понедељак, 07. децембар 2009.

МОНАРХИЈА ИЛИ ДЕМОКРАТИЈА?




Овом приликом желимо да приближимо читаоцима, колику погубност и штету православном човеку наноси облик владавине као што је демократја. Насупрот њој, монархија као богоустановљени начин владавине, има за циљ да заштити православни народ од сваког богопротивног утицаја, али исто тако и да не удовољава страстима народа. Том приликом у наставку доносимо једана текст, православног теолога и публицисте, Владимира Моса.


Велику препреку за обнову Ромејства стога представља оживљавање западноевропског, блискоисточног и кинеског антихриста.Иако исповедају различите религије, свима њима заједничка је мржња према Православљу и приврженост комунистичким облицима друштвеног организовања. Вероватно најопаснији од њих, мада наоко „најмирољубивији”, јесте „Свето римско царство” у облику Европске Уније, која већ показује огроман утицај на политички и религиозни живот православних земаља. Овај западни Вавилон, делује попут магнета на осиромашене народе источне Европе који, заслепљени демократском идеологијом, изгледа нису у стању да виде како нова Европа поседује све црте другог социјалистичког монолита, изграђеног у суштини на истим атеистичко-хуманистичким темељима као и совјетски монолит, чије рушење тек што су прославили. На срећу, православни народи Источне Европе већином делују сувише сиромашно и нестабилно да би у блиској будућности постали чланови Нове Европе. Но, док су они заштићени, макар и против своје воље, од укључивања у састав тог новог социјалистичког колоса, овај последњи ће да апсорбује све њихове пређашње непријатеље из Централне Европе. Ако претња од поновне појаве социјализма у Западној Европи делује претерано, треба да знамо да ће социјализам увек остати искушење за друштво које је изгубило своје корене у Небеској Цркви. Државе социјалистичког типа у овом или оном облику појављивале су се на земљи од најранијих времена и пад „совјетског модела” не даје гаранцију да неће бити опет покушано са мање грубом, „мирнијом” варијантом истог експеримента. Све док су циљеви које људи себи постављају мир на земљи (пре него мир са Богом) и материјално обиље (пре него духовно добро), пропаст једног покушаја да их остваре путем организовања у централизовано и свеобухватно друштво, само ће их још више подстицати да покушају поново. У све комплекснијем и унификованијем свету, супер комплексна и ултраунификована светска држава неизбежно ће изгледати као једино решење проблема. У том контексту Руси, са њиховим неупоредивим искуством о правој природи социјализма, имају највећу одговорност да преузму вођство у одбијању нове опасности. Они су једини православни народ који поседује реалну војну и политичку моћ само они могу да понесу плашт Хришћанског Рима; само они могу да изведу и друге православне народе из бездана и да донесу светлост Православља народима који бораве у тами и на Истоку и на Западу. Јер, као што је рекао псковски старац Филотеј цару Василију III, „Москва јеТрећи Рим, а четвртога неће бити…”. Неопходан је лидер који ће одбацити позападњачење, не одбацујући притоме нужно Запад, лидер који ће се борити против револуције не користећипри томе оружје револуционара, тј. који ће у своме деловању полазити од убеђења да циљ не оправдава средства. Дакле, он треба да буде просвећени патриота а да истовремено не буде национал-шовиниста, ревнитељ Православља који је такође хумани хришћанин, самодржац који љуби свој народ и служи му, али не угађа његовим страстима. Демократски Запад не верује у таквог владара и не жели га. Јер он жели да буде слободан од било какве власти, људске или Божије, што је - како је пророковао Шигаљев код Достојевског, а историја XX века непорециво доказала - најбољи пут ка апсолутној тиранији. Но, православни Исток живи вером и када почне да твори дела вере, Господ ће несумњиво удовољити његовој жељи да има праведног цара.

