Посни триод

Посни триод садржи молитвословља припремних недеља за Велики пост, молитвословља самог Великог поста и молитвословља Страсне седмице. Прва служба која се налази у Посном триоду је служба недеље Митара и Фарисеја, а последња је служба Велике Суботе. Молитвословља из Посног триода радним данима замењују молитвословља из Октоиха. Из Октоиха се узимају само неки сједални и светилни, али они се штампају у самом Триоду, тако да није неопходно коришћење Октоиха. У периоду када се употребљава Посни триод, само у недељне дане из Октоиха се узимају васкрсне песме за сваки дати глас. Певање из Минеја се током периода Посног триода не укида, али постоје неки дани када се Минеј одлаже и читава служба се обавља само по Триоду.

Недеља митара и фарисеја 

Недеља блудног сина

Субота месопусна
Недеља месопусна

Сирна седмица (понедељак - петак)
Субота сиропусна
Недеља сиропусна

Понедељак прве недеље поста
Уторак прве недеље поста
Среда прве недеље поста
Четвртак прве недеље поста
Петак прве недеље поста
Субота прве недеље поста - Теодорова
Прва недеља поста – Чиста (Недеља Православља)

Понедељак - петак друге недеље поста
Субота друге недеље поста
Друга недеља поста – Пачиста (Успомена Светог Григорија Богослова)

Понедељак - петак треће недеље поста
Субота треће недеље поста
Трећа недеља поста – Крстопоклона (Поклоњење Часном Крсту)

Понедељак - петак четврте недеље поста
Субота четврте недеље поста
Четврта недеља поста – Средопосна (Посвећена Светом Јовану Лествичнику)

Понедељак - петак пете недеље поста
Маријино стајање - канонон преподобној Марији Египатској као додатак Великом канону
Субота пете недеље поста - Субота акатиста
Акатист Пресветој Владичици нашој Богородици 
Пета недеља поста - Глувна (Посвећена Светој Марији Египћанки)

Понедељак - петак цветне седмице
Субота светог и праведног Лазара - Врбица
Шеста недеља поста – Цветна (Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети)

Велики Понедељак

Велики Уторак

Велика Среда

Велики Четвртак

Велики Петак

Велика Субота

Свети Григорије Богослов и Св.Анатолије Оптински

Рођен у Назианзу од оца Јелина и мајке хришћанке. Пре крштења учио се у Атини заједно са Василијем Великим и Јулијаном Одступником. Често је он прорицао Јулијану да ће бити одступник од вере и гонитељ цркве, што се и збило. На Григорија је нарочито много утицала добра му мајка Нона. Када заврши своје учење, Григорије се крсти. Свети Василије рукоположио га је за епископа сасимског, а цар Теодосије Велики ускоро га позове на упражњени престо архиепископа цариградског. Саставио је многобројна дела, од којих су му најславнија она из Богословља, због чега је и назват Богословом. Нарочито је знаменито по дубини његово дело Беседе о Светој Тројици. Још је писао против јеретика Македонија, који је криво учио о Духу Светоме (као да је Дух створење Божје), и против Аполинарија, који је криво учио, као да Христос није имао човечје душе, него да му је божанство било место душе. Писао је такође и против цара Јулијана Одступника, свог негдашњег школског друга. Када на Сабору 381. године, наста распра око његовог избора за архиепископа, он се повуче сам, изјавивши: "Не могу нас лишити Бога они који нас лишавају престола". Затим напусти Цариград, оде у Назијанз, и тамо проживе до смрти у повучености, молитви и писању корисних књига. Иако је целог живота био слаба здравља, ипак је доживео осамдесету годину. Мошти су му доцније пренете у Рим, а глава му се налази у Успенском собору у Москви. Био је и остао велико и дивно светло цркве православне, како по кротости и чистоти карактера тако и по ненадмашној дубини ума. Упокојио се у Господу 390. године (в. 30. јануар).

Св.старац Анатолије Оптински је као на длану видео шта ће се дешавати у ова тешка времена,и пророчки упозорио све нас како да се сачувамо од данашњег свеотпадништва!

