РОЂЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ-МАЛА ГОСПОЈИНА

Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку, но и Богомајку; озари их не само радошћу временом, него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога Живога, трпеза хлеба небеснога, живот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест светог архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.

БЕСЕДА НА УСЕКОВАЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

Св. Јован Златоуст

ОПЕТ бесни Иродијада, опет лудује, опет игра, опет тражи од Ирода главу Јована Крститеља! Опет Језавеља хоће да отме Навутејев виноград и протера светога Илију у горе. Сећање на ове догађаје не узбуђује само мене већ и све вас који сте чули глас Еванђеља, и заједно са мном дивите се и јунаштву Јовановом и мекуштву Иродовом, и зверској јарости безбожних жена. Шта нам је испричало Еванђеље? Испричало нам је како је Ирод, ухвативши Јована, ставио га под стражу. Каквим поводом? Ради Иродијаде, жене Филипа брата свога (Мт. 14, 3). Ко неће окривити Ирода који је у мекуштву попустио безумним женама? Али како опет изразити, како описати необуздану злобу ових жена? Изгледа, нема на свету звера немилосрднијег од зле жене. У сваком случају, о таквој управо жени пало ми је да говорим овога тренутка а не о доброј и честитој, ма да знам не мало и поштених и добрих жена, и сматрам за дужност своје савести да у своје време проговорим и о њиховој преданости добру и богоугодном животу.

Нема на свету звера с којим бих могао сравнити злу жену. Међу четвороношцима ко је страшнији од лава? Нико, разуме се. Међу гмизавцима ко је ужаснији од аждаје? Опет нико. Ипак, и лав и аждаја нису тако зли као жена. Позивам се на речи Премудрога: Боље је живети са лавом и змијом неголи са женом лукавом и злојезичном (Сирах. 25, 18). Можда ти у овим речима видиш просту иронију? Али њих потпупо потврђују дела. Лавови су се постидели Данила, баченог у јаму, а Језавеља уби праведнога Навутеја; кит је сачувао Јону у својој утроби, а Далила, одсекавши косу и свезавши Самсона, предала га је непријатељима. Аждаје, шкорпије и змије бојале су се Јована у пустињи, а Иродијада му је одсекла главу за време пира. Илију су гаврани хранили у горама, а Језавеља је, и онда када је на његову молитву пао благотворни дажд, желела смрт њему. Ево шта је она говорила: Ако си ти Илија а ја Језавеља, тако да ми учине богови и тако да ми помогну, ако сутра у ово доба не принесем на жртву душу твоју као душу ма кога од побијених (3 Цар. 19, 2). Илија се уплаши и отиде спасавајући душу своју, и удаљи се у пустињу дан хода; и дошав седе под смреку и зажеле да умре, говорећи: Доста је већ, Господе, узми душу моју од мене, јер нисам бољи од отаца својих (ст. 4.). Авај! Пророк Илија се уплаши жене! Он, који је речју закључао дажд за васељену, који је свео огањ с неба, који је молитвом васкрсао мртве, уплашио се жене? Да, уплашио се. Та ничија се злоба не може упоредити са злобом зле жене. Моје речи потврђује сведочанство Премудрости: нема лукавости веће од змијине, и нема јарости веће од јарости женске (Сирах. 25, 17). О, зло и преоштро оруђе ђавола! Преко жене је он некада ранио Адама у рају; преко жене је он навео прекротког Давида на подмукло убиство Урија; преко жене је удесио пад премудром Соломону; преко жене је ослепио, лишивши косе, врло снажнога Самсона; преко жене је погубио синове првосвештеника Илија; преко жене је вргнуо у тамничке окове племенитога Јосифа; преко жене је одсекао главу светилнику васељене — Јовану.

