СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК ПЕТ ПОУКА О ПУТУ СПАСЕЊА

Прва поука о спасењу 

Тако је некад запитао Господа један законик! А он је Господа питао у циљу кушања, као да је био радознао шта ће рећи Учитељ, јер је сам знао шта треба чинити. Али могуће је питати о путу спасења не из празног љубопитства него из искрене жеље да се добије директан одговор, непознат или заборављен, питати из велике нужде, зато што душа болује и срце мучи сумња - шта треба чинити да би се наследио живот вечни?

Оваква мучна сумња тим је природнија уколико је нејаснија сфера мисли која окружује питаче, и уколико они већу несагласност срећу у списима и речима људским. Зар се ми сад не налазимо у таквом положају? Обазрите се около и видећете да сваки од нас друкчије говори. Један саветује: моли се, и спасиће те Господ; други: плачи, скрушавај се - и Бог те неће посрамити; трећи: чини милостињу и она ће покрити много грехова твојих; четврти: пости и чешће борави у дому Господњем; пети: остави све и удаљи се у пустињу. Ето колико разних одговора људских! И то су све прави одговори, спасоносна правила са којима се човек неизбежно среће на путу спасења. А што се тиче оних који себе сматрају бољим од нас, али су престали да буду што смо и ми, разумем хришћане који су пошли за духом овог века и празне мудрости - оне који су присвојили неколико здравих појмова, позајмљених из хришћанства, који мисле високо о себи, напустили нас и срцем се одвојили од Христа Господа, мада га језиком још увек исповедају - што се њих тиче, међу њима постоји још жалоснија и болнија разлика у мишљењима која су отишла далеко од истине и блуде по раскрсницама лажи. Зар вам се није догодило да приликом разговора чујете и прочитате у књизи како неки на свој начин умују о поретку ствари, друкчије од поретка који постоји? О спасењу душе ту нема ни помена. Вечно блаженство, ако се и допушта, сматра се већ сигурним, по некаквим људским правима, и све старање упућено је на то како би се, као додатак томе, засладио и земаљски живот и преобратио из тужног у рајски. У том духу један виче: не веруј ничему осим своме уму, испуњавај тежње природе своје, буди независтан, уживај у ономе што поседујеш и не дозволи туђој руци да ти стоји за вратом и - бићеш срећан. Други проповеда: где нема општих средстава да орасположе, као позоришта и друго, тамо живот није живот. Трећи вели: правим путем није могуће ићи, треба умети живети, а умешност је у томе да се ништа не чини против сопственог интереса, и не дозволи другоме да уочи наше планове, намере, осећања (Они то називају мудрошћу); четврти говори: ако не заштитиш своју част и достојанство - пропашћеш. Запажате ли колико је све то мрачно мудровање! И при свему томе оно, може се рећи, сачињава основ светских обичаја, и са њим се можемо сусрести у појединачним простим разговорима, и у већим скуповима и у штампаној књизи - и то не у једној. Замислите шта сад треба да се изроди у уму и срцу вашег познаника, а можда и ваше кћери, вашег сина, када једном, два или три пута наиђе на сличне речи, када у једној књизи прочита такве мисли, у другој и трећој још горе, и то не у току једног дана или месеца, него у више година, када при том око себе виде обичаје надахнуте таквим духом, а истовремено у срцу се појављују, под дејством саблажњивих искушења, страсне помисли које поткопавају добро расположење - замислите, кад се сви ови разноврсни утисци, једновремено, скупе у младу, па не само у младу него и зрелију душу, шта тада треба да осети срце, особито срце које још није заборавило Господа и које цени речи истине изговорене устима Божанским? Ја чујем како се из дубине овог срца отима вапај, сличан вапају апостола, уплашених буром, и Петра који се почео давити: "Господе спаси ме, гинем! Господе, шта да чиним да се спасем?" Мајке и очеви, чујете ли тај вапај?

Немојте мислити да сам се занео. НЕ! Ја сам намерно хтео да објасном како је сасвим природно, особито у наше време, постављати питање о путу спасења, или о путу у Царство Небеско. И ја сам уверен, ако би се сад Господ појавио међу нама, да би сви који траже трајно добро, и који виде како данашњи дух, данашње учење, садашњи пореци противрече један другом. Сви би се они једногласно обратили Господу са питањем: Господе, шта да чинимо да бисмо наследили вечни живот? Шта да чинимо да бисмо се спасли? Али браћо, Господ је јуче и данас исти и вавек (Јевр. 13,18). Онда кад му је Јеврејин поставио ово питање, Он му је рекао да одговор тражи у закону: у закону шта је написано,како читаш? Данас би Он хришћанину без сумње заповедио да се обрати светом Еванђељу уопште новозаветном учењу или Цркви Божјој, и запитао би га шта се овде садржи, како разумеш? Обративши пажњу Јеврејина на закон, Господ је очигледно хтео да му напомене: немаш потребе да питаш, пут спасења прописан је ради тога и дат да те води ка спасењу. Спас је у закону, твори тако, и сасићеш се. Слично овоме треба рећи и хришћанима које колебају налетеле сумње: немате потребе да питате, хришћанство и јесте јединствени пут спасења. Будите прави Хришћани и спасићете се. Ради тога је света Црква, ради тога су догмати и заповести, ради тога свете тајне, постови, бдења, молитве, освећења и тако даље. Све то или све што држи Црква, јесте истински пут спасења. Ко од срца прими и усрдно испуњава све што Црква заповеда, тај је на путу спасења. Зато, ако је све ово у нама нема места питати него треба Бога прослављати; не тражити где је спасење, не примати га готово, јер је оно пред нама и окружава нас; свом снагом одавати славу, част и поклоњење Богу, који нас спасава у светој Цркви Својој. Шта треба да чинимо? Све то поштовати и непоколебљиво држати сва учења, законе и уредбе свете Цркве, не слушајући празна умовања новомодерне филозофије, која тежи да све разори не зидајући ништа.

Мислим да у нашем уму ипак остаје неодређено - шта наиме треба чинити да бисмо се спасли? На то ћу вам ја сад одговорити у неколико речи: верујте у све што заповеда света Црква да се верује, и примајући благодатну силу кроз свете тајне и подгревајући их свим другим свештенорадњама, молитвама и установама свете Цркве, идите непоколебљиво путем заповесто Господа Исуса Христа, под руководством законитих пастира и - спашћете се... Буди прави хришћанин и бићеш у рају; буди прави хришћанин и спашћеш се.

Али можда није свакоме јасно шта значи бити прави хришћанин, или шта се наиме у хришћанству предлаже као неопходан услов спасења, и који је у исто време безусловни знак да ће неко отићи у живот вечни, а не у пропаст. Зато ћемо то сад разјаснити подробније на тај начин што ћемо пут спасења упоредити са обичним путем.

(следи наставак)