среда, 07. октобар 2009.

Господ слуша молитву


*Господ побуђује на молитву обећањем услишења, објашњавајући га природним саосећањем оца који је благонаклон искањy своје деце. Међутим, Господ одмах наговештава и узрок због којег, понекад, не бивају услишене молитве и искања. Отац не даје деци камен уместо хлеба, ни змију уместо рибе (Лк.11,10-13). Кад земаљски отац не поступа на тај начин, тим пре тако неће поступати Отац небески. А наша искања често личе на искање змије и камена. Нама се чини да оно што тражимо представља хлеб и рибу, а Отац небески види да ће нам то бити камен или змија, те не даје што тражимо. Отац и мајка пред Богом изливају топле молитве за сина, тј. да му да све најбоље, износећи уједно и оно што сматрају најбољим за њега: да буде жив, здрав и срећан. Господ слуша њихову молитву и устројава за сина оно што је најбоље, само не по њиховом схватању, него онако како је заиста најбоље за њега: шаље болест од које син умире. За њих, за које се све завршава садашњим животом, оно што се десило није услишење, него супротност траженоме, или, пак, препуштање лица за које су се молили сопственој судбини. За верујуће, међутим, који знају да садашњи живот јесте само припрема за други, не може бити сумње да је син, за кога су се молили, оболео и умро заиста због тога што је молитва услишена и што је за њега било боље да оде одавде. Рећи ћеш: "Зашто се онда молити?" Без молитве се не може. Међутим, у молитвама за одређене ствари увек треба имати на уму и истицати услов: "Дај нам, Господе, ако сам налазиш да је то спасоносно за нас". Свети Исаак Сирин саветује да сваку молитву скраћујемо на овај начин: "Теби је, Господе, познато шта је мени корисно. Учини са мном по Твојој вољи".



*Кад се јаки наоружа и чува свој двор, имање је Његово у миру. А кад дође јачи од њега и надвлада га, узме све оружје његово у које се уздао, и раздели што је запленио од њега (Лк.11,21-22). Овај опис објашњава како Господ разара ђаволску власт над душама. Док је душа у греху, зли дух у потпуности има превласт над њом. Додуше, он то не показује увек очигледно. Он је јачи од душе те се и не боји побуне са њене стране. Он влада и тиранише је без противљења. Међутим, када, привучен вером и покајањем, дође у душу, Господ разрива све сатанске узе, изгони беса и лишава га сваке власти над њом. Све док душа служи Господу, беси не могу њоме овладати. Јер, она је снажна Господом и силнија од њих. Кад, пак, начини пропуст и окрене се од Господа, бес опет напада и побеђује. Тада јој, бедној, бива горе него раније. То је свеопшти невидљиви поредак појава у духовном свету. Када би нам се отвориле умне очи, видели бисмо свеопшти рат духова са душама. Ту побеђује час једна, час друга страна, зависно од тога да ли душе са Господом опште вером, покајањем и ревношћу за добра дела, или од Њега одступају нерадом, небригом и хлађењем за добро.

*Гадарински ђаволом поседнути човек се, по свом исцелењу, прилепљује за Господа и жели да стално буде са Њим. Међутим, чувши Његову вољу, он иде и проповеда по целом граду о добру које је примио. Доброчинитељ привлачи и Његова воља постаје закон за онога коме је учињено добро. Језик не може да се заустави и да не разглашује о ономе што је од Њега добијено. Када бисмо увек имали у сећању сва добра која смо примили и која примамо од Господа, међу нама не би било незахвалних, не би било нарушилаца Његове свете воље, не би било оних који га не би љубили више од свега. Крштењем смо избављени од прародитељског греха и све његове погубности; у покајању се стално омивамо од грехова који се непрестано лепе за нас; промисао Божији нас штити од несрећа, често невидљивих за нас саме; наш живот добија усмерење које је најбезопасније за нас и најпогодније за наше циљеве. Најзад, све што имамо, од Господа смо примили. Због тога треба из све душе да прибегавамо Господу, да у свему испуњавамо Његову вољу, да прослављамо Његово пресвето име, и то пре свега животом и делима, како не бисмо били гори од гадаринског ђавоиманог, који се одмах показао толико мудар да је свима постао достојан пример за подражавање.

*Светиљка телу је око (Лк.11,34), а светиљка душе је ум. Када је телесно око здраво, све је око нас, у спољашњем животу, видљиво, и знамо куда и како да идемо и шта да радимо. Тако нам је, при здравом уму, све видљиво у нашем унутрашњем животу, у нашем односу према Богу и ближњима, тј. у свету наших дужности. Ум, тј. виша страна душе, у себи садржи чуло за Божанско, захтеве савести и наду на оно боље у односу на све што поседујемо и знамо. Кад је ум здрав, у души царује страх Божији, чиста савест и невезаност спољашњим. Када, пак, он није здрав, Бог је заборављен, савест храмље на оба стопала и душа се сва погружава у видљиво и поседовано. У том случају у човеку влада тамна ноћ: схватања су спутана, у поступцима постоји незграпност, у срцу неутешна туга. Таквог човека носе текуће околности и он се вуче за њима као што трска бива ношена струјом потока. Он не зна шта је до одређеног тренутка урађено, ко је он заправо и чиме ће се завршити његов пут. Напротив, онај ко има здрав ум, има страх Божији, пажљиво управља својим делима, слуша једино закон савести који даје једнообразно устројство читавог његовог живота, не погружава се у чулност, и окриљује се надањем на будуће блаженство. Због тога је јасан његов поглед на читав ток живота, са свим оним што у њему среће. За њега је све светло, као што је светло ономе кога обасјава светиљка (Лк.11,36).

Нема коментара: