, то и ти у време тога дана учини. Она је две лепте поклонила и велику милост код Бога нашла, па му и ти позајми два часа, па ћеш добитак од хиљаду дана кући својој однети. А ако и то нећеш, онда пази, да не би вишегодишње напоре изгубио, кад већ не можеш да поднесеш да и најмањи део дана без земне користи проведеш. Јер код Бога је обичај, да и давно стечено имање растури, ако види да се презире, као што је и Јудејцима, што се о цркви нису старали, претио, говорећи: ,,И што унесете у кућу[142], ја раздухам;... што је дом мој пуст, а ви сваки трчите за свој дом ''(Аг. 1,9).

А о чему те неопходном, кажи ми, могу ја и поучити, ако нам само једанпут или двапут у години дођеш? О души или о телу, о бесмртности или Царству небеском, о муци или о паклу? Да ли о дуготрпљењу Божијем или о покајању и опроштењу? О крштењу? О отпуштању грехова, или о твари овој, вишој и нижој? Или о природи човековој? Или о анђелима? Или злочину демонском? О сплеткама ђаволским, или о опхођењу? Да ли о догмама? О правој вери, или о развратним јересима? Јер све ово, а и више, неопходно је да сваки хришћанин зна, и на све, онима који га питају, одговори. Али ви, ни најмање од овога не можете знати, пошто тек једанпут и то немарљиво, и више због обичаја празновања него због душевног усрђа, овамо долазите, а само онда би достојно похвале било, када бисте свагда овамо долазили и све ово у појединостима постигли.

Многи од вас, који сте сада овде, имате синове, којима - кад их предајете наставницима на учење и занате по вољи вашој - забрањујете кући да долазе; но пошто им постељу и храну и све остало, што је за живот неопходно, припремите, одређујете им да са учитељима својим заједно живе, а то наравно зато, да би се се они - услед тога што непрестано пребивају тамо, где их никаква брига у њиховим активностима не ремети - у знању утврдили; па опет сматрате да овде - где се учите не простом занату, но оном што је највише, а то је: како Богу да угодите и небеска блага придобијете - сматрате, велим, да то и успут постићи можете. А зар то није безумно?

А да је наука, која се овде предаје, заиста таква, да велику пажњу захтева, слушај шта Господ о њој говори: ,,Научите се од мене;јер сам ја кротак и смирен срцем'' (Мт 11,29). А и пророк је рекао: ,,Ходите чеда, послушајте мене, страху Господњем научићу вас'' (Пс. 33,11). И даље: ,,Отпочините, и познајте да сам ја Бог'' (Пс 45,11); а већ се и отуд увиђа, да се свако, ко је намеран да се и у овом мудрословљу обучи, много трудити мора.

Но да ми не би све време на укоравање неприсутних потрошили, на отклањање њихове нехатости, и са овим, што[143] је речено, треба да се задовољимо, па да и о празнику овом нешто проговоримо. Јер многи празнују и имена празника знају, али узрок њиховог постанка не знају. Да се овај празник Богојављење зове, свима је познато, али какво је ово Богојављење, и да ли је једно, или су два, то већ слабо ко зна. Зато смо сваком стиду и подсмеху изложени, што празник овај сваке године савршавамо, а силу његову не знамо.

Зато је, дакле, потребно да вашој љубави и то кажем, да није само једно Богојављење, него два.

Једно је ово садашње и већ прошло; а друго је будуће, које ће се тек на крају овог века појавити.

Ви сте сви данас чули како о оба Богојављења Павле Титу говори, и то о овом садашњем овако: ,,Јер се јави блалодат Божија спасоносна свима људима, која нас учи да се одречемо безбожности и земаљских пожуда, и да поживимо разборито, праведно и побожно у садашњем вијеку'' (Тит 2,11-12), док о оном будућем рече: ,,Очекујући блажену наду и јављање славе великог Бога и Спаса нашега Исуса Христа'' (Тит 2,13). А о овом будућем и пророк је овако предсказао: ,,Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и страшни дан Господњи'' (Јл 2,31).

