понедељак, 26. април 2010.

ГНЕВ

Свештеник Стефан :

У мом не великом искуству видим да људи, и жене и мушкарци, имају велику муку у савлађивању гнева. Причам само о верницима који покушавају преко полуга спасења да савладају своје греховне навике и страсти, своје слабости. Из исповести у исповест исте нас бриге море. Свађа у кући, проблем са надређенима на послу и саблажњавање од своје ближње. У свему томе, мада исповедамо наш грех, ми се ипак осећамо више као жртве. И то заиста. Страдамо, плачемо, тугујемо. Осећамо неправду спољњег света. Неразумевање наших осећања на сваком кораку. Свет у злу лежи, и ми носимо ране, јер смо превише емотивни разумни и свесни. Други се руководе тешким решењима, коче нас и притискају. До очаја неко од нас долази јер је дух овога времена такав да немилосрдно стеже наше грло, не можемо ни ваздуха узети, ни завапити Богу „ Помилуј Боже!“ Заиста јако тешко бреме и јарам је груб, није за нашу нежну личност. Дали је све тако?

1.Узмите јарам мој на се и научите се од мене, јер сам кротак и смеран срцем; јарам је мој благ и бреме је моје лако"

Јер сам Ја кротак и бреме је Моје лако....Дакле то је почетак којим ми треба себи да приступимо. Ко смо заиста ми и дали смо се приближили образу кротости... Прво ћемо се осврнути на то шта је гнев. Изабрао сам светог Игњатија Бранчанинова, који ће нам кратко дефинисати гнев у Својој књизи“ Енциклопедија православног духовног живота“ , на теми „Страсти“ тачка 4.:

Гнев.Свадљивост, примање гневних помисли;маштање о освети,узнемирења срца и помрачење ума срџбом: непристојна вика, свађа, полемика, грубе речи и неучтиве речи, ударци, гурање, убиство.

Злопамћење, мржња, непријатељство, освета, клевета, осуђивање, узнемиравање и вређање ближњег.“

Када сагнемо главу испод епитрахиља свештеника која је наша намера? Да се очистимо од греха, греховних помисли, греховних навика, страсти и сваке нечистоће душевне и телесне. И наравно ја верујем да то сви желимо. Али! Како себи наудити у том погледу и себе оптужити. Јер гнев полази највише из тачке гордости, из дубокога самољубља, из блуда, од неумереног јела и пића... Гнев као и сваки грех настаје повођењем за грехом. Читали смо да свако повођење за страшћу грех појачава , а стално повођење за њом у потпуности поробљава онога ко се поводи. Даље каже свети Игњатије Б. „противљење хришћанина страстима треба да се простире све до распињања тела са страстима и жељама (Гал.5,24)

2. Господе! Ти чујеш жеље ништих; утврди срце њихово; отвори ухо своје“(Пс10:17)

Свештеник дакле слуша искрену исповест хришћана у којима верник осуђује себе за реакције које му се дешавају као последица ствари на које „он не може да утиче“. Дакле жена се расправља са мужем и обратно око рецимо новца, понижавају једно друго пред другима и трпе понижења од брачника, не дају право мишљења и надмећу се ко коме треба бити послушан или увиђајан. Тако је и са децом, тако је и са пријатељима. Наравно имамо и „ситне“ грехе. Помисли зависти, осуђивања, блуда, жеље очију срца и ума. То убрајамо у „нешто нормално“ што сваки човек једноставно мора да има, јер искушења су велика и демони непрестано убацују помисли. То је заиста и истина. Наравно не потпуна, већ први део. Други је како се ми боримо са“ситним“ греховима, како их одсецамо. Највећи проблем нас хришћана, у овом времену, је равнодушје и комформизам. Трудимо се да увек будемо неповређени и неоштећени. Ми мада исповедамо да желимо да страдамо за Христа ако затреба, свакодневним животом доказујемо да смо више налик ученицима који једно време пратише Христа али када почеше беседе о духовним стварима („Дух је оно што оживљава, тело не користи ништа“Јн 6:63), они га напушташе јер су у Њему хтели да препознају цара земаљског и када им постало јасно да Он беседи за њих неразумљивим језиком духовним и мистичним , отидоше. Да се и нама то не деси? Не дај Боже. Сетимо се да је тада Господ питао апостале дали и они желе да оду, и свети апостол Петар одговори:“Господе коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога.“(Јн.6 зач.24:60)

3. А Исус рече му: Ниједан није приправан за царство Божије који метне руку своју на плуг па се обзире натраг. (Лк9: 62.)