Та шта ја говорим о људима! Помоћу жене ђаво је чак и анђеле збацио с неба. Помоћу жене он погубљује све, убија све, срамоти све, унижава све. Бестидна жена не штеди никога; ни левита не поштује, ни свештеника не уважава, ни пророка се не стиди. О, од свих зала најгоре је зло — зла жена! Ако је сиромашна, злоба јој доставља богатство; ако већ располаже богатством, она удваја своју злобу. Несносна животиња, неизлечива болест, неукротив звер — ето шта је она тада. Ја знам да је аспиде могуће припитомити благошћу, и да се лавови, тигрови и леопарди укроћују и припитомљују. А зла жена је неукротљива; притешњена — она лудује, милована надме се. Ако јој је муж начелник, она га и дан и ноћ наговара на убиства и сплетке, као Иродијада Ирода; ако јој је муж сиромашак, она га подстиче на завист и свађе; најзад, ако обудови, онда се подухвата да сама клевета све. Страх Господњи не обуздава њен језик; она се не боји ни Бога ни будућег суда, — закона љубави не признаје. Шта више, да сопственог мужа преда на смрт, за злу жену ништа не значи. У самој ствари праведнога Јова жена је подстрекавала да убрза свој крај богохулством. Реци реч неку Господу, говорила је она Јову, и умри (Јов. 2,9). О, злог бића! О, безумне жене! Њу није дарнула жалост при погледу на страдање човека чије је тело киптило црвима и, као живим угљевљем, било засуто гнојним ранама; она није омекшала гледајући патње и предсмртну муку, праћене грчевима и испрекиданим дисањем; њу није обузело сажаљење видећи где на ђубришту лежи го онај који се некада појављивао у царској пурпури; она се није сетила ни својих ранијих односа према њему, нити добра и славе које је добила преко њега. И место свега тога — реци реч неку Господу, и умри. Ето благодарности женине! Ето мелема који ублажава бол! Ето закона супружанске љубави! Је ли Јов икада говорио такве речи, жено, када си ти била болесна? Није ли се, напротив, старао да молитвама и добротворством ублажи твоју бољку? А ти, не задовољавајући се привременом казном која га је снашла, хоћеш да навучеш на њега вечну, подстрекавајући га на богохулство? Зар не знаш да ће се сваки грех и хула опростити људима, а на Духа Светога хула неће се опростити ни на овоме свету ни на ономе? (Мт. 12,31—32).

Хоћеш ли да видиш и другу супругу са таквом злобом! Сети се Далиле. Снажнога Самсона она је ошишала, свезала и предала непријатељима. Свога сопственог мужа, с којим је делила исту постељу, она је заводила, обмањивала, заваравала својим миловањем и својим лицемерством. Јуче је љубила, а данас обманула; јуче је усрећивала љубављу, а данас погубила преваром. А зар он није био леп? Та ко је у оно време био лепши од њега, ко је носио на глави седам прамена косе, символ седмоструке благодати? Или, зар он није био снажан? Али ко је био снажнији од њега, када је он и страшног лава удавио на путу својим рукама, и тисућу непријатеља побио чељушћу магарећом? Или он, можда, није био свет? Он је био толико свет да када се једном, мучен жеђу и не налазећи воде да је утоли, помолио Богу, онда је на његову молитву из мртве магареће чељусти, која му је била у рукама, потекла вода, и он је утолио жеђ. И тако дивног, тако снажног, тако светог мужа, рођена жена је, свезавши га као злочинца, предала непријатељима. Но како је жена могла да савлада тако снажног мужа? Она се користила његовом добротом, ноћу је дознала од њега у чему је његова снага, а затим га везала чврстим веригама. Узалуд не објављује теби Премудри: Од оне која ти на крилу лежи, чувај врата уста твојих (Мих. 7, 5). Реци ми, каква звер, и када, кује шта слично своме мужјаку? Каква змија иште да погуби свога супруга? Каква лавица припрема смрт своме мужјаку? Видиш ли како су истините речи Премудрога: Нема лукавости веће од змијине, и нема јарости веће од јарости женске (Сирах. 25, 17). Једном речју, ко има злу жену; нека зна да му је то награда за безакоње. И ово потврђује Премудри: жена зла биће дата мужу безакоња. И ово потврђује Премудри: жена зла биће дата мужу безакоња за његова зла дела (Сирах. 25, 22—29). — Овим завршујемо своју реч о злој жени.