Али зашто се Богојављењем не назва онај дан, када се Христос родио, него овај, када се крстио? Ово је дан крштења Његовог, дан у којем је природа воде освештана. И пошто су воде баш у овај дан освећене, то их сви, који их у поноћи овог празника захватају, у кућама својим остављају и преко целе године чувају. А свима је познато чудо, да се ова вода током времена не квари, но целе године, а често и две и три године, вода овог дана захваћена, у непромењеном стању свом остаје, и након тако дугог времена истоветна је води из извора данас захваћеној. Зашто се, велим овај дан Богојављењем назива?

Зато, што Христос не беше онда, кад се родио, свима познат, но тек онда, кад се крстио, јер до овога дана многи га не познаваху.

А да га многи не познаваху и не знађаху ко је Он, послушај шта Јован Крститељ говори: ,,Међу вама стоји кога ви не знате'' (Јн 1,26).[144]

Али није ни чудо, што други о Њему ништа не знађаху, кад га и сам Крститељ до тог дана не познаваше. ,,И ја га - говори он - не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом, он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим '' (Јн 1,33).

Да су дакле два Богојављења, то је доказано овим што смо досад говорили. Сад нам пак предстоји да разјаснимо зашто на крштење долази; па и то, каквом крштењу долази, јер је потребно да и ово знамо. И како прво, тако ћемо и друго, најпре, вашој љубави објаснити; јер кад ово последње сазнамо, знаћемо и оно прво.

Беше Јудејско крштење које од телесних нечистота тело очишћаваше, али не и савест од грехова; пошто оно не ослобађаше од греха ни оног, што је прељубу учинио; ни оног, који је крао, као ни оног, који је Закон ма у чему прегазио; и васцело дејство таквог крштења састојаше се искључиво у томе, што је од повреда телесних ослобађало оне, који се мртвих костију дотицаху, забрањено јело јеђаху, а и онај се тим крштењем очишћаваше, који је са губавима заједно живео, па и ако до вечери тога дана чист не беше - касније се очишћаваше по оном написаном: ,,Нека опере хаљине своје и нека се окупа у води, и биће нечист до вечера ''(Лев 15,7), пошто ово и не беху заиста греси, но само телесна нечистота. И овим крштењем Бог је оне, који савршенство још не беху достигли, благовремено припремао да благочестивији буду и да тако и оно боље, што ће тек доћи, марљивије врше.

Јудејско крштење, дакле, не беше крштење што грехе очишћаваше, но само телесне нечистоте. Наше пак није такво, него је великом благодаћу испуњено, пошто нас и од грехова ослобађа и душе очишћује и дарове Светога Духа подаје.

Па и само Јованово крштење не беше нашем равно, иако јудејско надилазише, и сматраше се само као прелазни мост између јудејског и нашег, пошто људе од оног ка овом привођаше. Јер Јован ником не повлађиваше да на телесна очишћења пази, но је управо учио да се од њих одустане и саветовао да се од порока ка добродетељи пређе и да се нада спасења у вршењу добрих дела а не у разноврсним[145] умивањима и очишћењима водом потражи. Не говораше он: испери своје хаљине и окупај се у води па ћеш чист бити, но шта? ,,Родите, дакле, плод достојан покајања ''(Мт 3,8).

И на крају, крштење Јованово беше од јудејског више, а од нашег ниже. Јер оно, нити дарове Светога Духа подариваше, нити пак благодатно опроштење у себи имаше, но само кајање сведочише. А да он не имаше власти да грехове опрашта сам је посведочио, кад је рекао: ,,Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном... он ће вас крститиДухом Светим и огњем'' (в. Мт 3,11).

А шта значи: ,,Духом Светим и огњем''?

Опомените се, молим вас, на онај дан у којем се апостолима ,,показаше раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих ''(в. Дап 2,3).

