СПОМЕН СВЕТОГ УРОША V - ЦАРА СРПСКОГ

Данас прослављамо успомену на кротког, побожног и благог светог цара Уроша Српског који је ову љубав посведочио животом својим.
Пример је био свети цар Урош какав треба да буде боголик човек. Владар а у исто вријеме подвижник. Пострадаo je овај мученик од руке оних којима је слава овога света важнија од Царства Небеског.

ПУТЕВИ и начини којима Промисао Божји води људе вечном спасењу неиспитљиви су и недознајни. Људе, који се са вером и побожношћу предају Богу и према моћима својим творе свету вољу Његову, Бог проводи кроз разне околности и невоље, док их на крају не доведе у Царство Своје Небеско. Тако је било и са овим светим и блаженим Урошем, последњим царем Српским.
Свети и праведни Урош био је син јединац Српског цара Душана Силног (1331—1355. године) и блажене царице Јелене, која по роду беше сестра Бугарског цара Јована Александра (1331-1371 године). Душан се оженио благочестивом и мудром Јеленом одмах после узласка на краљевски престо Српске државе,1 но по неком тајном суду Божјем супружници не имаху деце за дуго година. Због неплодности своје супруге Душан често беше незадовољан њоме, али побожна супруга његова Јелена сву своју тугу због неимања деце преношаше на Господа, и тај бол свој често претакаше у топле и сузне молитве Богу и Пресветој Богородици, молећи их да јој подаре једно дете. После скоро пет година проведених у браку са Јеленом, а без деце, Душан се реши најзад да раскине брак са својом супругом и да се ожени неком другом,2 јер је желео да себи и потомству своме обезбеди наслеђе на престолу Српске државе. Но тада Господ Милостиви, који не презире молитве и мољења верних слугу Својих, погледа милостиво на слушкињу Своју Јелену и молитве њене бише услишене. Ускоро затим, Јелена роди сина свога јединца (1337. године), овога блаженог Стефана Уроша.3
Мајка Урошева Јелена била је веома побожна и богољубива, па је и свог сина Стефана Уроша учила богољубљу и христољубљу. Јелена је необично волела књиге, посебно пак божанске књиге Светога Писма, а особито Еванђеље, па да би боље разумела света Божја Еванђеља замолила је светогорског старца Јоаникија да јој преведе на српски језик тумачење Еванђеља од архиепископа Охридског Св. Теофилакта. Тој божанској мудрости она је учила и свога сина Уроша. Она је такође била веома одана Православљу, и у верности Православној вери учвршћивала је и свога мужа цара Душана, а поготову свога сина јединца Уроша. Ни отац Урошев Душан није био непобожан човек. Јер стари историчари сведоче и за њега да је био благочеетив, ''врло одан православној вери". ''Подизао је цркве и манастире, дарујући им велике милостиње, и дајући велике дарове достојанственицима и свештеницима, који су у тим црквама и манастирима певали песмопоје Богу. У ове манастире спадају и они на Светој Гори, у Македонији и по другим местима. Он даде за вечна времена монасима Српског манастира Светог Арханђела Михаила у Јерусалиму стални новчани прилог, који су му Дубровчани плаћали за Стон и Пељешац. Управо стога он беше назван Душан, што значи душеван човек".
Благочестиви родитељи Душан и Јелена са својим сином Урошем не само да помагаху многе цркве и манастире, него и сами подигоше нове. Они подигоше своју задужбину прекрасни манастир Светих Арханђела (на Бистрици више Призрена (од 1348—1352. године), у коме први игуман би Јаков, потоњи митрополит у Серезу. Заједно са царским побожним великашем, деспотом Јованом Оливером, подигнут би и живописан и други манастир Св. Арханђела у Леснову (1347—1349. г.), и затим заједнички од стране свих њих манастир би завештан светој лаври Хиландару на Светој Гори. Ова благочестива породица, а особито ''христољубива супруга" Јелена и побожни јој син Урош, подигоше и манастир Пресвете Богородице, звани Матејич, у Скопској Црној Гори код Куманова, и цркву Свете Тројице у граду Скопљу. О томе овако пише њихов каснији животописац свјатјејши патријарх Српски Пајсије Јањевац: ''И тада благочестива царица Јелена са сином својим доврши цркву која је остала од благочестивога и превисокога цара Стефана (Душана) у Црној Гори несвршена, и трудом и подвигом и помоћју Пречисте Владичице наше Богородице, и заступништвом и помоћју својих прародитеља довршише преславну цркву у похвалу и на славу Успења Пречисте и Преблагословене Владарке наше Богородице и Приснодјеве Марије. Она се и до данас зове Црногорска Богородица, пошто је цар Стефан Велики беше основао и беше недовршена, јер га смрт постиже. Такође и у Скопљу према граду подиже (Јелена са Урошем) преславну цркву из основе, у име Живоначане Тројице, пошто је раније, још од прародитеља, мислим на краља Милутина, била саздана мања. Ова црква би названа првопрестолна митрополија још за великога цара Стефана. После је млади цар Урош распространи и украси великим красотама, часним иконама и одеждама и красним сасудима. Ту је била чудотворна икона која се зове Тројеручица, и која је и до данас у Хиландарској цркви. Ова црква је после (у време ропства) Божјим допуштењем и агарјанским насиљем била разрушена и до данас се познаје место где је била". Тако пише летописац патријарх Пајсије но то је било већ после смрти Урошевог оца Душана, када га је млади Урош наследио.
Пре тога пак, родитељи Уроша пошто поодрасте најпре оженише, а то би на овај начин. Када моћни цар Стефан Душан заузе Босну и дође у град Дубровник, он тамо са својом супругом царицом би свечано дочекан и примљен. Идуће године он посла отуда свога протовестијара Николу Бућу на двор Француског краља да запроси кћер тога краља за жену своме сину Урошу. ФраHцуз му, међутим, одговори да би то врло радо учинио само када би и цар Стефан и његов син били ''римског обреда "то јест када би прешли у римокатолицизам. Када се Душанов посланик врати натраг и исприча своме господару шта му је Француски краљ рекао, тада се цар Стефан насмеја и наруга одговору латинског краља, па се онда окрете и запроси православну невесту сину своме, Анку, кћер Влашког кнеза и војводе Александра Басараба, коју овај одмах и даде за Уроша. Тако благочестиви Урош би ожењен правоверном супругом. Негде у то време, то јест када се отац његов Душан венча за цара Срба и Грка (на сабору у Скопљу 1346. године), млади Урош би од оца проглашен за ''краља све Српске земље" и тако постаде савладар своме оцу и цару.