Није ми намера да беседим о гневу, јер једно је бити духован и разобличавати грех а друго је бити војинствујућа Црква која се још увек бори за своје спасење. Ја као свим срцем и жељом војник Христов(није погрешно себе тако називати, јер се сви трудимо бити Христови), желим само да упутим упозорење на подмуклост којом се служи гнев, који се увија у разна оправдања и самооправдавања। Тако да верник долазећи на исповест, несвесно одлази неисцељен, јер није било на исповести ни довољно самоукоревања ни правдања других који су пострадали од нас, нити се види да у нама има "гнева" на грех гнева! Тако је! Гнев је нама дат од Бога, и све што је од Бога добро је। Ми имамо гнев да се гневимо на греховне помисли, да их терамо молитвом у којој молимо Господа да нам да врлину супротну греху гнева, а то је КРОТОСТ। Дакле гнев, који не личи на греховни, јаросни, погубни за душу нашу и душу наших ближњи, тај спасоносни гнев је добар। Када осетимо у себи самољубљиви напад сујете која жели да се оправда и да одржи наш Его на трону нашег срца, и разним средствима ( виком, плачем, осветом, физичком силом, јаросним помислима, срџбом која ствара бол у грудима, непомирљивом осудом поступка ближњих, не трпљењем примедби на наше мишљење) не допушта да се у наше срце усели благодат, која своје станиште бира само у срцима која подносе неправду и не враћају зло за зло, тада је добар гнев по Богу који се гневи на наше самољубље и упија неправду да би Правда победила। Јер шта нам више треба од светога Стефана архиђакона, првомученика за веру Христову। Није ли он неустрашиво исповедао веру пред целим Синдерионом, али када га почеше убијати камењем, он их није проклео већ рече „ Боже опрости им јер незнају шта раде!“

Та реч било би добро да се усели у наша срца, која су још не навикла да творе врлину. Бити добар и саосећајан до прве увреде може и незнабожац. Важно је пратити учење јеванђења, које нам је Господ наш Исус Христос оставио, за нас и за наше спасење.

4. Уста су им мека као масло, а на срцу им је рат. Речи су им блаже од уља, али су голи мачеви.(пс 55: 21)

Данас је јако мало духовника. У принципу усмерени смо на јеванђеље, молитву, Свете Оце и савете наших свештеника, а ко има прилике и наших епископа. Лично мислим да човеку више и не треба од горе наведеног за спасење. Можда је и ту проблем што се често запетљамо дали је свештеник довољно духован за нас. Бирамо као воће на пијаци. Овога хоћу, овога нећу. Од овога ћу послушати ово а од овога ово нећу. Најтеже је бити једноставан. Циљ је од недеље до недеље преживети не повређен или што мање повређен од нас самих и наше љубави за овим светом. Компромис између хришћанског морала и правила живота које захтевају цело биће и овосветске трке за новцем али и забавама готово увек нас доведе празне пред свештеника, када треба да се исповедимо и примимо Свете Тајне.

Где је наше време, и наша радост ту је и наше срце. Ако цело време проводимо у бригама или утехама „света“ ми нисмо Христови. Ако време које „свет“ тражи од нас за нашу егзистенцију проводимо са мислима богочежњивим, на добром смо путу. Ако су нам утехе светоотачке књиге, породичне шетње, дружење са нашом црквеном једнородном браћом и сестрама, ако се радујемо кажем нашем животу у Христу онда можемо за себе рећи да имамо услове за спасење. Као што рекох ово је мој мали јавни осврт на једну страст која нас јако снажно држи да не кренемо у мало опитнији живот. Побегнимо од површности. Молим Вас да на ову тему мало овако преко блога продискутујемо на корист и спасење свих нас. Праштајте на овом једноставном тексту.



7 коментара:

Анониман је рекао...

Lijepo. Samo se pitam sto ste postavili tekst o gnjevu? Oce Stefane dali ste vi u istini?

Magdalena Beograd је рекао...

Svako bi trebalo da pronikne duboko u svoje srce i da spozna pravi uzrok svoga gneva .Bog nas stavlja u situacije u kojim mi kao u ogledalu mozemo videti sebe i ono sto treba ispraviti .A zato smo tu: da se ispravljamo.Ima ljudi koji su plahovite naravi, jarosne prirode , dok ima onih koji se uglavnom gneve na bas neku odredjenu osobu.Razlicite su nam situacije pa shodno tome i lek ne moze biti isti za svakoga.

