ПАСТИРСКА ПОСЕТА БУКУРЕШТУ

Током шесте недеље Часног поста био сам удостојен да на позив јеромонаха Нектарија, заједно са њим кренем у једну од његових пастирких посета Румунији и Букурешту, тамошњој румунској заједници истински православних хришћана. Кренули смо на тај не баш мали пут возом са београдске станице око 15 часова поподне да би у Букурешт стигли ујутру у 6. Пут је био дуг, али доста пријатан. Као неко ко воли путовања, те ноћи није било сна, јер јака месечина пружала ја веома леп призор кроз прозор вагона, на бескрајна пространства шумовитих предела које једноставно остављају траг на авантуристичку душу.

Долазак у Букурешт поклопио се са јутарњим жагором људи који полазе у нови радни дан. Улазак у градски метро то нам је потврдио, да се у Букурешту брзо живи. Долазак у одредиште, стан наших домаћина, Аурела и Теодоре, деке и баке, али у правом смислу те речи, двоје старијих људи необично добре нарави и топлог настројења срца које поседује пажњу и љубав. После веома топлог сусрета са оцем Нектаријем који је у њима оставио дубок траг, где се може јасно видети да је отац део њиховог живота, уследили су први знаци пажње и јутарња кафа. Оно што ме је пријатно изненадило је јако добра организација живота, тако да је о.Нектарије убрзо сазнао цео план и распоред у вези целе његове посете.

Први дан је проведен у примању верника од стране оца, и његов разговор са њима и исповест верника. Ја сам искористио прилику у том периоду и у друштву Кристијана, човека који води групу верника у Румунији, посетио неколицину храмова у граду, где сам имао прилику да видим веома старе цркве и целивам исто тако и дошта моштију разних светитеља, од којих једно од најзначајнијих су велики део моштију светог великомученика Мине. По речима Кристијана, Букурешт је до доласка на власт комунисте Чаушескуа имао око 400 храмова. Може се запазити и сад да их је много, јер на сваких стотинак метара је храм. То засигурно говори о побожности румунске душе, која је осликана и живописом у свим црквама као и у обичном народу који је увек присутан у храмовима и тихо се моли. Наравно, као и у Србији, дух модернизма и демократије је веома присутан. Мој је утисак да су румуни добри традиционалисти, да чувају своју културу. Имали смо прилику да посетимо национални музеј народње ношње и реликвије, као и веома интересантан и веома леп парк на обали језера на који је смештено читаво село, старо село, са древним румунским кућама и црквама.

Наредни дани су протекли у посетама верника, и многим разговорима, као и посетама манастирима и црквама које су на нас оставиле посебан утисак. Могу закључити, да дух, који обитава у хришћанском срцу је свуда исти, што потврђује братска Румунија, јер Он је тај који спаја и повезује људе, и чини то тело које зовемо Црква јединственом заједницом људи на земљи просвећујући их и уздижући човека у достојанство које му је дао Господ Бог, да светли целом свету, како би сви прославили Њега, у Тројици слављенога Оца, Сина и Духа Светога, сада и увек, и кроз сву вечност. Амин!

Преподобни мученик Агатангел

Свети Агатангел роди се у граду Еносу, у Тракији, од православних родитеља, Константина и Кристалије. На светом крштењу Агатангел доби име Атанасије. Оставши после очеве смрти сироче, Атанасије ступи у службу на бродуда би исхранио своју породицу и себе. Атанасија капетан брода Турчин Мехмет принуди разним претњама да остане на броду. Застрашен, и бојећи се да од обесног Турчина не доживи нешто горе, Атанасије остаде код овог Турчина. Пошто се током времена Атанасије показа поштен и добар радник, његов газда стаде смерати да га преведе у муслиманску веру, па затим усини и учини својим наследником. Једном приликом они пловљаху бродом из Цариграда у Смирну. Међу путницима на броду бејаше један смирнски судија који, видећи Атанасијеву окретност и услужност, саветова Мехмету да га приволи примити муслиманску веру. Овај вражји савет још више појача Мехметову давнашњу жељу, да Атанасија обрати у муслиманство, па макар насилно. Кад допловише у Смирну ,Атанасије, вероватно предосећајући срцем да му Мехмет спрема неко зло, затражи од њега да га исплати. Злобни Турчин, не желећи да испусти из својих канџи жртву, одлучи једне вечери да своју намеру приведе у дело у саму поноћ. Он упали фењер, узе са собом Атанасија и одведе га изван града. Ту Мехмет одједном истрже ханџар иза појаса и њиме лако рани Атанасија; затим принесе ханџар под грло несретном младићу, претећи му да ће га заклати. Запрепашћени Атанасије, не знајући чему да припише овакав испад свога газде, стаде га молити и преклињати да га поштеди. Али му варварин с претњом одговори: "Нећу те оставити међу живима, ако не пристанеш да примиш муслиманску веру".

Уплашивши се смрти, Атанасије реши да прими муслиманску веру. При томе, ради умирења своје савесги, он говораше себи: "Да ме овај злочинац не би убио, ја ћу речима дати пристанак, али ћу се сутра одрећи својих речи и побећи од њега".

Међутим ђаво, који тражи погибао душе људске, развеја Атанасијево маштање, јер Мехмет тог часа пође у судницу и замоли да пробуде судију, и то оног који је путовао са њим на броду и посаветовао му да Атанасија обрати у муслиманску веру. Судија убрзо изађе и, дознавши о чему се ради, обрадова се, и затражи од Атанасија да се одрекне хришћанске вере. Атанасије и тада, мислећи да обмане самог себе, рече своме помислу: "Ну, шта? Сада ћу се на речи одрећи Исуса Христа, а затим ћу још ове ноћи побећи и сакрити се где било". И тако се он свесно одрече праве вере, заменивши је лажном.

Међутим, Атанасије се превари у својим рачунима, јер, изговоривши исповедање муслиманске вере, њему слобода би стешњена и никуда га не пуштаху све док га не обрезаше.

После неког времена несрећни отступник се разболе. Тада он дође у покајање, и стаде туговати што изгуби хришћанску веру, и бојаше се да га смрт не затекне као одречењака.

Но свемогући Бог не хте смрти грешника, и као чедољубиви Отац, који дуго трпи и чека обраћење грешника, пружи му руку помоћи и подиже га са болесничког одра. Атанасије онда, са дозволом свога газде, отпутова у свој завичај. При сусрету са родбином, он им раздели новац што беше стекао. Међутим, то његово добро дело не прође без свађе, пошто се ту умеша противник мира и слоге - ђаво. Бојећи се да му се плен не измакне из канџи, ђаво узруја Атанасијеве рођаке и посвађа их око подељеног им новца. Та свађа разјари одречењака толико, да он оде у суд и направи написмено, да се заувек одриче својих рођака и да они, у случају његове смрти, немају права ни на његову покретну ни непокретну имовину.

Помоћу ове свађе ђаво постиже то, да одречењак, разјарен срцем, не беше у стању размислити о погибији своје душе. Гнев који је киптио у његовом срцу, угуши све добро и не даваше му да дође к себи, После тога он се врати у Смирну к своме газди. Али се због нечега посвађа са газдом и, увређен њиме, побеже од њега. И од тог времена он стаде мало по мало долазити к себи и постајати свестан свога дубоког пада. Лутајући по разним градовима и селима, он трпљаше разноврсне оскудице. Усто он се бојаше свога газде који га беше оклеветао да му је украо знатну суму новаца, и због тога добио од власти дозволу да га тражи свуда.

Да га не би распознали, Атанасије престаде називати себе муслиманским именом, преобуче се у просјачко одело, и срећно стиже у Свету Гору Атонску, са надом да тамо нађе мир измученој и искиданој души својој. Обишавши обитељи у Светој Гори, и исповедавши многим духовницима свој пад, он се напослетку настани у Есфигменском манастиру. Ту га игуман Јевтимије присаједини Православној Цркви; даде га под руководство опитном старцу јеромонаху Герману; и наложи му да прислужује братији у трапези, што Атанасије испуњаваше са великим усрђем.

