петак, 15. март 2013.
понедељак, 25. фебруар 2013.
ОНИ КОЈИ ПОЛОЖИШЕ СВОЈЕ ЖИВОТЕ НА ОЛТАР ХРИСТОВЕ ЉУБАВИ
Наша отачаствена Црква пролази један период свог историјског постојања, када у условима полуилегале и крајње материјалне скромности битише остављајући траг по коме би многи могли пронаћи пут ка вечности, ка Царству Христовом.
Печат једног времена могу оставити разне личности, из свих сфера живота. Циљ ових редова је захвалност онима који су овде међу нама, који својим животима сведоче, који су све положили на олтар Христове љубави. Бити сведок да оно што смо читали и читамо, да заиста постоји, да је реалност у животу и делу оних који су све оставили Христа ради и љубави ка Њему, јесте невероватно искуство.
ОД УРЕДНИШТВА
понедељак, 7. јануар 2013.
петак, 4. јануар 2013.
недеља, 16. децембар 2012.
понедељак, 3. децембар 2012.
Беседа о посту - јеромонах Максим
Безумник који је рекао: "Душо имаш многа добра сабрана за многе године, почивај, једи, пиј, весели се", је тако и назван јер је без ума, ума који здраво расуђује и не угађа телу, јер како знамо, угађање телу је непријатељство Богу.
Ум здравомислећи треба бежати у окриље поста и бити пријатељ Божији. Сад кад је почео Божићни или радосни пост сви треба да се суздржавају од хране, да долазе у Цркву, да се усамљују, да читају, да размишљају и да се баве собом - све је то потребно, али сва та дела треба усмерити ка једном циљу - достојном причашћивању Светим Тајнама.
Да би сте се достојно причестили, душу треба да очистите покајањем. Сви подвизи набројани током поста одређени су зато да би се покајање извршило како ваља - са искреном скрушеношћу и тврдом одлучношћу да се Господ више не вређа.
Основна ствар код покајања је ући у себе. Свакодневни послови, бриге и мисли које незадрживо лутају по свету, недопуштају нам да уђемо у себе. Зато онај ко се подвизава у посту, колико је то могуће треба да остави своје бриге и да седи кид куће уместо да јури за пословима. То пресецање брига је врло важно за пост, јер оне деконцетришу ум.
Црква је прибежиште свим душама жељним молитве, и општења са Духом Светим, и у Њу треба одлазити као у Родитељски дом Божији, без мргођења и досађивања. Да идете у Цркву не само да би сте стајали на служби, него да би сте се из душе помолили, са топлотом срца, са изливањем осећања скрушености, смирења и побожног страха пред Господом, и уз узношење усрдних мољења за своје најважније потребе. Како успети у томе? Треба унапред да се припремите и када дођете у Цркву да се подстичете на то. Главно је да се срце током службе загреје и да се топло обраћа Господу. Али треба такође слушати службу пратити је својим мислима и осећањима.
Треба умом проницати у оно шта се пева и чита, а посебно прозбене јектеније јер су у њима скраћено изложене све наше потребе за које молимо Господа. Али мисли обично лутају! То је због недостатка молитвених осећања. Ево шта треба радити са њима: Чим приметите да су мисли одлутале из Цркве, вратите их натраг и никада себи свесно недопуштајте да маштате или лутате у мислима - и сада током поста, и у било које друго време.
Кад вам мисли неприметно одлутају то још није велики грех, а када почнете намерно да у мислима лутате тамо-амо, док стојите у Цркви, то је већ грех.
Господ је присутан међу онима који су у Цркви. Онај ко ту неразмишља о Богу, него машта, тај је налик ономе ко дође код цара да би га нешто замолио, па стане да се у царевом присуству врти и окреће, не обраћајући на њега никакву пажњу.
Можда вам и уз сав труд неће поћи за руком да потпуно зауставите лутање мисли, али да недозвољавате себи да намерно маштате то и можете и треба да чините.
Што се тиче лутања мисли ту постоје два правила:
1) Чим приметите да мисли лутају враћајте их натраг
2) Свесно недопуштајте мислима да лутају
Средство против лутања мисли је пажња ума усмерена на то да је Господ пред нама и ми пред Њим. У ту мисао треба похранити читав ум и недопуштати му да одатле одступи. Пажња се за Господа везује страхом Божијим и побожношћу, а одатле долази топлота срца која заправо усредсређује пажњу на јединог Господа. Потрудите се да подстакнете срце па ћете и сами видети како ће оно да спута помисли.
Без труда и напрезања ума нећемо ништа духовно достићи браћо и сестре.
Ту много помажу у загревању срца и поклони земни и појасни. Да би се спасили чувајмо ум од штетних помисли, као тај што му је Господ рекао: "Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе, а оно што си припремио чије ће бити". Тако бива ономе који себи тече благо, а небогати се Богом.
Дај Боже да осетите сладост пребивања у Цркви како бисте хитали ка Њој, као што се хита са велике хладноће у топлу собу. Током поста главни руководитељ, дела ради кога се и пости је лично пребивање у Цркви, остало је помоћ и потпора. Нека нам Утешитељ Благи буде потпора и помоћ у истрајном корачању ка духовном животу и наслеђивању Царства Небеског.АМИН!
петак, 30. новембар 2012.
Обавештење
По благослову јеромонаха Максима oвом приликом обавештавамо да ће на црквеном имању Утешитељево сваке недеље бити служене Литургије. Јутарња служба ће се обављати са почетком у 7 часова,а по завршетку биће служена света Литургија. У суботу увече ће се служити празнично вечерње са почетком у 19 часова. Ако верници који желе да се причесте светим Тајнама немају велике греховне преступе могу приступити, а потом код свог духовног оца се исповедити. Јер јеромонах Максим још неврши свету Тајну Исповести.
понедељак, 26. новембар 2012.
ОБРАЋАЊЕ УРЕДНИШТВА
Овом приликом би на нашем блогу обратили пажњу вама који га пратите на живот црквеног имања - Утешитељево које није баш на нашем блогу добило довољно простора, а важно је за Српску ИПЦ, као и црквени живот Београда. Однедавно су почела редовна богослужења и празничне - недељне Литургије. Такав црквени живот који се још увек устројава већ даје духовне плодове кроз све бројније окупљање верног народа жедног извора побожности и истинске вере православне која нам дају силу да опстанемо као српско православно биће у времену када је истина,љубав...и све што је свето, понижено. Понижено је од оних који требају да буду најбољи представници православне вере и чувари српског бића, а заузимају прослављене катедре српског отачаства. Људи су престали да вреднују истину, као принцип, као норму живота, значај вере у Бога је постао неважан, свуда је уочљива општа равнодушност према чињеници да је Бог реалност, без обзира шта ми мислили о томе, и да нећемо пронаћи истински смисао живота ако неспознамо Њега, ако се несјединимо са Њиме. Отворимо двери нашег срца за Бога, упознајмо и сачувајмо нашу православну веру, па ће наши животи кроз такво стремљење постати извор радости и за нас саме, и за наше ближње.