Сада треба да се сетимо и добрих жена, нарочито ради овде присутних. Добре жене гледају на врлине добрих као на своје, и труд њихов сматрају достојним награде као свој сопствени. Као на образац добре гостопримљиве жене указаћемо на блажену Сунамићанку. Она је, са пристанком свога мужа, припремила у своме дому уточиште за Јелисеја, где се он могао несметано одмарати после својих путовања; ту је за њега била спремљена постеља, постављен светњак и стол: светњак не без светлости него са уљем које подржава светлост, сто не без хлеба него са обилним јестивом.

А шта да речемо о оној блаженој удовици која је у свом дому дала уточиште пророку Илији? Ништа је није спречило да укаже гостопримство пророку, пошто је при свој сиромаштини својој била богата добрим расположењем. А она је била толико сиромашна да није имала ни хлеба, ни вина, ни чорбе, нити ичег од производа земаљских: ни родна њива није јој давала жита, ни виноград није за њу рађао слатко грожђе, ни родно дрвеће није јој у јесен давало своје сочне плодове. Та и шта се могло очекивати када у ње није било ни педи обрађене земље, ни лакта земљишта подесног за гајење винове лозе. сва њена средства за прехрану састојала су се у томе што је она у време жетве ишла по стрњиштима и скупљала случајно иза жетелаца заостало класје; на тај начин она је спремала себи исхрану за читаву годину! К њој је дошао Илија, и то у време ужасне глади, када је сва земља испуцала од суше, када је небо пламтело као огањ, ваздух био врео као растопљен бакар, и облаци зауздани; када није било ни траве, ни цвећа, ни јутарње росе, нити су дрвета давала младице, нити класје њихало своје врхове; када су реке пресушиле, и извори се једва хранили из недара земље, а море постало густо од соли, пошто није било притока слатке воде и није падала киша. Тада је баш дошао Илија к овој сиромашној удовици. А како је њен живот чак и у обично време био пун оскудице, можете ценити. Па ипак пророк се, силазећи с горе, упутио к њој, обишавши богаташе који су имали хлеба у изобиљу. Али зашто он, који је речју сводио огањ с неба, није свео себи храну? Гле, он је то могао учинити? Разуме се, могао је, па ипак то није учинио. Зашто? Да не би удовицу лишио награде за гостопримство, а и да би преосталу у ње прегршт брашна умножио својим благословом. У самој ствари, пророк је дошао овамо не толико да себе прехрани, колико да прехрани удовицу и да обелодани расположење њеног духа и срца. То се десило по промислу Божјем. Све свете људе који се находе у свету Бог може прехранити сам, али Он понекад ускраћује своје даре, да би помоћу гостопримства испитао добро расположена срца и дао им могућности да род роде. И само када се већ нико не нађе да прими и укаже гостопримство, тада Он или шаље храну преко птица, као Илији на гори; или преко непознатога пророка, као Данилу у јами; или преко морскога звера, као на пример Јони; или најзад сам непосредно шаље храну с неба, као оцима нашим у пустињи: јер, када се не нађе ништа што би они могли узети за храну, онда им Он с неба посла ману и из стене изведе воду. Исто тако, када свети Његови живе у свету са осталим људима и налазе се у невољи, Он не хита са Својом помоћу, да би људима дао могућности да стекну себи спасење чинећи добро невољницима.

