четвртак, 11. новембар 2010.

Страдања катакомбне Цркве

Најсветији Патријарх Тихон мученик



Страдања православних хришћана у Русији после револуције 1917. године упоредива су са страдањима првих хришћана. Ради очувања чистоте Православља, део Руске Цркве тада се повукао из јавности. И уместо да тиме нестане из видокруга совјетске власти, она постаје предмет суровог гоњења. У акцији искорењења религије милитантни атеизам се свом силином обрушио на Катакомбну Православну Цркву, истовремено поричући и на Истоку и на Западу њено постојање. Речи апостола Павла да ће "сви који хоће да живе у Христу Исусу (макар то било скривено од очију других) бити гоњени", дословно су се испуниле на Катакомбној Цркви.

Међутим, да је све време комунистичког "раја на земљи" руска душа била жива сведочили су многи емигранти на Западу. Они су говорили о тајним богослужењима по фабрикама, бироима и другим местима, које су верници били увежбани да за тили час претворе из обичних световних просторија у цркве, и обратно.

У тим амбијентима деловало је тзв. "бело монаштво", тј. тајни монаси који су се, радећи по фабрикама и совјетским институцијама, држали својих монашких завета. Прича се о фантастичној бројци од око 70 хиљада таквих људи расејаних по целој Русији. Поменут је и неки генерал коме су, спремајући га за сахрану, испод униформе нашли монашку схиму. Исто тако пронела се вест "о цркви које нема и граду кога нема", односно да је познати инжењер у једном од комсомолских "невидљивих" градова – војних база (необележених на картама, насељених искључиво комунистичком младежи), у којима, јасно, није могло бити ни помена о постојању храма, као верујући човек био удостојен да види епископа, свештенике и мноштво верника у подрумима града над којим се шепурила петокрака.

Од 1917. године прогон вере и верника био је отворен, па се то, наравно, дешавало и у концентрационим логорима. Тамо су свештеници били шишани и бријани и забрањено им је да носе мантије и крстове. Разумљиво да није могло бити помена о богослужењу, а мошти светих отаца биле су изложене порузи у антирелигиозним музејима.

Монаси који су остали на Соловкама као стручњаци за поједине послове био је забрањен сваки контакт са затвореницима, под претњом смртне казне. Посебно је тешко било пред велике празнике, јер је било немогуће окупљање, чак ни по двоје. Нико нигде није био пуштан без специјалне дозволе, обиласци ноћних патрола били су чешћи, а страже удвостручене. Да би се богослужило морало се стално бити спреман на мученичку смрт.

†††

У глуво доба ноћи, 18. фебруара 1932. године (по новом календару), догодио се "Велики Петак" руског монаштва. Тада је читаво руско монаштво у току једне једине ноћи нестало у концентрационим логорима. У Лењинграду је ухапшено 40 монаха лавре Светог Александра Невског, 12 монаха кијевског метоха (остали монаси похапшени су још 1930); десет монаха валаамског метоха; 90 монахиња новодевичког манастира; 16 монахиња из метоха мати Таисије Левшинске; 12 монаха из саборног храма светог Теодора; осам монахиња из киновије лавре светог Александра Невског "Велика Охотка"; стотину и више монаха из других лењинградских цркава; укупно – 318 људи.

Исте ноћи ухапшени су сви монаси и братство манастира светог Макарија и приведени у Лењинград као озлоглашени криминалци, чије само присуство представља опасност по друштво; са њима се поступало као са смртоносним инсектима које треба згазити. Талас хапшења као олуја протутњао је Русијом, погађајући углавном монаштво. Погодило је, међутим, и свештенство и мирјане који су на ова или она начин духовно били блиски монаштву. Сви су упућени у Казахстанску област, из које се готово нико није вратио.

У исто време, у самом Лењинграду затворене су и опустошене многе цркве. Страдала је чак и парохијска црква у којој се тако ватрено молио чувени научник И. П. Павлов ("Павловљев пас"). Он је лично ушао у Москву да покуша да спасе цркву. Чим је умро, тај величанствени архитектонски споменик посвећен Богородици Знамења дигнут је у ваздух (1937) и од њега није остало ни трага. До тог времена свих 1400 руских манастира (не рачунајући скитове и новоформиране монашке заједнице) било је затворено и, уз неколико изузетака, уништено

1 коментар:

ЈОВАН БАТАЈНИЧКИ је рекао...

Благодарим.Мученичка крв је семе Хришћанства на коме је подигнуто величанствено здање Цркве након римског гоњења. Верујем да се ближи моменат када ће се указати скривена лепота Руске Цркве утемељена на истом том семену.