CВЕТИ АНАТОЛИЈЕ ОПТИНСКИ О ХРАБРОМ ИСПОВЕДАЊУ ВЕРЕ

"Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи, и као што су предсказали Свети Оци, тада на архијерејским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и преластиће (обмануће) многе. Непријатељ рода људског дејствоваће лукаво да би, ако буде могуће, на јерес навео и изабране. Он неће почети да грубо одбацује догмате о Светој Тројици, о божанствености Исуса Христа, о Богородици, него ће неприметно почети да унакажава Предање Светих Отаца од Духа Светога – учење саме Цркве. Довијања непријатеља и његове «типике» приметиће веома мали број њих који, оних који су најискуснији у духовном животу. Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите и у незнању. Он је рекао: «По плодовима ћете их познати». И ти по плодовима, тј. по деловању јеретика, настој да их разликујеш од правих пастира. Ти духовни лупежи, који раслабљују духовно стадо «не улазе на врата у тор овчји него прелазе на другом месту», као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божије уставе. Господ их назива разбојницима.

Заиста, њихова прва дужност је прогањање истинитих пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбљивати. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачког Предања и Богом установљеног поретка знај да су се јеретици већ појавили, мада ће можда до одређеног времена скривати своје зловерје, или ће неприметно унакажавати божанствену веру, да би боље успели, обмањујући и варајући неискусне. Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво, који руководи јересју, не трпи благочашће. Као вукове у овчјој кожи препознај их по њиховој гордељивој нарави, сластољубљу, властољубљу – то ће бити клеветници, издајници, који свуда сеју мржњу и злобу, зато је Господ и рекао да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божије су – смирене, братољубиве и Цркви послушне.

Велике притиске од јеретика трпеће монаси и монашки живот тада ће бити изругиван. Осиротеће обитељи, смањиће се број монаха. Који остану трпеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изгледпобожности, настојаће да иноке превуку на своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгнањем онима који се не покоре. Од ових претњи малодушни ће бити веома понижени. Ако доживиш то време, сине мој, радуј се, јер ће тада верници, који не буду имали других врлина, венце добијати само за стајање у вери, по речи Господњој: «Сваког, ко Ме призна пред људима, признаћу и Ја пред Оцем Својим Небеским».

Бој се Господа, сине мој! Да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој и у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи и прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ... и свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг.

Али, тешко у те дане монасима, који су се везали за имање и богатство и који због љубави према комфору буду били ради да се подчине јеретицима. Они ће успављивати своју савест, говорећи: «Сачуваћемо и спасићемо манастир и Господ ће нам опростити». Несрећни и заслепљени, уопште ни не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада она више неће бити свети манастир него – голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.

Али, Бог је јачи од врага и никад неће оставити слуге Своје и истинских хришћана ће бити до краја света, али ће они бирати усамљена, пуста места. Не бој се невоља, него се бој пагубне јереси, јер она одгони благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповедио да јеретика сматрамо као незнабошца и цариника.

И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај на подвиг исповедништва и подношења страдања, као добри војник Исуса Христа (2 Тим. 11,1-3), Који рече: «Буди веран до смрти и даћу ти венац живота» (Отк. 2,10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у векове векова. Амин."

Св. Ксенија Петроградска

  23. јануар/ 5. фебруар

                       

  Тропар св. Ксенији /4. глас/                    

Одбацивши таштину овог света

узела си на себе крст бездомног боготражитељства

ниси се плашила дубоког бола и немаштине, 

нити оних што ти се ругаше 

јер си познала љубав Христову.

И сада наслађујући се овом љубављу

на небесима

Ксенија Блажена и Божански мудра

моли за спасење душа наших.

      Овај посебан и радостан дан за нас, Православне хришћане, прослављамо с нарочитим усрђем и молитвеном захвалношћу великој угодници Божијој која нам непоштедно притиче.

    

     Света, блажена, јуродива, зна се ко је - она која је међу нама, коју волимо и поштујемо свакога дана, а нарочито овог снежног, који пахуљицама дочарава Петроградску љуту студен коју је нејака жена добровољно подносила. У свом необичном сиротовању изложеном усковитланој животној бури, где је небо имала за покров, а земљу за постељу храбро и постојано је истрајавала, док је тајне молитве преузносила и у сладости рајској пребивала. Од поруга, грдњи, подсмеха, мраза, врелине, великог бола, немоћи и неизмерног труда живот њен озарујућим светлом се показао које у мраку живота овог обасјава људе.  

  

 О, Ксењушка.

 О, драга.

 Помози, мати.

    Одасвуд узвици. Одасвуд вапаји. Ал' не узалуд. Притиче добра и помаже. Она која је живот положила за ближњег. Која је душу распела за ближњег. Која је све даровала ради ближњег. И себе саму је преобратила ради ближњег. Та покретачка снага која је разгорела на подвиг ради ближњег. 

    Где је двоумљење, сумња, лакомисленост, површност, где опуштеност? Нема им места у делатном часу одлуке. Нема оклевања.

    Себе саму и живот свој је предала. И добила је. Добила је много више, пуније, трајније, вредније. Зато и не штеди. Не оклева. Него хита и хрли. У сваки дом. Ка сваком бићу. За сваку душу. При свакој потреби, тескоби. Ниједан уздах, ни једна прозба није заборављена. Ни бојажљива, ни тиха, ни слабашна. Сваку је благословила. Сваку прихватила. Сваку наградила. 

    Покренимо вапаје дародаватељки. Усмеримо благодарности милостивој. Без страха јој се препустимо.

    Јер све што је чинила из превелике љубави и вере је чинила. Зато је вечна. Зато је блажена. 

    Зато разуме и наша срца која јој куцају у ритму љубави.

СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН: Божићна Посланица

СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН: Божићна Посланица: БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА +АКАКИЈЕ, милошћу Божијом истински-православни епископ Ресавско-шумадијски Свим верним чедима Светоса...

У ОЧЕВОМ ЗАГРЉАЈУ - СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ЈОСИФ ПЕТРОГРАДСКИ


,,Тешке туге, као злато у огњу очишћавају душу, дају јој живот, утврђују је и прекаљују. И шовек постаје мање осетљив за своје свакодневне туге и патње на земљи, постаје мирнији, уравнотеженији, на свет гледа озбиљније и трезвеније। Постаје мање привезан за земаљско и више жуди за небеским, вечним,бескрајним''.

,,У човеку постоји много енергије за делање, само је треба разбудити। А она се буди искањем, тугом, борбом за опстајање, љубављу према Богу, жудњом за спасењем, свесношћу о крхкости садашњег живота и сладости будућег, и многим другим што се да научити помоћу онога што Црква Божија поседује за руковођење и просветљивање сваког човека који јој је поверен''.

,,Што се више поуздамо у помоћ од људи и заштиту од других, то су даље од нас спасоносна и свемилосна благодат и помоћ Божија। А то је и природно: јер ако примамо помоћ од Бога онда када смо је очекивали од људи, ми ћемо Божије приписати људима и славу Божију претворити у славу људску। Зато Господ, урећује тако да његова помоћ постане јасна и очигледна у тој мери да се наша беспомоћност пројави и тако сва наша нада буде у Њему.''

ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ "МОНАХ КАЛИСТ" - МИЛИВОЈЕ М. ЈОВАНОВИЋ 


ПОУЧНА ПРИЧА...ПРОЧИТАЈТЕ...ПРЕВЕЛИКА ЗНАТИЖЕЉА И ВОАЈЕРИЗАМ СЕ НИКАКО НЕ ИСПЛАТЕ....




