четвртак, 03. децембар 2009.

О МИЛОСТИ И О СУДУ


У свету који је заборавио Бога, братијо, влада неправедност према ближњему и нечовечност према немоћнима, као што и божанствени апостол говори: И како не марише да познају Бога, предаде их Богу покварен ум да чине што је неприлично, њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности, дошаптачи, опадачи, богомрсци, насилници, гордељивци, хвалисавци, измишљачи зала, непокорни родитељима, неразумни, невере, неосетљиви, непомирљиви, немилостиви (Рим.1,2831).

Оне, пак, које узводи ка богопоштовању, Бог учи и уздржавању од злих дела и старању о милости према ближњем, као што поучава пророк Исаија, говорећи у име Божије: Престаните са лукавствима и научите се да чините добро (Ис.1,16-17). И у Закону је било много наредби о избегавању чињења штете ближњему и заповести о човекољубљу и милостивости. Онај ко остави једно од двога, неће моћи да буде исправан човек. Доброчинство потребитом које је учињено од неправедног добитка није угодно Богу, као што није за похвалу ни онај ко се уздржава од неправде уколико никоме не одваја од своје имовине.

О онима који чине неправду и намеравају да Богу принесу дарове написано је: Жртва нечастивих је мрска Господу (Прич. 15, 8). О немилостивим је, пак, речено: Онај ко затвара уши своје да не би чуо сиромаха неће бити услишен када ме призове (Прич.21,13). Уколико намераваш да Богу принесеш нешто од оног што си стекао неправдом и отимачином [свакако треба да одустанеш]. Јер, боље би ти било да ниси стекао такво имање и да га [уопште] не приносиш. Чисти дар узноси молитву, као што је написано: Завети оних који право ходе Њему су угодни (Прич.15,8). И опет, онај ко од [имања] које је стекао праведним трудом не приноси Богу [дарове] којим би се хранили сиромаси [биће једнак] са отимачима, по реченоме код пророка Малахије: Јер, са вама су десетине и првине, и биће отимачина у домовима вашим (Мал.3,8; 10). Стога треба да помешате милост са судом, тј. да стичете са судом и да трошите на милост, по написаном: Стекни милост и суд и стално се приближуј Богу своме (Ос.12,6). Јер, милостињу и суд воли Бог. Према томе, Богу се приближава онај ко брине о милости и суду. Нека унапред човек са те стране испитује себе. Богати нека размотри своје дохотке од којих намерава да принесе дарове Богу. Он, наиме, [треба да провери] да ли је притешњавао сиромаха, да ли је чинио насиље немоћноме, да ли је искористио свог потчињеног, уместо праведности употребивши власт. Јер, нама је наређено да чувамо праведност и равноправност и у односу на слуге. Немој чинити насиље само стога што си на власти и немој бити лаком стога што си моћан. Напротив, с обзиром да имаш преимућство власти, покажи и право праведности. У ономе што ниси у стању да учиниш ти не можеш да покажеш доказ послушања и страха пред Богом. Напротив, [њих ћеш показати] уколико не чиниш преступ у ономе у чему можеш да преступиш. Уколико, пак, отимаш од сиромаха да би дао сиромасима, боље би било да уопште и не отимаш и не дајеш. Због чега оскрнављујеш своје богатство уносећи у њега неправедне добитке? Због чега свој принос неправдом преокрећеш у нечистоту, намеравајући да принесеш оно због чега је требало да се сажалиш на другог сиромаха [тј. отимајући од другог]? Помилуј оног коме чиниш неправду. Са њим поступи човекољубиво и њему укажи милост, те ћеш испунити милост са судом. Бог нема заједницу са лакомством, нити је пријатељ разбојника и отимача. Он нам сиромахе није оставио стога што их сам није могао прехранити. Напротив, он нам чини доброчинство тиме што од нас очекује праведност и човекољубиве плодове. Не може постојати милостиња од неправде, ни благослов од клетве, ни доброчинство од суза. Онима који увређенима извлаче сузе Бог говори: Чинисте оно што ми је мрско. Сузама покривате олтар мој, плачем и уздисањем (Мал.2,13). Милост удељуј од трудова својих. Немој желети да поступаш неправедно под изговором да од добијеног неправдом принесеш милостињу Богу на дар. Слична дела показују таштину и служе за стицање похвала од људи, а не од Бога. Стога добро говори Господ: Пазите да [милостињу своју] не чините пред људима да вас они виде (Мт.6,1). Уколико милостињу чиниш са мишљу да те Бог види, пази да је свако користољубље далеко од тебе. У супротном, нећеш обрадовати Посматрача - Бога. Стога творимо милостињу на начин који ће нам омогућити да је добијемо обратно од Бога. Бог, међутим, награђује оне које хвали. Међутим, Он не хвали ни једног лакомца. Ти не можеш да принесеш дар Богу уколико увредиш брата. Речено је: Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт.5,2324). Сети се цариника Закхеја који је најпре решио да врати четвороструко онима које је оштетио, те да потом од осталог имања половину подели сиромасима (Лк.19,8). Он је био радостан што може примити Христа. Христос, међутим, не прима штедрост према сиромасима пре него што се оштећенима врати оно што је од њих било отето користољубљем. На тај начин је Господ прихватио правду Захкејеву и рекао: Данас дође спасење дому овоме (Лк.19,9). Речено се односи на оне који чине милостињу, али се не старају о очувању праведности.