Чтец Урош је рекао...

Анониман је рекао...
Lijepo. Samo se pitam sto ste postavili tekst o gnjevu? Oce Stefane dali ste vi u istini?

Молимо брата "анонимног"да се држи тематике овога поста,а где је истина може погледати на нашем блогу Србин истински православан,у тексту блаженог Аверкија Џорданвилског о верности истинској Цркви!Благодаримо.

Unknown је рекао...

"Lijepo. Samo se pitam sto ste postavili tekst o gnjevu? Oce Stefane dali ste vi u istini?"
Лепо питање. Ја јесам свештеник СИПЦ. Дакле у Истини сам. А дали се држим пута који јесте Истина и води у живот вечни. Управо тиме се и бави овај блог. Трудимо се да светлимо истином и ходимо по данашњај тами свеотпадије. Зашто је тема гнев? Зашто да не. Свака страст и сваки грех има свој лек. Тако причати о лечењу није ширење заразе већ наде у излечење. Због тога и ова тема. Да се лечимо и излечимо од греха гневљивости. Ко се осећа кротким и кога ова тема не дотиче нека слави Бога. Ми морамо да се лечимо. Праштај.

Чтец Урош је рекао...

Благодаримо оче Стефане на овако душекорисном и исцрпном тексту.Нека би Господ наградио ваш труд.Заиста гнев је велика и опасна страст,која се прикрива под видом свакодневних обавеза и овоземаљских брига.Гнев се појављује од самога пада првога човека и полако сагорева све наше добродетељи.Сва благодат коју смо стицали месецима,трудећи се у испуњавању јеванђељских заповести,може се запалити само једном искром гнева и претворити се у црни дим.Тако да наше исповедање грехова свештенику(као што сте навели)није довољна да би искоренили тако велику страст.Него је потребан дубљи и усрднији подвиг,како би истинским покајањем и сузама истинског плача,угасили пламен гнева и дошли до врлине КРОТОСТИ.Кротост је непокретно стање душе,која се не мења било да трпи разноврсна понижења или да слуша похвале(Св.Јован лествичник).Гнев је израз потајне мржње,тј.злопамћења.Његов корен је самољубље,и само га истинско смирење може почупати.И тако браћо и сестре нека гнев,као неки тиранин,буде окован кротошћу,па тучен стрпљењем и вучен светом љубављу ка Богу и ближњима!

Анониман је рекао...

Da vrlo je vazno sagledati korene svoih reakcija u ovom slucaju, gnjeva i mrznje koje nije jednostavno, ako se gnjevimo i mrzimo telesno,strasno,uzplahirenog srca i nerava, to nikome nece nikakvo dobro doneti, niti onome koga mrzimo, niti nama samima bez obzira na razlog, to je samo rasipanje dusevnih sila na stetu. A, ako se tako gnjevimo to je sigurni znak da je greska i na nama, otkrivena nam je NASA slaba tacka i NA TO se treba usredsrediti, blagodariti Bogu sto nam je to otkrio moliti Ga da nas izbavi od toga, u saznaju svoje nistosti i u strahu da ne otpadnemo od njegove ljubavi i zastite.

A da bi imali smelosti da se nadamo u Boga moramo dati sve od
sebe, silama kojima nas je Milostivi obdario moramo se boriti do kraja (ne dajuci mesta osudjivanju bliznjih, samoopravdanju i samoljublju), samo tako cemo sa Bozijom pomoci spoznati srcem da smo nemocni da
se ispravimo od svog greha, i to saznanje dace nam snage da s placem i pokajanjem, ali sa sigurnom nadom pripadnemo Bogu moleci Njegovu pomoc, da nas oslobodi grha i spase, i to ne danas ni sutra i ovako ili onako, nego,sa verom da Bog zna sta nam treba i kada je dobro da nas obdari necim.

Neko od velikih, napisao je, mrzi greh, a ne gresnika koji gresi,jer je vec osudjen i kao takav dostojan je sazaljenja. A da bi ovo postigao trba se nauciti gjnevu i mrznji duhovnoj, koje treba da su usmereni na sopstveno srce i to u smirenju i sa verom i nadom u Boga da je On milostiv i svesilan i ne zeli smrti gresniku nego da se obratyi i ziv bude.Kolika mznja i gnusanje od svoga greha, tolika i zelja da se oslobodis od njega, a kolika zelja toliki trud i ljubav k Bogu a prema ljubavi i dar boziji ociscenje od greha.