Међутим, не прође много година, а отац његов Душан умре изненада. У то време свим хришћанима и владарима на Балкану беше запретила велика опасност од опаких иновераца Турака, који из Азије беху продрли и у Европу. Са својом војском цар Душан крете на Турке, али се на путу изненада разболе и напрасно умре, 20. децембра 1355. године. Тада нејаки Урош, коме не беше још ни деветнаест година, прими на себе власт великог очевог царетва, а то беше исувише велики и тежак терет за његова слабачка плећа.
Млади Урош не беше властољубив ни славољубив. Староставни српски летописи и родослови описују блаженог Уроша као ''младића истински красна и лепога стаса, али младога смислом, претерано милостива и кротка, који... савете старих не примаше, а држаше се савета младих". Као тако кротак, благ и незлобив, Урош није хтео силом владати и подчињавати моћне и необуздане великаше српске, па зато и кажу за њега стари летописци да су добром и нејаком цару ''нанели штете.и сами његови дворски људи, од којих он претрпе многа зла и неправде". Многа од тих великаша почеше се одвајати од младога цара и цепати Српско царство, велику Душанову царевину. Први се одвоји Урошев стриц Симеон-Синиша (Душанов полубрат) и узе под своју власт град Костур са околином, те се тамо прогласио за цара. Но како њега српска властела (на сабору у Скопљу 1357. г.) није признала, Симеон се ускоро спусти ниже на југ и освоји области у Грчкој, Епир и Тесалију, те тамо заснова своју самосталну државу.
Остали Урошеви великаши одвајали су се постепено од њега, али су у почетку неки од њих признавали његову врховну власт. Такви су били севастократор Дејан, ожењен тетком Урошевом Теодором (Душановом сестром), који је управљао крајевима око Скопске Црне Горе па до реке Струме; затим војвода Никола Стањевић, који владаше око града Штипа и реке Брегалнице, и још неки други. Један од најмоћнијих великаша у почетку био је Хумски кнез Војислав Војиновић, који је управљао Српским покрајинама од Рудника и Дрине до Јадранског Мора. Војислав је признавао младог Уроша као цара, и док је он живео чак је спречавао дрског великаша Вукашина Мрњавчевића да чиHи насиље над нејаким Урошем. Но кад Војислав умре (1363. г.) њега наследи његов синовац, непокорни жупан Никола Алтомановић, који такође пакошћаше Урошу. Од Уроша се одвојише и великаши браћа Балшићи у Зети, затим Растиславићи на северу (на српско-угарској граници), који на веће зло свију позову на Српску земљу непријатеља са севера, Угарског краља Лудвига I, који са силном војском продре у Србију све до Рудника. Само помоћу Божјом, цар Урош и Српска земља тада буду спашени, те се Угари поврате натраг. Но најдрскији и најнасилнији од свих тадашњих српских великаша био је лукави Вукашин Мрњавчевић, од кога је нејаки цар Урош највише зла и невоља претрпео, као што ћемо даље видети. Да би помогла своме нејаком сину Урошу, његова мајка Јелена узе да управља источним делом царевине, то јест Серском облашћу у источној Македонији, али тако да она потпуно признаваше врховну царску власт свога сина. Она мудро и побожно управљаше овим крајевима Српског царства и доста помагаше своме сину Урошу. Пре свега другога и више од свега она му помагаше у побожности и животу по Богу и ради Бога. Њена побожност и христољубивост види се и из тога што она, чим по смрти Душановој остаде удовица, одмах одлучи да се замонаши, што ускоро заиста и учини, поставши тако монахиња Јелисавета (већ у месецу мају идуће 1356. године). Као монахиња-царица она чешће посећиваше сина свога Уроша и помагаше му у његовим пословима.
Урош није био среброљубив ни богатствољубив. Чим је дошао на власт, он је одмах обавестио богату Дубровачку републику, која је Српској држави плаћала разне порезе и царине од трговине, особито у престоници Призрену, да он тај њихов новац од царина уступа манастиру Светих Арханђела у Призрену. Други пак део тога новца, који је Српска држава добијала од Дубровника за уступање Стона (на Пељешцу), Урош је поклонио Пресветој Богородици Синајској. Трећи део тог дубровачког новчаног давања благочестиви цар Урош даривао је српском манастиру Светих Арханђела у Јерусалиму. Свети Урош помагаше такође својим прилозима и митрополита Мелничког Кирила, и Серског митрополита Јакова, и особито монахе подвижнике на Светој Гори Антонској и тамошње Светогорске манастире. И сам он, и заједно са својом благочестивом мајком монахињом Јелисаветом, помагао је свету лавру Немањићску, Хиландар на Светој Гори, и то давањем честих и великих дарова и богатих прилога. Царица-монахиња Јелисавета подарила је са Урошем на дар манастиру Хиландару седиште Петрићево (1360. године), а затим су дали и велики дар лаври Светог Атанасија на Атону (1361. године). Урошевим прилозима и даровима урађене су у Хиландару прекрасне велике иконе на великом иконостасу Хиландарске саборне цркве, док је његова мајка Јелисавета била ктиторка несрећно запустеле Карејске ћелије Светога Саве у средишту Свете Горе. Света Јелисавета је богато обдарила и светогорски манастир Кутлумуш. Затим је она постала „други ктитор'' манастира Светог Николе под Кожљем на реци Пчињи, који је она после уступила Серском митрополиту Јакову. Свети пак син њен цар Урош потврђивао је и дарове манастирима, особито светом Хиландару, који су чињени од појединих његових побожних великаша. Тако је његов властелин Никола Стањевић подигао манастир Светог Стефана, звани Конча, и по жељи овог војводе он и Урош га заједнички подаре великој лаври Хиландарској (1366. године).
Истинска побожност светог цара Уроша и његове мајке блажене царице-монахиње Јелисавете види се и из следећег. Српски цар Стефан Душан беше у нечему ''преступио границе отаца својих", како за њега кажу стари летописи, јер не учини као његови прародитељи Немањићи, него се самовољно понесе и погорди у уздизању себе за цара и проглашењу Српског архиепископа за патријарха. Због овога настадоше не мале невоље и несугласице између Српске и Цариградске Цркве, тако да васељенски патријарх Калист изрече на крају одлучење над царом Душаном и Српским патријархом. Тада се, како кажу стари летописци, ''покаја цар и заиска разрешење за ово зло", али се затим, дадају летописци, Душан убрзо ''разреши од овога живота и предаде се гробу, оставивши ово зло непогребено". Бригу око измирења Српске и Цариградске Цркве узе на себе царева супруга, блажена царица Јелена-Јелисавета и њен нејаки син Урош..Са много поштовања и љубави мудра и побожна царица-монахиња прими на свој двор у град Сер свјатјејшег патријарха Цариградског Калиста, који лично дође к њој ради хришћанског мира и јединства. Свети патријарх Калист беше готов на помирење и праштање и зато већ ступи у отпштење са Српском Црквом, а то исто жељаше и мајка Урошева и сам Урош. Али, по недознајним путевима и судовима Божјим, патријарх Калист се изненада разболе и ту у Серу одмах се пресели ка Господу (20. јуна 1369. године), као што му беше предсказао преподобни Максим Капсокаливит.
Oпојаше и сахранише почившег васељенског патријарха, чврсто верујући да им је патријарх Калист већ опростио и са њима се измирио, иако није стигао да све то и другима обзнани. Неколико година касније, блажена царица Јелисавета, уз помоћ и монаха Светогораца и благочестивог кнеза Српског Лазара, учини да дође до пуног и јавног помирења Српске и Цариградске патријаршије, и то за време Цариградског патријарха свјатјејшег Филотеја (1363— 1376. г.) и Српских патријараха свјатјејших Саве IV и Јефрема (1375. године). Том приликом би дато опроштење и помирење за све живе и умрле, за цара Стефана Душана и сина му цара Уроша, за патријарха Јоаникија и Саву патријарха, и за све велике и мале. Ускоро пак после овога престави се у Господу блажена царица-монахиња Јелисавета (7. новембра 1376. године), примивши пре смрти велику монашку схиму са именом Евгенија. Свети пак син њен, цар Урош, био је у ово време већ променио светом. А ево како је то било
од многих српских великаша, који су се почели одметати од благоверног и законитог цара Српског Уроша, најлукавији и најобеснији био је Вукашин Мрњавчевић. Са својим братом Јованом Угљешом Мрњавчевићем, иначе човеком много бољим и племенитијим од Вукашина, они су од Српског цара добили поседе у Македонији, и то Вукашин у западном делу Македоније, око Прилепа и Охрида, а Угљеша у источној Македонији. Угљеша је био ожењен ћерком кесара Војихне, намесника Драме, честитом Јеленом (која се после Угљешине смрти замонашила и остала позната као монахиња Ефимија), и својим способностима и памећу доста је помагала Урошевој мајци Јелисавети док је она управљала Серском облашћу Српскога царства. Вукашин међутим беше готов да одузме ову власт од нејаког цара Уроша, и зато му се све више насилно наметаше и своју власт прошириваше на рачун Урошеве. Јер он прошири своју област и до градова Скопља, Призрена и Приштине, тако да и саму престоницу цареву учини својом престоницом. Он наваљиваше да освоји и Рашку област и скоро целу Србију, али му се у томе супротставише остали српски великаши, међу којима беше и верни великаш Урошев благочестиви кнез Лазар Хребељановић. Млади и неискусни цар Урош настојао је да се супротстави наметљивости и насиљу Вукашиновом, али је несрећна српска неслога и себичност учинила и тада да великаши не помогну у томе младоме Урошу. У старим летописима и историјама пише о томе, да је млади цар Урош, ''иако је имао једва двадесет година, у почетку ипак показивао велику разборитост", али је током времена, као претерано кротак и попустљив, почео исувише да слуша ''савете младих", па је ту његову доброту Вукашин искористио. Тако се Вукашин подмукло и насилнички наметнуо младоме Урошу, и ускоро се уз законитог цара Уроша прогласио за Српског краља и савладара (највероватније августа или септембра месеца 1365. године). Вукашин је пошао и даље од тога. Он је желео да свргне са власти стару и светородну Српску династију Немањића, и да српски престо обезбеди за своју породицу. Зато је и не питајући цара Уроша уокоро прогласио свога сина Марка за ''младог краља", чиме је припремао збацивање и укидање власти лозе светих Немањића. Уза све ово, Вукашин беше у сукобу и са свјатјејшим патријархом Срским Савом IV, јер већма слушаше Охридског архиепископа, пошто га патријарх Српски укореваше да не ради и поступа по правди Бога истинитога.
Овакво стање и понашање насилника Вукашина није могао дуго да издржи млади и нејаки цар Урош. Под тим и таквим невољама и озлобљењима он ускоро изгуби земаљско царство, своје, али зато задоби вечно и непролазно Царство Божје на небесима. Блажени цар Српски Урош V пресели се најзад душом својом ка Господу, у четвртак, дана 2. или 4. децембра 1371. године, не напунивши још ни 35 година живота. По његовом животописцу патријарху Пајсију и неким од каснијих Српских летописаца, цар Урош је био убијен руком безаконог Вукашина, али ако то и није било тако, Вукашин је ипак био посредни убица Урошев, као што то кажу најстарији Српски летописци и родослови. О томе најстарији летопис пише овако. Цар Урош, ''свргнут је са царске части у отачаству своме, но ипак усред земље своје и у царском достојанству славно пређе к Богу, године 6880. (то јест 1371.), месеца децембра, четвртога дана, а те исте године, пре његовог престављења, синови Исмаилови (тј. Турци) убише на реци Марици краља Вукашина и дестопа Угљешу, који су га збацнли са престола". Стари летописац, упоређујући свргнуће законитог Уроша са неправедним свргнућем законитог цара Јудејског Ровоама (сина Соломонова), од стране Јеровоама,или свргнуће законитог цара Византијског Михаила III од стране његовог коњушара Василија Македонца, додаје још и ово: ''Као што онај цар Ровоам, или да кажемо Михаило цар Грчки, који од свога слуге пострада, тако и овај (благочестиви цар Урош) многа озлобљења и тегобе и мучења прими од својих слугу Вукашина и Угљеше".
Вукашин и Угљеша погибоше у боју са Турцима на реци Марици, код места Черномена, 26. септембра 1371. године. Турци су изненада били угрозили крајеве где је владао сам деспот Јован Угљеша (пошто се царица Јелена — Јелисавета, после 1365. године, била повукла из Сера и отишла своме сину Урошу или у своју задужбину манастир Матејчу). Вукашин је тада са својом војском пошао брату Угљеши у помоћ, али су обојица доживели страшну погибију од Турака на споменутој реци Марици. Ова турска победа отворила је широм врата најезди бесних и безбожних Исмаилћана на хришћанске народе у тима крајевима, чије страданије овако описује савременик и очевидац њихов, старац Исаија Светогорац: ''И толика невоља и зло љуто захвати све градове и крајеве западне, колико нити уши икада чуше, нити очи видеше. А по убијању мужа овог, храброг деспота Угљеше, просуше се Исмаилћани и полетеше по свој земљи, као птица по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А оне који су остали, њих смрт прерано поже. Они пак који смрт преживеше, глађу погубљени бише. Јер таква глад би по свим крајевима, каква не би од постанка света, ни потом таква, Христе Милостиви, да не буде. А оне које глад не погуби, ове допуштењем Божјим вуци ноћу и дању нападаху и ждераху. Авај, јадан призор би за гледање! Оста земља од свих добра пуста; и људи, и стоке, и других плодова. Јер не би кнеза, ни вође, ни наставника међу људима, ни да избавља ни да спасава, но сви се испунише страхом исмаилћанским, и срца храбра јуначких људи у најслабија срца жена претворише се. У то време, и Српске господе (то јест владара) седми, мислим, род крај прими. И уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли".
Свети цар Урош, седми и последњи владар Немањић, погребен је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Неродимљу, код данашњег Урошевца, града који је по њему и добио име. Његове свете мошти објављене су од Бога на чудесан начин на 211 година после његове омрти (око 1584. године). Манастир Успења у Неродимљу у то време беше запустео. Но Пресвета Богородица, којој је манастир био посвећен, учини преко неког по божног пастирчета да храм буде очишћен и обновљен. Када се потом у прву недељу окупио многи народ у храму, онај исти пастир повикао је свима присутнима: ''Ходите и помозите ми да извадим мошти Светога Уроша, младога цара". Тада би подигнут велики камен од гроба унутра у цркви, и нађоше се красне мошти, које испуштаху благоухане мирисе, тако да су се сви дивили и викали ''Господе помилуј". Тада би начињен и диван кивот од ораховог дрвета и у њега положене чесне мошти Светога цара мученика. О свему овоме би извештен и тадашњи архијереј Василије, у Новобрдској митрополији Грачаничкој. Митрополит Василије даде писмо за скупљање прилога ради обнове манастира, те овај манастир у Неродимљу би обновљен и украшен у част Матере Божје и новојављеног Светог Уроша цара. Главни ктитор манастира био је неки благоверии хришћанин из Јањева, са Косова, по имену Јован Живковић, као што о томе опширно пише и сведочи свјатјејши патријарх Српски Пајсије Јањевац, који је и написао одмах Житије и Службу Светом цару Урошу мученику, и то написао по јављењу у сну и жељи самог Светитеља, како сведочи о томе сам речени патријарх.
Моштима Светог Уроша цара долазили су побожни људи још док су оне лежале у ''манастиру Светог Уроша" у Неродимљу, и многи су од њих добијали духовне и телесне помоћи и исцељења. Тако је његовим светим моштима дошао да се поклони јеромонах Михаило Хиландарац, чак из Свете Горе (1695. године). Године пак 1705, месеца маја 11, пренео је Урошеве свете мошти у Сремски манастир Јазак српски монах Христифор, а заједно са њима понео је и Житије и Службу Светога. (Један пак део светих моштију цара Уроша донет је у манастир Студеницу). Из Јаска су мошти Светог Уроша преношене у манастире Врдник и Крушедол, па су затим опет враћане у Јазак. За време последњег Светског рата (14. априла 1942. године) мошти Светог цара Уроша морале су испред безбожних усташа бити уклоњене из манастира Јаска, и тада су пренете у Саборну цркву Св. Арханђела у Београд, где и до данас почивају. Светитељски лик Св. цара Уроша налази се насликан на многим фрескама и иконама по старијим и новијим српским манастирима и црквама. Његовим светим молитвама нека Господ Свемилостиви помилује и спасе све нас и све људе Своје, јер Њему приличи свака слава и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА

Древне хришћане враг је искушавао мучењима, данашње искушава болестима и помислима.

(преп. Амвросије Оптински)

Брат упита оца Арсенија: зашто се неки добри људи у самртном часу подвргавају великом јаду патећи од болести телесне? Зато, - одговори старац, - да би се тиме као сољу осолили, и отишли тамо чисти.

(Атонски патерик)

Пре него што било шта друго учинимо, у болести ваља да похитамо да се очистимо од грехова кроз Свету Тајну покајања и да се у својој савести измиримо са Богом.

(св. Теофан Затворник)

+++

Догађа се да Бог болешћу уклања човека од невоље коју не би могао да избегне када би био здрав.

+++

(св. Јован Кронштатски)

Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божје. Ономе кога заволи, Господ шаље невоље; оне умртвљују срце изабраника Божјег за свет и уче га да живи у близини Бога. У свим невољама, па и у болестима, следећи лекови доносе корист и утеху за душу: преданост вољи Божјој, благодарење Богу, прекоревање себе и свест о томе да се заслужује Божја казна, сећање на свете који су пут земаљског живота прошли кроз непрестана и љута страдања, и на то да су невоље - Чаша коју пружа Христос. Ко се не причести из те Чаше, тај није доследан да наследи вечно блаженство.

+++

Онај ко се налази у стању болести, налик је на окованога у тешке окове и споља и изнутра. Али то стање шаље се или допушта од Бога, Који бије свакога кога прима. Из тог разлога болест се убраја у оне подвиге којима задобијамо спасење. Потребно је да сваки подвиг буде правилно обављен. Човек се подвизава правилно у својој болести онда када благодари Богу за њу. Болест праћену благодарењем и славословљем Богу, због Његовог очинског кажњавања које усмерава ка вечном блаженству, Свети Оци стављају одмах уз два највећа монашка подвига - безмолвије и послушање.

(св. Игњатије Ставропољски)

Трпљење у болести Господ прима уместо поста и молитве.

+++

Најбоља захвалност Богу за оздрављење од болести састоји се у томе да Му преостало време живота предано служиш испуњавајући Његове заповести.

+++

Посећуј болесне и посетиће те Бог.

+++

Исту ће награду добити болесник и онај ко му служи.

(св. Пимен Многоболни)

Стојте чврсто и држите предање(Сол 2.2,15)

"Лажни пророци се познају по плодовима, по свом животу, по делима, по последицама које проистичу из њихове делатности. Немој се преварити красноречивошћу и слаткоречивошћу лицемера, њиховим тихим гласом који тобоже изражава кротост, смирење и љубав, немој се преварити оним слатким осмехом који игра на њиховим уснама и лицу, оном љубазношћу која светли из њихових погледа: немој се преварити оним причама које они лукаво шире о себи међу људима, оним одобравањима похвалама, громким именима којима их свет зове, погледај пажљиво какви су им плодови" (Преподобни Нил Сорски)

