СИПП-Бг

СВЕТИТЕЉ ТЕОФАН ПОЛТАВСКИ

Хршћанин не треба да се плаши мржње света

Ако вас мрзи свет, знајте да је Мене

омрзнуо пре вас (Јн.15,18).

Чим се хришћанство појавило дочекала га је мржња света - најпре јудејског, потом незнабожачког.

Своју верност Христу први хришћани су запечатили крвљу мученика. На тлу натопљеном крвљу мученика, подигнуто је величанствено здање првог хришћанства. Затим је јудејски и незнабожачки свет био поражен, али не и уништен. Он је наставио да постоји и у недрима самог хришћанства, иако у преображеном облику. ако хоћете да се уверите у исправност онога што сам рекао, погледајте летописе хришћанства. Ко је тако често међу хришћанима подстицао непријатељства, раздоре и немире? Ко је гонио најбоље хришћане, трудећи се да угаси светилнике вере? Ко је хришћанство испунио мученицима, пострадалим од оних који су се такође називали хришћанима? Ко је живот Атанасија Великог претворио у лутање изгнаника? Ко није остављао један спокојан дан у животима Василија Великог и Григорија Богослова? Ко је утамничио Златоуста? Ко је проузроковао то да су се многи свети склонили из хришћанских градова и потражили сигурност у пустињи, мећу зверима? Није ли све то учинио овај свет, који је својевремено био побећен силом вере Христове? Побећен, али не и уништен, него је наставио да постоји у недрима самог хришћанства и да мрзи оне који су Христови заиста, а не само по имену, или се макар активно труде да буду такви.

И што се више ток живота света ближи своме крају, то се са већом силином пројављује мржња света према истинским следбеницима Христовим...Није ли та мржња света према Христу и истинском хришћанству у последње време разорила јединствену хришћанску државу - Руско Царство, и крвљу залила пространства Русије? Нисмо ли и ми, изгнаници у расејању, жртве те исте мржње света према нашој Отаџбини?

Но, мада смо постали жртве мржње овог света, немојмо се самозаваравати. Немојмо мислити да је само због тога нама потпуно стран дух овога света и његова мржња према свему хришћанском! Ако се не појављује у грубом виду чистог антихришћанства, можда постоји у финијем, измењеном облику? Посматрање живота света нажалост показује да је у таквом облику ,,свет'' заиста на делу присутан и у нама.

Ако неко од нас, ко се сходно своме положају у друштву налази пред очима свету, реши да у потпуности усвоји хришћански дух, да одбаци позоришта, весеља и забаве, да имање троши само на сиромахе, и да хита само у храм Божији: зар свет овог свог бегунца неће прогонити погледима који рањавају? Неће ли ка њему усмерити стреле свог лукавства? Зар се неће наћи људи који ће посумњати чак и у ментално здравље таквог човека, само зато што се он не прилагођава свету, његовим нездравим схватањима и лажним правилима. Хришћанском разуму није тешко да осуди лукавство, које је у лицу Иродијаде својевремено награђено главом проповедника покајања и целомудрености, јер је хришћанину који размишља непријатно већ и само сећање на то. Зашто онда хришћани и хришћанке тако често излазе на поприште овог лукавства? Многима не као осуда, него као оправдање може да послужи то, што ово не чине толико из љубави према поменутом лукавству, колико из страха да их свет не казни презиром због занемаривања његових закона.

Хришћанине! Не бој се мржње света према теби, кроз шта се год она пројављивала. Стреле света, усмерене против тебе, заиста су, по речима Псалмопојца стреле дечије. Ове стреле могу да ране само онога ко је слаб у вери - оне никада неће моћи да повреде непоколебљивог хришћанина, који има ум Христов. Другог се бој! Бој се да не постанеш роб света! Као што се плашиш да не будеш одбачен од света, тако треба да се плашиш да не дође до тога да те Бог одбаци. Јер, по речи Спаситељевој, нико не може два господара служити, и који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје. Амин.