петак, 26. јун 2009.

Из наше историје: ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ И МОШТИ СВЕТОГ КНЕЗА ЛАЗАРА


И ЖИВИ И МРТВИ ХИТАЈУ КА БЕОГРАДУ
Глава 8.

 ...Али сем ових живих гостију и повратника и мртви су дошли да у престоници окупиране Србије потраже мира и склониште, јер ни њиховим моштима није било више опстанка на територији сатанске творевине Павелићеве, која је желела да уништи не само живо Српство већ и његову прошлост и све његове светиње. Српска влада је била обавештена о пустошењима које су усташе починиле у оној правој српској Светој гори на Дунаву, у фрушкогорским манастирима Раваници, Врднику, Крушедолу, Хопову, Беочину, Великој и Малој Ремети и свим другим српским светилиштима. Ове подивљале руље су попалиле и порушиле манастире, пошто су опљачкале драгоцене ризнице, пуне историјских и уметничких драгоцености српских од непроцењиве вредности, развалили иконостасе и опоганили олтаре, побили калуђере а мошти српских светитеља и владара избацили из њихових скупоцених саркофага са намером да их сасвим униште.
 О томе како се дознало у Београду за пустошења и пропаст фрушкогорских манастира и за опасност уништења моштију српских светитеља и великомученика, помоћник Управника града Београда, Мика Ђорђевић је дао ове податке који бацају чудну светлост на усташко дивљаштво и на лојалност извесних Немаца из немачке мањине у Југославији, као најзад и на тај парадокс да су чланови Гестапоа са блиндираним аутомобилима морали да отимају мошти српских светитеља од Павелићевих хијена под словом „У“.
 По том причању помоћника Управника града Београда, Ђорђевића догађаји су се овако одиграли:
 У Земуну је врло позната породица Немаца – Фолксдојчера Мозер, од којих су неки били чувени велетрговци вином и који су били увек српски оријентисани и у рђавим односима са земунским Хрватима. У лето 1941 – баш некако после образовања владе генерала Недића у Београду, немачке власти су поставиле за градоначелника Земуна једног члана породице Мозер, који је био доктор права. Пре него што је се примио овог положаја др. Мозер је прешао у Београд и ту је нашао Мику Ђорђевића, са којим се добро познавао и рекао му да га немачке власти постављају за градоначелника Земуна, али да он није још дао свој пристанак, већ да је баш зато и дошао у Београд да тражи за то сагласност генерала Недића. Он је тада рекао: 
 „Ма како се рат свршио, Земун ће бити у саставу Београда, а ја нећу да се ни на који начин замерим Србима, са којима смо ми земунски Немци увек живели у најбољим пријатељским односима.“
 Др. Мозер није смео да иде лично до генерала Недића, бојећи се да га неко од познатих не види и не достави немачким властима. Мика Ђорђевић се примио да буде посредник и генерал Недић је са задовољством, на овај редак гест лојалности, одговорио да даје своју пуну сагласност молећи да др. Мозер настоји да заштити Србе у Земуну у колико год може од усташких насиља. И доиста после постављања др. Мозера и његових интервенција престало је у Земуну не само убијање већ и хапшење Срба у великом броју, како је то дотле било.
 Пред крај 1941 године дошли су једнога дана код др. Мозера два Фелджандарма Немачког Рајха, иначе два Фолксдојчера из Земуна и саопштили су му да су крстарећи по Срему видели код манастира Раванице - Врдника неке усташе, као и друге Хрвате у грађанским оделима како су се окупили око неких људских костију. Када су их жандарми упитали шта је то, Хрвати су одговорили, да су то кости „влашког цара Лазара“ и да су их они бацили на пут да их пси разнесу.
 Из истих стопа жандарми су похитали за Земун и потражили свог градоначелинка, рекавши др. Мозеру да су они за време Југославије ишли у српску школу и ту су научили да је цар Лазар био велики српски владар, светитељ и уопште славна личност, чије је име познато у целом Западу, те су хтели да га о свему том обавесте.
 Др. Мозер који је такође добро знао славу и величину кнеза Лазара одјурио је одмах аутом у Београд и обавестио Гестапо да дозволе да једна група Павелићевих дивљака уништава једну јединствену историјску успомену и реликвију. И у Гестапоу се нашао неко ко је схватао колику важност за српски народ имају ове мошти, бачене од нељуди псима, и колико би био револт српског народа када буде сазнао шта се радило са његовим највећим светињама. Још у присуству др. Мозера Гестапо је наредио да се образује једна експедиција од неколико блиндираних аутомобила, који су се упутили у Фрушку гору и наишли на пут пред манастиром Раваницом разбацане кости кнеза Лазара. У исто време су, на основу других обавештења, нађене и мошти Цара Уроша и војводе Стевана Штиљановића, те су Гестаповци све те мошти српских светитеља донели у Земун и предали их др. Мозеру, да он организује шта треба да се са њима учини. Овај Немац је набавио три скупоцена мртвачка сандука и ставио све ове мошти у њих, јер су усташе биле однеле у Загреб скупоцене сребрне саркофаге у којима су толико векова, чак и под турском доминацијом биле сачуване ове историјске и свете реликвије. Ти саркофази су истопљени у Загребу да би њихово сребро ушло у трезор Павелићев, у којима су се налазиле и велике количине злата покупљеног не само из српских и јеврејских кућа, већ и из вилица побијених српских жртава, којима су чупали златне зубе.