...Посматрао сам га  и пратио сваки његов корак и покрет, у намери да видим и схватим какав је он човек. Желео сам да будем исто као он, али нисам знао како то да постигнем. Мислио сам да он зна неки тајни пут и начин за постизање духовних дубина, и да то крије од нас.
Знао сам шта једе, како се моли, где спава, али нисам знао шта ради ноћу кад остане сам у својој соби. Приметио сам да се једна даска на његовим вратима расушила, и да се један чвор одвојио и био готов да испадне. Синула ми је идеја: ево како ћу видети шта ноћу ради!
Сутрадан је владика отишао послом у град; избио сам чвор и пажљиво га очистио; са његове спољне стране забо сам ексерчић и вратио чвор на његово место у дасци; добро је стајао, а лако га је било извадити.
Тог дана радио сам свакодневне послове, а у вече, кад се он вратио, читао сам псалме и молили смо се. После сам отишао у своју собу, свукао се и легао у кревет. Кад су се светла у ходницима угасила, извукао сам се из кревета и пажљиво, на прстима, пришао вратима владичине собе.
Чучнуо сам и опрезно извукао чвор; кроз отвор је шикнуо танки млаз светлости у ходник. Али сам се спетљао; ексерчић је ваљда био мали, па нисам могао добро да га ухватим; испустио сам га и чвор је лупнуо о под. Врата су се отворила. Пре него шта сам могао да се приберем, над собом сам угледао огромну главу Николајеву.
Одскочио сам и потрчао низ степенице. Препознао ме. Викао је за мном, звао ме да се вратим и обећавао ми да неће било шта нажао да ми учини. Али ја нисам смео да се вратим. Стидео сам се. Мало сам се и плашио да ме у љутини не удари, знао сам да је преке нарави.
Нисам смео у очи да му погледам. Ноћ сам провео у дворишту. Сутрадан сам се опет крио од њега; нисам се усуђивао да уђем у зграду. Следеће ноћи сакрио сам се добро у једном ћошку митрополије и ту заспао. Око поноћи неко ме ухватио за косу. У мраку нисам видео ко је. Тек кад сам чуо глас, знао сам да је Николај.
"Не бој се Добривоје. Иди у своју собу и спавај" рекао је. Увео ме у собу, сачекао да легнем, покрио ме као да сам дете, и тек тада отишао. Био сам збуњен и чудило ме што ми није рекао ниједну прекорну реч.
Сутрадан, рано ујутру, позвао ме и наредио ми да из шупе у његову собу донесем ногаре и даске за кревет. Претходно сам их добро опрао. Док сам склапао кревет, он је позвао кувара и саопштио му:
 "Филипе, од сад па док те не позовем, слободан си. Плата ти иде као да радиш."
Отпустио је кувара, а кад смо остали сами, рекао ми: "Ти хоћеш да будеш монах, Добривоје. Ако си мушкарац, спреми се за јуначки подвиг!"
"Ту сам, владико. Преживео сам рат, глад; лудаке сам чувао, Жутог Ђавола трпео, па и тај подвиг, о којем говориш, ваљда ћу извршити", рекао сам.
"Лако је, Добривоје, с људима се борити и трпети кад се мора. Али сад ћеш се са собом ухватити у коштац; своју вољу ћеш испробати и очеличити. Имај ово на уму: пред својим телом милијарде људи дрхће, мазе га, покоравају му се. Спреми се!"
"Овде сам, владико. Наређуј!"
Мислио сам тада да не постоји напор који не бих могао да издржим. Био сам млад, јак, прекаљен и самоуверен, а помало и поносан што ћу доживети нешто непознато и велико, и што ћу се доказати пред самим владиком.
Од раног јутра владика ми је забранио да пијем воду и да било шта једем. Тог дана смо паковали књиге, адресирали пакете и слали их на пошту, а увече смо се молили Богу. Прво смо се по триста пута поклонили пред иконама, затим смо певали Светој Богородици, на крају смо клекнули да се молимо. У соби смо имали часовник који је откуцавао на сваких четврт часа.
Пуна два часа молили смо се на коленима пред иконама, на пиротском ћилиму. Он је вешто подвио десну ногу, па му није сметало клечање; није се помицао. Мене су, пак, болела колена, зато сам морао да се ослањам на руке, да чучим, да се окрећем на једну па на другу страну. Пошто сам био иза њега, није видео шта радим. Онда смо устали и два часа се молили стојећи, безгласно. "Умно се моли, не крећи језиком, синко. Бог зна наше мисли. Пост нема значаја без молитве; чак би могао да нам нашкоди", рекао ми је.
Хлеб и воду нисмо окусили целог дана и наредне ноћи. Наставили смо и сутрадан. Трпео сам глад и жеђ; радио сам, молио се и ћутао. Трећега дана ми је било веома тешко. Подносио сам лакше глад јер сам се на њу био навикао, али ме је жеђ страшно мучила. Свест ми се у појединим тренуцима мутила, осећао сам муку у желуцу. Увече нисам могао дуго да издржим на молитви, раније сам легао; Николај је остао сам на молитви. Ујутру, кад сам се пробудио, затекао сам га да се и даље моли. Бог зна кад је и колико је тај човек спавао.
Четвртог дана тело ме пекло као да је било запаљено; осећао сам ватру у себи. Нарочито су ме болеле зацељене ране. Око рана на ногама, на рукама и на грудима, носио сам велике модрице; биле су непријатне за гледање. И са тим модрицама се нешто догађало. Болела ме леђа, и глава, стална мука ми је била у желуцу, срце се узнемирило. Одлазио сам често до прозора и удисао свеж ваздух; као хладну изворску воду пио сам га.
