СВЕТА МУЧЕНИЦА ЦАРИЦА АЛЕКСАНДРА Ф. РОМАНОВАО браку и породичном животу
III део
Нема ничег снажнијег од осећања које нас обузима када на рукама држимо своју децу. Њихова беспомоћност дира у нашим срцима племените струне. За нас је њихова невиност снага која нас чисти. Када је у кући новорођенче брак као да се поново рађа. Дете зближава брачни пар као никада раније. У срцима родитеља оживљавају струне које су до тада ћутале. Пред младе родитеље постављају се нови циљеви, појављују се нове жеље. Живот одмах добија нови и дубљи смисао.
Њиховим рукама је поверено свето бреме, бесмртни живот који они треба да сачувају и ово у родитељима изазива осећање одговорности, тера их да се замисле. “Ја“ више није центар света. Они имају нови циљ ради кога треба живети, циљ који је довољно велик да испуни цео њихов живот.
“Деца су апостоли Бога,
Који на дан за даном,
Он шаље да би нам говорила,
О љубави, миру и нади!“
Наравно са децом се појављује маса брига и напора, и због тога има људи који на појаву деце гледају као на несрећу. Међутим тако на децу гледају хладни егоисти.
Велика је ствар на себе преузети одговорност за ове нежне и младе животе које свет могу обогатити лепотом, радошћу и снагом, али који и лако могу да се упропасте. Велико је дело неговати их формирати њихов карактер – ево о чему треба да размишљаш када уређујеш свој дом. То мора бити дом у којем ће деца расти ради истинитог и племенитог живота, ради Бога.
Никаква блага света не могу човеку да замене губитак блага света које се ни са чим не могу упоредити – његове рођене деце. Нешто Бог даје често а нешто само једном. Пролазе и поново се враћају годишња доба, цвета ново цвеће, али младост никад не долази два пута. Само једном се даје јединство са свим његовим могућностима. Оно што можете да учините да би сте га улепшали чините брзо.
Главни центар у животу сваког човека мора бити његов дом. То је место где расту деца – расту физички, учвршћују своје здравље и упијају у себе све оно што ће их учинити истинским и племенитим мушкарцима и женама. У дому где расту деца читаво њихово окружење и све што се дешава утиче на њих, и чак и најмањи детаљ може да утиче на њих повољно или штетно. Чак и природа око њих формира њихов будући карактер. Све оно лепо што виде дечије очи оставља трага у њиховим осетљивим срцима. Ма где да се васпитава дете на његов карактер остављају траг места где је оно расло. Морамо да учинимо да собе у којима ће наша деца спавати, играти се и живети буду што лепше онолико колико нам средства дозвољавају. Деца воле слике, и ако су слике у кући чисте и лепе оне на њих изванредно утичу, чине их префињенијим. Али и сам дом, чист и опремљен са једноставним украсима и пријатним изгледом непроцењиво утиче на васпитање деце.
Велика уметност је живети заједно нежно се волећи. Ово мора да потекне од самих родитеља. Свака кућа личи на своје ствараоце. Префињена природа чини да и дом буде префињен, а груб човек ће и дом учинити грубим.
Родитељи морају бити онакви каквима желе да виде своју децу – не на речима него на делима. Они морају да уче своју децу на примеру свога живота.
Нема ничег снажнијег од осећања које нас обузима када на рукама држимо своју децу. Њихова беспомоћност дира у нашим срцима племените струне. За нас је њихова невиност снага која нас чисти. Када је у кући новорођенче брак као да се поново рађа. Дете зближава брачни пар као никада раније. У срцима родитеља оживљавају струне које су до тада ћутале. Пред младе родитеље постављају се нови циљеви, појављују се нове жеље. Живот одмах добија нови и дубљи смисао.
Њиховим рукама је поверено свето бреме, бесмртни живот који они треба да сачувају и ово у родитељима изазива осећање одговорности, тера их да се замисле. “Ја“ више није центар света. Они имају нови циљ ради кога треба живети, циљ који је довољно велик да испуни цео њихов живот.
“Деца су апостоли Бога,
Који на дан за даном,
Он шаље да би нам говорила,
О љубави, миру и нади!“
Наравно са децом се појављује маса брига и напора, и због тога има људи који на појаву деце гледају као на несрећу. Међутим тако на децу гледају хладни егоисти.
Велика је ствар на себе преузети одговорност за ове нежне и младе животе које свет могу обогатити лепотом, радошћу и снагом, али који и лако могу да се упропасте. Велико је дело неговати их формирати њихов карактер – ево о чему треба да размишљаш када уређујеш свој дом. То мора бити дом у којем ће деца расти ради истинитог и племенитог живота, ради Бога.
Никаква блага света не могу човеку да замене губитак блага света које се ни са чим не могу упоредити – његове рођене деце. Нешто Бог даје често а нешто само једном. Пролазе и поново се враћају годишња доба, цвета ново цвеће, али младост никад не долази два пута. Само једном се даје јединство са свим његовим могућностима. Оно што можете да учините да би сте га улепшали чините брзо.
Главни центар у животу сваког човека мора бити његов дом. То је место где расту деца – расту физички, учвршћују своје здравље и упијају у себе све оно што ће их учинити истинским и племенитим мушкарцима и женама. У дому где расту деца читаво њихово окружење и све што се дешава утиче на њих, и чак и најмањи детаљ може да утиче на њих повољно или штетно. Чак и природа око њих формира њихов будући карактер. Све оно лепо што виде дечије очи оставља трага у њиховим осетљивим срцима. Ма где да се васпитава дете на његов карактер остављају траг места где је оно расло. Морамо да учинимо да собе у којима ће наша деца спавати, играти се и живети буду што лепше онолико колико нам средства дозвољавају. Деца воле слике, и ако су слике у кући чисте и лепе оне на њих изванредно утичу, чине их префињенијим. Али и сам дом, чист и опремљен са једноставним украсима и пријатним изгледом непроцењиво утиче на васпитање деце.
Велика уметност је живети заједно нежно се волећи. Ово мора да потекне од самих родитеља. Свака кућа личи на своје ствараоце. Префињена природа чини да и дом буде префињен, а груб човек ће и дом учинити грубим.
Родитељи морају бити онакви каквима желе да виде своју децу – не на речима него на делима. Они морају да уче своју децу на примеру свога живота.
Нема коментара:
Постави коментар