субота, 04. јул 2009.

Свети Теофан Затворник, пет поука о путу спасења

Поука друга о спасењу
Који се спрема на пут, да би успешно завршио своје путовање, треба да познаје тај пут, да зна његов правац и дужину, а исто тако и све што се може срести на њему, а при самом путовању треба пажљиво гледати и пут и оно што се око пута налази, чиме је пут окружен. Тако и хришћанин који жели да достигне живот вечни, треба да зна и пут који овоме води и све што се њега дотиче, све што је изнад њега, око њега и испред њега - треба осветлити умну атмосферу скупљањем здравих појмова о свему што постоји и што се догађа - треба знати: шта је Бог, шта је овај свет, како он постоји и куда води? Шта смо ми, зашто смо овде и шта нас чека иза гроба? Како треба да се односимо према свему што нас окружује - према врховном Бићу - Богу, према нашој браћи - људима и према невидљивом свету - анђелима и светитељима. Ко све ово зна, тај путујре при светлости; ако не зна седи у тами; и ако би помислио да иде, спотакнуће се, зато што му је тама заслепила очи. А само хришћанство разгони ову таму, дајући на све ово истинске одговоре у своме учењу. Оно учи да је Бог, коме се у Тројици клањамо, Отац, Син и Свети Дух, који је све створио речју својом, све одржава силом речи своје и све води своме у напред одрђеном назначењу, чак чува човека, и палога, натприродно га подиже и обнавља у Христу Спаситељу, учи га откривењима и учи заповестима, којима су одређени сви његови обавезни односи и указан пут којим треба да иде. Скуп ових појмова и јесте светлост која нам указује пут и осветљава га. Према томе упознај православно хришћанско учење и прихвати га свим срцем и видећеш пут у царство, и све што окружава овај пут и све што те води њему. То је прво.

Али нека неко и зна пут, и нека је тај пут осветљен, каква је корист од тога ако он нема снаге да иде њиме? Болестан, раслабљен, без ногу, који лежи украј пута којим треба ићи, да ће погинути ако не иде - само ће се још више жалостити због тога што зна и види пут, а не може да иде њиме. У таквом би положају били и ми ако би нас Господ просветлио светлошћу знања, а не би нам дао снаге да идемо по указању ове светлости; јер сами собом не можемо ићи, немамо снаге, ми смо раслабљени, резбивени. - Али не плашите се! Све божанске силе потребне за живот и побожност, припремио нам је Господ, који нас је призвао у своју славу. (II Петр. 1,3), и сваком верујућем дају се у светим тајнама црквеним, дају се посебно, у таквом обиљу, колико ко жели и може да смести. Крштење препорађа, миропомазање укрепљује, свето причешће најприсније сједињује са Господом Исусом Христом, свето покајање подиже палога у грех после крштења и тако даље. Свака тајна даје особиту божанску силу, потребну човеку на путу у Царство Небеско... И тако знајући свете црквене тајне, користи их што чешће, са вером и по чину од Цркве прописаном, и божанске силе, потребне за ход по путу за Царство Небеско, никад ти неће недостајати. То је друго.