Стога ономе ко се чува неправде, али је немаран према милосрђу, треба да кажемо да се свако дрво које не рађа добра рода, сече и у огањ баца (Мт.3,10). Јер, такво дрво никада неће бити угодно небеском Земљоделцу, који говори: Дође [господар] да тражи рода на [смокви], и не нађе. Онда рече виноградару: Ево три године како долазим и тражим рода на овој смокви, и не налазим. Посеци је. Зашто и земљу да слаби (Лк.13,7). Међутим, осуђен пред Богом биће и онај ко бедноме не враћа залог. Њену је изречена претња: Ако [сиромах] не добије назад свој залог и завапи ка мени, ја ћу га услишити јер сам милостив (Изл.22,27). Опасно је и преступно било жњети оно што је остало после прве жетве и други пут брати виноград и маслине, с обзиром да је остатак требало оставити беднима (Пон.24,1921). Када се речено односило на оне који су живели под Законом [тј. у време Старог Завета], шта ћемо тек рећи за оне који живе у Христу? Господ њима говори: Ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско (Мт.5,20). Апостол стога саветује да сиромасима не дајемо само са поља и из прихода, већ и од труда наших руку. Трудите се, говори он, да радите својим рукама оно што је добро да бисте имали давати ономе коме је потребно (Еф.4,28). Господ је ономе ко жели да га следи дао савет да прода све имање и да сиромасима, те да потом иде за Њим. Својим следбеницима, који су достигли савршенство, Он налаже да одједном и потпуно изврше дело милостиње како би, послуживши својим имањем, приступили служењу речју и духом. Осталима, пак, Он прописује свагдашње давање и непрестано дељење онога што имају како би, поставши жалостиви, дружељубиви и милостиви, постали подражаваоци Божијег човекољубља. Јер, Он говори: Дајите, и даће вам се(Лк.6, 38). Кроз такво општење Он им је обећао и општење са самим собом. Јер, милостиви ће стати са десне стране Господа. Њима ће Цар који ће доћи рећи: Ходите благословени Оца мога; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладњех, и дадосте ми даједем; ожедњех, и напојисте ме; странац бех, и примисте ме; Наг бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте ми. Праведници ће се зачудити, говорећи: "Господе, када смо ти ми то учинили". Он ће им одговорити: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове најмање браће, мени учинисте (Мт.25,34-40). Јер, усрдност према светима јесте благочастивост пред Христом. Усрдни слуга сиромаха постаје Христов заједничар, не само кад даје нешто велико, већ и кад пружа оно незнатно што има, тј. уколико и само чашом студене воде напоји ученика у име Учитељево (уп. Мт.10,42). Оно што свет назива оскудицом ученика за тебе, богаташу, представља прилику за стицање истинског богатства. Преко њих ти постајеш помоћник Христових војника, хранећи их добровољно, а не принудно. Небески Цар не принуђава, не захтева данак, већ прима усрдне како би дародавци сами добијали, како би они који указују част били почаствовани и како би они који другима допуштају приступ у општење временским добрима били призвани у заједницу вечних добара.