Тако, Илија дође к удовици, у које не беше ничег осим прегршти брашна. Једва би та прегршт била довољна њој и деци за ручак. А шта јој пророк вели? — Донеси ми мало воде у суду да се напијем (3 Цар. 17, 10). А када она пође по воду, он викну за њом: донеси ми и мало хлеба да једем (ст. 11). У одговор на то она сасвим отворено признаде чега у ње има и чега нема. А шта управо? — Тако да је жив Господ Бог твој, немам печена хлеба до прегршти брашна у здели и мало уља у крчагу (3 Цар. 17,12). Чудновато је да при таквом сиромаштву она не скрива шта је у ње остало. А колико данас људи, у којих се злато и сребро готово ваљају на све стране, на позив да укажу помоћ ближњима, одговарају отказом, позивајући се на то како немају ништа; ако пак на неодступне молбе и пристану дати, то претходно узимају менице осигуравајући их потписима јемаца. А гле, удовица на прву реч изјављује да има прегршт брашна. А шта пророк чини затим? Брже, вели јој он, умеси од тог брашна хлеб, али прво мени па после зготови себи и деци. За њу је ова реч била кушање, проба за њено срце, пробни камен за њену вољу. Као да је само срце ове блажене жене било стављено на теразије, и мерено. На коју ће страну претегнути теразије? Да ли ће претегнути љубав према рођеној деци или дужност гостопримства према пророку? И она је претпоставила да скучи себе и своју дечицу а да пророка прими. Као да је знала да који прими пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који напоји једнога чашом студене воде у име ученичко, неће му награда пропасти (Мт. 10, 41.42). Но шта значи та околност што пророк моли њу да пожури што више са мешењем хлеба за њега? Зар је он био толико гладан, па му је било потребно толико да хита? Није, разуме се, него је ова ужурбаност требала да посведочи њено усрђе, готовост и топлину њеног гостопримства, и одсуство љутње или негодовање. Бог љуби онога који драговољно даје (2 Кор. 9, 7). — Што пре умеси мени, па после себи и својој деци. Пожури као што је Аврам при посети анђела пожурио к својим стадима да би изабрао јагње да их угости, и као што је Сара похитала својим оставама да би добила за то хлеб који се скрива на небу. Пожури и донеси, као Аврам, жртвујући Богу, не себи прво па после мени, као Каин и Офни и Финес, синови првосвештеника Илија, који су богохулно присвојили себи првине од дарова који су приношени Богу.

И удовица с усрдношћу испуни наређење пророково. А он, посматрајући духовним очима њено унутрашње богатство, прими хлеб из њених руку и својим ускликом испуни њен дом благом: Брашно се из зделе неће потрошити, нити ће уља у крчагу нестати докле не пусти Господ дажд на земљу! (3 Цар. 17, 14). Зашто пророк одређује такав рок? Неопходно је било учинити то, јер је то био знак, да новозаветна благодат, слично палој киши, треба да учини крај староме закону. За речју пророковом следовало је дело. Видиш ли како добре жене жању плодове свог гостопримства? Тако су славни плодови добрих напора; тако је неискорењив корен праве мудрости!

Сада сте чуле, жене, и о злим делима рђавих жена и о врлинама добрих. Заволите ове и не подражавајте оне: с једнима се такмичите, од других бежите, да би, идући стопама добрих, биле убројане међу светитеље у Христу Исусу Господу нашем, коме нека је слава и хвала вавек. Амин.

УСЕКОВАЊЕ ГЛАВЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА

Усековање главе светог Јована Крститеља празнује се 29. августа (11. септембра по новом календару). Овај празник је помен на страдање светог Јована, који је посечен у тамници по злој жељи царице Иродијаде. Она је захтевала да се свецу одруби глава и покопа одвојено од тела плашећи се да свети Јован не васкрсне.

У време цара Ирода Антипе, сина старог Ирода, убице витлејемске деце, проповедао је у Галилеји свети Јован Крститељ. Пошто је цар отерао своју закониту жену и узео жену свога живог брата Филипа, Иродијаду, свети Јован устао је против овог безакоња и због тога је доспео у тамницу.

На једној свечаности, занесен игром Иродијадине кћери Саломије, цар јој обећа да ће јој испунити сваку жељу. Она је, по наговору своје зле мајке затражила светитељеву главу, а пијани цар јој је испунио жељу и посекао светог Јована. Његови ученици узели су у ноћи његово тело и часно га сахранили, а бесна Иродијада је избола иглом језик Јованов и главу закопала на неко нечисто место.

Ускоро је све ове злотворе стигла заслужена казна, па су скончали свој живот у беди и понижењу.

Смрт Јована Крститеља догодила се пред Пасху, а празновање 11. септембра, установљено је зато што је тога дана освећена црква коју су над Јовановим моштима у Севастији, подигли цар Константин и царица Јелена.

ДОБРОВОЉЦИ I

ДОБРОВОЉЦИ

Историјски пут српскога народа до примања вере Христове био је пут неодређен, кривудав, често спиралан, увек неосветљен светлошћу смисла и циља.

С почињањем примања Хришћанства почиње и тај пут исправљати се од кривина...

Ја сам Почетак и Крај, објавио је свету Христос.