Али несавршеност Јовановог крштења - а наиме: да оно ни благодати Духа, ни отпуштења грехова у себи не имаше - доказује и та околност, што Павле „нашавши неке ученике" - питаше их: ,,Јесте ли примили Духа Светога када сте повјеровали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети. Аоним рече: У шта се, дакле, крстите? А они рекоше: У крштење Јованово. А Павле рече: Јован је крстио крштењем покајања.'' (Покајања дакле, а не отпуштења!)

Па зашто крстише?

Говорећи народу да вјерују у Оног који долази за њим, то јест у Христа Исуса. А кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса. И кад Павле положи руке на њих, сиђеДух Свети на њих (Дап 19,1-6).

Видиш ли сад да је Јованово крштење несавршено било? Јер да оно није непотпуно било, не би те ученике Павле по други пут крстио, нити би руке своје на њих полагао. А пошто је све то учинио, он је и преимућство апостолског крштења објавио, и посведочио да је оно много ниже од овог.

И у различитост крштења смо се, са овим што је у том погледу речено, сасвим уверили. А о томе, зашто се Христос крстио и којим крштењем, дужност нам је да нешто кажемо.

Христос се није крстио нити јудејским, тј. оним првим, нити пак нашим, овим последњим; пошто немаше потребе нити да му се греси отпусте - како би и имао такву потребу Онај, који по написаном ,,Гријеха не учини, нити се нађе[146] пријевара у устима његовим'' (1 Пт 2,22), или као што је Сам рекао: ,,Који ме од вас кори за Гријех?'' (Јн 8,46) - нити да му се Дух подари, јер како би Онај, који је Духом Светим и зачет и саздан, без Светога Духа био.

Добро. Па зашто иђаше да се крсти кад и Духа Светога у Себи имаше и безгрешан беше?

Прво нам је неопходно да сазнамо каквим се крштењем крстио, па ће нам онда и ово друго јасно бити.

Каквим се, дакле, крштењем крстио?

Ни јудејским, ни нашим, но Јовановим.

А зашто то?

Да би ти, преко самог својства, крштење познао, да се Он није због грехова Својих крстио, а ни зато што би дар Светога Духа потребовао, пошто Јованово крштење ни једно ни друго немаше, као што смо ми већ доказали.

А да није Христос на Јордан нити због отпуштења грехова, нити због потребе за Духом дошао, видеће се и из овога, што ћу сада рећи.

Да не би неко од оних, што тамо присутни беху, помислио, да је и Он, као и сви остали, на покајање дошао, послушај како је Јован и то предупредио. Јер док је свима другима, говорио: ,,Родите, дакле, плод достојан покајања'' (Мт 3,8), чуј, шта Њему говори: ,,Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени?'' (Мт 3,14) А ово је он говорио да би ноказао, да Он није по оној потреби, по којој су сви други долазили, дошао; па да му је и крштење ово утолико излишније било, уколико је он много бољи и од самог Крститеља и неупоредиво чистији.

Па зашто тражише да се крсти, кад није то чинио ни због покајања, ни због отпуштења грехова, па ни због подаривања Духа Светога?

Због друга два узрока.

Први је Јован објаснио, а други је Он сам Јовану саопштио.

Па какав је тај, што га је Јован објаснио?

Да се многима покаже, као што и Павле говораше, да „Јован крстише крштењем покајања како да верују у Оног који ће за њим доћи" (уп. Дап 19,4), па је у ту сврху он и вршио крштење. Јер да је он из куће у кућу ишао, и дошавши[147] до врата, да је укућане дозивао и држећи Христа за руку говорио да је то Син Божији - и сведочанство би своје подозривим учинио и своје би дело отежао. А и у зборове да га је, узевши га за руку, уводио и показивао, исто би то било. Али овако, кад је Христос сам пред свим народом, који се из свих градова на Јордан стекао и на брду те реке сакупио, на крштење дошао, и када је очинским гласом и кроз Светога Духа, који је у виду голуба с неба сишао, посведочен, сведочанство Јованово није могло подозриво бити, па зато и говори: ,,И ја га не знадох'' (Јн 1,33), што му је и свако одмах веровати могао.

