Последња звер екуменизам

Агликански "свештеник служи литургију" у капели Св.Симеона мироточивог, у присуству и благослову Патријарха Павла

Румунски "Патријарх"Теоктист на молитви са папом (у пуном одејанију)

Молитва "Православних",католика и лутерана



Молитва са будистима у Асизију

Асизи,заједничка молитва екуменизам на делу

Митрополит Кирил(садашњи Руски Патријарх)на екумениистичкој служби у Камбери,носи јеванђеље на "великом входу".

Учествовање Православних Цркава у Екуменском покрету (ССЦ) као пуноправних или равноправних чланова, многи правдају и одговором да су тамо да би „Сведочили о Православљу“. Но то је само „изговор за грех“, јер они учествују у делима таме, која тежи да све неистине и јереси уједини у јединствену, свесветску „цркву“ без Христа. О томе убедљиво говоре чнњенице (нарочито у новијим сусретима). Тако је Митрополит смоленски (садашњи Патријарх Руски) Кирило (Гудјајев) на VII Скупштини ССЦ у Камбери (1991) отворено назвао овај Савез „колевком јединствене цркве“.

„Православни екуменисти“ у компромисима иду до молитвене заједнице, не само са неправославним „хришћанима“, већ и са нескривеним идолопоклоницима, окултистима и чаробњацима (Ванкувер, Камбера, Рим).

VI Скупштина ССЦ у Ванкуверу јула 1983. године. Тамо су 31. јула учесници те Скупштине отслужили „Екуменистичку литургију“. Главни „литургос“ био је англикански надбискуп Ранси, а „саслуживало“ је 6 протестаната, од којих су биле и две жене „свештенице“. У читању Светог Писма и изговарању јектенија учествовали су и „православни“, антихалкидоњани и римокатолици. Тако је римокатолички бискуп Паул Вернер прочитао Јеванђеље, а „православни“ архиепископ Кирил (Гудјајев, сада Патријарх Руски) изговорио следећу молитву: „Помолимо се да ускоро достигнемо видљиву заједницу у Телу Христовом путем ломљења хлеба и благослова чаше за једним столом“.

Велики савремени Православни Богослов, архимандрит Др Јустин Поповић, каже да „као што у Господа Христа не може бити неколико тела, тако у Њега не може бити ни неколико цркава… Отуда је раздељење, деоба Цркве онтолошки, суштински немогућа. Раздељења (или: цепања) Цркве никада није било нити га може бити, а бивале су и биваће отпадања од Цркве (и искључења из Цркве). Тако су најпре отпали од Цркве гностици, па аријанци, па духоборци, па монофизити, па иконоборци, па римокатолици, па протестанти, па унијати, па… редом сви остали отпадници, припадници јеретичко-расколничког легиона“ (Догм. Прав. Цркве, књ, III. Бгд. 1978, стр. 209 – 212

"...Изађите из ње народе мој,да не саучествујете у гријесима њезиним,и да вас не снађу зла њезина..."