СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН: Честитка поводом празника Сабора светих српских пр...

СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН: Честитка поводом празника Сабора светих српских пр...: РУСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД 30. август / 12. септембар 2011, град Омск Сабор српских светитеља: Саве I , Арсенија...

ДОБРОВОЉЦИ II

РАЗГОВОР СА МАЈКОМ СРПСКОМ


За ким плачеш мајко српска, за ким тугујеш?

За тројицом синова, велиш. Не хтеше чекати неман зла да их зароби на огњишту, него се добровољно винуше у планине, да отуда бране што се одбранити може. При поласку ти си им дала благослов, и окупала их сузама, као за укоп. Борили су се славно, али су их безбожници на превару ухватили и сву тројицу огњем сагорели. Па сад се мучиш питањем, да ли их ти ниси у смрт послала кад си их благословила да иду?

Ниси погрешила, мајко мила, ниси. Јар си их благословила да иду и бране а не да отимају. Ако ћеш бити као Југовића мајка, осуши сузе, на славу. Ако ли ћеш бити као мајка ђакона Авакума, а ти плачи, на укор.

Радуј се што те је судба Божија удостојила да из два света видиш славу својих синова.

Једне ноћи стајао сам на гробљу и слушао разговор мртвих.

„Питамо, -веле,- има ли ико међу нама кога је свет обогатио, а да није наг сручен у гроб“.

„Има ли ико од учених који је знао број звезда, а да сада може избројати црве што пирују једући његово тело“.

Слушајући ове очајне разговоре, узвикнуо сам: „Авај, свесилни Христе, Победиоче смрти, помилуј и спаси! Изван тебе сва људска сила је као суха трска, и сва мудрост света ледени и празни фијук ветра.“

Ко се није научио од смрти, неће ни од живота. Живот нас може варати, смрт никада. Лекција смрти вазда је сасвим проста, и иста у својој страхоти и неодољивости.

Ти си се, човече, осигурао златом, наоружао лековима, снабдео јелом и оделом, и узео возну карту за путовање од сто година и више, баш до крајње станице. Но како ћеш пребледети, о чеовече, кад возовођ на првој станици викне: „Твоја карта важи само довде – излази“.

Величина људска је беспомоћна, јер не достиже величину проклетства људског. Велики људи су као овнови пред овцама. Христос не спада у велике људе, као ни неки велики овнови у стадо Христово.

Зато не плачи, мајко славних синова. Не тугуј него запевај:

„Христос васкрсе из мртвих

Смрћу смрт уништи

И онима у гробовима

Живот дарова“.

Има ли сјајније правде него кад Христос пострада за нас да и ми пострадамо за Њега? И кад Он умре за нас да и ми умремо за Њега? И кад Њега издадоше пријатељи да и нас издаду? И кад Њега неправедно осудише да и нас осуде? Све са Њим, све за Њега и све због Њега. Амин.

„Гдје сам ја, и мој слуга ту да буде“, рекао је Он. Ако је Господар под шибом, значи нека и слуга Његов стане под шибу. Ако је Господ на Крсту, нека се и слуга Његов не плаши распећа. Где Господ победи и васкрсне и обуче се у бесмртну славу, слуга ће Његов победити зло, васкрснути из мртвих и ући у бесмртну славу живота Његова. А Господар је већ победио.

Праоци наши добровољно су пошли за Христом, добровољно, а не насилно. И то је Богу угодно. Зато их Христос Вођ води својим путем. Целим својим путем а не делом. Најпре путем труда, муке, страдања и смрти, а потом васкрсења, живота и славе. Да би на крају они као слуге Његове били у слави Царства Његовог вечног. Јер, слични ће бити са сличним у ономе свету.