Преподобни Алимпије Столпник- 26. НОВЕМБАР-по јулијанском календару-

СЛУГА Христов Алимпије,
рођен је у Адријанопољу граду Пафлагонијском. Господ га изабра Себи на службу још од утробе матере. Јер као трудна и пред сам порођај мати његова имаде ноћу овакво виђење: учини јој се да она држи на рукама веома лепо јагње, које на роговима својим имађаше две запаљене свеће. - А када дође време да се роди Алимпије, јака Божанска светлост испуни собу: то беше предзнак будуће светлости врлина његових, пошто је он имао постати светилник света. А када по порођају мати његова заспа, она у сну имаде овакво виђење: сви житељи града стичу се у њену собу и окружују новорођенче певајући псалме и све штене песме. - Ова виђења мати запамти, слажући их у срцу свом и питајући се: Шта ли ће бити од овога детета?
Кроз неко време њој умре муж, и она се не хте поново удавати, него удовиштво своје стаде проводити у посту и молитви, живећи Христу у чистоти и предајући себе и сина промислу Његовом, јер је Он Отац сирочићима и удовицама. А кад одгаји свога сина, она га (као некада Ана Самуила)одведе цркви и предаде на службу Багу уручивши га Адријанопољском епископу, блаженом Теодору. Духом провидевши благодат Божију која беше у дечаку, епископ га силно заволе и поче га учити Светоме Писму. А када Алимпије одрасте, он превазиђе своје врснике мудрошћу и знањем; и беше вољен од Бога и од људи због доброг владања свог и велкких врлина својих. Алимпије беше пун страха Божија, смирености и кротости; и у младим годинама својим показиваше мудрост старости и беспрекорно живљење. Због тих врлина он би постављен за црквеног економа, затим и за ђакона рукоположен; и служаше беспрекорно Богу.
После извесног времена у Алимпија се појави жеља за усамљеничким животом: да живи у молитвеном тиховању, усрдно служећи јединоме Богу и наслађујући се непрестаним. богомислијем. Ову жељу срца свога он откри праведној матери својој, која, слично пророчици Ани, не одлажаше од цркве, постом и молитвама служећи Богу дан и ноћ; јер она давно све своје имање раздаде сиромасима, и уневести се Христу, и би постављена за ђаконису. Тој богоугодној слушкињи Господњој, а матери својој, свети Алимпије каза своју намеру, рекавши јој: Хоћу да идем на исток, јер чујем да тамо, у пустињама, живе у молитвеном тиховању многи свети оци; настанићу се с њима, и постараћу се, уз помоћ Божију, да подражавам њихове врлине. А ти, мати моја, моли се за мене, да Господ управи пут мој по Својој светој вољи и да My угодан буде овај мој потхват.
Ни најмање растужена због растанка са сином, мати подиже к небу руке своје, усрдно се помоли Богу за њега, па га онда благослови и отпусти с миром.
He рекавши никоме сем матери, блажени Алимпије напусти Андријанопољ, и запаљен божанственом жељом хиташе путем као јелен на изворе водне. Вест о његовом одласку силно ожалости епископа Теодора, клир и мирјане, јер се лишише тако доброг сажитеља који примером свог врлинског и равноангелског живљења украшаваше Цркву Божију и беше од велике користи вернима побуђујући их на подвиг. Епископ одмах разасла људе на све стране да траже блаженог Алимпија, и након много дана пронађоше га у Евхаиту о празнику светог мученика Теодора. Али га са великом муком, нешто молбама нешто претњама, једва успеше вратити у отачаство. Јер Богу не беше угодно да се Пафлагонија лиши таквог светилника свог, којим се многи извођаху из таме и греха на светост богоугодног живота. Вративши се к својима, блажени Алимпије силно туговаше што му путовање би ометено и што му се жеља не оствари. Али Бог сваке утехе утеши његову тугу једним божанским виђењем. Јер неки диван човек, боље рећи - анђео Божји, јави се блаженоме Алимпију и рече му: He тугуј, Алимпије, што си враћен са жељеног пута. Добро знај: свето је свако место које човек који љуби Бога изабере да побожно и богоугодно живи.
Утешен овим виђењем, Алимпије преста туговати и продужи свој монашки живот усрдно се подвизавајући и служећи Богу. Ипак њега не напушташе жеља да се повуче и усамљенички живи у неком пустињском месту. Због тога он много пута одлажаше из келије и обилажаше околне горе, поља и шуме, иштући место, згодно за богомислије. И једном, попевши се на гору, јужно од града, он нађе на њој високо и живописно место, удаљено сасвим од градске вреве, и оно му се веома допаде. Затим он донесе алат за копање, и ископа бунар. При томе он, не толико копајући мотиком колико Богу се усрдно молећи, изведе из земље воду. Пошто заврши тај посао, блажени Алимпије оде к епископу и моли га да му допусти живети тамо и цркву подићи. Но епископ, ма да не беше против те жеље његове, ипак тајно посла слуге да бунар затрпају камењем и заспу земљом. Јер епископу се није хтело да блажени Алимпије живи на том месту, пошто гора бејаше врло висока, усто далеко од града, и скоро неприступачна за свакога који би хтео да посети угодника Божјег. Епископ је желео да се Алимпије настани ближе граду и на згоднијем месту. Међутим, када блажени Алимпије виде да је његов бунар затрпан, он напусти ту гору и стаде тражити себи друго место у околини града.
Пред самим градом налажаше се једна пустиња, пуна древних гробова незнабожачких; притом насељена легионима нечистих духова. Због тога се сви бојаху тога места и "ико није могао проћи туда услед страхота, чињених од стране демона. Видећи да сви избегавају ту пустињу, блажени Алимпије се настани тамо у једном гробу незнабожачком;на врху пак тог гроба бејаше стуб, и на стубу идол. Разбивши идола, као иловачни суд, преподобни постави на његовом месту часни крст. И тако, не бојећи се демонских страшила и нападаја, он поче живети тамо, оружјем крста и стрелама молитава својих одгонећи далеко од себе пукове демона.
Једном у сну преподобни Алимпије виде нека два чесна мужа, обучена у свештеничке ризе; и они му рекоше: "Зашто си нас, човече Божји, оставио да те тако дуго чекамо овде? Ако си ти тај Алимпије, који је од Бога предзначен да освети ово место и умножи на њему славословље Божије, онда одмах отпочни тај посао који треба да обавиш". - Пренувши се из сна, преподобни се зачуди речима јавивших се мужева, не знајући ко су они, и шта он треба да чини на овом месту, да би се умножило славословље Богу.
Ускоро потом ваљало је епископу Адријанопољском Теодору путовати неким послом к цару, и блажени Алимпије беше дужан да га прати као клирик. Покоравајући се вољи свога архијереја, Алимпије пође и против своје жеље, и праћаше га све до Халкидона, где је епископ намеравао да се укрца у лађу и отплови у Цариград. За то време Алимпије уђе у једну цркву на обали морској, и помоливши се задрема. И гле, њему предстаде у виђењу нека прекрасна девица, сијајући као сунце и рече му: Устани брзо, Алимпије! - А он, дивећи се њеној лепоти, упита је: Ко си ти, госпођо, и зашто ми наређујеш да брзо устанем? - Ја сам Ефимија,слушкиња Христова и мученица, одговори она. Устани, и ако хоћеш хајдемо у твоје отачаство! Воља је Божја да ти будем сапутница и помоћница.
Када света мученица изговори те речи, Алимпије се пробуди, и не виде никога пред собом, само срце своје нађе препуно духовне радости. И њему би јасно да Бог хоће да се он врати у своје усамљеничко молитвено тиховање. Стога, оставивши епископа, он се врну у своје отачаство, имајући као сапутнике невидљиву помоћ и молитве свете великомученице Ефимије, чији лик и слатку беседу он сво време чуваше у срцу свом и радоваше се духом.
Дошавши у Адријанопољ, на своје усамљеничко пустињско место он намисли подићи на том месту цркву у име свете Ефимије. Али он не имађаше потребна средства за то, јер, раздавши све своје имање и следујући осиротелом нас ради Христу, он као убожјак није имао ни злата, ни сребра, ни бакаруша у појасу своме. Тада он замоли своје знанце међу грађанима и суседима да му помогну. А они, дознавши његову жељу, даваху му ревносно и усрдно све што беше потребно, и за кратко време међу незнабожачким гробовима би подигнута црква у име свете великомученице Ефимије. А кад копаху темељ, светом Алимпију се поново јавише она два гореспоменута мужа у јерејским одеждама. Један од њих држаше у руци Кадионицу и кађаше темељ, означујући тиме како ће ту бити велика црква, а други певаше: "Осана месту овом!"
Ко беху та два мужа, не зна се. Али након извесног времена тамо бише обретене нетљене и миомирисне мошти та два мужа, који се двапут јавише преподобном Алимпију у виђењу. И по његовом наређењу те свете мошти бише положене у цркви, њиме подигнутој.
Још пре освећења цркве легиони демонски, видећи да ће старањем светог Алимпија, њихово обиталиште постати насеље светаца, и да о"де где беху њихови привиди и страшила сада почиње наступати Божја благодат, јурнуше са страховитом виком и дреком на новоподигнуту цркву и светитељеву келију, желећи да до темеља сруше грађевину и да, уплашивши светог Алимпија, отерају га одатле. У своме бесу демони викаху разним гласовима, као разјарене звери или као помамљени ратници; но Христов војник одмах стаде на молитву, наоружа се њоме као непобедивим оружјем, и тог часа победи привидну силу демонску, те демони побегоше са стидом, као прах развејан ветром.
Пошто црква би освећена, почеше из града долазити људи да славослове Бога и слушају душекорисна поучења светитељева. Тада преподобни Алимпије, наоружавајући се још силније против невидљивих непријатеља, узиђе на столп (стуб), слично светом Симеону, првом столпникy и стаде као на стражу, издалека примећујући наступајуће пукове демона, и јуначки се борећи с њима дан и ноћ. Но демони, иако свагда биваху побеђивани од њега, ипак не престајаху са својим безочним нападима на њега.
Једном ноћу зли дуси почеше се камењем бацати на светог Алимпија, задајући му тешке повреде. Трпећи то каменовање, светитељ говораше демонима: Шта је вама до мене, човеконенавидни и пагубни демони? Што се узалуд узбуђујете, и пакосно устајете на слуге Божије? Ово камење које ви бацате на мене, сведочиће пред Христом у дан другог доласка Његовог о вашој бестидној дрскости и злоби. Знајте да ја ни у шта не рачунам ваше бацање камења на ме, и сматрам то као дечју играчку. Ево, ја ћу склонити ове танке дашчице што ми служе као кров над главом, да бих несметано примио од вас каменовање и претрпео ради Господа оно што претрпе свети првомученик Стефан. Ви њега убисте рукама Јевреја, и са тим Јеврејима наследићете пакао огњени. - Чувши ове речи и схвативши да је непобедиви страдалац готов претрпети све ради Бога, демони се разбежаше са тог места на све стране.
To чуше неки људи који те ноћи пролажаху туда, а видеше и демоне који у разним обличјима бежаху са тог места ридајући, запомажући и вапијући: "Алимпије нас истера из нашег обиталишта! Куда да се денемо? Нама нигде нема места!"
Преподобни Алимпије скиде са стуба малу настрешницу која беше над његовом главом, и стајаше имајући небо као свој покривач, и јуначки трпећи зиму и врућину, дажд и град, снег и мраз, и све промене ваздушне. И би он добровољни мученик не једно време него педесет три године, страдајући на своме стубу, као прикован на крсту. И стицаше се к њему многи народ: људи и жене, младићи и старци, да слушају корисне поуке његове и да се исцељују од својих Душевних и телесних бољки. А многи од њих изабраше да остану и живе поред њега. Зато светитељ нареди да се устроје два манастира, мушки и женски, један с једне стране столпа, а други с друге. Сам пак стајаше на столпу у средини, као свећа на светњаку, просвећујући оба манастира и учењем својим и примером ангелског живота свог, и заштићујући их молитвама својим. Преподобни им даде законе и уставе монашког живота, наредивши им да будно чувају себе од демонских замки. Притом он женама нарочито заповедаше да се никада не показују мушкарцима на очи.
У женском манастиру живљаше и мајка блаженог Алимпија са својом ћерком Маријом, и друге врло угледне жене града Андријанопоља, и међу њима неке Ефимија и Евула, које оставише сва имања своја, децу, сроднике и пријатеље, и сву таштину и сласти овога света, и обукоше се у ангелски образ, и живљењем својим уподобише се самим ангелима.
Мати преподобног Алимпија беше у чину ђаконисе, и мада живљаше по монашки, она ипак не хотијаше да се обуче у монашки чин, говорећи: "Једно је и исто бити ђакониса или монахиња". Међутим син је често мољаше да се обуче у монашки лик; но она га не послуша у томе, док не би упућена на то једним виђењем, поводом кога она сама моли сина да је замонаши. У том виђењу она виде необично лепе палате, из којих се чуло преслатко и преумилно појење и слављење Бога. А када она хтеде да уђе тамо, забрани јој неки честан и лучезаран човек, који стајаше и стражараше на улазу у те палате. Притом јој он рече: "Ти не можеш ући тамо, јер тамо блаженствују слушкиње Господње, које My послужише у монашком чину. Међутим ти немаш на себи монашку одећу, стога и не можеш ући тамо и узети удела у њиховој радости".
Ове речи веома посрамише светитељеву мајку, и она, пробудивши се из сна, стаде молити сина да је постриже у монашки чин. После пострига она удвостручи своје подвиге, додајући труд труду И тако се много година подвизавајући у монаштву, она веома угоди Господу, и отиде к Њему. Син пак њен, преподобни отац наш Алимпије, толико угоди Богу, да још за живота на земљи биваше обасјаван небеском светлошћу: много пута јављаше се над његовом главом огњени стуб који досезаше до облака и озараваше сво место оно. A TO се догађало често, некада по дану, некада по ноћи, већином по ноћи; и када се дешавала грмљавина и севање муња, тада се та небеска светлосг јављала над светитељем изнад столпа његовог. Многи од верујућих и свето живећих удостојаваху се видети то; а други, којима се догађало да ту светлост посматрају издалека, мишљаху да светитељев столп гори стварним огњем. Достојни пак јасно гледаху то неисказано знамење небеске славе. Тако Бог прослављаше угодника Свог.
Свети Алимпије учини многа чудеса благодаћу Христовом: он болне исцељиваше, ђаволе из људи изгоњаше, будућност предсказиваше. На четрнаест пак година пре смрти, ноге његове бише поражене љутом болешћу, те за све то време он не могаше стајати већ до самог престављења свог лежаше на једну страну. И када ученици његови хотијаху да га понекад окрену на другу страну, он им то никако не допушташе него трпљаше као други Јов, благодарећи Бога, ка коме и отиде с радошћу.По престављењу пак његовом многа се исцељења даваху болесницима од светих моштију његових, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.

На небу се сада столп велики сија, То је светла душа светог Алимпија. И сада молитви сав је предан за нас Алимпије, столпник – и јуче и данас. Од њега се и сад зли духови крију. А ми радујемо – светом Алимпију !

МОНАРХИЈА ИЛИ ДЕМОКРАТИЈА?