Smirenjem se lecimo od Gordosti, saosecanjem prema gresniku, spasavamo se od osudjivanja i ucimo kako treba ljubiti Boga i bliznjega svoga, jer ce nam biti kakvim sudom sudimo, onako ce nam se i suditi.Takvim raspolozenjem
nasli su svi novozavetni svetitelji
milost u Boga. Veliki kanon i ostali pokajni kanoni, primeri su kako i mi treba sebe da vidimo i osetimo. Bog nas je stvorio "ruzu kalemljenu" a mi se preobrazismo "u trnje" ali je Bog kadar da nas presazda opet.

A sa druge strane ako se ne USREDSREDIMO NA SVOJIM GRESKAMA, NEGO ZAPAZAMO TUDJE GRESKE, bicemo laki plen Sotoni, koji ce nas lako pogruziti u bezdnu grehovnu.

Secajmo se,odgovor cemo dati samo za svoje postupke.

Magdalena Beograd је рекао...

Човека гневљивог карактерише - нечиста молитва и расејане мисли, окамењеност срца, лењост, многоговорљивост, дрскост... када се смири тад ће и искушења престати: мање да спава, мање да једе, да се чува празнословља, суђења другима и да не воли претерано украшавање и угађање телу…Moже ли данашњи човек да се бори против удобности тј. да је се одриче добровољно ? Одмах му се намећу помисли да је проста одећа и неугледан стан лоша слика о њему пред људима и да он заслужује више и боље јер напорно ради , а да борба са страстима и оскудан начин живота приличи монасима а не добрим домаћинима .
Да ли је то просто " само" страст коју треба искоренити или је нешто дубље - недостатак љубави према ближњем а самим тим и према Богу ?
Гнев је променљиво стање нарави , плаховите нарави која се лако запаљује.
Изазива га један исти демон који изазива и блуд.
Помаже му сама природа људска.
Људи који су робови свога стомака и поносни падају у гнев.
Гневљива је душа плаховита и груба, сурова а у исто време преосетљива.
Гнев је израз понекад подсвесне и дубоко закопане потајне мржње, тј. злопамћења, услед чега долаѕи до нагомиланог отрова огорчености.
Огорченост је непријатно осећање, које се угнездило у души и само је питање времена и ситуације када ће да ескалира . Гнев је последица жеље да се догоди зло ономе који нас је расрдио.Е , а где је ту љубав према Богу и ближњима?
Морамо предупредити сваку лошу помисао и одагнавати је са разумевањем о томе одакле она долази и ко нам је нашаптава .Треба свесно оправдавати те људе и њихове поступке ради којих смо примили помисао о нечему злом да се те мисли не усаде у срце и да не постанемо злопамтиви.
Срдитост је одраз гордости. Гнев је - изданак гордости и недостатка страха Божијег у срцу. Узрок гнева нису други људи или спољашње околности.Они су је само разоткрили у нама да би смо се од ње излечили самопрекором, смирењем и љубављу. Али како можемо волети оне који су нас увредили, они су нам злотвори? Господ је то знао, али је наредио: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас Гоне (Мат.5, 44). Иако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе (Лук.6,32).Тј. лако је волети онога ко и тебе воли , а хришћанска је љубав када волимо оне који који нас не воле и који нам зло чине , пружајући топлину љубави онима који је немају довољно , чија су срца хладна .Свако вече читамо молитве за све оне који нам мисле, или чине зло,да не страдају ради нас грешник.Јасно је да је узрок увек у нама.
Угађање стомаку је још један од разлога свих наших невоља.Када се стомаку угађа, мисао постаје охола и човек надмен.Давати телу више хране тј. енергије него што се потроши физичким активностима заправо погодује овом демону гнева и блудне страсти . Ако и успевамо да одагнамо блудне помисли онда падамо у јарост и гнев јер нам је срце нечисто .Јер смо у њему запатили зло.
Дакле , када се срце узруја ваља чувати уста и за узрујаност треба кривити себе, а не ближњега.Треба се молити за ближњег који нас је увредио и обавезно се треба сматрати горим од њега јер тад гнев нестаје.Тада нам Бог милошћу својом открива и оно добро и лепо што нисмо знали (или смо заборавили ), у вези те особе или ситуације коју је требало победити.