Свети сабор Архангела Михаила или Аранђеловдан у срба је веома поштован и многи срби га прослављају као своју Крсну славу. Уз пар фотографија, желим рећи да је и у нашој малој црквеној заједници било веома лепо и празнично. У Врднику како и приличи, одслужена је Света Литургија где смо сем главног празника, молитвено се присетили и на светога Филарета Новог Исповедника Филаделфијске Цркве који се упокојио баш на светога Арх.Михаила.
По завршетку Свете Литургије осветили смо колаче и жито верних који прослављају Славу, али по неко и имендан (сви који носе име по одређеном светитељу обавезно на дан светога доносе жито а неки чак и колач). Све је било радосно, вртили смо колаче заједно у исто време са нашим свештеницима о. јерсхим. Нектаријем, о. Славишом певајући из свих гласова. Један дух, дивни сабор. У исто време сабор и на земљи и на небу. Како смо већ и навикли братија је припремила агапу празничну од својих скромних могућности. Посебно истичем рибље специјалитете шабачког аласа, наручито рибље чорбе коју су сви радо сипали (било је и понављача).
Тај дан о. Славиша је дошао на нешто дуже у Врдник па су му верни помогли да се смести у кућу наших верника који сада живе у Београду и који су показали велику хришћанску љубав и обезбедили да о. Славиша може на миру да обавља своје пастирсе дужности.
Дошло је време растанка од о. Нектарија и братије манастира и ја сам журно са мојом женом Јефимијом и увек присутном ћерком Михаилом (8 год) кренуо пут Београда да вернима који нису успели да дођу до Врдника осветим колач.
Одмах смо стали пар стотина метара ниже манастира и честитали славу нашим драгим пријатељима и верницима Славиши и Мири и њиховим пчелицама, ћеркама Милици и Јовани.
Без задржавања кренули смо и стигли у Батајницу. Дом брата Јована. Као и увек у братском и сдрачном расположењу дочекује нас Јован који се што народ каже "сам воли", тј. и да ништа не каже човеку је лепо што има таквог брата за пријатеља. Ипак успели смо и да га обрадујемо и да га растужимо, јер је желео да останемо и на ручку за шта није имало времена
.
Пут нас је водио до брата Георгија, далматинца. Намерно наводим да је далматинац јер разне "ђаконије" које су биле на столу брата Ђуре, никог не могу да оставе равнодушног. Далматинска вина, ракија од 20 лета и остали специјалитети показују да сем познавања скромности и црквене озбиљности, наш брат познаје и прави дух домаћина, гостољубља, као и свечаног тренутка. Пуна кућа чељади, пријатеља који причају о Богу и живе Богу, сведочи да је благослов Божији на дому брата Георгија.
Поздрависмо се са братом и стигосмо и до наше сестре, којој дугујемо захвалност на многим текстовима овога блога, Магдалене. Обрадовање њеног дома није се могло сакрити. Због кашњења одмах осветисмо колач, па се још једном поздрависмо. Вече је прошло у причама са гостима и њеном породицом који ако Бог да ускоро и сами могу постати Христови ученици, верна чада Цркве. Све је у Божијим рукама. Ревност сестре Магдалене и љубав према Христу и Цркви сигурно даје наду. Јер као што рече св. Серафим Саровски а свима нама до данашњег дана у грудима одзвања "СПАСИ СЕБЕ И ХИЉАДУ ОКО ТЕБЕ СПАСИЋЕ СЕ", тако морамо гледати и на нас и наше ближње.
Одлазећи од сестре Магдалене, са кесама спаковане хране (није било избора), крећемо пут Деспотовца. Са нама је и брат Лаза, који жели да посети свог духовника, о. Акакија, који се лечи у монашком метоху у Деспотовцу.
СЛАВА БОГУ НА СВЕМУ И ЗА СВЕ!!!
О. Милорад (Стефан) Николић
Нема коментара:
Постави коментар