Овом приликом желимо да приближимо читаоцима, колику погубност и штету православном човеку наноси облик владавине као што је демократја. Насупрот њој, монархија као богоустановљени начин владавине, има за циљ да заштити православни народ од сваког богопротивног утицаја, али исто тако и да не удовољава страстима народа. Том приликом у наставку доносимо једана текст, православног теолога и публицисте, Владимира Моса.

Велику препреку за обнову Ромејства стога представља оживљавање западноевропског, блискоисточног и кинеског антихриста.Иако исповедају различите религије, свима њима заједничка је мржња према Православљу и приврженост комунистичким облицима друштвеног организовања. Вероватно најопаснији од њих, мада наоко „најмирољубивији”, јесте „Свето римско царство” у облику Европске Уније, која већ показује огроман утицај на политички и религиозни живот православних земаља. Овај западни Вавилон, делује попут магнета на осиромашене народе источне Европе који, заслепљени демократском идеологијом, изгледа нису у стању да виде како нова Европа поседује све црте другог социјалистичког монолита, изграђеног у суштини на истим атеистичко-хуманистичким темељима као и совјетски монолит, чије рушење тек што су прославили. На срећу, православни народи Источне Европе већином делују сувише сиромашно и нестабилно да би у блиској будућности постали чланови Нове Европе. Но, док су они заштићени, макар и против своје воље, од укључивања у састав тог новог социјалистичког колоса, овај последњи ће да апсорбује све њихове пређашње непријатеље из Централне Европе. Ако претња од поновне појаве социјализма у Западној Европи делује претерано, треба да знамо да ће социјализам увек остати искушење за друштво које је изгубило своје корене у Небеској Цркви. Државе социјалистичког типа у овом или оном облику појављивале су се на земљи од најранијих времена и пад „совјетског модела” не даје гаранцију да неће бити опет покушано са мање грубом, „мирнијом” варијантом истог експеримента. Све док су циљеви које људи себи постављају мир на земљи (пре него мир са Богом) и материјално обиље (пре него духовно добро), пропаст једног покушаја да их остваре путем организовања у централизовано и свеобухватно друштво, само ће их још више подстицати да покушају поново. У све комплекснијем и унификованијем свету, супер комплексна и ултраунификована светска држава неизбежно ће изгледати као једино решење проблема. У том контексту Руси, са њиховим неупоредивим искуством о правој природи социјализма, имају највећу одговорност да преузму вођство у одбијању нове опасности. Они су једини православни народ који поседује реалну војну и политичку моћ само они могу да понесу плашт Хришћанског Рима; само они могу да изведу и друге православне народе из бездана и да донесу светлост Православља народима који бораве у тами и на Истоку и на Западу. Јер, као што је рекао псковски старац Филотеј цару Василију III, „Москва јеТрећи Рим, а четвртога неће бити…”. Неопходан је лидер који ће одбацити позападњачење, не одбацујући притоме нужно Запад, лидер који ће се борити против револуције не користећипри томе оружје револуционара, тј. који ће у своме деловању полазити од убеђења да циљ не оправдава средства. Дакле, он треба да буде просвећени патриота а да истовремено не буде национал-шовиниста, ревнитељ Православља који је такође хумани хришћанин, самодржац који љуби свој народ и служи му, али не угађа његовим страстима. Демократски Запад не верује у таквог владара и не жели га. Јер он жели да буде слободан од било какве власти, људске или Божије, што је - како је пророковао Шигаљев код Достојевског, а историја XX века непорециво доказала - најбољи пут ка апсолутној тиранији. Но, православни Исток живи вером и када почне да твори дела вере, Господ ће несумњиво удовољити његовој жељи да има праведног цара.

Одакле може да дође такав цар? Као што смо већ показали, само из Русије. Јер обнова Ромејства могућа је само тамо где је Православље, али не тек име Православља, него стварно, аскетско, страдално Православље, Православље светих руских Новомученика и Исповедника. Тако се још једном враћамо оној пећи у којој се током XX века у великој количини пречишћавало злато Истинског Православља – наследнику римских катакомби прва три века икатакомби Новог Рима XVIII-XIX века – катакомбама Трећег Рима, Русији. Али треба да се чувамо фалсификата, посебно стога што се лажна руска демократија и лажна Московска патријаршија, већ баве идејом о стварању марионетског „самодржавља” које ће носити име Романових, али не и угледте породице. Јер, како пише један катакомбни свештеник, за истински препород Русије „чак и ако буде изабран цар, он обавезно мора да припада Истинској Православној Цркви. Тој Цркви треба да припадају и сви они који представљају препорођену Русију… Прво уједињење народа… може да се појави у једном крајње неповољном историјском и политичком моменту, на територији Русије или чак њеног малог дела… Могуће је да ће такво уједињење 'унутар Русије' моћи да постигне само 100-200 људи, којима ће се остатак народа придружити касније. У неком тренутку православни Цар бичак могао да буде изабран у њиховој средини…”.Само истински православно царство може бити легитимна власт Русије – или Привремена влада која би савесно припремила пут за повратак самодржавља и недвосмислено осудила сва безакоња до којих је дошло у државном животу Русије од фебруара 1917. Да ће Русија бити сачувана и да ће се из руског народа појавити истински православни цар, то је откривено у неколико пророштава. А ако многима то још увек изгледа невероватно, присетимо се друге чудесне обнове Ромејства у историји Русије, када је 1611. године Врбицу празновао само једанчовек – Патријарх-мученик Геромоген. У та страшна времена, када су бољари отворено устали против законитих државних власти, а банде странаца и разбојника харале широм земље, Господ је призвао представника духовништва, архимандрита Дионисија из Тројице-Сергијеве Лавре, представника племства, кнеза Димитрија Пожарског и представника народа, месара Козму Мињина, који су, одазвавши се на патријархов позив, уз помоћ чудотворне Казанске иконе Мајке Божије ослободили Москву од католика, обновили ред и сазвали Земски сабор који је изабрао првог цара из династије Романових. Гермоген XX века, Свјатејши патријарх Тихон већ је упутио свој позив пре седамдесетак година: „Заклињем и све вас, верна чеда Православне Цркве Христове, да не ступате ни у какво општење са таквим изродима од људског рода: избаците злога између вас самих (1. Кор. 5,13). Силом смртоносног оружја непријатељи Цркве преузимају власт над Њом и Њеним наслеђем, а ви им се супротставите силом ваше вере, вашег моћног свенародног вапаја који ће зауставити безумнике и показати им да немају права да се називају заступницима народног добра и устројитељима новог живота према заповести народног разума, јер делују чак директно против народне савести. А ако буде потребно и да се пострада за дело Христово, позивам вас, љубљена чеда Цркве, позивам вас на таква страдања, речима светог апостола: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? (Рим. 8,35). А ви, браћо архипастири и пастири, не часећи ни часа у вашем духовном делању са пламеном ревношћу позовите ваша чеда у заштиту данас погажених права Цркве Православне, одмах стварајте духовне савезе, позивајте да се не по нужди, него добровољно стаје у редове духовних бораца, који ће спољашњој сили супротставити силу свога светог надахнућа, и ми се тврдо надамо да ће непријатељи Цркве Христове бити посрамљени и растурени силом крста Христовог, јер је непромењиви завет Самог Божанског крстоносца: Сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16,18)”. Данас архимандрита Дионисија Сергије-Тројицког и његове монахе представља Катакомбна Црква, која је, одевена у пурпур безбројних новихмученика и исповедника, на себи испитала сву тежину насртаја антихриста, чувајући своје исповедање вере чистим и неприкосновеним. Ако народ на крају препозна њену скривену лепоту и одбаци своју преданост не само богоборној комунистичкој власти, него и одступничкој Московској патријаршији, онда ће Господ подићи и нове Пожарске и нове Мињине, и нови Михаил Романов узићи ће на трон православних Царева, ради заштите и утврђивања Православља у читавом свету. Није то немогући сан, него неопходна нада; јер где нема визије, расипа се народ (Прич. 29,18). По речима новог свештеномученика Јована, Архиепископа литванског, „Господ је исти, јуче и заувек. Док срамота безбожништва данас притиска децу новог Израиља, Свете Русије, негде у руским равницама или у сибирским шумама, или у некој од земаља изгнанства и расејања великог богоносног народа, већ се припрема благодатна њива на којој ће нићи онај кога је Бог изабрао за ослобођење и препород богоносног народа. Нема више вођа и пастири живе у тешким околностима. Људско око не види одакле би могло доћи избављење, али Свезнајућем је то познато. Господ ће само Њему знаним путевима подићи одговарајуће људе у одговарајуће време. У то можемо и треба да будемо убеђени”.

