Безумник који је рекао: "Душо имаш многа добра сабрана за многе године, почивај, једи, пиј, весели се", је тако и назван јер је без ума, ума који здраво расуђује и не угађа телу, јер како знамо, угађање телу је непријатељство Богу.
Ум здравомислећи треба бежати у окриље поста и бити пријатељ Божији. Сад кад је почео Божићни или радосни пост сви треба да се суздржавају од хране, да долазе у Цркву, да се усамљују, да читају, да размишљају и да се баве собом - све је то потребно, али сва та дела треба усмерити ка једном циљу - достојном причашћивању Светим Тајнама.
Да би сте се достојно причестили, душу треба да очистите покајањем. Сви подвизи набројани током поста одређени су зато да би се покајање извршило како ваља - са искреном скрушеношћу и тврдом одлучношћу да се Господ више не вређа.
Основна ствар код покајања је ући у себе. Свакодневни послови, бриге и мисли које незадрживо лутају по свету, недопуштају нам да уђемо у себе. Зато онај ко се подвизава у посту, колико је то могуће треба да остави своје бриге и да седи кид куће уместо да јури за пословима. То пресецање брига је врло важно за пост, јер оне деконцетришу ум.
Црква је прибежиште свим душама жељним молитве, и општења са Духом Светим, и у Њу треба одлазити као у Родитељски дом Божији, без мргођења и досађивања. Да идете у Цркву не само да би сте стајали на служби, него да би сте се из душе помолили, са топлотом срца, са изливањем осећања скрушености, смирења и побожног страха пред Господом, и уз узношење усрдних мољења за своје најважније потребе. Како успети у томе? Треба унапред да се припремите и када дођете у Цркву да се подстичете на то. Главно је да се срце током службе загреје и да се топло обраћа Господу. Али треба такође слушати службу пратити је својим мислима и осећањима.
Треба умом проницати у оно шта се пева и чита, а посебно прозбене јектеније јер су у њима скраћено изложене све наше потребе за које молимо Господа. Али мисли обично лутају! То је због недостатка молитвених осећања. Ево шта треба радити са њима: Чим приметите да су мисли одлутале из Цркве, вратите их натраг и никада себи свесно недопуштајте да маштате или лутате у мислима - и сада током поста, и у било које друго време.
Кад вам мисли неприметно одлутају то још није велики грех, а када почнете намерно да у мислима лутате тамо-амо, док стојите у Цркви, то је већ грех.
Господ је присутан међу онима који су у Цркви. Онај ко ту неразмишља о Богу, него машта, тај је налик ономе ко дође код цара да би га нешто замолио, па стане да се у царевом присуству врти и окреће, не обраћајући на њега никакву пажњу.
Можда вам и уз сав труд неће поћи за руком да потпуно зауставите лутање мисли, али да недозвољавате себи да намерно маштате то и можете и треба да чините.
Што се тиче лутања мисли ту постоје два правила:
1) Чим приметите да мисли лутају враћајте их натраг
2) Свесно недопуштајте мислима да лутају
Средство против лутања мисли је пажња ума усмерена на то да је Господ пред нама и ми пред Њим. У ту мисао треба похранити читав ум и недопуштати му да одатле одступи. Пажња се за Господа везује страхом Божијим и побожношћу, а одатле долази топлота срца која заправо усредсређује пажњу на јединог Господа. Потрудите се да подстакнете срце па ћете и сами видети како ће оно да спута помисли.
Без труда и напрезања ума нећемо ништа духовно достићи браћо и сестре.
Ту много помажу у загревању срца и поклони земни и појасни. Да би се спасили чувајмо ум од штетних помисли, као тај што му је Господ рекао: "Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе, а оно што си припремио чије ће бити". Тако бива ономе који себи тече благо, а небогати се Богом.
Дај Боже да осетите сладост пребивања у Цркви како бисте хитали ка Њој, као што се хита са велике хладноће у топлу собу. Током поста главни руководитељ, дела ради кога се и пости је лично пребивање у Цркви, остало је помоћ и потпора. Нека нам Утешитељ Благи буде потпора и помоћ у истрајном корачању ка духовном животу и наслеђивању Царства Небеског.АМИН!