свети Владика Николај

БЕЗ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ НЕ БИ БИЛО СПАСЕЊА, БЕЗ ЊЕ НЕМА НИ РАЈА НИ НЕБА

Овај данашњи велики Свети Празник носи радост целе васељене, како се вели у дивној песми: "Данас Пресвета Богомајка уводи Господа у васељену’. Као да је Бог протеран са земље - и јесте протеран са земље! Бог је протеран са земље од нас људи, од прве прамајке наше Еве. Пресвета Дјева враћа Бога у свет. То је велика радост. Данашњи тропар њен говори нам ο тој великој радости и ο тој великој истини.
Рођење Пресвете Богомајке, вели се у тропару, "објави радост васељени", целоме свету. Зашто? Зато што је са Њом, уствари дошао Господ Христос у овај свет! Он је због Ње и кроз Њу постао човек и дао нам све што нам је Он као Бого-човек могао дати: дао нам све радости Раја у земљи и на земљи, која је постала пакао због грехова наших, због људских грехова: не због неких других, не због греха ђавола и његових црних анђела, него због човека, јер је човек пао неисказаним падом.
И Пресвета Богомајка, рађајући Господа Христа, родила је спасење свету. Отуда у Православној Цркви толико молитава, толико песама Пресветој Богородици.
Никада краја и нигде краја песмама у славу Њену, њеног великог подвига, Њеног безгрешног живота. Заиста, Она нам је донела лек од смрти, а то је најважнија потреба и највећа Благовест за сва људска бића. Смрт, ужас над ужаси-ма, а Богомајка родила Бога! Данас се у тропару вели да је "радост засијала целоме свету", јер се родила Она Која је ро-дила Победитеља над смрћу - Господа Христа! Да, само Она безгрешна, само она сва "Пречистаја", сва чиста, "чистија од Херувима и Серафима", донела је ту велику радост нама љу-дима на земљи, људима који су протерали Бога са земље. У овоме свету много је болести, али најстрашнија болест је смрт. Пресвета Богомајка, ето, јавља се као први истински лекар који лечи од смрти, јер лечи од греха, лечи од свега демонског и враћа човека Богу. Заиста, Она је уселила, увела Бога у овај свет и у човека, у обоје.
Шта је Свето Причешће? Свето Причешће је бескрајна радост... Свето Причешће - то је увођење Господа Христа у наше душе грешне и пале, увођење Њега у овај свет. Кроз Свето Причешће ми примамо Господа Христа Васкрслог. Зато је Пресвета Богомајка заиста "славнија од свих Херувима и Серафима".
Без Ње не би било нашег спасења, без Ње нема ни Раја ни Неба. Без Ње нема лека од смрти, а Она нам даје најсигурнији лек од смрти, родивши Спаситеља и удостојивши нас светог Тела Његовог и свете Крви Његове, Причешћа и живота Њиме и у Њему и кроз Њега. Зато људска бића на земљи никада не могу довољно прославити Пресвету Богомајку, никада довољно исказати Њен подвиг, Њен безгрешни живот, никада исказати Њу која нам је Рај дала.
Α где је Рај? Рај је у Господу Христу. Кад Њега унесеш у себе, Светим Причешћем или ма којом молитвом великом и малом, гле, ти изгониш сваки грех из себе. Α иза греха увек стоји пакао, иза греха увек стоји ђаво. Пресвета Богомајка дала нам је Собом најбољи пример како се служи Господу Христу, како се служи Богу. Служи се једино савршеним безгрешним животом. Зато никада краја нашем кајању на земљи, јер увек нас вребају нечисти духови, који изгоне све што је рајско из нашег бића, све што је Божанско, и уводе оно што је грех, уводе оно што је паклено.
И ти када стојиш на молитви Пресветој Богомајци, уствари, шта радиш? Ти Бога уносиш у себе, а кад Он уђе у тебе, Он изгони сваки грех, сваку таму. Да, Господ Христос, нам је рођенданом Пресвете Дјеве донео ту велику радост, радост васељене, и тај лек, свеважни лек од смрти. Јер нема радости ако је смрт наша последња станица. Нема радости у овоме свету ако се смрт не победи, а то је Господ учинио, а Њега је родила за такав подвиг Пресвета Богомајка. Зато никад краја нашој захвалности Њој и никада престати са молитвом Њој. Она је увек сва Нада наша, увек Покровитељка наша, увек Избавитељка наша од свакога греха, а то значи од сваке духовне смрти.
И ми, славећи данас Пресвету Богомајку, рођењем Њеним лечимо себе од смрти, лечимо себе од свега смртног, лечимо себе од греха и страсти, и тако васкрсавамо из смрти и побеђујемо сваку смрт. Јер, Пресвета Богомајка нас је водила из врлине у врлину, из вере у љубав, из љубави у милостивост, из милостивости у пост и у све друге врлине, еда бисмо и ми победили све што је смртно у нама и служили Господу Христу, Који је ради нас постао човек, ради нас примио смрт на Себе да би васкрсао и дао нам победне силе над свим оним што је смртно.
То значи, над свим оним што нас одваја од Бога, што нас одваја од Господа Христа. Јер, Пресвета Богомајка свакога од нас води путем спасења, путем велике радости КОЈУ нам је данас донела, да бисмо ми заслужили, донекле заслужили својим подвизима, својим молитвама, иако слаби и немоћни, да бисмо заслужили Небеско Царство, ради кога је Господ и дошао у овај свет да нам га да; да га ми остваримо кроз сав свој живот, да бисмо још овде на земљи живели Небом и служили Господу Христу, а то можемо увек са успехом само ако смо вођени и предвођени Пресветом Богомајком, Којој част и слава, сада и увек и кроз све векове. Амин.
Преп. Јустин Ћелијски

РОЂЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ-МАЛА ГОСПОЈИНА

Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку, но и Богомајку; озари их не само радошћу временом, него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога Живога, трпеза хлеба небеснога, живот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест светог архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.

БЕСЕДА НА УСЕКОВАЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

Св. Јован Златоуст

ОПЕТ бесни Иродијада, опет лудује, опет игра, опет тражи од Ирода главу Јована Крститеља! Опет Језавеља хоће да отме Навутејев виноград и протера светога Илију у горе. Сећање на ове догађаје не узбуђује само мене већ и све вас који сте чули глас Еванђеља, и заједно са мном дивите се и јунаштву Јовановом и мекуштву Иродовом, и зверској јарости безбожних жена. Шта нам је испричало Еванђеље? Испричало нам је како је Ирод, ухвативши Јована, ставио га под стражу. Каквим поводом? Ради Иродијаде, жене Филипа брата свога (Мт. 14, 3). Ко неће окривити Ирода који је у мекуштву попустио безумним женама? Али како опет изразити, како описати необуздану злобу ових жена? Изгледа, нема на свету звера немилосрднијег од зле жене. У сваком случају, о таквој управо жени пало ми је да говорим овога тренутка а не о доброј и честитој, ма да знам не мало и поштених и добрих жена, и сматрам за дужност своје савести да у своје време проговорим и о њиховој преданости добру и богоугодном животу.

Нема на свету звера с којим бих могао сравнити злу жену. Међу четвороношцима ко је страшнији од лава? Нико, разуме се. Међу гмизавцима ко је ужаснији од аждаје? Опет нико. Ипак, и лав и аждаја нису тако зли као жена. Позивам се на речи Премудрога: Боље је живети са лавом и змијом неголи са женом лукавом и злојезичном (Сирах. 25, 18). Можда ти у овим речима видиш просту иронију? Али њих потпупо потврђују дела. Лавови су се постидели Данила, баченог у јаму, а Језавеља уби праведнога Навутеја; кит је сачувао Јону у својој утроби, а Далила, одсекавши косу и свезавши Самсона, предала га је непријатељима. Аждаје, шкорпије и змије бојале су се Јована у пустињи, а Иродијада му је одсекла главу за време пира. Илију су гаврани хранили у горама, а Језавеља је, и онда када је на његову молитву пао благотворни дажд, желела смрт њему. Ево шта је она говорила: Ако си ти Илија а ја Језавеља, тако да ми учине богови и тако да ми помогну, ако сутра у ово доба не принесем на жртву душу твоју као душу ма кога од побијених (3 Цар. 19, 2). Илија се уплаши и отиде спасавајући душу своју, и удаљи се у пустињу дан хода; и дошав седе под смреку и зажеле да умре, говорећи: Доста је већ, Господе, узми душу моју од мене, јер нисам бољи од отаца својих (ст. 4.). Авај! Пророк Илија се уплаши жене! Он, који је речју закључао дажд за васељену, који је свео огањ с неба, који је молитвом васкрсао мртве, уплашио се жене? Да, уплашио се. Та ничија се злоба не може упоредити са злобом зле жене. Моје речи потврђује сведочанство Премудрости: нема лукавости веће од змијине, и нема јарости веће од јарости женске (Сирах. 25, 17). О, зло и преоштро оруђе ђавола! Преко жене је он некада ранио Адама у рају; преко жене је он навео прекротког Давида на подмукло убиство Урија; преко жене је удесио пад премудром Соломону; преко жене је ослепио, лишивши косе, врло снажнога Самсона; преко жене је погубио синове првосвештеника Илија; преко жене је вргнуо у тамничке окове племенитога Јосифа; преко жене је одсекао главу светилнику васељене — Јовану.

Та шта ја говорим о људима! Помоћу жене ђаво је чак и анђеле збацио с неба. Помоћу жене он погубљује све, убија све, срамоти све, унижава све. Бестидна жена не штеди никога; ни левита не поштује, ни свештеника не уважава, ни пророка се не стиди. О, од свих зала најгоре је зло — зла жена! Ако је сиромашна, злоба јој доставља богатство; ако већ располаже богатством, она удваја своју злобу. Несносна животиња, неизлечива болест, неукротив звер — ето шта је она тада. Ја знам да је аспиде могуће припитомити благошћу, и да се лавови, тигрови и леопарди укроћују и припитомљују. А зла жена је неукротљива; притешњена — она лудује, милована надме се. Ако јој је муж начелник, она га и дан и ноћ наговара на убиства и сплетке, као Иродијада Ирода; ако јој је муж сиромашак, она га подстиче на завист и свађе; најзад, ако обудови, онда се подухвата да сама клевета све. Страх Господњи не обуздава њен језик; она се не боји ни Бога ни будућег суда, — закона љубави не признаје. Шта више, да сопственог мужа преда на смрт, за злу жену ништа не значи. У самој ствари праведнога Јова жена је подстрекавала да убрза свој крај богохулством. Реци реч неку Господу, говорила је она Јову, и умри (Јов. 2,9). О, злог бића! О, безумне жене! Њу није дарнула жалост при погледу на страдање човека чије је тело киптило црвима и, као живим угљевљем, било засуто гнојним ранама; она није омекшала гледајући патње и предсмртну муку, праћене грчевима и испрекиданим дисањем; њу није обузело сажаљење видећи где на ђубришту лежи го онај који се некада појављивао у царској пурпури; она се није сетила ни својих ранијих односа према њему, нити добра и славе које је добила преко њега. И место свега тога — реци реч неку Господу, и умри. Ето благодарности женине! Ето мелема који ублажава бол! Ето закона супружанске љубави! Је ли Јов икада говорио такве речи, жено, када си ти била болесна? Није ли се, напротив, старао да молитвама и добротворством ублажи твоју бољку? А ти, не задовољавајући се привременом казном која га је снашла, хоћеш да навучеш на њега вечну, подстрекавајући га на богохулство? Зар не знаш да ће се сваки грех и хула опростити људима, а на Духа Светога хула неће се опростити ни на овоме свету ни на ономе? (Мт. 12,31—32).

