СВЕТА РЕВНОСТ

Архиепископ Аверкије Џорданвилски

Дођох да бацим огањ на земљу;
и како бих желео да се већ запалио.
(Лк. 12, 49)

По јасном учењу Речи Божије, оно најважније у хришћанству јесте огањ Божанствене ревности, ревности за Бога и славу Његову – света ревност, која је једина у стању да човека подстакне на труд и подвиге угодне Богу, без које нема ни истинског духовног живота, ни истинског хришћанства. Без ове свете ревности хришћани су само по имену “хришћани“: они имају само име да су живи, а у стварности су мртви, како је то било речено св. Тајновидцу Јовану (Откр. 3,1). Истинска духовна ревност изражава се пре свега кроз ревност за славу Божију, чему нас уче речи молитве Господње, које стоје на самом почетку њеном: “Да се свети име Твоје! Да дође Царство Твоје! Да буде воља Твоја и на земљи, као што је на небу!“

Сетимо се каквим се оштрим и прекорним речима Господ обратио духовним вођама јеврејског народа, књижевницима и фарисејима, осуђујући их због лицемерја и безакоња и претећи им судом Божијим : Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери (Мт. 23, 29).

А тамо где речи нису биле довољне, прелазио је на дело супростављајући се безаконицима. Тако, нашавши у храму оне што продају говеда и овце и голубове, и мењаче новца где седе, Он изагна све из храма, и овце и говеда; а мењачима просу новац и столове испретура (Јн. 2,14-15; Мт. 21,12-13).

Зар не знамо довољно примера из Свештене и Црквене историје, када саме речи нису биле довољне, па је за пресецање зла било неопходно прибегавати оштријим мерама и одлучнијем деловању?

Важно је само да и у другим сличним случајевима из човека заиста проговара управо чиста и света ревност за славу Божију, без икакве примесе самољубља или неке друге људске страсти, које се само прикривају тобожњом ревношћу за Бога.

Таквом одиста светом ревношћу и одлучном непомирљивошћу према злу прославио се у историји Цркве велики светитељ Христов Николај, Архиепископ Мирликијски Чудотворац, кога празнујемо 6-ог децембра по нашем православном календару.

Ко не зна овог дивног светитеља Христовог?!

Најкарактеристичнија црта светитеља Николаја, која га је толико прославила, јесте његово изузетно хришћанско милосрђе: “Никола Милостиви“ – тако су га обично звали у простом руском народу, полазећи од података из његовог дивног житија и безбројних случајева његове помоћи људима.

И ето такав светитељ који се толико прославио својим милосрдим односом према ближњима једном је поступио на начин који је многе смућивао, и до данас смућује. Веродостојност тога поступка посведочена црквеним предањем сачуваним у нашем иконопису и богослужењу.

Према предању свети Николај је учествовао у раду Првог Васељенског Сабора одржаног у Никеји, који је осудио јеретика Арија због порицања Божанства Друге Ипостаси Свете Тројице – Сина Божијег. Свети Никола није могао равнодушно да слуша богохулне речи надменог јеретика Арија, којима је овај на саборским расправама које су том приликом вођене, омаловажавао Божанско достојанство Сина Божијег – пред целим Сабором га је “ошамарио“, тј. ударио руком по лицу. Ово је изазвало такву општу збуњеност, да су оци Сабора решили да одважног светитеља лише епископског чина. Но исте ноћи били су уразумљени задивљујућим виђењем. Угледали су Господа Исуса Христа како светитељу Николају предаје Своје Свето Јеванђеље и Пречисту Мајку Божију како на његова плећа полаже архијерејски омофор. Тада су схватили да се свети Николај у свом поступку није руководио никаквим лошим, страсно – греховним побудама, него искључиво једном чистом, светом ревношћу за славу Божију. И помиловали су светитеља одбацивши пресуду.

Наводећи овај тако сликовит пример, никако не желимо да кажемо да и свако од нас може и треба буквално да га следи: то је могао да учини велики светитетељ какав је био св. Николај. Но ово свакако треба све нас да убеди да несмемо остајати по страни и равнодушно се односити према појавама зла у свету, нарочито када се ствар тиче славе Божије, наше свете вере и Цркве. Ту треба да будемо потпуно непомирљиви, не смемо ићи ни на какве лукаве компромисе, нити на формално помирење или било какво друго пристајање на зло. Својим личним непријатељима, по заповести Христовој треба да праштамо све, али између непријатеља Божијих и нас мира бити не може! Пријатељство са непријатељима Божијим и нас саме претвара у непријатеље Његове: то је – издаја Бога, без обзира на све добре разлоге којима би се прикривала, и никакво лукавство ни превртљиво самооправдавање не може да нам помогне.

Интересантно је приметити како се поступак светог Николе не свиђа никоме од оних који данас пристају на зло, који проповедају умишљену “хришћанску љубав“, који су спремни на мирење са јеретицима, са гонитељима вере и Цркве, па и са самим ђаволом, а све у име “свеопштег мира“ и “ свеопштег уједињења“ – пароле које су данас постале врло модерне. Они због тога покушавају да порекну чак и чињеницу да је свети Никола био учесник Првог Васељенског Сабора, иако је она у светој Цркви прихваћена и ми је стога морамо држати за веродостојну.

Све је то у крајњој линији зато што код савремених људи, чак и оних који се називају “хришћанима“, нема више истинске ревности за Свету Цркву и светиње Божије. Уместо тога преовладава млака униформност, равнодушан однос према свему осим према сопственој овоземаљској користи као и немар према неумитном суду Божијем који нас све очекује и према вечности која се открива након смрти.

А без ове свете ревности нема, како смо у почетку истакли, истинског хришћанства ни истинског духовног живота – живота у Христу. То је сада замењено свакојаким сурогатима, временом све безвреднијим, прилагођеним укусима и духовном стању савременог човека. Зато такви псевдо-хришћани вешто прикривајући своје духовно сиромаштво лицемерјем, често имају више успеха у савременом друштву, у коме нема праве духовности. Истински ревнитељи за славу Божију бивају презрени и гоњени, као “тешки људи“, “нетрпељиви фанатици“, “људи који заостају за временом“.

Нама предстоји избор: јесмо ли са Христом или са Антихристом?

Време је близу! (Откр. 22, 10) – упозоравали су нас хришћане још св. Апостоли. А ако је било “близу“ још тада, у апостолско доба, колико нам је ближе сада, у наше злослутне дане отвореног одступања од Христа и прогона наше свете вере и Цркве?!