Петог дана почео сам да смрдим. Уснице су се лепиле једна за другу, биле су слане, на језику се јавила, у великој количини, слуз сасвим слична гноју, коју сам често испљувавао.
Седмог дана доживео сам преображај; вратило ми се руменило у образе. скоро су престали болови. Али сам био нервозан и нисам могао да спавам; дрхтао сам, био сам страшно жедан. Тада сам први пут осетио да нисам у стању да се даље борим. Храбрио сам се разним мислима, јуначио се, заинатио се, али ми ништа није помогло. На крају сам одлучио да спакујем своје ствари и да побегнме од Николаја.
Слагао сам га да излазим напоље ради себе. Чим сам прошао кроз врата, јурнуо сам у своју собу и спаковао се на брзину. Кад сам се окренуо да изађем, угледао сам га како стоји у отвореним вратима. Ухватио ме за рамена, окренуо и наредио да се распакујем. Био сам збуњен, нисам знао шта да радим и како да га се ослободим. Молио сам га понизно да ме пусти да одем, или да ми дозволи да једем и пијем, али ме он очигледно није ни слушао. Кад сам видео да немам куд, сузе су ме запекле у очима, умало нисам заплакао од муке. Није за то марио, узео ме за уво, као основца, и повео у своју собу.
"Бабо једна! Ти ли си тај који хоће да буде монах?!" Пун си прљавштине у телу и крви, са тим желиш да постигнеш нешто велико, да постанеш светлост! Зар не осећаш да у теби ђубре сагорева и да сав смрдиш! Ако желиш добро себи, и ако желиш да у овом животу на земљи видиш царство Божије, седи, ради свој посао, и моли се како ти кажем!"
До једанаестог дана мије ми ни једном дозволио да изађем. Тада сам опет одлучио да бежим. Смислио сам био како да излетим из собе и побегнем куд ме ноге носе. Али кад сам кренуо опет ме је Николај зауставио на вратима.
Закукао сам из свег гласа; тресао сам се од муке. Молио сам га као оца рођеног да ме пусти. Говорио сам да ће црева да ми се залепе од глади и жеђи, и да ћу сигурно умрети. Ни кукање ни преклињање нису ми помогли.
Мало после, дао ми је флашу и наредио да је добро оперем и донесем воде. Зграбио сам флашу и отрчао, што сам брже могао, на чесму, отворио славину до краја, потурио уста и слатко се нагутао воде. Онда сам опрао флашу, напунио је водом и донео у собу. Владика ме упитао:
"Јеси ли довољно пио?"
"Јесам, преосвећени."
"Добро, ако си. А сад ћу те, синко, питати нешто. Размисли добро шта ћеш ми казати, не мораш одмах да ми одговориш, можеш и кроз један сат. Реци: зашто си хтео да ме уходиш?" Ако ми кажеш истину, бићеш ми ученик, ђак. Ако ме слажеш, отераћу те!"
"Није ми потребно дуго да размишљам, владико. Оно што бих ти рекао касније, могу ти рећи одмах. Хтео сам да видим шта ради владика кад  је сам у соби!"
"Па, синко, ових дана си био са мном у соби и видео си шта радим. Немаш више разлога да вириш кроз чвор."
Опет сам молио да ме пусти да живим као други монаси; мислио сам да стварно више не могу да издржим без хране и пића. Ратовао сам, гладовао, прошао многе земље и видео чудеса, али ми се чинило да је ово изнад мојих снага. Али ме није пустио. Рекао је:
"Кад ти се свест замути, даћу ти мало воде. Ако на сваки сат или два будеш узимао по гутљај, престаће ти вртоглавица."
А он није ни погледао флашу; ни кап воде није окусио! Није се могло видети да ли трпи; молио се свакодневно, и даље као првог дана. Трудио сам се колико сам могао, али ми је молитва била слаба јер сам стално мислио да ли ћу жив дочекати следећи дан, и смишљајући разне начине како да утекнем од њега. Он је знао шта смерам, и увек ме спречавао. Дању је био крај врата, а ноћу је мој кревет стављао попречке уз врата, да не бих побегао док спава. Пошту смо примали кроз прозорче, на исти начин смо је слали.
Издржао сам још пет дана без хране и са мало воде. Укупно шеснаест дана смо гладовали. Седамнаестог дана чули смо моторе и кроз прозор видели аутомобиле. Владика ми је тада рекао:
"Ево, долазе нам гости, Добривоје. Радуј се. Да није њих, наставили бисмо овако до тридесет пуних дана."
Изашао је из собе, умио се, обукао свечано одело и дочекао госте. Позвао је Филипа кувара и одмах га послао да донесе пастрмке, вино и друго што је потребно за ручак. Такође, наредио је кувару да за нас двојицу спреми "нашу храну".
Кад смо сели за сто и почели да ручамо, гости су јели пастрмке, а нас двојица редак качамак. Кувар је знао каква је то "наша храна", очигледно је имао слична искуства.
Морали смо да једемо качамак, јер би нам се смучило од јаке хране после дугог гладовања. Тог дана смо јели мало, сутрадан мало више, трећега дана био сам сит.
Чим сам се уз помоћ хране мало вратио у живот, био сам лак и оран за посао, и чвршће воље него раније. Модрице су ми са тела нестале, као да никад нису постојале, ране нисам осећао као да их никад није било. Гладовањем сам очистио крв, а крв је очистила тело од болести и рана. Тада сам схватио шта је гладовање. Радовао сам се што сам колико-толико издржао све те дане, и зарекао сам се да ћу убудуће бити аскета и да ћу гладовати често... 