Хоћеш ли да видиш и другу супругу са таквом злобом! Сети се Далиле. Снажнога Самсона она је ошишала, свезала и предала непријатељима. Свога сопственог мужа, с којим је делила исту постељу, она је заводила, обмањивала, заваравала својим миловањем и својим лицемерством. Јуче је љубила, а данас обманула; јуче је усрећивала љубављу, а данас погубила преваром. А зар он није био леп? Та ко је у оно време био лепши од њега, ко је носио на глави седам прамена косе, символ седмоструке благодати? Или, зар он није био снажан? Али ко је био снажнији од њега, када је он и страшног лава удавио на путу својим рукама, и тисућу непријатеља побио чељушћу магарећом? Или он, можда, није био свет? Он је био толико свет да када се једном, мучен жеђу и не налазећи воде да је утоли, помолио Богу, онда је на његову молитву из мртве магареће чељусти, која му је била у рукама, потекла вода, и он је утолио жеђ. И тако дивног, тако снажног, тако светог мужа, рођена жена је, свезавши га као злочинца, предала непријатељима. Но како је жена могла да савлада тако снажног мужа? Она се користила његовом добротом, ноћу је дознала од њега у чему је његова снага, а затим га везала чврстим веригама. Узалуд не објављује теби Премудри: Од оне која ти на крилу лежи, чувај врата уста твојих (Мих. 7, 5). Реци ми, каква звер, и када, кује шта слично своме мужјаку? Каква змија иште да погуби свога супруга? Каква лавица припрема смрт своме мужјаку? Видиш ли како су истините речи Премудрога: Нема лукавости веће од змијине, и нема јарости веће од јарости женске (Сирах. 25, 17). Једном речју, ко има злу жену; нека зна да му је то награда за безакоње. И ово потврђује Премудри: жена зла биће дата мужу безакоња. И ово потврђује Премудри: жена зла биће дата мужу безакоња за његова зла дела (Сирах. 25, 22—29). — Овим завршујемо своју реч о злој жени.

Сада треба да се сетимо и добрих жена, нарочито ради овде присутних. Добре жене гледају на врлине добрих као на своје, и труд њихов сматрају достојним награде као свој сопствени. Као на образац добре гостопримљиве жене указаћемо на блажену Сунамићанку. Она је, са пристанком свога мужа, припремила у своме дому уточиште за Јелисеја, где се он могао несметано одмарати после својих путовања; ту је за њега била спремљена постеља, постављен светњак и стол: светњак не без светлости него са уљем које подржава светлост, сто не без хлеба него са обилним јестивом.