Светитељ ИГЊАТИЈЕ Брјанчанинов-ЧАША ХРИСТОВА

Молила Господа два љубљена Његова ученика за пријестоле славе - а Он им дарова Чашу Своју.
Чаша Христова - то су страдања.
Чаша Христова пружа на земљи причесницима својим учешће у благодатном царству Христовом, на Небу за њих припрема пријестоле вјечне славе.
Сви смо ми без оправдања пред Чашом Христовом: нико се не може жалити на њу, одбијати је; зато што ју је Онај Који је заповједио да се она окуша Сам, прије свих, попио.
Дрво познања добра и зла! Убило си у рају родоначелнике наше, преластивши их прелестима чулне насладе и прелестима разума. Христос, искупитељ погинувших, донио је на земљу, нама, павшим и изгнаним, Своју спаситељну Чашу.
Горчином те Чаше истребљује се у срцу преступна, смртноносна греховна наслада: смирењем, које обилно из ње точи, умртвљује се горди плотски разум: ономе који је са вјером и трпљењем пије, враћа се живот вјечни који нам је одузет и који нам се одузима окушањем забрањеног плода.
Чашу Христову, чашу спасења примићу!
Чаша се прима када хришћанин подноси патње земаљске са мудрошћу смирења, позајмљеном из Јеванђеља.
Свети Петар са исуканим ножем крену да заштити Богочовјека окруженог злотворима; али, кротки над кроткима, Господ Исус, рече Петру: задјени нож у ножнице: чашу коју Ми даде Отац - зар да је не пијем?
И ти, када те окруже напасти, говори, на утјеху и окрјепљење душе своје; чашу коју ми даде Отац - зар да је не пијем?
Горка је Чаша: само од погледа на њу губе се сви људски обзири. А ти замјени обзире вјером, и испиј храбро горку Чашу; њу теби нуди Отац свеблаги и премудри.
Нису фарисеји, Кајафа, или Јуда спремили њу, нити је Пилат и његови војници дају! чашу коју Ми даде Отац - зар да је не пијем?
Зло смишљају фарисеји, издаје Јуда, Пилат наређује незаконито убиство, извршавају га војници хегемона. Сви они припремили су себи неминовну погибију злодјелима својим: немој барем ти себи спремати погибију - исто толико неминовну - својим злопамтилом, жељењем и маштарењем о освети, негодовањем против непријатеља твојих.
Отац небески је свемoгућ, свевидећ;
Он види твоје патње, и да је нашао да је потребно и корисно отклонити од тебе Чашу - неизоставно би то учинио.
Господ је - а то свједоче и Писмо и Црквена Историја - у многим случајевима попуштао скрби љубљеним Својим, и у многим случајевима је отклањао скрби од љубљених Својих, у складу са непостижним судбама Својим.
Када се пред тобом појави Чаша - не гледај на људе који ти је дају: вазнеси поглед твој ка Небу и реци; чашу коју ми даде Отац - зар да је не пијем?
Чашу спасења ћу да примим. Не могу да одбијем Чашу - залог небеских, вјечних блага. Апостол ме Христов на трпљење упућује; многим скрбима, говори он, нам слиједи ући у царство Божије. Зар да одбијем Чашу - средство за достизање, за развијање у себи тог царства! Примићу Чашу - дар Божији.
Чаша је Христова - дар Божији. Дарова вам се, писао је велики Павле Филипљанима, Христа ради, не само у Њега да вјерујете, него и да страдате за Њега.
Ти примаш Чашу - наизглед из руку човјечијих. Шта се тебе тиче - да ли ти људи поступају праведно или незаконито? Твоје је да поступаш праведно, по обавези сљедбеника Исусова; твоје је да са благодарењем Богу, са живом вјером примиш Чашу и да је храбро, до дна, испијеш.
Када примаш Чашу из руку човјечијих, сјети се да је она - Чаша не само Невиног, него и Свесветог. Сјетивши се тога, понови за себе и за теби сличне страдалнике-грешнике ријечи блаженог и благоразумног разбојника, које је овај изговорио будући разапет надесно од разапетог Богочовјека; "ми... достојно по дјелима нашим примисмо... Помени ме, Господе, када дођеш у царство Своје.
Потом, обраћајући се људима, реци им (а ако нису у стању да разумију и приме ријечи твоје, онда, не бацајући бисере смирења пред ноге оних који их не могу оцјенити, реци мишљу и срцем); "благословени ви, оруђа правде и милости Божије, благословени од сада па до вијека!"
Само тако ћеш испунити заповијест Јеванђеља, која говори; Љубите непријатеље ваше, благословите оне који вас проклињу.
Помоли се за њих Господу, да за скрби и увреде теби нанешене они буду награђени и пролазним и вјечним наградама, да им се оно што су над тобом извршили припише на суду Христовом као да је вршено да би водило до добродјетељи.
Чак и ако твоје срце неће тако да поступа, присиљавај га; зато што само они који присиљавају своје срце на испуњавање Јеванђеоских заповијести могу наслиједити Небо.
Ако нећеш тако да поступаш, то значи да нећеш да будеш сљедбеник Господа Исуса Христа. Помно се удуби у себе, и загледај се; да ниси случајно нашао неког другог учитеља, да му се ниси потчинио? Учитељ мржње је ђаво.
Ужасан је злочин вријеђање, малтретирање ближњих: најужаснији злочин је убиство. Али онај који мрзи својег гонитеља, клеветника, издајника, убицу, памти им зло, свети им се - тога је гријех врло близу њиховом гријеху. Узалуд се сам себи и другима представља као праведник. Сваки који мрзи брата својега, човјекоубица јесте, вазвијестио је љубљени ученик Христов.
Жива вјера у Христа упућује да се прими Чаша Христова; а Чаша Христова улијева у срца причесника својих наду у Христа: нада у Христа даје срцу снагу и утјеху.
Каква је то мука, каква је то адска мука - жалити се, роптати на с висине предодређену Чашу.
Грешни су пред Богом ропот, немање трпљења, малодушност, а посебно очајање - све су то дегенерисана чеда преступничког невјерја.
Грешан је ропот на ближње када су они оруђа наших страдања; тим је грешнији наш ропот ако се Чаша спушта према нама право са Неба, из деснице Божије.
Ко пије Чашу са благодарењем Богу, са благосиљањем ближњих; тај је стигао у свештени покој, у благодатни мир Христов, од сада се он већ наслађује у духовном рају Божијем.
Сама по себи, привремена, пролазна страдања не значе ништа; ми им придајемо значај по мјери наше привезаности за земљу и све што је тљено, по мјери наше хладноће према Христу и вјечности.
Трпиш горчину и одвратни укус љекарских смјеса: трпиш мучно резање и пржење обољелих дијелова тијела: трпиш дуготрајно измарање глађу, дуготрајно лежање у болничкој соби: трпиш све то - да би вратио изгубљено здравље тијелу које ће, након што буде залијечено, неизоставно опет обољети, неминовно умријети и разложити се. Потрпи онда и горчину Чаше Христове, која пружа исцјељење и вјечно блаженство души твојој.
Ако ти се Чаша чини неиздржива, смртоносна - тиме те она обличава; називаш се Христовим, а Христов ниси.
За истините сљедбенике Христове Чаша Христова - то је чаша радости. Тако, свети апостоли, након што бијаху бијени пред збором стараца јудејских, иђаху, радујући се пред лицем читавог збора, јер се за име Господа Исуса удостојише бешчашће примити.
Чу праведни Јов горке вијести. Вијест за вијешћу долазила је да удари у његово тврдо срце. Посљедња је вијест била најтежа; поражени бијаху сви синови и све кћери његове насилном, изненадном, љутом смрћу. Од силне туге подера своје хаљине праведни Јов, посу главу пепелом, од дејства у њему живеће покорне вјере паде на земљу, поклони се Господу и рече; наг изиђох из утробе матере моје, наг ћу и да одем тамо; Господ даде, Господ и узе. Како се Господу изволи, тако и би; буди име Господње благословено во вјеки!
Повјери се, у простоти срца, Ономе код Којег су и длаке на глави твојој пребројане; Он зна које размјере мора бити дата теби цјелитељна Чаша.
Гледај често на Исуса; Он је пред убицама Својим као безгласни агњец пред онима који га стрижу: Он је предан смрти као невино јагње за клање. Не скидај са Њега очију својих - и твоја страдања ће се растворити, распршити, небеском, духовном сладошћу: ранама Исусовим исцјелиће се ране срца твојега.
"Зауставите се!" рече Господ онима који су хтјели да Га заштите у врту Гетсиманском, а ономе који дође да Га ухапси исцијели одрезано увo.
Или ти се чини, успротиви се Господ ономе ко покуша да оружјем одврати од Њега Чашу, да не могу сада измолити Оца Мојега, да Ми пошаље више од дванаест легиона анђела?
У вријеме напасти не тражи помоћи човјечије: не траћи драгоцјено вријеме, не троши снаге душе своје на тражење те немоћне помоћи. Очекуј помоћ од Бога; по једном Његовом замаху, у своје вријеме, доћи ће људи и помоћи ти.
Ћутао је Господ пред Пилатом и Иродом, није изговорио никакво оправдање. И ти опонашај такво свето и мудро ћутање, када видиш да ти суде непријатељи твоји са намјером да те неминовно осуде, да ти суде само да би маском суда прикрили своју злу намјеру.
Било да дође са претходницом и најавом, са постепеним гомилањем густих тамних облака, било да дође изненада, ношена слијепим вихором - јавиће се пред тобом Чаша; говори тада о њој Богу; "да буде воља Твоја".
Ти си ученик, сљедбеник и слуга Исусов. Исус је рекао; ако ли ко Мени служи, Мене да слиједи, и ондје гдје Ја будем, ту и слуга Мој да буде. А Исус је земаљски живот провео у страдањима; Он је био гоњен од рођења до гроба: од самих пелена Његових, злоба Му је спремала смрт насилну. Чак ни када је достигла циљ се није заситила; само памћење о Њему она се труди да искоријени са лица земље.
Стазом привремених страдања у блажену вјечност су по Господовом трагу прошли сви изабраници Његови. Немогуће је нама, пребивајући у плотским насладама, пребивати заједно са тиме и у стању духовном. Управо због тога Господ непрестано даје вазљубљеним Својим Чашу Своју, њоме подржава у њима умртвљеност за свијет и способност да живе животом Духа. Рече преподобни Исаак Сирин; "човјек о којем се посебно брине Бог познаје се по томе што му се непрестано шаљу скрби, патње и туге.
Моли Бога да отклони од тебе сваку напаст, свако искушење. Не треба се дрско бацати у пучину скрби; то је гордо уздање у самог себе. Али када скрби дођу саме од себе - немој да их се препаднеш, немој да мислиш да су оне дошле случајно, стицајем околности. Не, оне су попуштене непостижним Промислом Божијим. Пун вјере и њоме рођених храбрости и великодушности, пливај неустрашиво кроз мрак и завијајућу буру према тихом пристаништу вјечности; тобом невидљиво руководи Сам Исус.
Благочестивим дубоким размишљањем изучи молитву Господњу, коју је Он приносио Оцу у врту Гетсиманском у многотешке часове који су претходили Његовом страдању и крсној смрти. Том молитвом дочекуј и побјеђуј сваку скрб. Оче Мој, молио се Спаситељ, ако је могуће, нека мимо Мене прође Чаша ова; али не како Ја хоћу, него како Ти хоћеш нека буде.
Моли се Богу да се удаље од тебе напасти, и у исто вријеме одричи се своје воље, као воље греховне, воље слијепе; предавај себе, душу своје и тијело, своју животну ситуацију, садашњу и будућу, предај срцу блиске ближње твоје вољи Божијој, свесветој и премудрој.
Бдите и молите се, да не упаднете у напаст; дух је бодар, али је плот немоћна. Када те окруже скрби, треба да учесташ молитве, да би привукао ка себи нарочиту благодат Божију. Само уз помоћ нарочите благодати можемо ломити све привремене и пролазне недаће.
Добивши с висине дар трпљења, помно бди над собом, да би сачувао, задржао при себи благодат Божију. Иначе ће се гријех неминовно поткрасти у душу или тијело, и отјераће од нас благодат Божију.
Ако пак по немарности пустиш у себе гријех, посебно онај којем је склона немоћна плот наша, који скрнави и тијело и душу; благодат ће да одступи од тебе, оставиће те самог, обнаженог. Тада ће скрб, попуштена ради твојега спасења и усавршења, сурово навалити на тебе, сатријеће те тугом, уцвијељеношћу, очајањем, као онога ко дрђи дар Божији без дужног благоговенија према дару. Пожури тада да искреним и одлучним покајањем вратиш срцу чистоту, а чистотом дар трпљења; зато што он, као дар Духа Светога, почива само у чистим.
Свети мученици су пјевали радосну пјесму усред зажарене пећи, ходајући по ексерима, по оштрицама мачева, сједећи у котловима са врелом водом или уљем. Тако ће и твоје срце, када молитвом привуче благодатну утјеху, чувајући је код себе будношћу према себи, пјевати, усред несрећа и јада љутих, радосну пјесму хвале и благодарења Богу.
Ум, очишћен Чашом Христовом, постаје гледалац духовних виђења; он почиње да види свеобухватајући, за плотске умове невидљив Промисао Божији, да види закон тљења у свему што је тљено, види свима блиску, необухватну вјечност, види Бога у великим дјелима Његовим - у стварању и препороду свијета. Живот земаљски за њега ће изгледати као брзопролазно скитање, његови догађаји - као сновиђења, блага његова - као краткотрајне илузије за очи, као краткотрајна, погубна прелест за ум и срце.
Какав је плод привремених и пролазних скрби, шта оне доносе за вјечност? Када је светом апостолу Јовану било показано Небо, један од небеских становника га је, показујући на безбројни скуп свјетлоносних бјелоризаца који пред пријестолом Божијим празнују своје спасење и блаженство; ови обучени у бијеле ризе, ко су, и одакле дођоше? - И рекох му, говори Јован Богослов; Господе, ти знаш. Тада становник неба рече Богослву; ови су они који дођоше од скрби великих и испраше ризе своје, и убијелише ризе своје у крви Агњецовој. Тога ради су пред пријестолом Божијим и служе Му дан и ноћ у храму Његовом; Онај Који сједа на пријесто уселиће се у њих. Неће више огладњети, нити ожедњети, неће више на њих пасти сунце нити икаква друга жега; јер ће их Агњец Који стоји насред пријестола пасти, и упутиће их на источнике живе воде, и отраће Бог сваку сузу са очију њихових.
Отуђење од Бога, вјечна мука у аду, вјечно општење са ђаволима и ђаволиким људима, пламен, студен, мрак пакла - ето шта је достојно да се назове скрбљу! То је тачно - скрб велика, ужасна, неиздржива.
Великој вјечној скрби приводе земаљска наслађивања.
Од те скрби нас чува, спасава Чаша Христова, када је онај који је пије - пије са благодарењем Богу, са славословљем свеблагог Бога, Који човјеку у горкој Чаши пролазних скрби даје бескрајну, вјечну Своју милост.