Чули су Срби за ову објаву, али су оклевали да јој одмах следују; Србима требаху векови да сви прихвате Радосну Вест нове вере, а Русима смо један дан. Јер су се Срби крштавали по својој слободној вољи, а Руси по заповести, по указу кнеза. Та разлика остала је карактеристична за ова два народа у многим правцима до данашњег дана.

Стара паганска вера држала се силом навике, силом страха и силом власти. Нова вера позивала је да ју приме они који хоће.

Христос Спаситељ света позива вас с љубављу да пођете за Њим.

„Ако хоћете“, проповедали су свештеници нове вере.Цар Христос купи и прима под свој крстасти барјак само добровољце.

Кнежеви и главари српски нису били први који су се крстили।Бојали су се народа. Старији нараштај пак није се усуђивао да прими нову веру, бојећи се злих духова, вештица, вампира и горских вила, и остале тевабије својих већих божанстава, Перуна, Световида, Ладе, Волоса и многих других...

Али се усудио млађи нараштај...очарани су били обредом крштења у рекама.“Чините како хоћете,- говорили су им родитељи,.а нас старе оставите по старом.“

И тако је омладина српска постала прва добровољачка војска Христова у српском народу. За њом су следовали стари, а за старима и кнежеви. Оно што је код Руса било прво, код Срба је било последње.

Река Требишњица у Херцеговини прозвата је светом реком због крштавања Срба у њој. Некрштени родитељи крштене деце постепено су губили веру у своја паганска божанства и постајали двојеверци.Јер кад год их је сналазила каква мука и болезања, одлазили су у свету реку, да се окупају ради здравља и среће. Увиђали су да је стара вера немоћна и да је Христос свемоћан.

Но, наравно, није било без свирепих изузетака. Тако је једна сјајна девица, великомученица Ирина, узраста Растка Немањића, мучена и убијена била од свога оца,неког српског кнеза у Тракији, зато што је примила нову веру.

Па иако је српски народ лагано и опрезно примао веру У Христа, ипак ју је он примио много раније него руски народ. Али зато што ју је примио добровољно, она се у њему дубоко укоренила и почела доносити добре плодове.

Добровољство пак с којим су Срби примили веру у Христа, постало је и остало главни мотив и неопходни услов за све што је свето, херојско, племенито, градилачко и хармонично кроз сву нашу крштену историју.

Добровољно изабран за вечитог Господара, Христос је ваистину господарио и господари васколиким ткивом живота српског народа.

На истини и доброти узрасло је српско добровољство. На лажи и насиљу расла је зловоља. Ни српска историја није без црних конаца зле воље, која је као аспида рађала своја зла ишчадија: неслогу међу браћом, завист, освету, издајство, ружење ближњих, омаловажавање светиње, охолост, раскалашност и – једини пакао може им знати сва имена, пошто им је пакао и колевка.

свети владика Николај

БРАТОЉУБЉЕ

А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање(Јн.6,22,23)


Имајући често на уму речи великог светила цркве Православне нашег времена, светог праведног Јована Кронштатског, који каже: 'Бог је савршено једноставан, зато што је савршено духован'.
Једноставан приступ човеку је неопходан како би се са човеком дошло до јединства, јединомислија, заједнице и љубави, односно братољубља.
Нека наше срце буде увек отворено за људе у нашем окружењу, за све, нека наш ум увек стреми ка томе како да дође до људског срца.
Протекли дани које проживљавамо показују нам два супротна стрeмљења. Браћа архијереји Грчке Цркве у периоду који је иза нас нису показали такво настројење које би улило наду да ће доћи дуго чекани тренутак јединства и заједнице истински православних, који је од васељенског значаја за Цркву, у којем смо обавезани да будемо.
Жалосно је гледати да између истински православних, који треба да буду светлост свету, влада дух хладноће, неблагонаклости, неразумевање... који је тако својствен палом свету.
Падају ми на ум следеће речи нашег Спаситеља. 'Последњу заповест дајем вам, да имате љубав мећу собом, јер тада ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом'.
Српска Црква и руски архијереји у супротном, до последњег тренутка давали су допринос ка томе да се зацари братољубље, које би донело неизрециву радост међу истински православнима широм васељене и несумњиву и велику корист истинском православљу. Велика светила цркве православне 20.века свети Филарет Њујоршки, свети Гликерије Слатиорски, свети Јован Шангајски, сви су они давали свој допринос да се зацари, опет кажем братољубље.
Надам се да ће Господ многима отворити ум, просветити срце и разум да спознају и постојано пребивају у радости братољубља. Јер на то смо позвани, да љубимо једни друге у Христу Спаситељу Господу нашем коме нека је слава са Беспочетним Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Духом у векове векова. Амин.

