СВЕТА МУЧЕНИЦА ЦАРИЦА АЛЕКСАНДРА Ф. РОМАНОВАО браку и породичном животу
I део
Овом приликом ћемо почети са објављивањем низа текстова из дневника свете мученице царице Александре у коме се она бави суштинским стварима везаним за брак и породицу, које има за циљ јачање хришћанске породице као основне ћелије друштва. Знајући да је данас институција породице апсолутно нарушена осећамо дужност и обавезу да данашњем човеку приближимо њене праве вредности и светост.
Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији и најпотпунији. То је савршена Божанствена институција.
Божанствена замисао се због тога састоји у томе да брак доноси срећу, да он живот мужа и жене чини потпунији како нико од њих не би изгубио већ да обоје победе. Ако брак ипак не постаје срећан и не чини живот богатијим и потпунијим кривица није до саме брачне везе, кривица је до људи који су њоме сједињени.
Брак је Божанствени обред. Он је био део замисли Божије када је Он стварао човека. То је најприснија и најсветија веза на земљи.
После склапања брака прве и главне обавезе мужа су према жени, а жене – према мужу. Они морају да живе једно за друго, да једно за друго дају живот. Раније су обоје били несавршени. Брак је сједињавање две половине у јединствену целину. Два живота су повезана у тако тесан савез да више не постоје два живота него један. Обоје до краја свог живота сносе свету одговорност за срећу и највише благо оног другог.
Дан свадбе треба увек памтити и издвајати га између других нарочито важних датума у животу. То је дан чија ће светлост до краја живота обасјавати све друге дане. Радост због склапања брака није бурна него дубока и мирна. Када се сједињују руке и изговарају света свечана обећања изнад брачног олтара долећу анђели и тихо певају своје песме, а затим штите срећни пар својим крилима када почиње њихов заједнички животни пут.
Кривицом оних који су се узели, једног или обоје, живот у браку може постати несрећан. Могућност среће у браку је врло велика, али се не сме заборавити ни на могућност његовог краха. Само правилан и мудар живот у браку ће помоћи да се постигну идеални брачни односи.
Прва лекција коју човек треба да научи је и да испуни је стрпљење. На почетку породичног живота откривају се како врлине карактера и нарави тако и недостаци и специфичности навика, укуса и темперамента за које друга половина није ни подозревала да постоје. Понекад се чини да је немогуће навићи се једно на друго, да ће конфликти бити вечити и безнадежни, али стрпљивост и љубав савлађују све, и два живота се сливају у један, племенитији, снажнији, потпунији и богатији и тај живот ће се наставити у миру и спокојству.
Дужност у породици јесте несебична љубав. Свако мора да заборави на своје “ја“ посветивши себе оном другом. Свако треба да криви себе, а не другог ако нешто не иде како треба. Неопходни су издржљивост и стрпљење, нестрпљење може све да поквари. Оштра реч може да успори сједињење душа за читаве месеце. С обе стране мора постојати жеља да се брак учини срећним и да се савлада све што представља препреку за то. И за најснажнију љубав је веома потребно да се свакодневно учвршћује. Најнеопростивија грубост је баш у сопственом дому према онима које волимо.
Још једна тајна среће у породичном животу јесте пажљивост једног према другом. Муж и жена морају стално једно према другом испољавати знаке најнежније пажње и љубави. Срећа у животу се састоји од појединих минута, од ситних задовољстава која се брзо заборављају, од пољупца, осмеха, доброг погледа, срдачног комплимента и безбројних малих, али добрих мисли и искрених осећања. Љубави је такође потребан њен свакодневни хлеб.
Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији и најпотпунији. То је савршена Божанствена институција.
Божанствена замисао се због тога састоји у томе да брак доноси срећу, да он живот мужа и жене чини потпунији како нико од њих не би изгубио већ да обоје победе. Ако брак ипак не постаје срећан и не чини живот богатијим и потпунијим кривица није до саме брачне везе, кривица је до људи који су њоме сједињени.
Брак је Божанствени обред. Он је био део замисли Божије када је Он стварао човека. То је најприснија и најсветија веза на земљи.
После склапања брака прве и главне обавезе мужа су према жени, а жене – према мужу. Они морају да живе једно за друго, да једно за друго дају живот. Раније су обоје били несавршени. Брак је сједињавање две половине у јединствену целину. Два живота су повезана у тако тесан савез да више не постоје два живота него један. Обоје до краја свог живота сносе свету одговорност за срећу и највише благо оног другог.
Дан свадбе треба увек памтити и издвајати га између других нарочито важних датума у животу. То је дан чија ће светлост до краја живота обасјавати све друге дане. Радост због склапања брака није бурна него дубока и мирна. Када се сједињују руке и изговарају света свечана обећања изнад брачног олтара долећу анђели и тихо певају своје песме, а затим штите срећни пар својим крилима када почиње њихов заједнички животни пут.
Кривицом оних који су се узели, једног или обоје, живот у браку може постати несрећан. Могућност среће у браку је врло велика, али се не сме заборавити ни на могућност његовог краха. Само правилан и мудар живот у браку ће помоћи да се постигну идеални брачни односи.
Прва лекција коју човек треба да научи је и да испуни је стрпљење. На почетку породичног живота откривају се како врлине карактера и нарави тако и недостаци и специфичности навика, укуса и темперамента за које друга половина није ни подозревала да постоје. Понекад се чини да је немогуће навићи се једно на друго, да ће конфликти бити вечити и безнадежни, али стрпљивост и љубав савлађују све, и два живота се сливају у један, племенитији, снажнији, потпунији и богатији и тај живот ће се наставити у миру и спокојству.
Дужност у породици јесте несебична љубав. Свако мора да заборави на своје “ја“ посветивши себе оном другом. Свако треба да криви себе, а не другог ако нешто не иде како треба. Неопходни су издржљивост и стрпљење, нестрпљење може све да поквари. Оштра реч може да успори сједињење душа за читаве месеце. С обе стране мора постојати жеља да се брак учини срећним и да се савлада све што представља препреку за то. И за најснажнију љубав је веома потребно да се свакодневно учвршћује. Најнеопростивија грубост је баш у сопственом дому према онима које волимо.
Још једна тајна среће у породичном животу јесте пажљивост једног према другом. Муж и жена морају стално једно према другом испољавати знаке најнежније пажње и љубави. Срећа у животу се састоји од појединих минута, од ситних задовољстава која се брзо заборављају, од пољупца, осмеха, доброг погледа, срдачног комплимента и безбројних малих, али добрих мисли и искрених осећања. Љубави је такође потребан њен свакодневни хлеб.
Нема коментара:
Постави коментар