У току времена, Атанасијево срце, до тада хладно, загреја се, и код њега се појави покајање. И он стаде своје одречење од Христа заглађивати покајањем, проводећи време у бдењу, молитви и поклонима. Тако он спасоносним покајањем залечиваше своје душевне ране, нанесене му од ђавола-

При томе код њега се појави жеља да пред муслиманима исповеди хришћанску веру и да мучеништвом очисти себе од пада. Видећи душевно стремљење Христовог подвижника и желећи да га поколеба, ђаво га стаде смућивати разним помислима и сањаријама. Тако, једном Атанасије виде у сну као да се налази у некој познатој му кафани. Кафеџија, његов добар познаник, поче се с презрењем окретати од њега. Међу кафанским гостима беху такође познаници Атанасијеви, који, видећи кафеџијину хладноћу према староме пријатељу, рекоше му: "Шта то значи? Зашто нећеш да погледаш свога пријатеља и да се поздравиш са њим?" Кафеџија се онда обрати Атанасију и рече му: "Пријатељу мој, шта је то с тобом! твоје држање ми је несхватљиво. Молим те, шта те је нагнало да бежиш од твог доброг газде и да се настаниш са злим монасима, где те очекују разне оскудице и патње? Поред тога, ти си нас силно ожалостио, јер смо се свом снагом трудили да те оградимо сваким добром, а ти си нас ето, уместо благодарности, с презрењем оставио и придружио се нашим смртним непријатељима". Говарећи то, бивши пријатељ Атанасијев, а тако исто и сви другови бризнуше у плач. Видећи пријатељеве сузе, Атанасије се и сам онерасположи и заплака. У то време звук поноћног звона објави вршење келејног правила, и демонска сањарија ишчезе.

Пробудивши се, Атанасије стварно виде да су му очи уплакане, чему се не мало чуђаше. А кад изиђе из келије, он угледа човека где седи на обали морској и баца камење у воду. Атанасија зачуди да тако касно човек седи на обали, па, као питајући, рече за себе: "Шта је овом човеку потребно, те ноћу седи ван манастира?" Но у то време, тај човек се приближи Атанасију и са претњом му рече: "А ти си ми баш и потребан! Ти мислиш да си се већ сасвим ослободио мене и да сам те ја оставио? Не, ја те нећу оставити све дотле док те потпуно не срушим". Говорећи то, он потеже на Атанасија каменом, који пролете покрај његове главе и удари у зид. Сада тек Атанасију би јасно шта значи сан који он виде, и какав је човек који се баци каменом на њега. Зато се он одмах врати у своју келију, паде на колена пред иконом Спаситеља и Богоматере, и стаде се усрдно молити и са сузама просити Бога и Пречисту Матер Његову да га сачува од ђаволских замки. После дуге и усрдне молитве Атанасије осети у свом срцу тишину и спокојство.

Једном, патећи од очију, Атанасије не би у стању да од силног бола одстоји у цркви до краја на вечерњем богослужењу, него изађе раније и оде у своју келију. Ту он стаде корити себе за нестрпљење, говорећи: Тешко мени несрећном! када ја не могу да трпељиво поднесем овај ништавни бол, како ћу онда трпети муке када тело моје буду секли или огњем палили? - Размишљајући тако, он паде на колена пред иконом Пресвете Богородице и мољаше се два сата Преблагословеној, да укрепи његове слабе силе и да га удостоји примити за своје одречење од Сина Њеног Господа нашег Исуса Христа мученичку смрт. Убрзо после молитве он задрема мало, и у лаком сну види како му приступи Жена, сијајући сва необичном светлошћу, и љупко му рече: "Чедо, због чега тугујеш и јадикујеш?" Атанасије одговори: "Како да не тугујем, Госпођо моја, када бол ломи срце моје због одречења мог од Господа мог? И мада желим да то одречење загладим проливањем крви своје за свето име Његово, ипак се страшим да како не западнем у малодушност". "Не бој се, чедо, рече му Небеска Покровитељка, ти ћеш добити мучеништво које желиш. Иди у Смирну ради потврђења онога што се догодило у Једрену, јер многи од оних који су чули не верују страдањима каква тамо недавно претрпеше свети мученици. Иди дакле без одлагања, пошто је сад иајзгодније време".

Пробудивши се, Атанасије осети у свом срцу радост, и са побожним страхопоштовањем целива оно место где стајаху пречисте ноге Богоматере. Ујутру Атанасије исприча своме старцу Герману све што виде у сну. Саслушавши га, старац му нареди да буде опрезан и да не верује виђењима одједанпут, пошто ђаво располаже многим замкама. То виђење Герман саопшти и игуману. А игуман нађе за потребно да се исприча патријарху Григорију V, који у то време живљаше као изгнаник у Иверском манастиру. Тек што Герман дође к патријарху, патријарх му стаде казивати како су у Једрену пострадали неки хришћани са таквим јунаштвом и чврстином, да су зачудили саме мучитеље - Турке. Саслушавши патријархово казивање, Герман му рече: "Владико мој, све то што ми ти сад исприча, саопштено је много раније Светој Гори". Патријарх се зачуди томе, и између осталога рече Герману: "То је немогуће, пошто ја овог часа добих писмо о томе догађају". Тада Герман стаде казивати патријарху о виђењу које се удостоји видети његов послушник Атанасије. Саслушавши казивање, патријарх прослави Бога и Преблагословену Владичицу Богородицу, и рече Герману: "То је виђење истинито и јесте од Бога, а не од ђавољег сплеткарења; виђена пак Жена јесте Пречиста Богородица. Иди дакле с миром и благоразумно поучавај јуношу, али му кажи да наступајућу Свету Четрдесетницу проведе у манастиру, и да се за то време припреми на мученички подвиг, па потом нека иде да пред непријатељима Цркве исповеди име Исуса Христа".

Чим наступи Света Четрдесетница, Герман узе са собом Атанасија, оде у Претечин скит к духовнику Никифору и замоли га да Атанасија прими у своју келију и припреми га на мученички подвиг. Никифор с радошћу прими Атанасија и даде га под руководство опитном старцу Григорију, који је већ имао срећу да спреми на страдање четири мученика: Јевтимија, Игњатија, Акакија и Онуфрија[9]; па им је био сапутник и утешитељ, и потом је донео свете мошти њихове у своју келију, сем моштију Онуфрија које Турци потопише у мору.

Дошавши у келију духовника Никифора, Атанасије са побожним страхопоштовањем целива свете мошти преподобномученика. При томе се срце његово разгоре још већом жељом да пострада за исповедање имена Христова. Али враг, не желећи допустити да подвижник Христов добије од старца душевну корист и окрепљење у подвизима, изазва завист у његовом суседу по келији, те се овај разним лукавствима стараше да Атанасија истисне из Претечиног скита.Видећи суседово лукавство, Герман стаде осуђивати завидљивца због његове непријатељске делатности, али Атанасије мољаше старца да остави брату његово сагрешење и смирено му рече: "Ако су нам непријатна укоравања овога човека, онда судећи по томе, какви треба да изгледају пред Богом моји велики греси?" Старац, чујући од свога ученика смирени начин мишљења, омекша и, уступајући место зависти, вратише се натраг у своју обитељ. Сместивши ту Атанасија у засебну и безмолвну келију, старац му одреди келејно правило и умерени пост. Но да подвижник не би пао у униније, у потиштеност, старац Герман га често похађаше и сокољаше на подвиге. Желећи пак да стави на пробу његову намеру, он му предочаваше све оне страхоте и муке, које ће он имати поднети од мучитеља. Али Атанасије беше непоколебљив у својој намери, и мољаше да га благослови на мучење за име Христово. Међутим старац, још не уверен у чврстину свога ученика, одби да му да благослов. То веома ожалости Атанасија, и он сву ноћ преплака. Затим, не желећи више да старца Германа узнемирава усменим молбама, он му написа писамце овакве садржине: "Свети оче, тело моје стављам потпуно на твоје расположење, али само до идуће недеље. Ради са њим шта хоћеш, и мећи га на какву год хоћеш пробу Али, ако ме ти оне друге недеље не пустиш на мучеништво, онда ћу ја напустити Свету Гору и отићи у град Енос Тамо ћу измолити молитве и благослов од моје мајке, и потом кренути на мучеништво.