Н Е В О Љ Е

Када не приморавамо себе на добровољне невоље,

од Бога нам се шаљу невоље које не желимо

Бојите се невоља?...Без потребе то чините;невоље, ма какве биле, Бог допушта ради наше користи. Ево, када не трпимо добровољно невоље које нам наносе ближњи, које лако можемо да поднесемо, јер то зависи од наше воље, и које нам доносе душевну корист, него их на сваки начин одбацујемо од себе, и при томе се правдамо - лишавамо се користи : Бог тада допушта невоље и без нашег хтења, како не бисмо остали сасвим бесплодни. Разумете ли да је зарад одвраћања невоља које не желимо потребно да не одбацујемо добровољне невоље, које очишћују нашег унутрашњег човека.

Очигледно, када сами себе не приморавамо на добровољне невоље и лишавања, шаљу се невоље од Промисла. Благодаримо на свему !

одломак из књиге "Речник Спасења" - Свети старац Макарије Оптински

Помаже Бог добри људи....нека божији благослов буде на Вама целе ове недеље жели Вам редакција блога. Радујте се!

Драга браћо и сестре !

Желимо да Вас овим путем обавестимо и позовемо да дођете у недељу, 20.11.2011 г. у манастир Светих Кирила и Методија у Врднику, где ће се одржати свечана архијерејска литургија, коју ће служит његово високопреосвештенство г.г. Акакије, епископ Ресавско - шумадијски

Свечана литургија почиње у 9:00.

редакција блога.

ПРЕДАВАЊЕ У СРЕМСКОЈ МИТРОВИЦИ

ИСТИНСКО ПРАВОСЛАВЉЕ И САВРЕМЕНА АПОСТАСИЈА

Драга браћо и сестре!

Позивамо Вас да дођете и посетите предавање на тему: "ИСТИНСКО ПРАВОСЛАВЉЕ И САВРЕМЕНА АПОСТАСИЈА" које ће се одржати у Сремској Митровици у суботу 12.12.2011 гoд. у 18:00 на малој сцени позоришта "ДОБРИЦА МИЛУТИНОВИЋ"
(улаз из клуба Талија)
Предавачи ће бити јереј Стефан Николић и чтец Урош Манчић

Пад званичне СПЦ у јерес екуменизма, што је последица глобалне апостасије, тј. одпадања од вере Православне званичних цркава што поприма облик васељенске размере, а са друге стране борба за чистоту Православља и непоколебљиво стајање у Истини, својствени су за породицу истински Православних Цркава. Задатак који пред себе ставља Православна Црква кроз све векове свога постојања јесте мисија спасења људских душа и душе једног народа, у овом случају српског. Тај задатак данас изгледа тежи него икад. Многа су искушења која се данас постављају пред савременог човека који је све даље од истинског смисла живота на путу ка својој срећи, а који једино може пронаћи у окриљу Православне цркве у јединству са Богом. Надамо се да ћете посетити ово предавање које ће вам дати одговор на многа питања. С нами Бог!