субота, 08. јануар 2011.

РЕВНИТЕЉИ ПРАВОСЛАВНОГ БЛАГОЧЕШЋА

Схиархимандрит Амвросије(Курганов)


''Љубав је глава, корен, извор и мајка свега доброг и без ње ништа не доноси било шта добро. Она је печат Господњих ученика, оно по чему се препознају Божије слуге, печат апостола.''


Међу Русима избеглицама широм света, манастир Миљково и његов духовник схиархимандрит Амвросије(Курганов) познати су, пре свега, по томе, што је ту примио монашки постриг Свети Владика Јован Шангајски.





''Руско Миљково'' опстало је десатак година, а свега седам година на челу му је био Архимандрит Амвросије: од првих дана фебруара 1926.године, до своје смрти 17-30 јуна 1933.године. Али, ипак, десетине и десетине епископа, свештеномонаха, побожних мирјана, са поносом су истицали да су ''Миљковци'' и ''Амвросијевци'', међу њима чак и они који су дошли из чувеног руског манастира Валаам и чинили основно језгро миљковског братства.

Па, ко је тај схиархимандрит Амвросије(Курганов) који је стари, али опустели манастир Миљково на Морави, за тако кратко време претворио у чврсту, високодуховну монашку заједницу, способну да изнедри чак и светитеље?

Владимир Курганов рођен је на дан Светог Василија Великог 1/14. јануара 1894.године у селу Говорово (Саранске области), где му је отац Зиновије био парох. И деда Симеон му је био свештеник. Мајка Љубов преминула је још у његовом детињству. Баћушка Амвросије је до краја живота са љубављу помињао једну жену која га је одгајала. Прво је завршио основну т.з. ''приходску'' школу - опште образовну установу првенствено за децу свештених лица, затим је две године провео у граду Пенза у богословији, да би 1912.године прешао на историјско-филозовски факултет Императорског Варшавског универзитета (Пољска је тада била у саставу Руске империје). Ту, у потпуно туђој и сасвим логично - антируској антиправославној средини, млади Владимир се духовно везао за истакнутог борца за православље протојереја Константина Коронина, који је водио неку врсту верског кружока. Строги аскета,прави монах у мирској средини, о. Константин је осетио колико душа младог студента Владимира иште духовно усавршавање. Сматрајући да му то не може пружити, он Курганова одводи у Твер, код ректора тамошње богословије архимандрита Венијамина(Федченкова). Тај сусрет био је веома значајан за младог Владимира и та духовна веза трајаће до краја живота Владимировог,т.ј. оца Амвросија.

Кад је 1914.године избио Први светски рат Варшавски универзитет је био измештен у Ростов на Дону, међутим, Владимир напушта студије и одлази као добровољац у санитетски одред. Царским указом студенти су морали напустити фронт, па се и Курганов враћа студијама, али сада као питомац Александровског вишег војног училишта у Москви. Тај период у животу Владимира је веома значајан: ту доживљава као трагедију одлазак са престола вољеног цара Николаја, мизерију фебруарског и крваву суровост октобарског преврата (чак као кадет брани од бољшевика Кремљ). Али је много значајније, што захваљујући архимандриту Венијамину он присуствује Првом Сверуском црквеном сабору(који је почео на Велику Госпојину 1917.године). Ту има прилику да слуша истакнуте руске јерархе, пре свега Архиепископа Волинског Антонија (Храповицког), који доминира Сабором, упознаје епископа Полтавског Теофана (Бистрова). Обе те личности одиграће велику улогу у даљем животу младог Владимира. И није случајно да је баш тада он одлучио да оде у Оптину пустињу. О тој чувеној монашкој обитељи код нас се доста зна.



Боравак Владимира у Оптиној показао је да за укључивање у монашки живот ''треба сазрети'' да многе преурањене пресудне одлуке одрицања од овоземаљског живота могу бити неуспешне. И... новопечени искушеник Владимир није остао у Оптиној пустињи! Према Казивању ''миљковца'' архиепископа Антонија (Медведева) у књизи ''Млади старац'', Владимир се није могао помирити са одлуком свога стареца Теодосија који му није дао благослов да учи енглески и да се дописује са својим старим другом. И Владимир напушта Оптину и одлази у своје село код оца, који га покушава убедити да се ожени и наследи га на парохији. Пламти грађански рат, Владимир се некако пробија до Оптине; усрдним молитвама свог старца Теодосија избегава регрутацију у црвену армију (неочекивано је хвала Богу, проглашен за неспособног), крије се јер је јавно испољавао свој негативни став према црвеном безбожном терору, и са благословом свог стареца одлази у град Полтаву, код тамошњег епископа Теофана (Бистрова) и са његовим благословом ступа у редове Беле, добровољачке армије. Пролази кроз све муке и опасности грађанског рата, са својом јединицом, следећи развој ратних догађаја, доспева чак до Кијева, где бива рањен у груди (прострелна рана). Незалечен, повлачи се са пораженом Белом армијом ка југу, оболи од тифуса, и нађе се најзад на Криму,одакле се евакуише са остацима Врангелове армије у Цариград 1920.године.

Од свих сусрета тог периода његовог живота (а било их је много, јер су хиљаде Руса нашли уточиште у том правом ''Вавилону''), свакако је најпресудније било поновно виђење са Митрополитом Галицким и Кијевским Антонијем (Храповицким), тада већ поглаварем Више Црквене управе, која је убрзо прерасла у Синод Руске Заграничне Цркве. Владика Антоније је имао непогрешив осећај за побожне младе људе и пригрлио је Владимира, оценивши одмах какав се духовни потенцијал крије у том бившем искушенику Оптине Пустиње. И везао за себе нераскидивим везама духовног учитеља и ученика, које ће потрајати све до смрти Амвросијеве у Миљкову 1933.године.

Још од своје младости, митрополит Антоније, као ректор и инспектор руских духовних школа, прославио се као духовник који одушевљава религиозну омладину и упућује најбоље међу њима на подвиг монашког живота (чак је имао и надимак ''ловац на младе монахе''). Упознавши добро Владимира, који је поред свога рада у војној болници неуморно посећивао сва богослужења у руској цркви при амбасади, Владика Антоније га посвети за ипођакона и благослови да са осталим свештеним лицима (међу њима су била и петорица архијереја) отпутује у Србију на позив Патријарха Димитрија. Познато је да су Руси - избеглице примани у Србију као нигде у свету! Регент Александар Карађорђевић, Патријарх Димитрије, Митрополит Скопски Варнава (Росић), епископ Нишки Доситеј (потоњи свештено - мученик Митрополит Загребачки), академик Александар Белић, генерали Хаџић и Бошковић, и многи, многи други, чинили су све да олакшају судбину несрећних прогнаника. Владике су смештане по манастирима (углавном Фрушкогорским), свештеницима су даване парохије, теолози - професори ангажовани су у разним духовним школама, монаси укључивани у српска братства. Млади Владимир је, не својом вољом, променио неколико манастира (Раваница, Вратна, Богородичан манастир код Призрена). Страшно је патио без Русије, па није онда ни чудо да је потражио онај манастир где је већ било доста монаха из разних руских обитељи. А то је била Петковица, где је његов стари духовник, тада већ епископ, Венијамин (Федченков), основао руско братство са руским типиком, појањем и посебним богослужењима. После дужег искушеничког стажа, млади Владимир прима монашки постриг, са именом Амвросије (у част светог Амвросија Медиоланског). Једино је био тужан, што га није замонашио духовник Венијамин, већ архимандрит Теодосије (Самојлович, потоњи архиепископ Руске Заграничне Цркве у Бразилу). Било је то на дан Светог Василија мученика Анкирског, 22. марта - 4. априла 1923.године. После одласка из Цариграда, Владимир се стално дописивао са Владиком Антонијем, па му је одмах јавио и ту радосну вест (који је тада већ био у Србији, у Београду) и убрзо добио одговор: ''Ваистину васкрсе Христос, драги мој оче Амвросије! С радошћу поздрављам твоје примање анђеоског лика. Сада имаш предност над мирским људима, јер ћеш одсад са јачом савешћу моћи да говориш: Твој сам - спаси ме!''

Владика Антоније је већ у јулу исте године похитао у Петковицу, да на празник Полагања ризе Богородице (2 - 15.јула) рукоположи Амвросија у чин јерођакона. Братство се повећавало, на све стране се градило, обнављало, живописало. Али, Владика Венијамин је био човек немирна духа. Он неочекивано одлучи да оде у Прикарпатску Русију да мисионари међу унијатима. Заменио га је архиепископ Теофан Полтавски (Бистров), монах - аскета, духовник сасвим другог кова. Он је највећи део времена проводио у молитви, осамљен у својој келији, није делио трпезу са братијом, па није био погодна личност за игумана, који мора бити спреман да у сваки час прискочи сабрату у духовној кризи. Био је и сам тога свестан, па је донео одлуку да напусти манастир (он је 1925.године отишао из Србије, био једно време у Бугарској, затим је 1931.године прешао у Француску, где се подвизавао као пустињак у некој пећини крај града Тур до смрти 1940.године). Пред одлазак, он је на дан манастирске славе Свете Петке (14. - 27.октобра 1923.године), рукоположио Амвросија за јеромонаха. Тако је 1923.година постала најзначајнија година у животу потоњег великог Авве Амвросија, мада нико није ни помишљао да ће његов рад на ''њиви Господњој'' трајати свега непуних десет година. А можда би се могло наслутити да он није крио своје бољке. Ревностан до крајности у свим послушањима, он је као изврсни зналац типика и појања, служио свакодневно, често у веома хладној цркви, па је тада поново почео да ''баца крв''.

Авва Амвросије је у Миљкову провео свега 7 година: од фебруара 1926. па до своје смрти 17. - 30. маја 1933.године, значи свега 89 месеци. Али, кад се упореде записи манастирског летописа из двадесет шесте - како се почело, и тридесет треће, колико се постигло, свако ће се сложити и рећи - десило се право чудо!

И то чудо је направио један необичан, од Бога благословени духовник, Авва Амвросије.

За то, веома кратко време, Баћушка Амвросије је стекао велики углед и код епископа Српске Православне Цркве, па није чудо, да је већ 1927.године, на Лазареву суботу (3. - 16.04.) произведен у чин игумана, 1931.године, на дан 40 мученика (9. - 22. 03.), у Саборној Цркви у Пожаревцу и у највиши чин - архимандрита.

Зима 1933.године је била критична. Баћушка је толико онемоћао, да га је Владика Антоније убедио да оде у Београд у чувену клинику доктора Игнатовског. Али, јасно је било, да се ближи крај. Тога је био свестан и сам отац Амвросије, па је инсистирао да га врате у манастир. Први пут да није могао да служи у дане Чисте недеље Великог поста и да чита Велики канон Светог Андреја Критског. Последњу Божанску литургију одслужио је на Недељу Православља и више се није могао дизати из постеље. Обилазили су га многи поштоваоци из Београда и других места, посебно често келејник Владике Антонија архимандрит Теодосије, који га је и посветио у велику схиму... У својој скромности Авва није сматрао себе достојним да помиње неког наследника, али је некако издвајао старог свог сабрата још из Оптине о. Исаакија...Дана 17. 30. маја, те, 1933.године,примио је последњи пут Свете Тајне, опростио се појединачно са сваким од братије и предвече, замоливши да га оставе у седећи положај, тако издахнуо и отишао у Рајска насеља...

Опело у манастирској порти је служио лично Митрополит Антоније, са мноштвом свештеника, свештеномонаха, ђакона, уз многобројне поштоваоце Авве Амвросија. Сахрањен је у порти, нешто удесно од олтарске апсиде, а доцније је на гробу постављен и споменик.

Али још значајнији и трајнији споменик он подиже себи у срцима свих оних који са поносом себе називаху ''Миљковци'' и ''Амвросијевци''!





Нема коментара: