Црква је богочовечанска вечност оваплоћена у границама времена и простора. Она је у овом свету, али није од овога света. (Јн.18,36.)У овом је свету да би свет подигла до оног света, одакле је и сама.
Методи тог свечовечанског - богочовечанског сједињења свих људи у Христу дати су Црквом у св. тајнама и богочовечанским подвизима.
Први међу подвизима је подвиг вере. Кроз њега треба проносити народну душу; предати је Христу без резерве и компромиса, удубити је до богочовечанских дубина, проширити је до богочовечанских ширина, узвисити је до богочовечанских висина. Треба изградити у народу осећање да је Христова вера - подвиг наднационални, васељенски, тројични, и да веровати у Христа значи: служити Христу и само Христу кроз све догађаје живота свог.
Други је: богочовечански подвиг молитве и поста. Тај подвиг треба учинити методом живота нашег православног народа, треба га учинити душом душе народне, јер су молитва и пост свемоћна средства, христодана средства за очишћење од сваке нечистоте не само личности, већ и друштва, и народа, и човечанства, за очишћење наше народне душе од наших нечистота и грехова (Мт. 17,19-21; Лк.9,17-29). Треба омолитвити душу народну православном молитвеношћу. Молитва и пост треба да бивају не само за једног, не само за народ, већ за све и сва: за пријатеље и непријатеље, за оне који нас гоне и убијају, јер се тиме хришћани одликују од незнабожаца (Мт.5,44-45).
Трећи је: богочовечански подвиг љубави. Та љубав нема граница; не пита: ко је достојан, а ко недостојан? већ љуби све и сва: љуби пријатеље и непријатеље, љуби грешнике и злочинце, али не љуби њихове грехе и злочине; благосиља оне који је куну, као сунце обасјава и зле и добре (Мт.5, 45-46). Ту богочовечанску љубав треба неговати у народу, јер се том васељенскошћу хришћанска љубав одликује од других самозваних и условних љубави: фарисејске, хуманистичке, алтруистичке, националне, животињске. Љубав Христова је увек - свељубав. Та се љубав стиче молитвом, јер је она дар Христов. И православно срце се са усхићењем моли: Господе свељубави, дај ми љубав Твоју за све и сва.
Четврти је подвиг: богочовечански подвиг кротости и смирености. Само кротак срцем укроћује бурна и дивља срца; само смирен срцем - смирава охоле и горде душе. Показивати кротост према свима људима дужност је сваког правог хришћанина (Тит.2,2). Треба душу народну укроћавати кротошћу Христовом; треба сваког учити молитви: Кротки Господе, укроти дивљу душу моју. - Господ је смирио себе највећом смиреношћу: оваплотио се, постао човек. Јеси ли Христов оваплоти себе у бол сваког болног, у тугу сваког тужног, у страдање сваког страдалника, у патњу сваке животиње и птице. Смири себе ниже свих: буди свима све, али Христом и по Христу. Кад си сам моли се: Смирени Господе смири ме Твојом смиреношћу.
Пети је: богочовечански подвиг трпљења и свемилости. Трпети зло, не враћати зло за зло; свемилостиво опраштати увреде, клевете, ране. Христово је, осећати се стално као распет у свету; бити гоњен од света, пљуван и поруган. Свет не трпи Христоносце, као што ни Христа трпео није. Хришћански је: не само радосно подносити страдање, већ и свемилостиво опраштати онима који нам причињавају страдање, свемилостиво се за њих Богу молити, као Господ Исус и анђeолики Стефан. Зато се помолимо: Дуготрпљиви Господе, дај ми долготерпјеније, великодушије и кротост.
+ + +
Мисија наше Цркве: богочовечанске подвиге учинити методом народног живота; душу народну изаткати од христоликих врлина. У томе је спасење душе од света, и од свих душегубних, људождерских, безбожних покрета и организација у овом свету. И данас само ти православни подвизи сваку душу могу учинити светом, само они могу душу нашег народа учинити светом. Јер је богочовечански циљ вечан и непромењив, и средства су му вечна и непромењива, јер је Христос и јуче и данас онај исти и вавек (Јевр. 13,8).
Ова мисија наше Цркве после првог светског рата била је олакшана самим Богом, који је излио Духа свога на многе из нашег рода, те се јавио богомољачки подвижнички покрет, који је Еванђеље сводио на подвиге: молитве и поста. Богомољци су били убеђени да се свака нечистота, свака нечиста мисао и нечиста жеља, сваки нечисти дух може истерати из човека само мoлитвом и постом (Мт. 17,21).
Само подвижници попут богомољаца св. владике Николаја су једини прави мисионари Православља. Православље је подвиг и живот, зато се само подвигом и животом проповеда и мисионари.
Развити подвижништво лично и саборно, то треба да буде унутрашња мисија наше Цркве у нашем народу. Од парохија треба начинити подвижничке центре, но то може урадити само парох подвижник. Треба појачати молитву и пост и развити благољепије црквено. Но за све то предуслов тражи: да наши свештеници и монаси сами постану подвижници, - а за то:
Господу Богу помолимо се.
+++
авва Јустин Поповић
Нема коментара:
Постави коментар