А шта да речемо о оној блаженој удовици која је у свом дому дала уточиште пророку Илији? Ништа је није спречило да укаже гостопримство пророку, пошто је при свој сиромаштини својој била богата добрим расположењем. А она је била толико сиромашна да није имала ни хлеба, ни вина, ни чорбе, нити ичег од производа земаљских: ни родна њива није јој давала жита, ни виноград није за њу рађао слатко грожђе, ни родно дрвеће није јој у јесен давало своје сочне плодове. Та и шта се могло очекивати када у ње није било ни педи обрађене земље, ни лакта земљишта подесног за гајење винове лозе. сва њена средства за прехрану састојала су се у томе што је она у време жетве ишла по стрњиштима и скупљала случајно иза жетелаца заостало класје; на тај начин она је спремала себи исхрану за читаву годину! К њој је дошао Илија, и то у време ужасне глади, када је сва земља испуцала од суше, када је небо пламтело као огањ, ваздух био врео као растопљен бакар, и облаци зауздани; када није било ни траве, ни цвећа, ни јутарње росе, нити су дрвета давала младице, нити класје њихало своје врхове; када су реке пресушиле, и извори се једва хранили из недара земље, а море постало густо од соли, пошто није било притока слатке воде и није падала киша. Тада је баш дошао Илија к овој сиромашној удовици. А како је њен живот чак и у обично време био пун оскудице, можете ценити. Па ипак пророк се, силазећи с горе, упутио к њој, обишавши богаташе који су имали хлеба у изобиљу. Али зашто он, који је речју сводио огањ с неба, није свео себи храну? Гле, он је то могао учинити? Разуме се, могао је, па ипак то није учинио. Зашто? Да не би удовицу лишио награде за гостопримство, а и да би преосталу у ње прегршт брашна умножио својим благословом. У самој ствари, пророк је дошао овамо не толико да себе прехрани, колико да прехрани удовицу и да обелодани расположење њеног духа и срца. То се десило по промислу Божјем. Све свете људе који се находе у свету Бог може прехранити сам, али Он понекад ускраћује своје даре, да би помоћу гостопримства испитао добро расположена срца и дао им могућности да род роде. И само када се већ нико не нађе да прими и укаже гостопримство, тада Он или шаље храну преко птица, као Илији на гори; или преко непознатога пророка, као Данилу у јами; или преко морскога звера, као на пример Јони; или најзад сам непосредно шаље храну с неба, као оцима нашим у пустињи: јер, када се не нађе ништа што би они могли узети за храну, онда им Он с неба посла ману и из стене изведе воду. Исто тако, када свети Његови живе у свету са осталим људима и налазе се у невољи, Он не хита са Својом помоћу, да би људима дао могућности да стекну себи спасење чинећи добро невољницима.

Тако, Илија дође к удовици, у које не беше ничег осим прегршти брашна. Једва би та прегршт била довољна њој и деци за ручак. А шта јој пророк вели? — Донеси ми мало воде у суду да се напијем (3 Цар. 17, 10). А када она пође по воду, он викну за њом: донеси ми и мало хлеба да једем (ст. 11). У одговор на то она сасвим отворено признаде чега у ње има и чега нема. А шта управо? — Тако да је жив Господ Бог твој, немам печена хлеба до прегршти брашна у здели и мало уља у крчагу (3 Цар. 17,12). Чудновато је да при таквом сиромаштву она не скрива шта је у ње остало. А колико данас људи, у којих се злато и сребро готово ваљају на све стране, на позив да укажу помоћ ближњима, одговарају отказом, позивајући се на то како немају ништа; ако пак на неодступне молбе и пристану дати, то претходно узимају менице осигуравајући их потписима јемаца. А гле, удовица на прву реч изјављује да има прегршт брашна. А шта пророк чини затим? Брже, вели јој он, умеси од тог брашна хлеб, али прво мени па после зготови себи и деци. За њу је ова реч била кушање, проба за њено срце, пробни камен за њену вољу. Као да је само срце ове блажене жене било стављено на теразије, и мерено. На коју ће страну претегнути теразије? Да ли ће претегнути љубав према рођеној деци или дужност гостопримства према пророку? И она је претпоставила да скучи себе и своју дечицу а да пророка прими. Као да је знала да који прими пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који напоји једнога чашом студене воде у име ученичко, неће му награда пропасти (Мт. 10, 41.42). Но шта значи та околност што пророк моли њу да пожури што више са мешењем хлеба за њега? Зар је он био толико гладан, па му је било потребно толико да хита? Није, разуме се, него је ова ужурбаност требала да посведочи њено усрђе, готовост и топлину њеног гостопримства, и одсуство љутње или негодовање. Бог љуби онога који драговољно даје (2 Кор. 9, 7). — Што пре умеси мени, па после себи и својој деци. Пожури као што је Аврам при посети анђела пожурио к својим стадима да би изабрао јагње да их угости, и као што је Сара похитала својим оставама да би добила за то хлеб који се скрива на небу. Пожури и донеси, као Аврам, жртвујући Богу, не себи прво па после мени, као Каин и Офни и Финес, синови првосвештеника Илија, који су богохулно присвојили себи првине од дарова који су приношени Богу.