Одакле може да дође такав цар? Као што смо већ показали, само из Русије. Јер обнова Ромејства могућа је само тамо где је Православље, али не тек име Православља, него стварно, аскетско, страдално Православље, Православље светих руских Новомученика и Исповедника. Тако се још једном враћамо оној пећи у којој се током XX века у великој количини пречишћавало злато Истинског Православља – наследнику римских катакомби прва три века икатакомби Новог Рима XVIII-XIX века – катакомбама Трећег Рима, Русији. Али треба да се чувамо фалсификата, посебно стога што се лажна руска демократија и лажна Московска патријаршија, већ баве идејом о стварању марионетског „самодржавља” које ће носити име Романових, али не и угледте породице. Јер, како пише један катакомбни свештеник, за истински препород Русије „чак и ако буде изабран цар, он обавезно мора да припада Истинској Православној Цркви. Тој Цркви треба да припадају и сви они који представљају препорођену Русију… Прво уједињење народа… може да се појави у једном крајње неповољном историјском и политичком моменту, на територији Русије или чак њеног малог дела… Могуће је да ће такво уједињење 'унутар Русије' моћи да постигне само 100-200 људи, којима ће се остатак народа придружити касније. У неком тренутку православни Цар бичак могао да буде изабран у њиховој средини…”.Само истински православно царство може бити легитимна власт Русије – или Привремена влада која би савесно припремила пут за повратак самодржавља и недвосмислено осудила сва безакоња до којих је дошло у државном животу Русије од фебруара 1917. Да ће Русија бити сачувана и да ће се из руског народа појавити истински православни цар, то је откривено у неколико пророштава. А ако многима то још увек изгледа невероватно, присетимо се друге чудесне обнове Ромејства у историји Русије, када је 1611. године Врбицу празновао само једанчовек – Патријарх-мученик Геромоген. У та страшна времена, када су бољари отворено устали против законитих државних власти, а банде странаца и разбојника харале широм земље, Господ је призвао представника духовништва, архимандрита Дионисија из Тројице-Сергијеве Лавре, представника племства, кнеза Димитрија Пожарског и представника народа, месара Козму Мињина, који су, одазвавши се на патријархов позив, уз помоћ чудотворне Казанске иконе Мајке Божије ослободили Москву од католика, обновили ред и сазвали Земски сабор који је изабрао првог цара из династије Романових. Гермоген XX века, Свјатејши патријарх Тихон већ је упутио свој позив пре седамдесетак година: „Заклињем и све вас, верна чеда Православне Цркве Христове, да не ступате ни у какво општење са таквим изродима од људског рода: избаците злога између вас самих (1. Кор. 5,13). Силом смртоносног оружја непријатељи Цркве преузимају власт над Њом и Њеним наслеђем, а ви им се супротставите силом ваше вере, вашег моћног свенародног вапаја који ће зауставити безумнике и показати им да немају права да се називају заступницима народног добра и устројитељима новог живота према заповести народног разума, јер делују чак директно против народне савести. А ако буде потребно и да се пострада за дело Христово, позивам вас, љубљена чеда Цркве, позивам вас на таква страдања, речима светог апостола: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? (Рим. 8,35). А ви, браћо архипастири и пастири, не часећи ни часа у вашем духовном делању са пламеном ревношћу позовите ваша чеда у заштиту данас погажених права Цркве Православне, одмах стварајте духовне савезе, позивајте да се не по нужди, него добровољно стаје у редове духовних бораца, који ће спољашњој сили супротставити силу свога светог надахнућа, и ми се тврдо надамо да ће непријатељи Цркве Христове бити посрамљени и растурени силом крста Христовог, јер је непромењиви завет Самог Божанског крстоносца: Сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16,18)”. Данас архимандрита Дионисија Сергије-Тројицког и његове монахе представља Катакомбна Црква, која је, одевена у пурпур безбројних новихмученика и исповедника, на себи испитала сву тежину насртаја антихриста, чувајући своје исповедање вере чистим и неприкосновеним. Ако народ на крају препозна њену скривену лепоту и одбаци своју преданост не само богоборној комунистичкој власти, него и одступничкој Московској патријаршији, онда ће Господ подићи и нове Пожарске и нове Мињине, и нови Михаил Романов узићи ће на трон православних Царева, ради заштите и утврђивања Православља у читавом свету. Није то немогући сан, него неопходна нада; јер где нема визије, расипа се народ (Прич. 29,18). По речима новог свештеномученика Јована, Архиепископа литванског, „Господ је исти, јуче и заувек. Док срамота безбожништва данас притиска децу новог Израиља, Свете Русије, негде у руским равницама или у сибирским шумама, или у некој од земаља изгнанства и расејања великог богоносног народа, већ се припрема благодатна њива на којој ће нићи онај кога је Бог изабрао за ослобођење и препород богоносног народа. Нема више вођа и пастири живе у тешким околностима. Људско око не види одакле би могло доћи избављење, али Свезнајућем је то познато. Господ ће само Њему знаним путевима подићи одговарајуће људе у одговарајуће време. У то можемо и треба да будемо убеђени”.

Нема коментара: