четвртак, 15. октобар 2009.

Христос посреди Нас! И јесте и будет!







Помаже Бог драги моји!
Мислим да је време да напишем неку реч о мојој првој посети вернима у београдској парохији. У самом старту да кажем да је лепо бити свештеник, када је народ веран. Моје прво куцање на вратима свога дома зачуо је мој драги брат у Христу Киријак, и његова породица. Необичан је то сусрет. До јуче овце истог словеснога стада љубљенога Христа, а данас мој брат поштује мој чин и узима благослов Господњи из руке мене недостојног. Када је прошао први тренутак мале треме и збуњености ( то је даље наставило се и у осталим домовима), вратили смо се на стару утврђену трасу гостољубља породице Јаношев, и кућне специјалитете маме Андријане. Брат Киријак је моја велика подршка и саветник, побожан образован и озбиљан, може се рећи да је пример сваком хришћанину. Поготово што трпи и болест, због које пати не зато што ту болест има, него што га она одваја од још већег служења Богу.
Када сам напустио дом драге ми породице Јаношев, обилазио сам редом заказане посете. У сваком дому по наособ осетила се радост, што примају свештеника и што након дуго времена можемо да се радујемо свештеним радњама које један парох обавља у дому. Тако да смо у једном освећивали воду, стан...на другом месту читали смо дечици молитву за почетак школске године. Негде смо читали молитве за здравље. С времена на време одлазили смо код брата Киријака и причешћивали га Светим Тајнама. На мом обиласку по парохији несебичну помоћ ми је пружио добри наш брат, Јован од миља свима познат као "Јован батајнички". Иначе он заказује све моје доласке и договара се са верницима па ћу овде да оставим и његов телефон 0642129234.
Драга браћо и сестре, благодарим Вам на стрпљењу и топлом пријему у Вашим домовима. Обилазак верника још траје. У међувремену имали смо и тужни догађај, упокојио се наш брат Јован из Панчева, син брата Агапија. Јереј Атанасије и ја смо служили опело. Морам рећи да је чак и тако тужан догађај као смрт 39 година старог Јована, био несвакидашњи за људе који никада нису присуствовали целом православном опелу, те сам добио и информацију да је један старији господин рекао " Боже ме опрости, мени је на овој сахрани било лепо." И заиста јесте. Јер опело није ништа друго него умилна и срдачана молитва љубњеном Богу да помилије душу упокојеног и да буде милостив према њему не гледајући на његова(покојникова) сагрешења. По испраћају брата Јована у духовни свет, где ће његова душа 40 дана путовати и на четрдесети дан опет изаћи пред Господа и тада ће бити одређен привремени суд над душом брата нам Јована(дакле моли те се за његово спасење), отишли смо на ручак који је организовао брат Агапије, отац покојног Јована. Бог да прости душу, Јовану рабу Божијем!
Затим наставак обиласка верних и мала пауза да бих отишао на имендан мати Ефросинији, уједно да се опет присетимо и прославимо годишњице исповедништва сестара којима Бог даде велику силу тих дана 2003.године .
После тога наравно, долазим и у мој дом да обиђем малу Михаилу моју ћерку која ме засипа морем информација из школе, и Јефимја моја жена и попадија која ми објашњава домаће послове које је завршила и оне  које тек планира( зимница, рачуни, бројанице и свакодневне догађаје)....
После тога следило је свима у срцу радосно приступање Српској Истински Православној Цркви оца Славише са породицом ( ево један од текстова везаних за о.Славишу док је био клирик СПЦ-аКЛИКНИ!). По крштењу породице на обалу Дунава где се крштење обавило, слетила су три бела лабуда. Слетела и била са нама цело време док се нисмо са њима сви исликали и надивили. Сматрам то за Божије знамење, којим је Бог хтео утешити душу храброг оца Славише, првог мирског свештеника екуменске СПЦ, који је смогао снаге да згази его и материјалну сигурност само за рад "луде љубави Божије".
Ускоро очекујемо митрополита Калиника или епископа Фотија да доброг оца Славишу и званично кроз хиротонију присаједини клиру СИПЦ.
Умало да заборавим још један диван догађај у којем сам прислуживао, крштење врдничке породице са шесторо деце. Сила!
Ето драги моји, бивајући у вашим домовима ја сам са се радовао у Христу за сваког од Вас посебно што љубите Христа и што та љубав прелази и на моје охладнело срце, које желим да запалим огњем љубави Божије. Све у свему сведок сам помоћи Божије и мени и свима нама на сваком кораку. До следећег писања ваш брат у Христу и свештеник Милорад (Вама и Богу знан као крштено Стефан)

3 коментара:

serbiantrueorthodox је рекао...

На спасење БГ. парохији и њеним верницима. Предуго је времена прошло без пароха, а сад ето храма немате. Ниакд да све буде на свом месту. Господи помилуј и дај Београду Истински Православни храм да се у њему истински прослаља твоје свето Име. Амин, Боже дај!

Оче Стефане само напред! Нека су ти Бог и Пресвета на помоћ!

РЕСАВСКИ МИСИОНАР је рекао...

Благодарим уредништву serbiantrueorthodox. Тачно је да никад теже време није било за Београд. Људи немају где да дођу и да се помоле Богу. Али нема места очајном самосажаљењу. радост је сама помисао да смо слободни од јереси и да нас је Господ примио у окриље Истино православних.Чекају се можда срби који сада ћуте и који немају храбрости да учине оно што им савест налаже. да напусте јерес и да се присаједине Истини. Полако. Биће храмова. Ово ме све посјећа на човека у Силоамској бањи који мољаше Господа да му пошаље човека који ће га спустити у воду када сиђе Анђео и заталаса воду и тако нађе себи исцељење. Дакле Србија и Београд чека од Бога да јој пошаље и човека и верне људе који ће изградити наше бање духовне да се у њима исцељујемо. Још једном захваљујем на подршци целом уредништву serbiantrueorthodox и благодарим на ревности коју приказујете и оджавањем вашег блога који има васељенски значај за истино православне јер сте увек на извору информација. Свештеник Стефан.

Чтец Урош је рекао...

Благодаримо Оцу Стефану на великом труду и одрицању,заиста је данас мало тако ревносних пастира,који живот свој полажу за овце!Нека те Господ благослови у век века!