Али на путу могу силе да ослабе и да се истроше, могу се сусрести мамци изаноси. Мамци маме да се прекине пут, а заноси да се скрене са пута; крај и једног и другог је - пропаст. Како онда поступити? Треба обнављати силе и одбијати мамце и заносе. Шта је за то потребно? Једно: непоколебљиво испуњавати све уредбе Цркве и све њене чинове - свештенодејствујуће, молитвене и освећујуће. А ево зашто: у светим тајнама ми примамо благодат Духа Светога, као искру баожанску послату с неба у нашу природу. Па као што је за искру која је пала у материју потребан ваздух и струјање ваздуха (дување у искру) да би се претворила у пламен, тако је и за искру божанске благодати, примљену у светим тајнама, потребна својеврсна духовна атмосфера и струјање ове, да би се искра распламсала и проникла и обузела сву насу природу. Ту атмосферу сачињава наша црквеност - сви свештени чинови, молитве и молебани, који окружују човека у свим ситуацијама; а атрујање ове атмосфере је непрестани низ свештнорадњи црквених, једних за другима и непрестано учешће човека сад у једној од њих, сад у другој. Овде се подразумевају дневне службе: вечерња, јутрења, литургија, црквени празници, литије са крстом и иконама, молитве за разне случајеве - у домовима и црквама, путовање у света места - а пре свега постови са молитвама и причешћивањима Светим Тајнама. Уколико неко усрдније учествује у свим овим чиновима утолико ће се све јаче разгарати искра благодати, док се не претвори у пламен који ће прожимати све његово - телесно и душевно. Ко буде тако поступао, њему никад неће недостајати снаге, тај никад неће изгубити бодрост на путу и неће пасти у безбрижност и немар. Тај начин дат нам је и зато да бисмо од себе одбијали мамце и разоноде света. Ко живи по уставу Цркве, тај као да је заклоњен оградом и не боји се саблазни света. Црквеност, то је одговор на све светске песме и лек од помрачења које производи дах светског духа. Кога се дотакне ова зараза - нека бежи у цркву и све ће проћи; или буди непоколебљиво веран прописима Цркве и свет неће наћи прилику да ти се прилепи. Јер све што постоји у свету, имамо ми у Цркви, само у најчистијем божанском облику ... У свету - шетње, код нас свети празници; тако балови, код нас црквене службе; тамо позориште, код нас божанске свештенорадње. Упоређуј сваки и види шта је боље, па се не заноси празним мамцима и не остављај, њих ради, оно што је битно, плодоносно и живототворно. Живи по црквеним правилима, и живећеш духовној атмосфери и огради, и силе у теби никада неће ослабити у току путовања и никаквио мамци неће те намамити на беспуће. То је треће.

Да вас не бих уморио казаћу вам укратко четврто.

Могу на путу да нас сретну неочекиване препреке које треба савладати, могу бити раширене мреже које не можеш мимоићи; може доћи до сливања стаза, тако да не знаш којом требаш ићи; може наићи облак који ће потпуно заклонити пут и уплашити муњама и громовима. Коме се обратити? Ко ће нам помоћи у таквим случајевима? Анђели са неба? Али они се јављају само у изванредним околностима, препуштајући да се збивања догађају по постојећем поретку. Ко ће нам онда помоћи? Црквени пастири - духовни оци, који су и дати зато Цркви да не допусте хришћанима да падају у недоумицу, него да све воде непоколебљиво путем у живот вечни, учећи свакога да достигне меру узраста Христовог (Ефес. 5, 11-15). Зато буди покоран руководству духовних отаца и избегнућеш раскрснице на путу у Царство Небеско и брзо ћеш и безбедно стићи до врата раја.

Ево шта нам све хришћанство предлаже на путу спасења: 1. Знати и држати се учења хришћанског, које даје здраве појмове о свему што постоји и заповестима указује на пут у Царство Божје. 2. Примати тајне црквене, кроз које се дају силе за живот и побожност. 3. Учествовати у свим свештенорадњама, молитвама и шиновима Цркве, како је прописано уставом, да се на тај начин распаљује искра благодати Божје и добија опсена света. 4. Поверити се руководству законитих пастира - духовних отаца и повиновати се њиховим руководним саветима.

А то ће рећи: упознајте се и срцем прихватите све чему учи Црква и примајући благодатне силе кроз свете тајне и подгревајући их другим свештенорадњама Цркве, идите непоколебљиво путем заповести, које је прописао Господ наш Исус Христос, а под руководством законитих пастира, и сигурно ћете достићи Царство Небеско.

4 коментара:

Анониман је рекао...

Благодаримо Варсо на јако лепој поуци од св. Теофана Затворника. Увек, за сваког хришћанина је корисно подсећање на то шта нас очекује на уском путу спасења.
Симеон

ЈОВАН БАТАЈНИЧКИ је рекао...

Било би лепо да и посетиоци блога дају своје коментаре,да поделе са нама своје утиске,осећања...,нама ће донети радост ако неком овај блог донесе духовну корист!

Варса је рекао...

Христу Богу нашем,пак нек је свако хвала и слава.А ми смо непотребни слуге Господњи јер чинимо оно што смо дужни били да чинимо.

Огњен НС је рекао...

Овај блог заиста и јесте на духовну корист и на укрепљење, Варсо брате само настави.