петак, 11. септембар 2009.

-БЕЗОСЕЋАЈНОСТ ДУШЕ

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

Свако ко хоће непристрасно и темељно да истражи стање своје душе, видеће у њој болест безосећајности, видеће колико је та безосећајност важна и тешка, и схватиће да је она пројава и сведочанство мртвила духа. Каква нас само чамотиња обузме када хоћемо да се бавимо читањем Речи Божије! Како нам се само све то што читамо чини нејасним, неважним и чудним! Како бисмо желели да се што пре ослободимо читања! Зашто? Зато што не осећамо Реч Божију. Када станемо на молитву, какву равнодушност и хладноћу осећамо! Како само журимо да окончамо наше површно мољење, испуњено расејаношћу! Зашто? Зато што смо се отуђили од Бога: ми у постојање Божије верујемо мртвом вером, за наша осећања Он не постоји. Зашто смо заборавили на вечност? Зар смо искључени из броја оних који треба да ступе у њену бескрајну област? Зар нам не предстоји смрт, као и другим људима? Зашто? Зато што смо се читавим својим бићем прилепили за материјално, никада не размишљамо и нећемо да размишљамо о вечности, изгубили смо њен драгоцени предосећај, и стекли лажни осећај у вези са нашим земаљским странствовањем, који нам земаљски живот представља као бесконачан. Ми смо толико обманути и заведени тим лажним осећајем, да у складу са њим уређујемо сво наше делање, приносећи способности душе и тела на жртву пропадљивости и не марећи за други свет који нас очекује, мада свакако треба да постанемо вечни житељи тог света. Зашто из нас као из извора лију празнословље, смех, осуђивање ближњих и подсмеси? Зашто, не оптерећујући се, многе сате проводимо у најиспразнијем увесељавању, и не можемо да се заситимо па се трудимо да једно сујетно занимање заменимо другим, ни најкраће време нећемо да посветимо разматрању својих сагрешења и плакање због њих? Зато што смо стекли склоност за грех, за све сујетно, за све што уводи грех у човека и чиме се храни грех у човеку; зато што смо изгубили склоност за сва занимања која у човека уводе и у њему умножавају и чувају богољубљене добродетељи. Богу непријатељски свет и пали анђели засађују у душу безосећајност, уз садејство наше слободне воље. Она расте и јача животом према начелима света; она расте и јача од следовања своме палом разуму и вољи, од остављања служења Богу и од немарног служења Богу. Када се безосећајност окамени у души и постане њена особина, онда свет и његови господари ударају на камен свој печат. Овај печат састоји се у општењу људског духа са палим духовима, у томе што људски дух усваја утиске који су на њега произвели пали духови, у потчињавању насилном утицају и власти одбачених духова. 4.152 -154
• Неки, који се не баве душевним делањем, или се баве сасвим мало -него се занимају само телесним, и то не без примесе фарисејства (јер делање које је само телесно, не може да прође без фарисејства) уопште не осећају жал савести и њене прекоре због грешности, те стога такво стање свога спокојства сматрају достојним похвале. У своме мишљењу они се ослањају и утврђују на многа своја јавна добра дела и људске похвале. На основу тога они овакво своје стање спокојства сматрају директном последицом богоугодног делања и беспрекорног живота испуњеног добродетељима (врлинама). Њихово спокојство се повремено претвара у нагонску радост: они се не устручавају да ту радост сматрају благодатном. Жалосна самообмана! Душепогубна заслепљеност! Самообмана је овде заснована на умишљености, а умишљеност је повређеност духовног ока, која је настала услед неправилног делања, а рађа још неправилније делање. Љубљени брате, спокојство којим се увераваш у исправност свога пута није ништа друго до недостатак свести о својој грешности и осећаја грешности, који потичу и произилазе од немарног живота, a радост која се у теби повремено јавља услед спољашњег успеха и људских похвала никако није радост духовна и света: она је плод умишљености, самозадовољства и сујете. Такво стање умишљеног спокојства Свети Оци називају безосећајношћу, умртвљивањем душе, смрћу ума пре смрти тела. Безосећајност или умртвљеност душе састоји се у одузимању и одступању чула покајања и плача од нашег духа, као и у одступању спасоносне немоћи, која се назива скрушеношћу, од нашег срца. Кад нема те немоћи срца и човек живи у умишљеном спокојству, онда је то сигурно обележје неправилног начина размишљања, неправилног подвига, самообмане. "Како год узвишено да живимо,- рекао је свети Јован Лествичник- ако нисмо задобили скрушеност срца, онда је тај живот лажан (притворан) и сујетан". Недостатак скрушености потиче од непажљивог живота, од излазака из келије када за то није време, од неправовремених разговора, шала, смеха, празнословља и распричаности, од јела и преједања, од пристрасности, примања и усвајања сујетних помисли, умишљености и гордости. 5. 373-374
• Стање безосећајности је толико важно за нашег невидљивог непријатеља, да се он на сваки начин труди како би нас у њему задржао и утврдио, не узнемирујући нас ни другим страстима, ни спољашњим искушењима, јер умишљеност и самозадовољство које обично бивају последице укорењене безосећајности довољне су да одузму све духовне плодове и одведу у пропаст. Безосећајност је још страшнија зато што онај кога је обузела не схвата у како јадном стању се налази: он је обманут и заслепљен умишљеношћу и самозадоваљством.

• Како је чудна и чудовишна тежња за земаљским успехом! За тим успехом се избезумљено јури. Чим се нађе, он одмах изгуби вредност и трагање започиње са новом снагом. Та се тежња ни са чим садашњим не задовољава: она живи само у будућности, жуди само за оним што нема. Предмети жеље маме срце тражитеља маштом и надом да ће бити задовољено: обманут и стално обмањиван, он све време земаљског живота јури за тим предметима, док га не задеси изненадна смрт. Како и чиме објаснити то трагање које је налик каквом нечовечном издајнику и влада свима, заводи све? У наше душе засађена је тежња ка бесконачним добрима. Али ми смо пали, и срце ослабљено падом у времену и на земљи тражи оно што постоји у вечности и на небу. 1. 86-87
• Расејани живот, испуњен свакодневним бригама, једнако као и преједање и пијанчење, чини да човек отежа (Лк. 21,34). Такав човек прилепљен је за земљу и заузет само пролазним и сујетним; служење Богу за расејаног човека постаје споредна ствар; и сама помисао на то њему је сурова, мрачна и неиздржљиво тешка. 1. 373
• Кућни и домаћи послови веома су корисни: удаљавају од доконости и олакшавају уму његову невидљиву борбу. Борба без таквих послова узводи у силни подвиг, који је дозвољен само ономе ко је на тај подвиг принуђен околностима, или га је Бог ту довео. Разборитост захтева да се не ступа у борбу која превазилази снаге, напротив, треба је олакшати. 6. 353-354
• Са вером се предај вољи Божијој, не одбацујући делатну бригу о себи, него умишљену. Када дођу такве бриге, много је боље обраћати се Богу молитвом за себе, него се поуздати у прављење различитих планова који су увек неоствариви.

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

1 коментар:

Анониман је рекао...

Одличан текст. На спасење.