И удовица с усрдношћу испуни наређење пророково. А он, посматрајући духовним очима њено унутрашње богатство, прими хлеб из њених руку и својим ускликом испуни њен дом благом: Брашно се из зделе неће потрошити, нити ће уља у крчагу нестати докле не пусти Господ дажд на земљу! (3 Цар. 17, 14). Зашто пророк одређује такав рок? Неопходно је било учинити то, јер је то био знак, да новозаветна благодат, слично палој киши, треба да учини крај староме закону. За речју пророковом следовало је дело. Видиш ли како добре жене жању плодове свог гостопримства? Тако су славни плодови добрих напора; тако је неискорењив корен праве мудрости!

Сада сте чуле, жене, и о злим делима рђавих жена и о врлинама добрих. Заволите ове и не подражавајте оне: с једнима се такмичите, од других бежите, да би, идући стопама добрих, биле убројане међу светитеље у Христу Исусу Господу нашем, коме нека је слава и хвала вавек. Амин.

УСЕКОВАЊЕ ГЛАВЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА

Усековање главе светог Јована Крститеља празнује се 29. августа (11. септембра по новом календару). Овај празник је помен на страдање светог Јована, који је посечен у тамници по злој жељи царице Иродијаде. Она је захтевала да се свецу одруби глава и покопа одвојено од тела плашећи се да свети Јован не васкрсне.

У време цара Ирода Антипе, сина старог Ирода, убице витлејемске деце, проповедао је у Галилеји свети Јован Крститељ. Пошто је цар отерао своју закониту жену и узео жену свога живог брата Филипа, Иродијаду, свети Јован устао је против овог безакоња и због тога је доспео у тамницу.

На једној свечаности, занесен игром Иродијадине кћери Саломије, цар јој обећа да ће јој испунити сваку жељу. Она је, по наговору своје зле мајке затражила светитељеву главу, а пијани цар јој је испунио жељу и посекао светог Јована. Његови ученици узели су у ноћи његово тело и часно га сахранили, а бесна Иродијада је избола иглом језик Јованов и главу закопала на неко нечисто место.

Ускоро је све ове злотворе стигла заслужена казна, па су скончали свој живот у беди и понижењу.

Смрт Јована Крститеља догодила се пред Пасху, а празновање 11. септембра, установљено је зато што је тога дана освећена црква коју су над Јовановим моштима у Севастији, подигли цар Константин и царица Јелена.

ДОБРОВОЉЦИ I

ДОБРОВОЉЦИ

Историјски пут српскога народа до примања вере Христове био је пут неодређен, кривудав, често спиралан, увек неосветљен светлошћу смисла и циља.

С почињањем примања Хришћанства почиње и тај пут исправљати се од кривина...

Ја сам Почетак и Крај, објавио је свету Христос.

Чули су Срби за ову објаву, али су оклевали да јој одмах следују; Србима требаху векови да сви прихвате Радосну Вест нове вере, а Русима смо један дан. Јер су се Срби крштавали по својој слободној вољи, а Руси по заповести, по указу кнеза. Та разлика остала је карактеристична за ова два народа у многим правцима до данашњег дана.

Стара паганска вера држала се силом навике, силом страха и силом власти. Нова вера позивала је да ју приме они који хоће.

Христос Спаситељ света позива вас с љубављу да пођете за Њим.

„Ако хоћете“, проповедали су свештеници нове вере.Цар Христос купи и прима под свој крстасти барјак само добровољце.

Кнежеви и главари српски нису били први који су се крстили।Бојали су се народа. Старији нараштај пак није се усуђивао да прими нову веру, бојећи се злих духова, вештица, вампира и горских вила, и остале тевабије својих већих божанстава, Перуна, Световида, Ладе, Волоса и многих других...