Прочитавши писамце, старац се посаветова о томе са игуманом, па заједнички решише да Атанасија опробају наложивши му строжији живот: закључаше га у кулу и одредише му најстрожије правило, а за храну ништа му друго не даваху осим хлеба и воде. Овом пробању Атанасија придружише се и замке свезлобног ђавола, јер у прву ноћ његова заточења до његових ушију допираху разни гласови, граја и запомагање, и не престајаху сву ноћ. А друге ноћи он угледа мноштво ђавола, који ужурбано јураху на све стране, трудећи се да уплаше Христовог подвижника. Али он молитвом и знаком Животворног Крста растера све демонске привиде. Треће ноћи вражји привиди се умањише, а четврте и сасвим престадоше. Али уместо тога њега спопаде нека туга и чамотиња, које му силно притискиваху душу. Када свану, он обавести о томе старца. Старац, видећи да ђаво тим лукавством хоће да Атанасија баци у очајање, саветова Атанасију да изађе из затвореништва и живи заједно са братијом, где нема места досади и тузи. Али Атанасије не беше вољан да изађе из затвора и рече старцу: "Нећу изаћи из куле све дотле, док помоћу Божјом не однесем победу над врагом. Но исто тако не желим да и ти живиш поред мене, пошто сам решио да се сам борим са врагом. Надам се да ће ми свемоћни Бог помоћи да га победим".

Идуће ноћи, и оне за њом, Атанасије више не осећаше тугу. И тако му прођоше три недеље Великог Поста. У четврту, средопосну недељу, игуман га позва у манастир и постриже у анђелски образ, са именом Агатангел. А после божанствене литургије он се понова врати у кулу, обучен у свеоружје и укрепљен Божанским Тајнама Тела и Крви Хриcтове. Од тога времена лице његово сијаше неком божанственом светлошћу, а у срцу му цароваше мир, радост и љубав ка Господу Христу. Живећи у кули, он нађе тамо неке старе ланце и метну их на своје тело. А струну врећу, која се такође нађе тамо, он ношаше место кошуље. При томе он увећа број поклона, одређених му од стране старца: у току двадесет и четири часа он прављаше по три хиљаде метанија, читаше Свето Еванђеље, Акатист Пресветој Богородици, и прохођаше умну Исусову молигву. У време пак слободно од молитве он је волео да чита књиге о подвизима светих мученика, чиме се још више утврди у намери да пролије своју крв за исповедање хришћанске вере, и моли старца да га што пре отправи на мучеништво.

Но старац и игуман не решаваху се да отпусте Агатангела на мученички подвиг дотле док им сам Бог не открије, да ли је за то света воља Његова. Тога ради игуман заповеди свој братији да одређене ноћи сваки у својој келији сатвори дугу молитву, и са смирењем моли Бога да Он укаже: да ли је свесвета воља Његова за то, да Агатангел буде отпуштен на мученички подвиг. И те ноћи Господ откри игуману своју благу вољу на овај начин: после дуге молитве игуман прилеже да се одмори и када заспа, њему се учини, као да је са Германом и Агатангелом кренуо некуда на пут; путем се сретоше са једним боголиким старцем, који лицем личаше на Светог Николу, како се он обично изображава на светим иконама; овај боголики старац приступи игуману и упита га: ко од њих хоће да иде на мучеништво; "ево овај младић" одговори игуман, показавши руком на Агатангела; у то време Агатангел приђе светоме старцу, поклони му се до земље и целива му руку; свети старац му рече: "Добро дело си пожелео, чедо! Похитај, дакле, да испуниш своју жељу; Бог ће те помоћи и укрепити да течење своје окончаш са славом".

Изјутра игуман исприча братији своје виђење, по коме он сазнаде вољу Божију. И од тог дана стаде припремати све што је потребно за пут. Мисао пак о мучеништву, запавши у младо срце Агатангелово, све се више и више разгореваше, те он беше дан и ноћ заузет њоме, и жуђаше да што пре преда себе на подвиг мучеништва. Као ради испуњења његове жеље, Агатангелу се, по Божјем промислу, причини као да он излете на врата куле, и потом крену пут Смирне. Из тога он закључи, да је Божјем промислу угодно да он изабере Смирну за поприште мученичких подвига. Стога одмах оде к старцу, исприча му све што му се догодило, и стаде га преклињати да га отпреми у Смирну, да би узео на себе мученичке подвиге.

У то време, по савету игумана, старац већ престаде одвраћати Агатангела од мисли да пострада за Христа, него му нареди да се спрема за пут и сачека лађу која путује у Смирну. По промислу Божјем и пристаништу Есфигменског манастира ускоро пристаде једна велика лађа која је ишла са острва Хиоса за Смирну. Дознавши од лађара да лађа сутрадан креће за Смирну, игуман и старац Герман замолише старешину лађе, пошто је био први дан Ускрса, да се због Празника задрже у пристаништу један дан више. Старешина пристаде. И на други дан Ускрса Агатангел би пострижен у схиму, па испраћен молитвом и благословом, укрца се на лађу заједно са старцем Германом.

Када се лађа приближи Смирни, Агатангел, који беше прилегао, пробуди се из лакога сна тужан и стаде тихо плакати. Приметивши тако наглу промену код свога ученика Герман се узнемири , и не знађаше чему то да припише. На сва старчева питања Агатангел као да не обраћаше пажњу, одговараше му кратко и мољаше га да га остави на миру. Уплашен од такве промене, старац са нежном очинском упорношћу настојаваше да му ученик објасни шта је то с њим. Најзад му Агатангел рече: "Оче, разлог који ме узнемири и поколеба ми срце јесте то што ми се јави свети преподобномученик Јевтимије[10], загрли ме и, целивајући ме, рече: дође време!. Ово јављење преподобномученика означава да ће ме најзад Господ удостојити да примим мученичку смрт; али при томе мене смућује помисао: да ли ће душа моја, имајући безбројне грехе, безопасно проћи ваздушна митарства?"

"Брате, рече му на то старац, твоје виђење је истинито, али помисао твој дошао ти је од ненавидника спасења људског - ђавола. Изазвавши у теби смућеност, ђаво жели да посеје у твом срцу страх, па да те затим баци у очајање; и онда ће већ бити тешко ишчупати се из његових канџи. Али, знај, кнезови ваздушних митарстава не само не могу задржати ону душу која се разлучила од тела мученичком смрћу, него јој се чак не смеју ни приближити".

Ове утешне речи умирише Агатангела и, уместо мрачног облака који по дејству ђавола беше наишао на њега, сину радосна светлост благодатне утехе која се упадљиво одражаваше на његовом лицу. Утом они срећно стигоше у пристаниште Смирне, искрцаше се, и одседоше у дому познатог хришћанина Константина.