И будући да су они међусобно крвни сродници били - по оном што је анђео Марији о Јовановој мајци рекао, наиме: ,,И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина'' (Лук 1,36), јер ако су мајке сроднице биле, то је извесно да су и деца њихова; па да се не би и на то помишљало, да Јован о Христу по сродству сведочи, зато се благодат Духа побринула, те је Јован све своје прве године у пустињи провео, како се никако поверовати не би могло, да је то сведочанство по љубави или по каквој припреми, но да управо онако о Њему проповеда, како му је Бог заповедио, и зато је и могао рећи: ,,И ја га не знадох.''

Па како си га познао?

Онај који ме посла - одговара он - да крстим водом, Он ми рече.

Шта ти рече?

,,На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштаваДухом Светим'' (Јн 1,33).

Видиш ли, дакле, да је због овог Дух Свети сишао, и то, не као да је тада први пут сишао, но да проповеданог Својим силаском, као неким прстом, свима објави.

И ово је први разлог зашто је Христос на крштење дошао. Други је Он сам објавио.

А који?

Кад је Јован рекао: ,,Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени,'' Сам је одговорио: ,,Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду'' (в.Мт 3,14-15).

Увиђаш ли скромност слуге и смиреност Господа?[148]

Шта значи то: испунити сваку правду?

Правдом се назива испуњење свих дужности, као кад јеванђелист говори: А бијаху обоје праведни пред Богом, и живљаху по свима заповијестима и уредбама Господњим беспрекорно (Лк 1,6). И ову су правду сви људи имали да испуне, но пошто је нико не изврши и не испуни, морао је сада Христос који је дошао да је испуни.

Па каква је правда, рећи ће неко, у крштењу?

Покорити се пророку правда је била. И као што обречан беше и жртву принесе и суботе држаше и на празновања јудејска пазише, тако је и ово додао, кад се пророку крститељу покорио.

А да је баш Бог онда хтео да се сви људи крсте, послушај Јована кад говори: ,,Онај који ме посла да крштавам водом'' (Јн 1,33); а и Христос је то исто потврдио рекавши: ,,И сав народ који слушаше и цариници оправдаше Бога, крстивши се крштењем Јовановим; а фарисеји и законици одбацише вољу Божију о њима, не крстивши се од њега (Лк 7,29-30). Пошто је правда Богу се покоравати, а Бог је Јована послао да крштава, тако је и Христос морао, кад је већ све остале законске одредбе потпуно испунио, да и ову дужност испуни.

Замислимо, примера ради, да су се те законске обавезе састојале у дугу од две стотине динара, и да је тај дуг наш човечански род требало да одужи, па да смо као дужници, који не могоше такав дуг вратити, смрћу заплењени били, која је над нама као над презадуженима по вољи владала, и да је тај дуг Христос, пошто је дошао, за нас, који под теретом таквог дуга стењасмо, одужио, кривицу платио и нас, што немасмо ништа дати, избавио, а да заузврат није ни рекао: морате учинити то и то, него управо: Тако нам треба испунити сваку правду, тј. ја као Господ, морам за оне који ништа немају платити. А ово је и разлог зашто се крстио, тј. да покаже да сав Закон испуњава, ово, кажем, и горе речено. А зато је и Дух у виду голуба сишао, јер где је с Богом измирење, тамо је увек и голуб.

Голубица је и у време Нојево, доневши са собом маслинову гранчицу у знак Божијег умилостивљења и од потопа ослобођења, на ковчег слетела; па и сад у виду, а не у телу[149] голуба (јер је нужно да се овакве ствари јасно разликују) Дух силази; прво, да милост Божију свему свету објави, а друго, да објави да одуховљени човек не треба лукав бити, но простосрдачан и незлобив, као што и Христос говори: ,,Ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско ''(Мт 18,3). Но онај ковчег, по проласку потопа, остаде на земљи, а овај пак пошто је гнев утолио, вазнесе се на небо - где и сада с десне стране Оца седи, та, без сваке мане, бесмртна плот!