Али се усудио млађи нараштај...очарани су били обредом крштења у рекама.“Чините како хоћете,- говорили су им родитељи,.а нас старе оставите по старом.“

И тако је омладина српска постала прва добровољачка војска Христова у српском народу. За њом су следовали стари, а за старима и кнежеви. Оно што је код Руса било прво, код Срба је било последње.

Река Требишњица у Херцеговини прозвата је светом реком због крштавања Срба у њој. Некрштени родитељи крштене деце постепено су губили веру у своја паганска божанства и постајали двојеверци.Јер кад год их је сналазила каква мука и болезања, одлазили су у свету реку, да се окупају ради здравља и среће. Увиђали су да је стара вера немоћна и да је Христос свемоћан.

Но, наравно, није било без свирепих изузетака. Тако је једна сјајна девица, великомученица Ирина, узраста Растка Немањића, мучена и убијена била од свога оца,неког српског кнеза у Тракији, зато што је примила нову веру.

Па иако је српски народ лагано и опрезно примао веру У Христа, ипак ју је он примио много раније него руски народ. Али зато што ју је примио добровољно, она се у њему дубоко укоренила и почела доносити добре плодове.

Добровољство пак с којим су Срби примили веру у Христа, постало је и остало главни мотив и неопходни услов за све што је свето, херојско, племенито, градилачко и хармонично кроз сву нашу крштену историју.

Добровољно изабран за вечитог Господара, Христос је ваистину господарио и господари васколиким ткивом живота српског народа.

На истини и доброти узрасло је српско добровољство. На лажи и насиљу расла је зловоља. Ни српска историја није без црних конаца зле воље, која је као аспида рађала своја зла ишчадија: неслогу међу браћом, завист, освету, издајство, ружење ближњих, омаловажавање светиње, охолост, раскалашност и – једини пакао може им знати сва имена, пошто им је пакао и колевка.

свети владика Николај

БРАТОЉУБЉЕ

А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање(Јн.6,22,23)


Имајући често на уму речи великог светила цркве Православне нашег времена, светог праведног Јована Кронштатског, који каже: 'Бог је савршено једноставан, зато што је савршено духован'.
Једноставан приступ човеку је неопходан како би се са човеком дошло до јединства, јединомислија, заједнице и љубави, односно братољубља.
Нека наше срце буде увек отворено за људе у нашем окружењу, за све, нека наш ум увек стреми ка томе како да дође до људског срца.
Протекли дани које проживљавамо показују нам два супротна стрeмљења. Браћа архијереји Грчке Цркве у периоду који је иза нас нису показали такво настројење које би улило наду да ће доћи дуго чекани тренутак јединства и заједнице истински православних, који је од васељенског значаја за Цркву, у којем смо обавезани да будемо.
Жалосно је гледати да између истински православних, који треба да буду светлост свету, влада дух хладноће, неблагонаклости, неразумевање... који је тако својствен палом свету.
Падају ми на ум следеће речи нашег Спаситеља. 'Последњу заповест дајем вам, да имате љубав мећу собом, јер тада ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом'.
Српска Црква и руски архијереји у супротном, до последњег тренутка давали су допринос ка томе да се зацари братољубље, које би донело неизрециву радост међу истински православнима широм васељене и несумњиву и велику корист истинском православљу. Велика светила цркве православне 20.века свети Филарет Њујоршки, свети Гликерије Слатиорски, свети Јован Шангајски, сви су они давали свој допринос да се зацари, опет кажем братољубље.
Надам се да ће Господ многима отворити ум, просветити срце и разум да спознају и постојано пребивају у радости братољубља. Јер на то смо позвани, да љубимо једни друге у Христу Спаситељу Господу нашем коме нека је слава са Беспочетним Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Духом у векове векова. Амин.

чтец Јован