 Чим је ове мошти сместио у пристојне ковчеге др. Мозер је обавестио генерала Недића да су кости Цара Лазара, Цара Уроша и војводе Штиљановића спасене и да се налазе код њега и да ће их он предати српској влади и цркви када год се то жели. За тај пренос је одређен 14. април 1942, јер је генерал Недић хтео да буде једна величанствена национална и верска свечаност града Београд, и ако под окупацијом, са највећим пијететом прими реликвије својих средњовековних владара и светаца.

Ђенерал Милан

Председник владе народног спаса ђенерал Милан Недић са Српском омладином

 На дан 14 априла генерал Недић је наредио министру просвете Јонићу да све београдске школе начине шпалир од понтонског моста на Сави па до Саборне цркве. На целом том простору била је постројена и Државна стража, док је пред Саборном црквом био постављен један одред Српских добровољаца. Огромна маса Београђана је изашла на улице да дочека мошти српских светитеља. Жене и деца су држали у рукама запаљене свеће, ђаци су певали црквене песме када је поворка са ковчезима наишла...
 На самом понтонском мосту, са десне београдске обале Саве, ковчеге је чекало једно званично изасланство, међу којима се налазила и специјална комисија коју су сачињавали професор Београдског универзитета, др. Радослав Грујић и кустос Музеја Кнеза Павла у Београду др. Милодраг Грбић. Са њима је био помоћник министра просвете Велимир Јанковић. Београд је доиста у узбуђењу дочекао ове мртве избеглице из „Независне државе“ срама. На самом уласку у Саборну цркву мошти је дочекао генерал Недић окружен свим члановима своје владе, са Димитријем Љотићем и Управником града Београда, Драгим Јовановићем и сви заједно су скинули сандуке са моштима из камиона и донели их до црквених врата. Овде су прихватили свете мошти владике и свештеници и пренели их до олтара где их је сачекао заменик заточеног Патријарха Гаврила, митрополит Јосиф.
 Сутра дан, 15 априла у 17 часова одржан је у Саборној цркви параклис (молебан). Саборна црква је не само била пуна до последњег места већ је маса света испунила све околне улице. Параклису је присуствовао председник владе, генерал Недић са свим чиновницима. На параклису чинодејствовао је митрополит Јосиф са митрополитом Атанасијем и епископом Дамаскином, који је затим прочитао Похвалу Деспотице Јефимије, коју је она својом руком извела на покрову ћивота Кнеза Лазара у 1402 години.
 У дубокој тишини одјекнуле су последње речи Јефимијине похвале:
 „А сада обоје молим: да ме исхраниш, и да утишаш љуту буру душе и тела мојега. Јефимија усрдно приноси ово Теби, Светитиељу“.
 После овога председник владе, генерал Недић је пришао први ковчезима и целивао мошти три српска светитеља, а за њиме је настала бескрајна поворка свих оних који су се налазили у цркви и других са улице, тако да је многе у цркви затекао и полицијски час у 21 час, те су морали целу ноћ да у цркви проведу. Целивање моштију светитеља трајало је недељама и могло се видети међу овим ходочасницима и Срба католика, па чак и Срба мусллимана.
 На дочеку и целивању моштију узела је учешћа и друга група сеоских домаћина, који су баш у очи доношења реликвија српских били стигли у Београд. То су били најугледнији представници Поцерине, Посавине и Тамнаве. Одмах за њима стигла је 20 априла и трећа група сеоских домаћина из Јадра и Тамнаве, увек као гости генерала Недића. И њихов први корак у Београду ја био поклоњење и целивање светих моштију у Саборној цркви. Председник српске владе је примио ове своје госте 24 априла у Председништву владе и поздравио их је говором у коме је рекао: 
 „Поручујем вам да останемо мирни, да сачувамо ред и да радимо своје послове, јер је то најсигурнији пут да дођемо до потпуне обнове своје земље. То је најбољи пут за бољу нашу будућност, и само тим путем можемо опет да подигнемо нашу мајку Србију... Ми имамо да служимо само једној партији, а то је Патрија – Мајка Отаџбина. Сви Срби у фронт да служе Србију, јер тада служе себи и својој будућности. Када је Србија срећна, онда су сви њени Срби срећни“.

Једно из поглавља књиге "Генерал Милан Недић", књига друга: „Препуна чаша чемера“, аутора Станислава Кракова, штампана у Минхену 1968. 

3 коментара:

Ctec Uros је рекао...

Zaista predivno!Ovaj tekst bi trebalo do suza da gane,svaku blagocestivu Pravoslavnu Srpsku dusu.Sveti Srpski mucenice,Kneze Lazare moli Boga za nas!

Stjenichanka је рекао...

Заиста потресна и занимљива прича која осликава сву страхоту заједничког страдања Српских светитеља и светиња са Српским народом.

Али све то, по Божијем допуштењу грехова наших ради...

ПРАВОСЛАВЉЕ ЗА УВЕК је рекао...

Веома дирљива и јако емотивна прича, Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Амин