Но пошто смо и о Господњој плоти напоменули, лепо ће бити да, пошто и о њој нешто кажем, беседу своју окончам.

Ја знам да многи међу нама, по уведеном обичају, овој свештеној трпези само празником приступају, а било би неопходно, као што сам и раније више пута говорио, да не само у време празника пазимо, но да савест очишћујемо и тек тада свештеној трпези приступамо. Јер ко је оскрнављен и нечист, за њега је непристојно да се баш на празник причешћује, докле ономе који је чист и који је са искреним кајањем своје грехове са себе стресао, приличи да како празником, тако и у свако време божанственим тајнама приступа и даровима се Божијим наслађује. Но пошто не знам како неки то занемарују - па иако су безбројним гресима заражени, кад празник угледају, срљају, као да су самим празником принуђени да се свештених тајни дотакну (које у таквом стању не би требало ни да виде), због чега јавне грешнике и сами одбијамо, а оне, о којима не знамо, остављамо Богу, који и тајне свачијег срца зна, да им суди - зато ћу се постарати, да бар оно, у чему сви јавно греше, поправим.

А у чему се састоји тај грех?

У томе, што неки не приступају са страхом, но један другог нападајући, бијући, с великим гневом вичући, укоравајући, гурајући, па се и смутњом испуњени приближавају.

О овоме сам ја често говорио, па и опет не могу да о томе поново не говорим.

Зар не видите ви, како се при олимпијским борбама, када равнатељ тих борби, са венцем на глави и штапом у руци, кроз борилиште пролази, одмах, чим најављивач викне[150] да се поредак успостави, све у ред доводи? А како то да не буде неумесно? Где ђаво игра, толико се пази на тишину, а тамо, где Христос призива, жагор је велики. На борилишту је поредак, а у цркви вика, на мору тишина, а у пристаништу бура.

Та зашто се узнемираваш ти, човече, кажи ми? Шта те подстиче на то? Да ли те нужда послова твојих на то гони? И ти дакле баш осећаш да и у таквом часу посла имаш, а то је свакако зато што помишљаш да си на земљи и што ти се чини да си међу људима. А како да, кад си каменог срца, то и не мислиш - да и у то време на земљи стојиш, а не са анђелима, са којима си ону тајанствену песму отпевао и онај победнички славопој Богу, и то са ускликом, узнео. Та зато нас је и орловима Христос назвао, кад је рекао: ,,Гдје је труп ондје ће се и орлови сабрати'' (Лк 17,37), да би ми небу стремили и на ту висину, на крилима духа узлетали. Ал' ми по примеру змија по земљи пузимо и земљом се хранимо.

А хоћете ли да вам ја кажем одакле овај жагор и вика произилази? Свакако отуд, што црквена врата никад не закључавамо, но вам попуштамо да и пре последње молитве благодарења бежите и кућама одлазите, што је све знак великог презирања.

Шта чиниш ти човече? Христос је присутан; и анђели предстоје око ове постављене, страшне трпезе; браћа се твоја још тајнама освећују, а ти све то остављаш и бежиш? А да си на ручак позван, не би смео, док остали гости још за столом седе, чак и да се пре свих наситиш, пре гостију отићи; овде пак где се тајне Христове још врше и свештене жртве још предлеже, све остављаш и одлазиш. Па како може ово да се опрости и како да се оправда?

Хоћеш ли да ти ја кажем, кога подражавају они који излазе не дочекавши свршетак и не узневши благодарну песму, која се при самом окончању жртвоприноса пева? Може бити да ће ово, што ћу рећи, и несносно бити, али је неопходно да то кажем због немара многих.

Јуда је, пошто је на оној последњој вечери, последње оне ноћи, учествовао, искочио и изашао, док су други још за[151] столом седели; а њега следе они, који пре последњег благодарења одавде беже. Да он не беше изашао, не би издајник постао; да саученике своје не беше оставио, не би погинуо; да се од стада не отрже, не би га вук самога нашао и прождерао; да се од пастира не беше одлучио, не би од грехова уграбљен био. Али овако, он се налажаше с Јудејима, а ученици с Господом ,,Отпојавши хвалу, изиђоше'' (Мт 26,30).