Житија Светих из Жичког пролога

Ваведење Пресвете Богородицe

Када се Пресветој Деви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дева украшена царским благољепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Деву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац св. Јована Претече, и узевши је за руку уведе је не само у храм него у Святая святыхъ у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Св. Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет” када је Деву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку 12 година би дата св. Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.

Песма из Пролога

Родитељи Свету Деву
У храм свети увођаху,
И по своме обећању
Господу је предаваху:
Храм се у храм увођаше,
Док ангели запојаше,
Запојаше у милини
Малој Деви у белини.
Нашу Деву деве прате
Са химнама и свећама,
Захарија приводи је
Светињи над Светињама;
У светињу уводи је
Где се страшна тајна крије
Где је ћивот од завета,
Где је златна кадилница,
Где је жезал и где мана,
Где свих тајни сакривница —
Ту се води Дева чиста,
Тајни ћивот живог Христа.

РАСУЂИВАЊЕ

Покори се вољи Божјој и не испитуј сувише судове Божје, јер можеш с ума сићи. Јер су судови Божји безбројни и недокучни. Неки монах у пустињи мислећи за себе да је достигао савршенство мољаше се Богу још, да му Бог открије Своје различне судове у животу људском. И Бог му стави помисао у ум, да иде на далеко некоме старцу духовнику, и пита о томе. Када пак монах беше на путу придружи му се ангел Божји у виду обична човека и рече му да и он хоће к ономе старцу. Путујући тако заједно падоше на конак код некога богољубива човека, који их добро угости давши им да једу из сребрног тањира. Када једоше, ангел узе тањир и баци га у море. Монаху то беше и чудно и криво, но ћуташе. Други дан падоше на конак опет код некога човека гостољубца, који их усрдно прими и својски почасти. При поласку изведе тај човек сина свога јединца, да га путници благослове. А ангел Божји узе дете за гушу и удави. Ражљути се монах и упита ангела, ко је он и зашто таква недела чини? Одговори му ангел кротко: онај први човек у свему је Богу угодан, и ништа нема у дому његову што је неправдом стечено осим оног сребрног тањира. По Божјем суду ја бацих онај украђени тањир, да би човек онај био у свему прав пред Богом. И онај други муж је Богу угодан, и нема ништа у дому његову што би навлачило гнев Божји осим сина му, који би, ако би одрастао, био велики злотвор и сасуд демонски. Зато по Божјем суду удавих то дете, да му душу спасем за времена због доброте очеве, а и оца да сачувам од беде многе. Ето то су и такви су тајанствени и недокучни судови Божји. А ти, старче, иди у своју келију и немој се трудити улудо испитујући оно што је у власти јединога Бога.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно стварање света, и то:
1. како створи Бог човека од праха земнога;
2. како му дуну у нос дух животни;
3. како поста човек душа жива.

БЕСЕДА

о вернима као једном телу и једном духу
Једно тијело, један дух (Еф. 4, 4).
Да се старају верни, да буду једно тијело и један дух; то препоручује свети апостол. Под једним телом разуме се једна вера, без цепања, без јереси, без самовоље: цела црква је једно тело, коме је глава Христос. Под једним духом разуме се љубав, љубав пламена свих верних према Христу, од кога произлази и узајамна љубав. Множина да буде као једнина; много људи као један човек. То је чудо хришћанске вере и хришћанске љубави. Нема те силе у свету, која може бити јачом споном међу људима. Ни иста крв, ни исти језик, ни исто огњиште, ни исти родитељи, нити ма какви материјални интереси – ништа од тога није ни издалека онаква силна спона као вера и љубав хришћанска. Том силном и неодољивом споном повезани су сви чланови цркве међу собом. И црква Божја стоји као један човек, у времену и у вечности – Једно тијело, један дух. Овоме чудесном јединству ништа тако не противречи као гордост појединих људи. Гордост криви веру, хладни љубав; гордост ствара јереси, цепа цркву, жртвује добро целине угодности личној. Гордост је у суштини одсуство и вере и љубави. Нека нас Бог, браћо, сачува од гордости, праисконог недуга рода људског. Да би били вазда једно тијело и један дух у Господу нашем Исусу Христу. Теби Господе Исусе, Теби Главо Цркве, Теби слава и хвала вавек. Амин.

О МИЛОСТИ И О СУДУ

У свету који је заборавио Бога, братијо, влада неправедност према ближњему и нечовечност према немоћнима, као што и божанствени апостол говори: И како не марише да познају Бога, предаде их Богу покварен ум да чине што је неприлично, њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности, дошаптачи, опадачи, богомрсци, насилници, гордељивци, хвалисавци, измишљачи зала, непокорни родитељима, неразумни, невере, неосетљиви, непомирљиви, немилостиви (Рим.1,2831).

Оне, пак, које узводи ка богопоштовању, Бог учи и уздржавању од злих дела и старању о милости према ближњем, као што поучава пророк Исаија, говорећи у име Божије: Престаните са лукавствима и научите се да чините добро (Ис.1,16-17). И у Закону је било много наредби о избегавању чињења штете ближњему и заповести о човекољубљу и милостивости. Онај ко остави једно од двога, неће моћи да буде исправан човек. Доброчинство потребитом које је учињено од неправедног добитка није угодно Богу, као што није за похвалу ни онај ко се уздржава од неправде уколико никоме не одваја од своје имовине.

О онима који чине неправду и намеравају да Богу принесу дарове написано је: Жртва нечастивих је мрска Господу (Прич. 15, 8). О немилостивим је, пак, речено: Онај ко затвара уши своје да не би чуо сиромаха неће бити услишен када ме призове (Прич.21,13). Уколико намераваш да Богу принесеш нешто од оног што си стекао неправдом и отимачином [свакако треба да одустанеш]. Јер, боље би ти било да ниси стекао такво имање и да га [уопште] не приносиш. Чисти дар узноси молитву, као што је написано: Завети оних који право ходе Њему су угодни (Прич.15,8). И опет, онај ко од [имања] које је стекао праведним трудом не приноси Богу [дарове] којим би се хранили сиромаси [биће једнак] са отимачима, по реченоме код пророка Малахије: Јер, са вама су десетине и првине, и биће отимачина у домовима вашим (Мал.3,8; 10). Стога треба да помешате милост са судом, тј. да стичете са судом и да трошите на милост, по написаном: Стекни милост и суд и стално се приближуј Богу своме (Ос.12,6). Јер, милостињу и суд воли Бог. Према томе, Богу се приближава онај ко брине о милости и суду. Нека унапред човек са те стране испитује себе. Богати нека размотри своје дохотке од којих намерава да принесе дарове Богу. Он, наиме, [треба да провери] да ли је притешњавао сиромаха, да ли је чинио насиље немоћноме, да ли је искористио свог потчињеног, уместо праведности употребивши власт. Јер, нама је наређено да чувамо праведност и равноправност и у односу на слуге. Немој чинити насиље само стога што си на власти и немој бити лаком стога што си моћан. Напротив, с обзиром да имаш преимућство власти, покажи и право праведности. У ономе што ниси у стању да учиниш ти не можеш да покажеш доказ послушања и страха пред Богом. Напротив, [њих ћеш показати] уколико не чиниш преступ у ономе у чему можеш да преступиш. Уколико, пак, отимаш од сиромаха да би дао сиромасима, боље би било да уопште и не отимаш и не дајеш. Због чега оскрнављујеш своје богатство уносећи у њега неправедне добитке? Због чега свој принос неправдом преокрећеш у нечистоту, намеравајући да принесеш оно због чега је требало да се сажалиш на другог сиромаха [тј. отимајући од другог]? Помилуј оног коме чиниш неправду. Са њим поступи човекољубиво и њему укажи милост, те ћеш испунити милост са судом. Бог нема заједницу са лакомством, нити је пријатељ разбојника и отимача. Он нам сиромахе није оставио стога што их сам није могао прехранити. Напротив, он нам чини доброчинство тиме што од нас очекује праведност и човекољубиве плодове. Не може постојати милостиња од неправде, ни благослов од клетве, ни доброчинство од суза. Онима који увређенима извлаче сузе Бог говори: Чинисте оно што ми је мрско. Сузама покривате олтар мој, плачем и уздисањем (Мал.2,13). Милост удељуј од трудова својих. Немој желети да поступаш неправедно под изговором да од добијеног неправдом принесеш милостињу Богу на дар. Слична дела показују таштину и служе за стицање похвала од људи, а не од Бога. Стога добро говори Господ: Пазите да [милостињу своју] не чините пред људима да вас они виде (Мт.6,1). Уколико милостињу чиниш са мишљу да те Бог види, пази да је свако користољубље далеко од тебе. У супротном, нећеш обрадовати Посматрача - Бога. Стога творимо милостињу на начин који ће нам омогућити да је добијемо обратно од Бога. Бог, међутим, награђује оне које хвали. Међутим, Он не хвали ни једног лакомца. Ти не можеш да принесеш дар Богу уколико увредиш брата. Речено је: Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт.5,2324). Сети се цариника Закхеја који је најпре решио да врати четвороструко онима које је оштетио, те да потом од осталог имања половину подели сиромасима (Лк.19,8). Он је био радостан што може примити Христа. Христос, међутим, не прима штедрост према сиромасима пре него што се оштећенима врати оно што је од њих било отето користољубљем. На тај начин је Господ прихватио правду Захкејеву и рекао: Данас дође спасење дому овоме (Лк.19,9). Речено се односи на оне који чине милостињу, али се не старају о очувању праведности.