Када наступи дан у који је добровољни мученик имао предати себе на мучење, скинуше с њега монашко одело и обукоше га у турско. И после путне молитве Агатангел озарена лица оде у судницу. Тамо неустрашиво ступи пред судије, и кад га они упиташе шта жели, он одговори: "Парничим се са капетаном Мехметом (пређашњим својим газдом), па стога желим да га позовете у суд и ту ствар решите". Када Мехмет би приведен и стаде пред судије, Агатангел се обрати судијама и рече: "Судије, у време када ступих у службу код овог господина ја бејах хришћанин. Али он претњама и кидисањем на мој живот насилно ме примора да се одрекнем хришћанске вере и примим муслиманску. Сада пак, по великој милости Спаситеља мог Исуса Христа, ја опет свим срцем својим верујем у Њега и исповедам да је Он истинити Бог". Говорећи то, Агатангел извади испод мишке крст, подиже га увис и рече: "А ово је непобедиво оружје свих хришћана, јер на њему би распет Господ наш Исус Христос, Који верују у Њега наслеђују царство небеско, а који не верују биће осуђени на вечне муке".

Истргнувши крст из мученикових руку, судије га стадоше корити, и саветоваху му да увиди своју заблуду и опет пређе у муслиманску веру. Али свети мученик, извукавши испод пазуха малу иконицу Христова Васкрсења, громко кликну: "На таквом крсту, који ми узесте, би распет телом Господ наш Исус Христос; а ево, на овакав начин Он васкрсе из мртвих; па ће исто тако и у дан свеопштег васкрсења Он васкрснути оне који верују, да би добили царство небеско које је приправљено од постања света онима који верују у Њега".

Као и животворни Крст, тако и ову иконицу Васкресења Христова присутне слуге одузеше Агатангелу. И судије, сматрајући да је Агатангел полудео, послаше га у другу собу, где ревносни Мухамедови служитељн покушаваху да га разним ласкама и обећањима положаја и богаства одврате од вере Христове. А Христов страдалник, као тврди дијамант, беше непоколебљив у своме вероисповедању и с презрењем одби све њихове почасти и богатство. Међутим и Мухамедови ревнитељи, не желећи да испусте жртву из својих канџи, донеше гомиле злата и разних скупоцених хаљина, и увераваху мученика да ће му све то дати ако буде опет поверовао у Мухамеда. Но свети Агатангел, сматрајући све за трице, само да Христа добије, одговори кротко: "Ничим ме ви нећете преластити. Све ваше богатство, почасти и слава, које ми нудите, нека вам буду на погибао! Ја исповедам истинитог Бога Исуса Христа, горим љубављу к Њему, и готов сам да душу своју положим за свето име Његово".

Видећи да ласкања и сва обећавана блага не делују на светог мученика, судије наредише да га понова доведу к њима. Онда му стадоше претити разним мукама и срамном смрћу, и саветоваху му да изабере једно од овога: или почасти и богатство, или разне горке муке. "Тиме ме ви ни најмање нећете уплашити, одговори свети исповедник. Напротив, с радошћу желим да пострадам за Господа мог Исуса Христа, и да, очистивши се својом крвљу, јавим се чист пред лицем Бога мог, кога се из страха одрекох. Знајте још и то, судије, да ћете ми велику љубав учинити, ако одмах наредите да ме муче".

Видећи мученикову чврстину и изгубивши сваку наду да ће га ласкавим речима придобити, судије наредише да га свуку и вежу. У то време један од слугу удари силно мученика по образу. Но верни слуга Законодавчев, испуњујући божанску заповест Његову, окрену му и други образ. После тога мученик би одведен к управнику града Муселиму. Но пошто тог дана Муселим није радио, мученика предадоше његовом помоћнику- Овај стаде исповедника Христовог најпре мамити ласкавим речима и разним обећањима. Али, видећи како он чврсто и непоколебљиво стоји у своме вероисповедању, помоћник нареди својим слугама да мученикове ноге ставе у кладе, окују га у тешке синџире и вргну у тамницу. У тамници се налажаху још два невина хришћанина.

Сазнавши сутрадан за мученика, Муселим беше незадовољан тиме што су га свукли у судници и послали га к њему само у кошуљи. Стога нареди да га одведу у судницу, обуку у његово одело, па онда изведу пред њега. Слуге Муселимове путем на све могуће начине исмеваху светитеља, неколико пута стављаху га на колена и, да би га уплашили, замахиваху над његовом главом мачем као да хоће да му је отсеку. Но исповедник Христов неустрашиво и радосним лицем очекиваше посечење. После свега тога подвижник Христов би уведен у судницу; ту му обукоше његово одело, па га онда упутише натраг к Муселиму. Међутим, и Муселим не могаде поколебати светитеља, и сва његова обећања мученик одби с презрењем.

Идућег дана, до исповедника Христова који сеђаше у тамници, допре глас да се неки хиоски хришћанин Атанасије заузима код Муселима за његово ослобођење. Светитеља то увреди, и он одмах написа писмо том Атанасију молећи га да се не заузима за њега , већ да сатворе општу молитву за њега, да га Бог укрепи у мученичком подвигу. Побуђени тим писмом, сви смирнски хришћани идуће ноћи сатворише по храмовима Божјим усрдна молепствија за светог мученика.

У то исто време, када благочестиви хришћани узношаху Богу усрдне молитве за мученика Агатангела, у тамници где је он лежао догађало се нешто друго. У дубоку ноћ уђоше у тамницу неколико чаробника, скинуше са светитеља кошуљу, и сву ноћ чињаху над њом неке чини, па ујутру наредише мученику да је обуче. Паћеник огради себе крсним знаком и без икакве узнемирености обуче је. Прође неколико мучних часова, за време којих чаробници очекиваху дејство својих чини. Али пошто не приметише никакву промену на мученику, они се са стидом удаљише из тамнице. Када свети мученик остаде сам са својим друговима - сужњима, прилеже на земљу и ухвати га лаки сан. Али убрзо наједаред устаде и рече својим друговима: "Браћо моја, радујте се са мном, јер данас у подне мени ће отсећи главу".

Пророчанство се светитељево стварно испуни, јер око десет сати у тамницу дођоше војници, везаше мученика и одведоше у судницу. Када свети исповедник Христов предстаде судијама, они га опет стадоше примамљивати разним обећањима, положајима и богатством. Но видећи његову непоколебљивост и јачину, они наредише да му се одруби глава. Тада га џелати узеше и одведоше преко пута џамије Асар, где се имала извршити смртна казна. Ту свети мученик Христов Агатангел, преклонивши колена и оборивши очи доле, душом се помоли Оцу Небеском, очекујући посечење мачем. Затим се обрати џелату и рече: "Што оклеваш и не извршујеш наређење?" Тада џелат замахну мачем и чесна глава Христовог страдалца одвоји се од тела. Тако свети преподобномученик Агатангел у деветнаестој години својој мученички сконча у суботу у подне деветнаестог априла 1819 године, и као благопријатна жртва, очишћена својом крвљу, предстаде престолу Божјем чист, свет и беспрекоран.

Знајући да хришћани с побожним поштовањем и вером не само поштују мошти светих мученика него и крв њихову сабирају у мараме и марамице, следбеници Мухамеда доведоше нарочите људе којима ставише у дужност да одмах водом сперу крв чим се буде излила из мученикове отсечене главе. Међу тим људима бејаше и један хришћанин. Када мученику отсецаху главу, овај се хришћанин намерно сагну, те му с главе паде марама у крв мученикову. Он успе да својом марамом сабере крв исповедника Христова. А присутни хришћани му отргоше из руку мараму, искидаше је и поделише међу собом, па се с радосним поклицима враћаху кућама својим, славећи Христа Бога који укрепљује свете Своје.

После кончине преподобномученика Агатангела свете мошти његове стајаху три дана на отвореном месту под војничком стражом. Стражари не спречаваху хришћане да прилазе моштима и одају им дужно поштовање. Што су стражари били тако попустљиви разлог беше овај: прве ноћи по посечењу чесне главе светог мученика, војници-стражари видеше где се мошти преподобномученика нахођаху у седећем положају, затим устадоше на ноге, и тако у току три сата свете мошти три пута саме устајаху и падаху. То чудо учини те војници не сметаху хришћанима да прилазе телу светог мученика и целивају га. Из тела пак излажаше рајски миомир, и оно лежаше као живо, што зачуди и узнемири непријатеље Христове цркве , те они, плашећи се још неког већег чуда, решише да тело светог преподобномученика Агатангела баце у море.

Вест о одлуци да свете мошти мученика Христова буду потопљене, брзо се разнесе по целоме граду. Власници лађа, које стајаху у пристаништу Смирне, чувши за ту одлуку, распоредише лађе дуж целе обале, да би на тај начин омели потапање драгоценог сакровишта. А муслимани, видећи необичну љубав и веру хришћана према светом мученику, и бојећи се побуне, решише да им продаду свете мошти. Хришћани, купивши ово неоцењиво благо - тело светог преподобномученика Агатангела, пренесоше га чесно и свечано у цркву светог великомученика Георгија и положише у гроб светог мученика Дима, који пострада на 408 година пре тога.

Окрвављено одело светог мученика, исто тако и прст отсечен служитељем управника града, откупи гореспоменути Атанасије. Одело свечево Атанасије даде Герману, а прст задржа као светињу. И са тако скупоценим благом Атанасије отпутова својој кући на острво Хиос. Но код куће, на своју велику жалост, Атанасије затече свога сина тешко болесним; лекари су били изгубили сваку наду да ће оздравити. Али чим Атанасије метну на свог болесног сина прст светог мученика Агатангела и парче окрвављеног одела његовог, овај одмах устаде потпуно здрав.

Старац Герман са оделом светог преподобномученика отплови за Свету Гору. И када се брод приближаваше Светој Гори, на мору се подиже силна бура. Герману, који је у то време од силног љуљања брода лежао без свести у кабини, јави се свети мученик Агатангел, коме лице сијаше небеском светлошћу. Герман га упита: Брате, Агатангеле, куда идеш? - У наш манастир, с анђеоским осмехом одговори Агатангел. - Зар ти ниси умро? опет га упита Герман. - Не, нисам умро, него сам, као што видиш жив. - Када Герман дође к свести, одмах исприча присутнима на броду о своме виђењу светог преподобномученика Агатангела. То виђење одушеви све путнике и они узнесоше благодарност Богу и Његовом угоднику, чијим се молитвама море брзо утиша, и за три сата брод срећно пристаде уз Свету Гору Атонску.

Пошто се искрца са брода, Герман одмах извести Есфигменску обитељ да је допутовао са оделом светог мученика. Игуман са свом братијом чесно срете окрвављену одећу, као самог мученика , и положи је у цркви поред честица светих моштију разних светаца, славећи и благодарећи Бога што је младог јуношу укрепио у мученичком подвигу и удостојио га неувенљивог венца. Молитвама светог преподобномученика Агатангела, Христе Боже наш, подај и нама помоћ да победимо свелукавог врага који војује против нас, и удостоји нас Царства небеског. Амин.

Мошти светог преподобномученика Агатангела не остадоше дуго у гробу светог мученика Дима. Након пет месеци после мученичке кончине његове би отворен гроб светога, извађене из њега мошти, положене у засебан ковчег, и потом стављене у ризницу при цркви светог великомученика Георгија.

Године 1844, игуман Есфигменске обитељи Агатангел, заједно са братијом, побуђен љубављу к светом Агатангелу и желећи да његове свете мошти има у својој обитељи, која се удостојила васпитавати мученика Христова, посла по јеромонаху Макарију молбу епископу Смирне Атанасију и тамошњим грађанима да Есфигменској обитељи доделе један део светитељевих моштију. Епископ и грађани с љубављу пристадоше да поделе светињу, и јеромонаху Макарију дадоше главу преподобномученика Агатангела са десном руком и ногом. Ови делови светих моштију бише чесно пренети у Свету Гору Атонску у Есфигменски манастир, а остали делови чесних моштију остадоше у цркви светог великомученика Георгија на освећење града.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ

Светло Васкрсење Христово да нам донесе радост, духовну радост која ће у нашим срцима пробудити светла осећања и настројења која ће нас побуђивати и подстицати да их пробудимо и код других како би и они прослављали Спаситеља нашег и славили га у векове. ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Редакција блога вам жели свако добро од Господа

Синасар на Велику Среду

Стихови:

" Жена помаза Христово тело миром, и тако претече Никодимову смирну и алоју".