Видиш ли да се ова последња молитва која по приносу жртве бива, по оном обрасцу врши. Зато је дужност наша да и сада о томе расуђујемо, и да о томе, чувајући се сваке осуде, мислимо.

Христос ти Тело своје даје, а ти ни речима немаш да му вратиш, нити за оно, што си примио, благодариш. Па и када телесну храну једеш, када се од стола дижеш, ти на молитву стајеш; а када духовну једеш, која сву твар, како видљиву тако и невидљиву надвисује, ти нећеш, јер си човек и ниске природе, да останеш и да речима и делом заблагодариш? А како ово и највеће мучење да не заслужује!

Но ово, што сам говорио, нисам говорио зато да би ви само похваљивали, нити да би викали и негодовали, но да би се у прикладно време ових мојих речи опомињали и сваку врлину показивали. Жртва се ова тајном назива, а и јесте; а где је тајна, тамо треба да је и највеће ћутање.

У великој, дакле, тишини, са сваком пристојношћу и са достојним поштовањем, пођимо к свештеној овој жртви, како би што обилатију милост код Бога нашли, душу своју очистили па и вечних се блага удостојили, која нека би сви задобили, по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа, коме заједно са Оцем и Духом Светим - слава, сила, поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин.

четвртак, 24. фебруар 2011.


Пут подвижника последњих времена
Свети Игњатије Брјанчанинов
„Доћи ће једном време и људи ће постати болесни. Када виде онога ко није подвргнут општој болести, устаће на њега говорећи: ти син најболеснији, јер ниси као ми“ (Свети Антоније Велики)
Овде уопште неће бити сувишно да приметимо, да ће тај један морати добро да се чува помисли лажне смиреномудрености, коју ће неминовно пред њега да износе демони и људи као њихова оруђа. У таквим случајевима телесно мудровање ће обично да приговара: „Зар си ти једини у праву, а сви или већина људи греше?“ Приговор који не значи ништа! Одувек су малобројни, сасвим малобројни ходили уским путем; у последње дане света тај ће пут до крајности опустети. (7. 10-11)
Окренимо с призору који нам пружа савремено доба. Шта треба да кажемо о себи? Како треба да живимо, како да делујемо? Одговор на то питање налазимо код древних монаха; они су најавили нашу ситуацију, они су унапред описали начин деловања у таквој ситуацији.
„У последња времена, они који заиста буду служили Богу, благоразумно ће се сакрити од људи и неће чинити знамења и чудеса међу њима. Они ће поћи путем делања, раствореног смирењем, и у Царству Небеском показаће се већим од Отаца који су се прославили знамењима.“ (Свети Нифонт).
Каква значајна поука, каква утеха за нас у овим пророчким речима знаменитог и духоносног Оца! Услед умножавања саблазни, услед њихове распрострањености и господарења, услед заборављања на јеванђелске заповести и њиховог занемаривања од стране свих људи, за онога ко жели да се спасе неопходно је удаљавање од људског друштва у унутрашњу и спољашњу усамљеност.
Услед понестајања благодатних руководитеља и умножавања лажних учитеља, који су обманути демонском прелешћу и читав свет увлаче у ту обману, неопходан је живот прожет смирењем, неопходан је најдоследнији живот по јеванђелским заповестима, неопходно је сједињење молитве са плачем за собом и за читавим људским родом, неопходна је опрезност пред било каквим завођењем распаљеношћу, која мисли да дело Божије савршава само људском снагом, без Бога, Који делује и савршава Своје дело.
Који се спасава, нека спасе душу своју – речено је остатку хришћана Духом Божијим. Себе спасавај! Блажен си ако нађеш једног поузданог сарадника у делу спасења: то је у наше време велики и редак дар Божији. Када пожелиш да спасеш ближњег, чувај се да он и тебе не одвуче у погубну пропаст. Ово последње се непрестано догађа.
Одступништво је Богом допуштено: не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком. Сам се удаљи и чувај се од њега: то ти је довољно. Упознај се са духом времена, изучи га, да би по могућству избегао његове утицаје.
„Данас готово да нема истинске побожности, данас постоји само лицемерје“ – говорио је Свети Тихон Задонски, сто година пре нас. Треба да се бојиш лицемерја, најпре у себи самом, а потом и у другима; бој га се управо стога што је карактеристично за ово време и што је у стању да зарази свакога, чак и приликом најмањег скретања у лакомислено понашање.
Не подвизавај се да те виде људи, него у тајности, ради свог спасења, пред очима Божијим – и твоје понашање очистиће се од лицемерја. Прогони лицемерје у себи, истеруј га из себе; чувај се маса заражених њиме, које и свесно и несвесно делују усмераване њиме, прикривајући служење свету служењем Богу, а тражење пролазних добара тражењем вечних, прикривајући маском светости порочан живот и душу у потпуности предану страстима. (7. 511-512)
Заиста, тесан је пут који води у живот, јер, са једне стране, стешњују га неправде које чинимо, а са друге – и сама праведна дела, када су повезана са презиром и осуђивањем ближњег. (13. 724)
Заједнички пут подвижника је да трпљењем међу људима лече осећања слабости, да увиде Промисао Божији и уђу у умну молитву. (6. 151)