Стога ономе ко се чува неправде, али је немаран према милосрђу, треба да кажемо да се свако дрво које не рађа добра рода, сече и у огањ баца (Мт.3,10). Јер, такво дрво никада неће бити угодно небеском Земљоделцу, који говори: Дође [господар] да тражи рода на [смокви], и не нађе. Онда рече виноградару: Ево три године како долазим и тражим рода на овој смокви, и не налазим. Посеци је. Зашто и земљу да слаби (Лк.13,7). Међутим, осуђен пред Богом биће и онај ко бедноме не враћа залог. Њену је изречена претња: Ако [сиромах] не добије назад свој залог и завапи ка мени, ја ћу га услишити јер сам милостив (Изл.22,27). Опасно је и преступно било жњети оно што је остало после прве жетве и други пут брати виноград и маслине, с обзиром да је остатак требало оставити беднима (Пон.24,1921). Када се речено односило на оне који су живели под Законом [тј. у време Старог Завета], шта ћемо тек рећи за оне који живе у Христу? Господ њима говори: Ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско (Мт.5,20). Апостол стога саветује да сиромасима не дајемо само са поља и из прихода, већ и од труда наших руку. Трудите се, говори он, да радите својим рукама оно што је добро да бисте имали давати ономе коме је потребно (Еф.4,28). Господ је ономе ко жели да га следи дао савет да прода све имање и да сиромасима, те да потом иде за Њим. Својим следбеницима, који су достигли савршенство, Он налаже да одједном и потпуно изврше дело милостиње како би, послуживши својим имањем, приступили служењу речју и духом. Осталима, пак, Он прописује свагдашње давање и непрестано дељење онога што имају како би, поставши жалостиви, дружељубиви и милостиви, постали подражаваоци Божијег човекољубља. Јер, Он говори: Дајите, и даће вам се(Лк.6, 38). Кроз такво општење Он им је обећао и општење са самим собом. Јер, милостиви ће стати са десне стране Господа. Њима ће Цар који ће доћи рећи: Ходите благословени Оца мога; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладњех, и дадосте ми даједем; ожедњех, и напојисте ме; странац бех, и примисте ме; Наг бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте ми. Праведници ће се зачудити, говорећи: "Господе, када смо ти ми то учинили". Он ће им одговорити: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове најмање браће, мени учинисте (Мт.25,34-40). Јер, усрдност према светима јесте благочастивост пред Христом. Усрдни слуга сиромаха постаје Христов заједничар, не само кад даје нешто велико, већ и кад пружа оно незнатно што има, тј. уколико и само чашом студене воде напоји ученика у име Учитељево (уп. Мт.10,42). Оно што свет назива оскудицом ученика за тебе, богаташу, представља прилику за стицање истинског богатства. Преко њих ти постајеш помоћник Христових војника, хранећи их добровољно, а не принудно. Небески Цар не принуђава, не захтева данак, већ прима усрдне како би дародавци сами добијали, како би они који указују част били почаствовани и како би они који другима допуштају приступ у општење временским добрима били призвани у заједницу вечних добара.

Нека нам речено у свако време буде у сећању и пред душевним очима како не бисмо губили садашње време и како не бисмо, изгубивши тренутно, очекивали неко друго време. Јер, у том очекивању и одлагању може да нас предухитри кончина. Нека нам Господ дарује да се покажемо плодни и бодри, те да се сећамо Његових заповести. Нека нам да да смо спремни и да нас ништа не омета [у спремању] за Његов славни сусрет, у Христу и Богу нашем, са којим Оцу и Духу Светоме нека је слава, сила и част сада и увек и у векове векова. Амин.

+++

Онај, међутим, ко не ратује против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе (Еф.6,12), треба да се за подвиг припреми уздржањем и постом. Уље помазује борца, а пост укрепљује подвижника благочашћа. Према томе, колико одузмеш од тела, толико ћеш додати души како би блистала духовним здрављем. Јер, победа над невидљивим непријатељем се не може извојевати телесним снагама, него постојаношћу душе и трпљењем у невољама.
Уосталом, доброту поста немој ограничавати само на уздржавање од јела. Јер, истински пост јесте удаљавање од зла. Раздреши сваку свезу неправде (Ис.58,6). Опрости ближњем увреду и опрости му његове дугове. Немојте постити у суђењима и свађама (Ис.58,4). Ти не једеш месо, али изједаш брата. Ти се уздржаваш од вина, али се не уздржаваш од вређања. Ти дочекујеш вече да би окусио храну, али губиш дан у судницама. Тешко пијанима и без вина (уп. Ис.28,1). Раздражљивост је пијанство душе, које је избезумљује као и вино. И туговање је пијанство, с обзиром да потапа разум. И страх је пијанство, уколико се појави где не би требало, с обзиром да је речено: Од страха непријатеља избави душу моју (Пс.63,2). И уопште, пијанством се с правом може назвати свака страст од које разум бива ван себе. Замисли разјареног човека који је опијен страшћу. Он није свој господар, не зна за себе, не зна за присутне: он као у ноћној бици свакога дотиче и свакога напада, не знајући шта говори. Он је необуздан, руга се, бије, прети, проклиње, виче, кида се. Бежи од тог пијанства, али се немој привезивати ни за опијање вином. Немој да пијење вина предухитрује пијење воде. Немој да те пијанство приведе посту. У пост се не може ући путем пијанства, као што се ни путем лакомости не ступа у праведност, нити неуздржањем у целомудреност. Кратко речено, кроз порок се не [ступа] у врлину. У пост се улази кроз друга врата. Пијанство уводи у неуздржање, а уздржање у пост. Борилац се најпре загрева, а онај ко пости се најпре предуздржава. Немој се светити тим данима и немој обмањивати Законодавца: немој се препуштати разузданости пијанства пред наступањем пет дана. Иначе ћеш се узалудно трудити: исцрпљиваћеш тело, а нећеш бити утешен због лишавања. [Утроба] је непоуздана остава: вино, наиме, наливаш у пробушено буре. Вино ће истећи и брзо отићи својим путем, а грех ће остати. Слуга бежи од господара који га бије, док ти не напушташ вино које те свакодневно удара у главу. Најбоља мера за коришћење вина јесте телесна потреба (уп. 1.Тим.5,23). Уколико пређеш границе, сутрадан ће ти глава бити тешка: патићеш од зевања и вртоглавице и ширићеш задах вина. Чиниће ти се да све кружи и да се потреса. Пијанство изазива сан који је брат смрти, као и буђење које личи на сновиђење.

Господ нас је увео у овај временски период као своје борце, који у претходним подвизима [треба да] покажу чврстину и силу трпљења. Нека нам Он помогне да достигнемо и најзначајнији дан добијања венаца. У будућем веку је дан награде за оно што смо извршили пред Праведним судом самога Христа. Њему нека је слава у векове векова. Амин.
+++

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

---

Зимница за свештенике 1. део

Благодарећи Богу, милошћу Његовом и трудом монаха Нифонта, верни су се организовали и сакупили новац за месну зимницу свештеницима Славиши и Стефану. Ова помоћ је веома значајна јер сем личне користи поменутих свештеника, црквена заједница олакшала је и дочек честих гостију у домове свештеника. Овчице си купљене у селу Криви Вир, веома су лепо угојене и бака Бранка и деда Бора су нам дали испод сваке цене, више као помоћ него као зараду. Јер овце су коштале по комаду 80 евра а деда Бора иде у Сврљиг да купи друге за 110 евра. Дакле лако је израчунати да бака и деда нису ништа зарадили. Нека им буде на здравље и спасење и сваку Божију утеху. У име породица Лекућ и Николић захваљујем свим вернима који су помогли молитвено и материјално да нам се помогне. Хвала!










Са оцем Нифонтом у кривовирској келији "Живоносни Источник"


И заједничким снага ј. Стефана и попадије Јефимије овчица је спакована у замрзивач!




Надамо се наставку приче у дому свештеника Лекића...

01.12.2009

Радујте се браћо и сестре!!!
Данас наша Света Истински Православна Црква у хору својих верника јача је за још два гласа. Уједно је једна породица сем темеља и зидова добила и кров и комплетно је изграђена као мала (а велика) Црква домаћа. Породица Јаношев данас из свих гласова моли се за спас наше Србије и своје лично спасење. Радујте се јер су Милан и Андријана испунили своју жељу и примили свето Миропомазање. Због специфичних разлога Миропамазање је обављено у дому Јаношева. Још једном честитамо!!!