На свету и Велику Среду свети оци су заповедиди да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром, јер се то десило пред сама Спаситељева страдања.
Када је Господ дошао у Јерусалим и налазио се у кући Симона губавога, приступила му је жена (блудница) и излила на Његову главу скупоцено миро. Ту је установљено (да њој чинимо спомен) с циљем да се, по речи Спаситеља, свуда и свима проповеда о том њеном дирљивом поступку. Којом побудом се она руководила? Пошто је приметила да је Христос сажаљив према свима и дружељубив, нарочито сада, када је видела да је Он ушао у кућу губавога, а закон је налагао да се такав сматра нечистим и одлученим од друштва, она је закључила да ће Он, као и Симонову губу, исцелити и њену душевну болест. И ето, док је Он увече седео за трпезом, она је излива на Његову главу миро, вредно око три стотине динара, то јест шездесет асарија, десет пенеза и три сребреника. Ученици су је спречавали, посебно Јуда Искариотски, но Христос је стао у њену заштиту да они не би прекинули њену добру намеру. При томе је споменуо и свој погреб, и тако одвраћао Јуду од издајства и удостојио жену части тиме што ће се свуда по целом свету проповедати о њеном добром делу.
Морамо нагласити да се, по некима, иста ова жена подразумева код свих јеванђелиста. Али то није тачно. Тројица, каже свети Златоусти (у Беседи 13 на Матеја), говоре о истој, и називају је блудницом, а код Јована је потпуно друга, и то хвале достојна Марија, Лазарева сестра, коју је одликовао частан живот, и коју Христос, да је била блудница, не би волео. Од њих је ова последња Марија, шест дана пре Пасхе, у својој кући, у Витанији, док је Он увече седео за трпезом, извршила помазање тако што је излила миро на пречисте ноге и обрисала их својом косом, и тиме показала да га изузетно поштује. Она је принела миро Христу као Богу, јер је добро знала (Изл30; Пост 28 и 35) да је уље приношено Богу и у жртвама, да су миром помазивани и свештеници, да је и Јаков прелио уљем камен посвећен Богу. Она је то, очигледно, принела ради благодарности Учитељу, као Богу, за оживљење свога брата. Зато јој се и не обећава награда. Ту се и гунђање чује једино Јуде, као лакомог човека. Свети Матеј и Марко казују да је друга жена, и то блудница, два дана пре Пасхе, када је Христос још боравио у тој истој Витанији, у кући Симона губавога, увече, док је седео за трпезом излила то скупоцено миро на Његову главу. Због тога своје негодовање према блудници исказују и ученици, који су изврсно знали с каквим усрђем је то учињено да би се добила Христова милост. Њој је и награда одређена у томе што ће то добро дело бити прослављано свуда по свету. Према томе, неки разумеју једну, Златоусти, пак, по овоме, две жене. Има и оних који признају чак три: две горе поменуте, у самом приближавању Христових страдања, а осим ових и трећу, тачније речено прву, која је то приредила негде око половине јеванђелске проповеди. Она је била и блудница, и грешница, и излила је миро наХристове ноге, али не у кући губавога, него фарисеја Симона и без присуства непознатих. Тада се једино сам фарисеј саблазнио. Као награду Спаситељ јој је дао отпуштење грехова. Управо о њој свети Лука казује око средине свог Јеванђеља (7,36-50), као што је речено. Непосредно после казивања о тој блудници, он наставља говор на следећи начин: И би послије тога, и он прохођаше по градовима и по селима проповиједајући и благовијестећи Царство Божије (Лк 8,1), из чега јасно произилази да то није било за време страдања. Према томе, судећи по времену, и по месту, и по личностима, и по кућама, напокон, по самом начину миропомазања, изгледа, да су то биле три жене: две блуднице, а трећа је Лазарева сестра Марија, коју је одликовао свети живот. И једна кућа је кућа фарисеја Симона, друга је губавог Симона у Витанији, и трећа је кућа она у којој су живеле Марија и Марта, Лазареве сестре, у истој тој Витанији, а из овога се мора закључити да су Христу биле приређене и две трпезе, и обе у Витанији. Једна је учињена шест дана пре Пасхе у Лазаревом дому, у којој је с Њим учествовао и Лазар, о чему син грома говори овако: А Исус на шест дана прије Пасхе дође у Витанију, гдје бјеше Лазар који умрије, кога он подиже из мртвих. Ондје му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар бјеше један од оних што сјеђаху са њим за трпезом. А Марија, узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове (Јн 12,13).
Друга вечера била је приређена Њему два дана пре Пасхе, када се Христос још налазио у Витанији, у кући Симона губавога, када му је и блудница пришла да излије скупоцено миро: тако казује свети Матеј и преноси Христове речи ученицима: Знате да ће за два дана бити Пасха, и убрзо након овога наставља: А кад Исус бјеше у Витанији у кући Симона губавога, приступи му жена са алавастровом посудом мириса скупоцјенога, и изли на главу његову када сјеђаше за трпезом (Мт26;2и6-7). С њим је сагласан и Марко, који говори: Бијаху још два дана до празника Пасхе и бесквасних хљебова... И кад он бијаше у Витанији у кући Симона губавога и сјеђаше за трпезом, дође жена (Мк14,1,3) итд. Заступници тврдње да четворица јеванђелиста говоре о једној те истој жени која је помазала Господа миром, да су Симон фарисеј и.Симон губави, кога неки сматрају чак оцем Лазара и његових сестара Марије и Марте, једна те иста личност, да се ради о једној те истој вечери, једној те истој његовој кући, у Витанији, где је наводно била и велика горња одаја, застрта и припремљена и где је била Тајна вечера - мисле погрешно. Те две вечере биле су припремљене Христу изван Јерусалима, у Витанији, шест и два дана, како је речено, пре законом одређене Пасхе, а и жене су принеле Христу миро на различит начин. А Тајна вечера и велика горња одаја биле су припремљене у самом граду Јерусалиму један дан пре законом одређене Пасхе и Христових страдања, по мишљењу једних, у кући непознатог човека, а по мишљењу других у кући Његовог ученика и напрсника Јована, на светом Сиону, у којој су се и ученици скривали због страха од Јудејаца, у којој је Тома после Васкрсења метнуо свој прст у ране од клинова и своју руку у Христова ребра, у којој је, на Педесетницу, Свети Дух сишао на апостоле, и у којој су учињена разна друга скривена и тајанствена дела.
Имајући ово у виду, нама се чини да више одговара истини Златоустово мишљење, по коме се ту говори о две жене: једној, о којој тројица јеванђелиста говоре да је, као блудница и грешница, излила миро на Христову главу, и другој, код Јована, Марији, Лазаревој сестри, која је принела миро и излила га, и то на Христове божанске ноге. Једна ствар је, такође, вечера у Витанији, а сасвим друга - Тајна вечера. То је јасно чак из тога што Спаситељ, после казивања о тој блудници, шаље ученике у град да припреме Пасху. Идите у град томе и томе, и кажите му: ... код тебе ћу да учиним Пасху са ученицима својим (Мт2б,18). И још: И срешће вас човјек који носи крчаг воде... и он ће вам показати готову велику горњу одају, застрту и припремљену: ондје нам зготовите (Мк 14,13-16; Лк 22,8-13), очито, предстојећу законску Пасху, коју је, дошавши, и учинио с ученицима, како говори божанствени Златоусти. Затим, за време вечере, тј. Тајне вечере, након божанственог прања ногу ученицима, Христос поново седа за трпезу, предаје и нашу Пасху на истом том столу, како додаје златоречиви Јован. И то је тачно. А дивни Јован, као и Марко, божанствени јеванђелисти, означили су и квалитет мира тако што су га назвали чистим и скупоценим. Мисле да "пистикон" тј. верно, значи право, неразблажено и испитане чистоте, а можда је то и назив најбољег и првокласног мира. Марко додаје да је жена од усрђа чак разбила и суд, за који каже да је од алавастра, зато што је грло тог суда било преуско. Тај стаклени суд, како говори свети Епифаније, није имао ручке, и назива се викион. Миро је било састављено од многих материја, а углавном од смирне миомирисног цвета кинамона, мирисног корена, миомирисног исопа и уља.
Духовним миром помазани, Христе Боже, ослободи нас од страсти које наваљују на нас, и помилуј нас, јер један је свети и човекољубац. Амин.

Света тајна Јелеосвећења

Ова тајна се другачије назива саборовањем и савршава се над болеснима због њиховог исцељења од немоћи душевних и телесни. За њено савршење сабира се седам свештеника, мада је по потреби може савршавати и један свештеник. У посуду са пшеницом смешта се невелики суд са јелејем (уљем), као знаком милости Божије, а јелеју се додаје црвено вино као подражавање "милосрдном самарјанину" и у сећање на Крв Христову, проливену на Крсту; око тог суда стављају се у пшеницу запаљене свеће воштанице и међу њима седам штапића - стручаца, обавијених на једном крају ватом и које служе за седмократно помазивање болесног. Свим присутнима се раздају запаљене свеће. После молитве за освећење јелеја и за то да он по благодати Божијој послужи болесном на исцељење немоћи душевних и телесних, чита се седам изабраних места из књига апостолских и седам јеванђељских прича. По читању сваког јеванђеља, свештеник крстообразно помазује болесном чело, образе, груди, руке, произносећи у исто време молитву Господу, да Он, као лекар душа и тела, исцели Свог болесног слугу или слушкињу Своју од телесне и душевне немоћи. После седмог помазања свештеник отвара Јеванђеље, и држећи га текстом на доле, полаже руку - као исцељујућу руку Самог Спаситеља - на главу болесног и при томе моли Господа да опрости све његове грехе. Затим болесни целива Јеванђеље и Крст, и тиме се завршава савршење тајне јелеосвећења.

Јелеосвећење ће се обавити у Врдничком манастиру Св.Кирила и Методија на велики после божанствене литургије (која почиње у 11:00).

РАСПОРЕД БОГОСЛУЖЕЊА

Манастир светих Кирила и Методија - Врдник

Страдања Христова да нас подсете на Љубав Божију ка грешном

човеку. Не жалимо труда и снаге да се приближимо Ономе који себе није поштедео.

+ Велика Среда:

11 часова преподне - Литургија пређеосвећених дарова

20 часова - мало повечерје и јутрење Великог четвртка

+ Велики Четвртак:

11 часова преподне - Вечерње са Литургијом светог Василија Великог у наставку света тајна Јелеосвећења (за болесне али и телесно здраве на духовно оснажење и опроштај заборављених грехова).

