понедељак, 15. јун 2009.

Молитва као израз унутрашњег живота Цркве



Духовна веза чланова Цркве у молитви

Молитва представља пројаву живота Цркве и духовне везе њених чланова са Богом у Светој Тројици и свих међу собом. Она је тако неодвојива од вере, да се може назвати ваздухом Цркве, или дисањем Цркве. Молитве су – нити живе тканине црквеног тела које се простиру у свим правцима. Молитвена повезаност прожима целокупно Тело Цркве, уводећи сваку његову честицу у заједнички живот тела, оживљавајући је и помажући јој храном, очишћењем и другим облицима узајамног дејства (Еф. 4,16). Она сједињује сваког члана Цркве са Небеским Оцем, чланове земаљске Цркве међу собом, и земаљске са небеским. У Царству Небеском она се не прекида, него још више јача и узвисује се.
Кроз целокупно Свето Писмо Новог Завета провлачи се заповест о непрестаној молитви. Молите се без престанка (1. Сол. 5,17). И сваком молитвом и прозбом молите се Духу у свако доба, и уз то бдите са сваком истрајношћу и мољењем за све свете (Еф. 6,18). Каза им пак и причу о томе како треба свагда да се моле и да не клону (Лк. 18,1).
Савршени пример личне молитве дао је Сам Господ Исус Христос. Он је као образац оставио молитву Господњу – Оче наш. Молитва је а) форма живота Цркве, б) оруђе или начин њеног деловања, в) њена победоносна сила.
Молитве могу бити различите: заједничке и појединачне; постоји молитва речима, посебна певана молитва, а постоји и «умна», то јест унутрашња, или умносрчана молитва. Као садржај молитве служе: а) хвала или слава, б) благодарење, в) покајање, г) мољење за милост Божију, опроштај грехова, даривање блага – душевних и телесних, небеских и земаљских. Покајање пред Богом понекад има облик беседе са сопственом душом (што није ретко, на пример, у канонима).
Молитва може бити за себе и за друге. Молитва једних за друге изражава узајамну љубав чланова Цркве. Пошто, према апостолу, љубав никада не престаје (1. Кор. 13,8), онда се не само земаљски чланови Цркве моле један за другога, него се и земаљски моле за оне који су отишли, то јест упокојене, небески – за земаљске, а исто тако небески за упокојене којима је потребна молитвена помоћ. Коначно, ми се и сами обраћемо небескима тражећи да се моле за нас и нашу браћу. На овој вези небеских са земаљским засновано је и старање Анђела о нама и молитве њима.

Реч Божија стално сведочи о сили молитве за друге. Спаситељ је говорио апостолу Петру: А Ја се молих за тебе да вера твоја не престане (Лк. 22,32). Апостол Павле често тражи од хришћана да се моле за њега: јер се надам да ћу вашим молитвама бити вам дарован (Филим. 1,22); Браћо, молите се за нас, да се реч Господња брзо шири и прославља као и код вас (2. Сол. 3,1). Мада је далеко, апостол се у заједничкој молитви сједињује са својом духовном браћом: Али вас молим, браћо, ради Господа нашег Исуса Христа, и ради љубави Духа, да ми будете саборци молитвама Богу за мене (Рим. 15,30). Апостол Јаков поучава: Молите се Богу једни за друге, да оздравите. Много је моћна усрдна молитва праведника (Јак. 5,16). Свети Јован Богослов је у откривењу видео како су на небесима двадесет четири старешине које стоје око Престола Јагњетовог пале и поклониле се пред Јагњетом, и да је сваки од њих имао гусле и чаше пуне тамјана, а то су молитве светих (Отк. 5,8), то јест узносили су молитве светих на земљи пред Престол Небески.

Из књиге: Протопресвитер Михаил Помазанский
ПРАВОСЛАВНОЕ ДОГМАТИЧЕСКОЕ БОГОСЛОВИЕ



2 коментара:

Stjenichanka је рекао...

Веома лепи и душекорисни текстови!

Лепо сте почели браћо.
Желимо вам од свег срца да и надаље тако наставите.

У славу Божију и славу Истинског Православља!

serbiantrueorthodox је рекао...

Амин дај Боже! Вашим молитвама.
Као и трудом браће и сестара из Београдске парохије.