Нека нам речено у свако време буде у сећању и пред душевним очима како не бисмо губили садашње време и како не бисмо, изгубивши тренутно, очекивали неко друго време. Јер, у том очекивању и одлагању може да нас предухитри кончина. Нека нам Господ дарује да се покажемо плодни и бодри, те да се сећамо Његових заповести. Нека нам да да смо спремни и да нас ништа не омета [у спремању] за Његов славни сусрет, у Христу и Богу нашем, са којим Оцу и Духу Светоме нека је слава, сила и част сада и увек и у векове векова. Амин.

+++

Онај, међутим, ко не ратује против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе (Еф.6,12), треба да се за подвиг припреми уздржањем и постом. Уље помазује борца, а пост укрепљује подвижника благочашћа. Према томе, колико одузмеш од тела, толико ћеш додати души како би блистала духовним здрављем. Јер, победа над невидљивим непријатељем се не може извојевати телесним снагама, него постојаношћу душе и трпљењем у невољама.
Уосталом, доброту поста немој ограничавати само на уздржавање од јела. Јер, истински пост јесте удаљавање од зла. Раздреши сваку свезу неправде (Ис.58,6). Опрости ближњем увреду и опрости му његове дугове. Немојте постити у суђењима и свађама (Ис.58,4). Ти не једеш месо, али изједаш брата. Ти се уздржаваш од вина, али се не уздржаваш од вређања. Ти дочекујеш вече да би окусио храну, али губиш дан у судницама. Тешко пијанима и без вина (уп. Ис.28,1). Раздражљивост је пијанство душе, које је избезумљује као и вино. И туговање је пијанство, с обзиром да потапа разум. И страх је пијанство, уколико се појави где не би требало, с обзиром да је речено: Од страха непријатеља избави душу моју (Пс.63,2). И уопште, пијанством се с правом може назвати свака страст од које разум бива ван себе. Замисли разјареног човека који је опијен страшћу. Он није свој господар, не зна за себе, не зна за присутне: он као у ноћној бици свакога дотиче и свакога напада, не знајући шта говори. Он је необуздан, руга се, бије, прети, проклиње, виче, кида се. Бежи од тог пијанства, али се немој привезивати ни за опијање вином. Немој да пијење вина предухитрује пијење воде. Немој да те пијанство приведе посту. У пост се не може ући путем пијанства, као што се ни путем лакомости не ступа у праведност, нити неуздржањем у целомудреност. Кратко речено, кроз порок се не [ступа] у врлину. У пост се улази кроз друга врата. Пијанство уводи у неуздржање, а уздржање у пост. Борилац се најпре загрева, а онај ко пости се најпре предуздржава. Немој се светити тим данима и немој обмањивати Законодавца: немој се препуштати разузданости пијанства пред наступањем пет дана. Иначе ћеш се узалудно трудити: исцрпљиваћеш тело, а нећеш бити утешен због лишавања. [Утроба] је непоуздана остава: вино, наиме, наливаш у пробушено буре. Вино ће истећи и брзо отићи својим путем, а грех ће остати. Слуга бежи од господара који га бије, док ти не напушташ вино које те свакодневно удара у главу. Најбоља мера за коришћење вина јесте телесна потреба (уп. 1.Тим.5,23). Уколико пређеш границе, сутрадан ће ти глава бити тешка: патићеш од зевања и вртоглавице и ширићеш задах вина. Чиниће ти се да све кружи и да се потреса. Пијанство изазива сан који је брат смрти, као и буђење које личи на сновиђење.
Господ нас је увео у овај временски период као своје борце, који у претходним подвизима [треба да] покажу чврстину и силу трпљења. Нека нам Он помогне да достигнемо и најзначајнији дан добијања венаца. У будућем веку је дан награде за оно што смо извршили пред Праведним судом самога Христа. Њему нека је слава у векове векова. Амин.
+++
СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ





1 коментар:

РЕСАВСКИ МИСИОНАР је рекао...

Благодаримо сестро на овом душекорисном тексту. О.Стефан