понедељак, 26. март 2012.

Тако, дакле, да се старамо за мир и за оно чим водимо на боље један другог.

 Зато љуби Господа Бога свог из свега срца свог и из све душе своје и из све снаге своје.5Мој6:5
 А надање неће се осрамотити, јер се љубав Божија изли у срца наша Духом Светим који је дат нама.Рим5:5

Није ли сећање на детињство већини људи сунђер који упија сваку тугу душевну у овом свету, када морамо да будемо зрели, одрасли и одговорни. Човек се повлачи у своју дечију душу и теши се утехама које је примао у заштићеном детињству. Такође свака радост и енергија буди се искром детиње живости. Развијена простодушност у којој човек воли људе као што дете љуби свет око себе, чини таквог човека ( дечије простодушности) драгим и у друштву радо прихваћеним. За људе дечије енергије вежу се често малодушни, који црпе утехе од ових ведрих и оптимистичких. Још једно правило чак и у друштву које не познаје Бога, да смо удови једни другима. Људи лече ближње својом позитивношћу и својим оптимизмом, својом надом да долази боље, и да зло није трајно нити је владар људске судбине. И тако мада не речима, а оно делима људи доказују да смо удови једни другима, и да се ослањамо на оптимизам, на љубав, наду и веру у добро. Дефинишемо самога Христа својим делима јер и Господ је Пут, Истина и Живот, и Вера, Нада Љубав...
Имамо и људе који су своје детињство услед брига овога света потиснули, или је само детињство било тешко, трауматично, и мало дете у нама је уплашено, неповерљиво, хистерично, злочесто.Привијајући се уз такво детињство ми се бранимо од овога света, правимо клупко слично јежевој одбрани,или смо збуњени, без правог одговора на данашњу нашу одговорност, обавезе и сам живот. Ми свој живот не желимо да приближимо дечијем, да неко не би повредио нашу дечију душу, већ се уозбиљавамо, улазимо у апсолутни рационализам, и желимо да живимо у животу који признаје само технику и механизам али не и дечију простодушност или чак наивну не рационалну дечију логику. Претварамо се у машину живота која меље и прерађује сировине које су потребне за опстанак. Сировине су такође Љубав, Вера, Нада,Утеха, Храна,Одело...Разлика између душе која љуби свет очима дечије логике и душе која је свој живот "уозбиљила" јесте што први на све понуде реагују дечије радосно или уплашено или тужно или "злобно"...док душе "озбиљних" реагују тако да све то доживљавају са задршком. И условима. Душа"детиња" све брзо прашта и заборавља и никада не престаје да воли, док душа"озбиљна" на погрешке ближњих реагује брзо, аутоматски затварајући своје срце, правећи разне блокове и зидове и ледену изолацију. Такве душе чак и када одрасту носе дубоке ожиљке увреде или повређености....
Заклопи очи.У осами приметићеш да не можеш да имаш мир. Помисли увек нуде метеж који те спречава да створиш жељену пажњу. Као некакав затворени суд у којем притисак долази до тачке када прети експлозија. Тада човек брзо отвара очи и утрчава у бриге овога света и светске понуде и разоноде  не би ли се спасио од експлозије која је у најави таме затворених очију. Човек зна шта доноси истрајавање у концентрацији мисли, и труду да се помисли утишају.Долази мир. Сама мисао да долази мир многе људе ужасава. Јер мада га прижељкују и замишљају, ипак не могу поднети помисао да треба да се потруде и да сачекају да их Мир посети. Већина људи не зна ни шта је тај мир који треба да наступи након привидне експлозије. Многи култови и религије различитим видовима медитације "рекламирају" мир и праве религију од тога како тај мир постићи.Улазе у ништавила, излазе у неке маштовите димензије и тврде да је мир ако одеш у ништавило(нирвана), апсолутну нулу или ако уђеш у некакав додир са непознатим ( пентакосталци, афрички култови...)...Али сви ти "мирови" или умртвљују или те поробљаваују.
Оно у чему се већина слаже јесте да је тај мир свакако Божанска енергија и да је само пребивање у том миру обожење човека.
Мир који доноси слободу и ослобађање је Мир благодати Божије, Пресвете Тројице у Јединици...Човек који се упознао кроз јеванђеље са Богом Оцем, Сином и Духом Светим на добром је путу да отвори врата и у своје срце удахне дух мира. Такав човек затварајући очи неће осетити страх таме, већ ће своју таму и отвореним очима сагледавати. Човек који љуби Бога, који познаје Бога Оца  и Његова Сина Исуса Христа као свога путовођу, Истину, Наду и Духа Светога као свога Утешитеља има велику шансу да утврди Мир у своме срцу.  Да обнови своје биће, да подетињи у љубави према свему што је Бог створио на утеху и поуку корист нама.
Затвори очи. Сада видимо таму нашег бића, али видимо и наду наше Светлости. У том часу ми чинимо нешто што нас опет враћа у "озбиљност" овога света. Отварамо очи и отказујемо даље погружење у наше биће. Идемо опет да се боримо за мир који нам пружа овај пали свет са својим "играчкама". Једна играчка се зове посао, друга људи слични нама, трећа храна, одећа материјална сигурност, комфор, тв, интернет...толико тога...а са друге стране само Бог. Многи Бога виде као слабију понуду у односу на понуду овога света, јер овај свет се брзо истражи схвати и лако задовољава све наше апетите и прохтеве. Мир "дечије вере" нас од свега тога одвлачи у свет назван духовни, који ми да би упознали и сами морамо обући плашт духовности. А тај плашт чини човека не видљивим за овај материјални свет. И обрнуто, плашт овога света чини нас не видљивим за духовни свет. С тим да материјални плашт лако облачимо јер му видимо почетак и облик, док духовни нас обавија чудном топлотом и споља и изнутра и он као да обухвате и нас и све што је везано за нас.
Друго, улазећи у духовни свет ми се срећемо одмах са нашим учитељем, гласом наше савести и са мистичним гласом благодати Божије која нас надахњује и учи да узрастамо у озбиљног човека "детиње " вере. Да би се учили ми морамо непрестано молитвено бити на часовима живота. Са друге стране до сада "озбиљни" постају неозбиљни и глуме децу која не разумеју да треба да слушају свога Оца и Учитеља. Тако се деси чудан догађај да душе дечије радости миром благодати Божије улазе у озбиљност духовне логике, док душе које себе виде рационално озбиљним, хладним за духовну пажњу, постају као деца наивна да одговоре на позив животне школе духовне логике.
 Остаје да се одлучимо да ли затварати очи пред тамом наше духовности или пред тамом овога света.

1 коментар:

ЈОВАН БАТАЈНИЧКИ је рекао...

Благодарим оцу Стефану на овим речима које подстичу да се замислимо чему тежимо и стремимо и куда нас то води. Дани овог Великог-Часног поста када тело слаби услед посне хране а дух се буди, даје наду да ћемо се духовно преобразити и притећи извору Живота...