петак, 18. фебруар 2011.

Свети Сава о јереси и јеретицима




''Наумих вам говорити реч и о јересима, јер много ових од почетка па до сада Ђаво намисли посејати и расплодити, много кукоља зловерја у васељени преко безаконитих јеретика који му служе. Јер о овим јересима Павле, велики васељенски учитељ, прорече Духом Светим: '' Ја знам да ће, по одласку мојем, ући у вас вуци тешки, не штедећи стада, и од вас самих устаће људи који ће говорити оно што је развраћено''. Вуцима тешким и људима који говоре развраћено назива јеретике, који од праве вере у јереси одводе. И мисли ли ко (надајући се) да је веран ако их слуша? И ови су грешна чест, тамни светлошћу, у истини неупућени, који говоре да је слатко горко а горко слатко. Тешко њима јер не вероваше истини!


Тога ради и ја се бојим да не буде међу вама штогод од нечистога и кукољнога учења њихова. Хоћу међу вама да обновим свету, праву, божанствену веру у Оца и Сина и Светога Духа да се изван ма које јереси, правоверни обнављају на начин свете вере. Свети богоносни оци заповедаше да се ово говори сваки дан и вече и сваку ноћ, шта више и пред спавање корисно је поучавати се овим, плашити се од непријатељских нам злих духова и растерати их од нас. Јер кад зли дух који дављаше Саула бежаше од Саула Давидовим свирањем у свиралу и гуђењем у гусле, колико се имају плашити и бежати од страшне трубе која исповеда Тројицу Свету у једно божанство? И сад, дакле, сви који сте данас сабрани, ако је ко од вас још обузет нечистим учењем јереси, нека изобличи недуг исповедањем, а ми ћемо вером православља у Бога њега ускоро излечити јер немогућно је, не одлучивши се од онога што је зло, навикнути се на оно што је добро; имајући јереси, чисто исповедати божанство Свете Тројице, као што није ни на воску поставити других писмена не загадивши прве.
Тога ради молим вас да свако од вас не утаја у себи богомрске јереси. Ако је ко којом од вас досад био обузет из незнања и апостолски ћу рећи: '' Бог ће презрети године вашег незнања''. Ево сад вам преко мене запрећује да му се обраћате с вером и покајањем, јер је поставио дан у који ће судити васељени правдом, пред којом је све наго и јавно и ништа се неће скрити јер је Реч Божија жива и раднија и од мача с обе стране оштра и биће расудилац мисли и помисли срдачних, и пошто ће судити Господ тајнама људским то је страшно упасти у руке Бога Жива''.

И сви (на Сабору) чувши страшну им поуку говораху:

''ВЕРУЈЕМО КАКО ТИ ЗАПОВЕДАШ И ИСПОВЕДАМО КАКО ТИ, ВЛАДИКО, НАУЧИШ''.

среда, 9. фебруар 2011.

o.stefansipc: Рачуни за помоћ Београдкој парохији (девизни) Ac...

o.stefansipc: Рачуни за помоћ Београдкој парохији (девизни) Ac...: "ви Рачуни су на име нашег благајника. Унапред благодарни парохијани СИПП-БГ. Помоћ ће отворити многе могућности молитвеног мисионарског и..."

недеља, 6. фебруар 2011.

СВЕТА БЛАЖЕНА КСЕНИЈА ПЕТРОГРАДСКА

Блажена Ксенија Петербурска, још за живота свога, па до дана данашњег сматра се хитром помоћницом и чудотворком. Спасења ради и љубави према ближњима на себе је узела, чини се, безуман подвиг јуродства.
За своја дела, молитве, пошћења, странствовања и подношења свега са смиреним осмехом, Блажена Ксенија би награђена од Бога даром прозорљивости и чудотворства.
Мајке су са својом децом журиле да измоле њен благослов, или да јој дају да помилује дете по глави, убеђене, да ће га само један додир Блажене одмах излечити. Својом великом смиреношћу, подвигом духовне и телесне беде, љубављу према ближњима и молитвама, Ксенија је стекла благодатни дар прозорљивости. Тим својим даром многима помагаше у уређивању живота и спасењу душа.
Од дана смрти Блажене, прошло је око два века, али чуда створена молитвама угоднице, не бледе, а народно сећање на њу не ишчезава. 1902. године над гробом Блажене Ксенија сазидана је нова капела с мраморним иконостасом и надгробним спомеником. Њена капела на Смоленском гробљу, била је исписана захвалностима за чудеса која је Блажена чинила својим молитвеним заступништвом.

Данас, капела је преуређена и наново отворена за приступ и молитве.



Нека би света Блажена Ксенија молитвама својим умилостивила Бога Свемогућег да у свима нама распали свећу вечне истине, како би Сина Његовог - самог Бога Нашега Исуса Христа дочекали спремни .Нека да Господ благодат своју молитвама светој Блаженој Ксенији и благослов свима онима који с вером и љубављу притичу к њеном небеском заснупништву. Амин.

четвртак, 3. фебруар 2011.

Свети Максим Исповедник




Упиташе светог Максима Исповедника: „Шта, дакле, ти се једини спасаваш, а сви остали пропадају?“ Одговори им светитељ: „ Када се у Вавилону сви људи клањаху златном телету, света Три Младића никога не осудише на погибао, јер не гледаху на туђа дела, него само на себе, да неби отпали од истините вере. Тако исто и Данило, бачен у јаму, не осуди оне који се молише Богу по наређењу Даријевом, него мишљаше на себе и стараше се у себи и вољаше пре умрети него сагрешити Богу и бити убијен од своје савјести због нарушења Божијега закона. Не дао стога Бог ни мени да кога судим или говорим како ћу се само ја спасти. А, колико могу, пре сам готов умрети него савест своју смутити, сагрешивши ма чиме против православне вере.“ Они га упиташе:“А шта ћеш радити када се Римљани сједине са Византијцима? Јер јуче стигоше из Рима два преговарача, и сутра у недељу причестиће се са патријархом Пречистим Тајнама“. Преподобни одговори:“Макар се сва васељена стала причешћивати са патријархом, ја се нећу причестити с њим. Јер знам да Дух Свети, преко апостола Павла, и ангеле предаје анатеми ако би другачије објавили Јеванђеље, уносећи шта ново( Гал.1,).

o.stefansipc: ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА петак 04.02 и Недељу 06.02

o.stefansipc: ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА петак 04.02 и Недељу 06.02: "Обавештавам парохију Београдску да ће четрдесетодневни помен сестри Андријани бити извршен у ПЕТАК у 12:00, на Бежаниском гробљу. Најближи п..."