20 часова - Јутрење Великог Петка, изношење Крста, Распеће Христово

+ Велики петак:

16 часова - Вечерње Великог петка, изношење Плаштанице

01 час (ноћу) - Јутрење Велике суботе, статије над гробом Господњим,

Вход са Плаштаницом

+ Велика субота:

око 10 преподне - Крштења

00 (у поноћ) - Пасхално (Васкршње) јутрење са Литургијом

Архиепископ Тихон Омски и Сибирски председавајући синода РИПЦ

Архиепископ Тихон са свештенством своје епархије

Архиепископ Тихон за време великопосних Богослужења

Руска Истински Православна Црква је једини канонски наследник Руске заграничне Цркве и Руске катакомбне Цркве,на челу са Архиепископом Тихоном који Богомудро предводи своје стадо многи благочестиви свештеници и мирјани широм Русије,Европе и Америке враћају се у канонске оквире Свете Православне Цркве и корачају путем Истине и Спасења којим су ходили њихови предходници Св.Јован Шангајски,Св.Филарет Вознесенски,Аверкије Џорданвилски и многи други!

На многаја љета!

УДРУЖЕЊЕ СЕСТАРА

И гле,законик неки устаде и кушајући га рече: Учитељу, шта ми треба чинити да наследим живот вјечни? А он му рече: Шта је написано у закону? Како читаш? А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе. А он рече: Право си одговорио; то чини и живјећеш. А он, желећи себе да оправда, рече Исусу: А ко је ближњи мој? А Исус одговарајући рече: Човјек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник и видјевши га, прође. А тако и левит, кад је био на оном мјесту, приступивши, погледа га и прође. А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га видје сажали му се; И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што бјеше запао међу разбојнике? А он рече: Онај који му милост учини. А Исус му рече: Иди, па и ти чини тако.(Лк.10,25-37)

Недавно је у Београду почело са радом 'удружење сестара'по благослову парохијског свештеника оца Стефана и под његовим духовним руководством. Кординатор овог сестринства биће попадија Јефимија која ће са сестрама имати за задатак узвишене циљеве као што су дела милосрђа и помоћ људима и породицама којима је она потребна и неопходна. Време у којем битишемо, веома тешко у сваком погледу, може у многоме бити олакшано ако дође до изражаја ширина и топлина хришћанског срца. Много је оних, веома много, којима је потребна подршка како материјална тако и духовна, како би се приближили Ономе који је непролазна радост и утеха. Овом приликом као неко ко такође стоји иза овог подухвата позивам све сестре у Христу да се прикључе 'сестринству' како би кроз Богоугодна дела и подухвате помогли како онима којима је помоћ неопходна тако и нама самима. За све информације можете контактирати попадију Јефимију на:0642980527. С'нами Бог!

ПСАЛМ 132.

Песма степеница Давидова(МТ:Псалм133)

1.Гле, шта је добро,или шта је красно,
него да браћа живе заједно?
2.Као миро на главу, које силази на браду,
браду Аронову,
Које силази на крајеве одежде његове;
3.као роса Аермонска, која силази на горе Сионске
Јер тамо заповеди Господ благослов
и живот до века.

кликни

Свети Григорије Палама

Свети Григорије Палама се празнује у православној Цркви 14. новембра, али је овом великом светитељу Цркве Христове посвећена и друга недеља Васкршњег поста.

Био је Митрополит солунски и истакнути православни богослов и заступник исихазма. Рођен је у Цариграду у познатој породици пореклом из Анатолије у Малој Азији. Око 1318. године, са своја два брата Григорије је дошао на Свету Гору. За свештеника је рукоположен у Солуну 1326., а затим као отшелник живи у околини Верије у Тесалији, да би се поново вратио на Свету Гору 1331., а већ 1337. године долази у богословски сукоб са Варлаамом Калабријским, схоластичарем са Запада и номиналистом. Спор је настао око питања могућности виђења таворске светлости, што су Варлаам и Григорије Акиндин и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнатљив.

Они су још оштро оспоравали созерцатељну праксу исихаста (тиховатеља) и могућност виђена нестворених божанских енергија। Григорије Палама је између 1338. и 1341. године написао три Тријаде у одбрану светих исихаста. Светогорски монаси су имали свој свештени сабор 1340-1341. године и издали су Светогорски томос у коме су одлучно бранили своје православно-хришћанске ставове. Цариградски сабор у храму Свете Софије 1341. стао је на страну Григорија Паламе и светогорских исихаста, а Варлаама и његове присталице сабор је осудио као јеретике. Варлаам је после осуде отишао на Запад коме је духовно и припадао. Његову осуду су потврдили и потоњи сабори у Цариграду 1347, 1351, 1352 и 1368. године. Григорије Палама је изабран за солунског архиепископа 1347. године, али је ступио на дужност, због ондашњих политичких прилика, тек 1350. године. На путу од Солуна до Цариграда 1354. заробили су га Турци, али су га из ропства откупили и ослободили Срби. Умро је 1359. године, а за светитеља је проглашен 1368. од стране цариградског патријарха Филотеја, који му је написао житије.



Свети Григорије Палама се празнује у православној Цркви 14. новембра, али је овом великом светитељу Цркве Христове посвећена и друга недеља Васкршњег поста.

Био је Митрополит солунски и истакнути православни богослов и заступник исихазма. Рођен је у Цариграду у познатој породици пореклом из Анатолије у Малој Азији. Око 1318. године, са своја два брата Григорије је дошао на Свету Гору. За свештеника је рукоположен у Солуну 1326., а затим као отшелник живи у околини Верије у Тесалији, да би се поново вратио на Свету Гору 1331., а већ 1337. године долази у богословски сукоб са Варлаамом Калабријским, схоластичарем са Запада и номиналистом. Спор је настао око питања могућности виђења таворске светлости, што су Варлаам и Григорије Акиндин и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнатљив.

Они су још оштро оспоравали созерцатељну праксу исихаста (тиховатеља) и могућност виђена нестворених божанских енергија। Григорије Палама је између 1338. и 1341. године написао три Тријаде у одбрану светих исихаста. Светогорски монаси су имали свој свештени сабор 1340-1341. године и издали су Светогорски томос у коме су одлучно бранили своје православно-хришћанске ставове. Цариградски сабор у храму Свете Софије 1341. стао је на страну Григорија Паламе и светогорских исихаста, а Варлаама и његове присталице сабор је осудио као јеретике. Варлаам је после осуде отишао на Запад коме је духовно и припадао. Његову осуду су потврдили и потоњи сабори у Цариграду 1347, 1351, 1352 и 1368. године. Григорије Палама је изабран за солунског архиепископа 1347. године, али је ступио на дужност, због ондашњих политичких прилика, тек 1350. године. На путу од Солуна до Цариграда 1354. заробили су га Турци, али су га из ропства откупили и ослободили Срби. Умро је 1359. године, а за светитеља је проглашен 1368. од стране цариградског патријарха Филотеја, који му је написао житије.



Молите се без престанка

Свети Григорије Палама



Нека нико не мисли, браћо моја, драга моја браћо у Христу, да дужност мољења без престанка и увек припада само онима у чину свештеника и монасима, а не световњацима. Не, не; сви ми Хришћани имамо дужност да будемо увек у стању молитве. Само видите шта Свети Патријарх Константинопољски, Филотеј пише у Житију Светог Григорија Солунског:

„Овај Јерарх је имао драгог пријатеља, по имену Јов, простог човека али богатог добрим делима. Једном приликом су разговарали и Епископ је рекао по питању молитве, да сви Хришћани морају да се боре у молитви и морају да се моле стално, као што Апостол Павле подстиче: „молите се без престанка“ (1.Сол. 5:18); и као што Пророк Давид говори о себи (упркос чињенице да је био цар и да је морао да брине о целокупном царству): „Свагда пред собом видим Господа“ (Пс. 16:8), т.ј. у очима свог ума, увек видим Господа преда мном у својој молитви. И Свети Григорије Богослов учи све Хришћане и говори им, да би требали да се сећају Имена Божијег чешће него што дишу.

Говорећи ово и још много тога свом пријатељу Јову, Јерарх је додао да не само што би, слушајући заповести Светитеља, требали да се молимо увек, већ би и требали да учимо друго да чине исто; сви, без разлике – монаси и световњаци, учени и неуки, мушкарци и жене, и деца – требали би да теже да се моле без престанка.

