ДОБРОВОЉЦИ III

Пештерници

Пештерници српски појавили су се одмах чим су Срби почели примати нову веру, и пре него што су је сви примили.

       Пештерници су били верски максималисти. Оставити све да би се достигао Христос, драгоценији од свеета.

       Или Христос или Христов супостат. Или телесним путем у небеско Царство или широким у пропаст.

       Ми бисмо могли рећи да први период српских пештерника обухвата време од цара Константина па до свете Петке Српске; други од свете Петке до светога Саве, а трећи од светога Саве па до нашух дана.

       Ми не знамо имена правих српских пештерника. Врло рано спомињу се пештерници пиротски.

       Пре светог Кирила и Методија пештере херцеговачке и скадарске биле су насељене побожним пештерницима. А у време њихово и ускоро после њих неке пештере око Охридског језера и у Скопској црној гори, око Пчиње, у Осогову и у Рилу загрејане су молитвеном топлином великих српских духовних пештерника. И дуго пре светог Саве јавили су се неки пештњрници српски и у Светој Гори.

       О Манастиру Завали у Поповом пољу постоји предање, да је заснован још у време цара Константина Великог.

       Сви наши стари манастири имали су своје пештере са традицијама о првом свом пештернику. По правилу, манстири су подизани поред пештере неког знаменитог подвижника.

       Света Петка је најславнија српска пештерница. Као млада и богата девојка она оставља све чари овога света, продаје јевтино за скупо и пролазно за непролазно, напушта племићки дом родитељски и повлачи се у пештеру. Млада српска девојка хтела је подражавати никог мање до светог Јована Претечу и Крститеља Господњег.

       Тамо у пустињи и у пештери, где је тај духовни џин проживео тридесет година, хтела је и она проживети, на истом месту и на исти начин. И Бог јој је дао блаодатну силу да до старости издржи у животу – не у домовини да учвршћује свој народ у вери и сваком добру што само од вере Христове долази.

       Око времена свете Петке па до светог Саве јавља се једна велика група пештерника, као свети Наум Охридски, Прохор Пчињски, Јован Рилски, Гаврило Лесновски, Јоаким Осоговски, Роман Моравски и многи други. њихове чудотворне мошти и данс сведоче о њиховом добровољном самоучењу на земљи и о њиховој небеској слави.

       Са светим Савом на позорницу историје излази нова чета српских пештерника. Но свако га зна више као игумана и архипастира и народног учитеља него као пештерника. А о њему сведочи његов унук краљ Милутин, да је тако дуго постио у тамној посници на Кареји, да му се од тога трбух прилепио за кичму, а од молитвених суза очи замаглиле.

       Слично светом Сави подвизавали су се и свети архиепископ Арсеније, и Сава II, и патријарх Јефрем, и други, и многи други. пештерници су били и знаменити исихасти српски под руководством славног Григорија Синаита, потоњег пештерника горњачког. И Нестор Моравски, и Ромило Раванички, и Петар Коришки, и Јоаникије Девички.

       Јесам ли све изређао? Једва сам и почео. Нити сам набројао све учитеље,а камоли ученике. И то само у време немањићке славе и државе. А у време робовања? Камо мајка Ангелина и њене монахиње? Камо преподобни Никодим у Румунији? Камо Тврдош, и Острог, и Студеница, и опет Света Гора Атонска?

       Ко су били и какво су добро учинили српски пештерници? То су били ћутљивци чије је ћутање било гласније од сваког језика.

       То су били врлетници који су се пењали најтешњим стазама у Царство Небеско. Тиме су они учили народ да не иде широким путем но колико је могуће тешњим.

       То су били испосници који су имали између коже и костију врло танку или никакву поставу од меса. Тиме су они учили Хришћане да се бар чувају прождрљивости и пијанства, и да умерено посте.

       То су били молитвеници који нису марили за разговор са ма ким осим са Господом Створитељем својим. Тиме су они учили народ да се што чешће моли Господу Богу.

       То су били чистунци који су се бојали да један трун страсне прашине не падне на душу њихову. Тиме су они учили народ да се чува и пере бар од тешког блата које река времена дан и ноћ гомила на душе људске.

       То су били најбољи и најмилостивији људи који су себе сматрали најгрешнијим и последњим. Тиме су они учили тешке грешнике да не сматрају себе праведним, да не криве друге, да се не отимају о првенство и власт, него да у доброти служе и помажу друг друга.

       То су били драговољни сиромаси који су презирали сва богатства света, али који су богатили свакога духом и истином.

       У историји српског народа пештерници су били добровољци без изузетка. Јер, ако је неко изузетно могао некога присилити да буде хришћанин, или да иде на војну, или да се држи закона, нема примера да је ико присилио једног Србина да остави свет, да се усели у пештеру и да у пештери проживи свој век, у посту и молитви и размишљању.

св. владика Николај