Великопосно богослужење

 
Како се благодарење испољава кроз богослужење, самим тим једна од најбитнијих одлика Великог поста је управо богослужење, које представља један од најдубљих, најдивнијих и најсуштинскијих елемената нашег православног литургијског Предања. Речи из Еванђеља „а овај род се не изгони осим постом и молитвом“у великопосном периоду добијају своје потпуно оправдање. Но, да бисмо разумели литургијске особености великопосног периода, морамо да знамо да оне изражавају и да нам оне преносе духовни смисао Великог поста, тј. да стоје у вези са средишњом функцијом Великог поста у литургијском животу Цркве. То је идеја покајања. У молитвама и песмама Посног триода ( Триодион, Трипјеснец, богослужбене књиге која у доба поста замењује обичан Октоих и осмогласник, име добио због употребе нарочитих канона од три песме), непрестано нам се упућују подстицаји на покајање. У тим молитвама и песмопојима ми слушамо вапаје покајничке душе која горко плаче над својим гресима, и сва великопосна богослужења, у складу су са покајним расположењем. Зато је Велики пост „школа покајања“ за сваког хришћанина. На Литургији Пређеосвећених Дарова Светог Григорија Двојеслова и на свим седмичним службама, изузев суботње и недељне, чине се велики поклони (метаније) са дирљивом молитвом „ Господе и Владико живота мога!...“, у којој је преподобни Јефрем Сиријски (Сирин) запрепашћујуће дубоко изобразио стање душе грешника који се каје, тј. свакога од нас. У недељне дане поста служи се Литургија Светог Василија Великог (која је дужа од уобичајене Литургије Светог Јована Златоустог), а средом и петком и у четвртак пете седмице служи се непуна Литургија Пређеосвећених Дарова, а у дане када нема Литургије служе се великопосни часови, читање изобразитељних псалама и вечерња. При савршавању Пређеосвећене Литургије све те службе се врше пре саме Литургије.
Најстрожији је пост у првој седмици Свете четрдесетнице. Током прва четири дана на повечерју чита се велики покајни канон Светог Андреја Критског. У прву недељу Великог поста слави се васпостављање поштовања икона под византијском царицом Теодором. Тај се дан назива „торжеством (победном светковином) Православља“ и тога дана се у саборним храмовима свенародно утврћује истинита вера и анатемишу јереси. Треће недеље Часнога поста врши се поколоњење Часном и животворном Крсту Господњем, који нас укрепљује у овим данима, подсећајући нас на бесконачну љубав Спаситеља Који је примио на Себе крсна страдања ради нас грешника. Та се недеља назива „крстопоклоном“ и обележава се тиме да се Свети Крст носи на средину храма ради поклоњења. У четвртак пете седмице поново се чита велики канон Светог Андреја и канон у част Марије Египатске, што се назива „Стајањем Марије Египатске“ или „Андрејево стајање“. Читањем тих канона света Црква потпомаже ревност хришћана у духовним подвизима. У суботу пете седмице завршава се молебна служба акатиста Пресвете Богородице звана „Похвала Богородице“. Петак шесте седмице представља окончање Свете Четрдесетнице. Тога дана Света Црква моли Господа да нас удостоји да видимо Седмицу Страдања (Страсну Седмицу), а следећи дан- тзв. Лазарева субота, већ не подпада под Свету Четрдесетницу. После Свете Четрдесетнице надовезује се пост Страсне седмице, установљен у славу и част најсветијих Господњих страдања претпљених за нас. Дани од Великог понедељка до Велике суботе јесу дани када се Црква живо сећа Господњих страдања.
Богослужењима (много дужим но уобичајено), читавим њиховим склопом, онемогућава се распламсавање наших страсти, побуђујући тиме скрушеност у нашим срцима због мноштва сагрешења. Појање је једноличније, одежде су тамније (осим у суботу и недељу на евхаристијској служби) и све одише умереношћу. Црквени обреди током Великог поста својом једноставношћу и скромношћу символишу јорданску пустињу у којој је Господ наш постио четрдесет дана, дајући својим постом праобраз великој Четрдесетници. У Великом посту је све у знаку скушености и страха Божијег, како би се наша душа потпуно удубила у себе, те се тако винула у висину Богу и Спаситељу нашем. Мислим да је врло битно напоменути да обнова великопосног богослужења у животу Цркве, као и правилно поимање великопосног богослужења од стране православних хришћана представља један од најхитнијих задатака нашег времена.