Слушајући ово, старац Јов је мислио да је ово нешто ново и почео да се расправља, говорећи Јерарху да је стална молитва дело, само подвижника и монаха, који живе ван света и његових брига, а не световњака, који имају толико много брига и послова. Јерарх је изнео много доказа у подршку ове истине и нове, необориве доказе, али чак и они, нису убедили старца Јова. Тада је Свети Григорије, избегавајући празнословље и неслогу ућутао и сваки је отишао и сопствену келију.

Након тога, када се Јов молио у самоћи, пред њим се појавио Ангел, послан од Бога, Који жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине (1.Тим.2:4) и прекорео га за расправу са Светим Григоријем и за супротстављање таквој очигледној ствари, од које зависи спасење Хришћана.

Он је објавио од Самог Бога, да у будуће треба да пази и да се чува да било коме говори било шта, што је насупрот овом душеспасавајућем питању и да се не опире вољи Божијој, да чак и у сопственом уму нема мисли које су насупрот овом, не дозвољавајући себи да мисли на било који начин насупрот ономе што је рекао Свети Григорије Палама. Тада је једноставни Старац Јов пожурио ка Светом Григорију и падајући пред његове ноге, молио за опроштај за његово супротстављање и открио му оно што му је Ангел Господњи рекао.

Видите сада, браћо моја, како сви Хришћани, од најмањег до највећег, морају увек да се моле у својим срцима: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме!“ на такав начин, да ум и срце увек буду у навици изговарања ових светих речи. Будите уверени како је то угодно Богу и колико много добра проистиче из тога, када је у Својој безграничној љубави према човечанству, послао Свог Ангела са Небеса да открије ово нама, да нико не би имао сумње о овоме.

Али шта говоре световњаци? „Ми смо преоптерећени стварима које чинимо и световним бригама и како можемо да се молимо без престанка?“

Одговорио бих им да нам Бог није заповедио да линимо било шта немогуће, већ само оно што смо у стању. И стога, ово се може вршити од стране сваког, који жарко тражи спасење своје душе. када би ово било немогуће, тада би било немогуће за било кога ко живи усвету и не би било много оних, који се, у сред света, имали непрестану молитву као што су требали.

Међу мноштвом таквих људи, можемо навести пример оца Светог Григорија Солунског, чудесног Константина, који је, упркос свом учествовању у живосту двора, будући позван да буде тутор и васпитач Императора Андроникуса и дневно заузет са државним пословима као и пословима код куће – имао је велико имање са мноштвом слугу, женоми децом – упркос свему овоме, био је тако неодвојив од Бога и тако удубљен у непрестану умну молитву – да је често заборављао оно шта су Император и његови претпостављени расправљали са њим у питању послова, тако да је често питао, па чак и понављао једно и исто питање. Други помоћници Цара, не схватајући разлог овога, били су узнемирени и укоревали су га за толику заборавност и досађивање цару својим понављаним питањима.

Али Цар, знајући разлог који је иза свега тога, бранио га је и говорио: „Константин има своје мисли, које му понекад не дозвољавају да буде у потпуности присутан у ономе што говориомо“.

Постоји безброј примера других који су , живећи у свету, били у потпуности предани непрестаној молитви, ако што може бити посведочено историјским списима. И тако, драга моја браћо у Христу, преклињем вас – заједно са Светим Јованом Златоустим – ради вашег сопственог спасења, немојте занемаривати молитву. Опонашајте пример оних, о којима сам вам говорио и следите за њима, колико год је могуће.

У почетку може изгледати тешко, али будите уверени, као да је од Свемогућег Бога, да ће вам, само Име Господа нашег Исуса Христа, непрестано призивано, помоћи да превазиђете све тешкоће – и временом ћете бити навикнути на то и осетићете како је слатко Име Господње. Тада ћете искуством знати та ова активност није немогућа нити тешка, већ и могућа и лака.

Из тог разлога нас је Свети Павле, знајући много боље од нас, каква велика корист долази од ове молитве, подстицао да се молимо без престанка. Он не би ово захтевао од нас, да је било веома тешко и потпуно немогуће, знајући унапред да, у таквом случају, не би били у стању да испунимо овај задатак и да би неизбежно били непослушни његовој заповести и тако постали преступници, чинећи себе на тај начин достојним осуде и казне. Али то није могла бити намера Апостола.

Са циљем да се молимо на овај начин, морамо носити у уму метод молитве; како је могуће молити се без престанка, т.ј. молити се умом. Ми то увек можемо чинити, само ако желимо.

Док смо заузети ручним радом, док ходамо, док једемо или пијемо – увек се можемо молити умом, произносећи умну молитву угодну Богу, истинску молитву. Нека наше тело ради, а нека се наша душа моли. Нека спољашњи човек извршава све спољашње делатности; али нека се унутрашњи човек потпуно преда служењу Богу и никада не престане ову духовно дело умне молитве као што нам је Исус Богочовек заповедио у Јеванђељу: „А ти када се молиш уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу свом, Који је у тајности“ (Матеј 6:6)

Клет душе је тело; врата су наших пет чула. Душа улази у своју клет. Када ум не лута свуда у потери за стварима света, већ када налази своје место у срцу. Наша чула треба да се затворе и да остану тако, када им не дозволимо да нагињу ка спољашњим чулним стварима, и на овај начин, ум остане слободан од свих светских ствари и помоћу скривене умне молитве сједини себе са Богом Оцем.

„И Отац твој који види тајно, платиће теби јавно“, додаје Господ. Бог, Који зна све скривено, види умну молитву и награђује је очигледним и великим даровима. Јер то је истинска и савршена молитва која испуњава душу божанском благодаћу и духовним даровима – слично миру које, што га више сабијеш у суд, чини суд мириснијим.

Тако је и са молитвом: што је тешње закључаш у срце, она ће више изобиловати благодаћу Божијом. Блажени су они који су постали навикнути на ово небеско дело, јер ће њиме победити сва искушења злих духова, као што је Давид победио гордог голијата. На овај начин молитва гаси непристојне жеље тела, као што су Три Младића угасили пламен пећи вавилонске. Помоћу умне молитве страсти бивају укроћене, као што је Пророк Данило укротио двиље звери. Молитва спушта росу Духа Светог у срце, као што су Илијине молитве спустиле кишу на планину.

Ова умна молитва достиже до самог престола Божијег, где се чува у златним судовима и попут кадионице одаје слатки мирис пред Господом, као што је Свети Јован Богослов видео у свом откровењу; „Двадесет и четири старешине падоше пред Јагњетом, имајући сваки гусле, и златне чаше пуне тамјана, које су молитве Светих.“ (Откр. 5:8)

Умна молитва је светлост која осветљава човекову душу и загрева срце огњем љубави према Богу. Она је ланац који сједињује Бога са човеком и човека са Богом. О, не постоји ништа што се може поредити са благодаћу умне молитве! Она чини човека сталним сабеседником са Богом. О заиста чудесно и најчуденсије дело! У телу сте са људима, али умом разговарате са Богом.

Ангели немају чулне гласове, али умом произносе сталну хвалу Богу. Ово је цело њихово занимање; целокупан њихов живот је посвећен овоме. И ти такође, брате, када ућеш у клет своју и затвориш врата, т.ј. када ум не лута више, већ улази у унутрашње кутке душе, и твоја чула бивају закључана, тада си сличан Светим Ангелима, и твој Отац, водећи твоју тајну молитву, коју Му произносиш из ризнице свог срца, дароваће на тебе, отворене духовне дарове.

А шта желиш више од овога, када си, као што сам рекао, умом стално у присуству Божијем и разговараш са Њим непрестано – ти разговараш са Богом, без Кога ниједан човек не може бити благословен ни овде или у другом животу.