чтец Јован

ПОЗИВ НА ПРОСЛАВУ УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Његово Преосвештенство г.г Акакије, епископ Ресавско-шумадијски са свештенством служиће свету Литургију на прослави Успења Пресвете Богородице. Ова архијерејска служба и свечаност одржаће се у манастиру светих Кирила и Методија у Врднику. Овом приликом упућујемо позив свима заинтересованим да дођу и узму учешћа у овој светковини. Надамо се и молимо се Пресветој Владичици да ће својом моћном руком узети под заступништво и покровитељство мало стадо истински Православних у Србији као и српског владику Акакија, како би у нашој отаџбини Србији дошло до обнове православља у пуноти истине и тиме се испунила мисија спасења душа многонамучене земље српске. Време у којем живимо јасно показује да долази до јасног одвајања и поларизације на оне који примише љубав истине да би се спасили - ИСТИНСКО ПРАВОСЛАВЉЕ, и на оне који одбацише љубав истине, којима ће Господ послати дух лажи да верују у њу и да погину, јер оставише љубав истине која спасава - ЕКУМЕНИЗАМ И СВЕТСКО ПРАВОСЛАВЉЕ. У нади да долази време васкрсења Православља у Србији навешћемо упозоравајуће речи Господње из Апокалипсе: '' Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих...

СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН: СРПСКА ЦРКВА, СРПСКИ НАРОД, ИСТИНСКО ПРАВОСЛАВЉЕ И...

СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН: СРПСКА ЦРКВА, СРПСКИ НАРОД, ИСТИНСКО ПРАВОСЛАВЉЕ И...: Радујемо се сада радошћу великом јер је Српској Цркви коначно обновљен епископат. Од стране канонске јерархије Руске Истински Православне ...

Хиротонисан први Епископ Српске Истински Православне Цркве у Руском манастиру Лесна

Хиротонија Преосвећеног Владике Акакија Ресавско Шумадиског

Епископи РИПЦ облаче Владику Акакија у владичанске одежде

Све време боравка у Лесни осећао се снажни покров Мајке Божије у виду њене благоухајушче чудотворне иконе(Иверске)написане руком мученика брата Јосифа,сваки дан је служен акатист и молебан испред иконе,где су верни могли да осете снажно благоухање и силно укрепљење наше небеске заштитнице

Заклетва будућег Владике Акакија пред хиротонију о држању Светог Православља

Арх.Тихон,Арх. Венјамин и Владика Акакије са Леснинском и Новостјеничком игуманијом свештенством и монаштвом РИПЦ и СИПЦ

Леснинска игуманија Макрина поклања Владики Акакију владичански штап који су носили Св.Јован Шангајски и Св.Филарет

Владика Акакије протопрезвитер Виктор Мелехов и мати Ефросинија


После петнаест година Истинског Православља у Србији рукоположен први Епископ за Српску Истински Православну Цркву

О ЖИВЉЕЊУ У СВЕТУ

Свети Теофан Затворник


Узмите себи за правило да учите из псалама наизуст стихове који вас дирну, један по један. Рецимо: ''Пригни к мени ухо Своје, похитај, помози ми''. ''Похитај у помоћ мени, Господе, Спаситељу мој!'' ''Немој одвратити лица Својега од мене''. ''Ти си уточиште моје и бранич мој, Бог мој, у којега се уздам''... и слично. Оваквим кратким стиховима могућно је пратити сваки корак свој. Понављајте их по сећању кад, занимајући се разним пословима, управљате ум ка Богу. Тако чинећи, оденућете се у реч Божију као у најлепшу ризу.
Бог је близу и у нама обитава. Можда сте ви далеко од Њега у мислима и осећањима? Приближите се и једним и другим. Испросите благослов Господњи на дела која вас током дана очекују, и помоћ Његову, да вам покаже шта ћете добро чинити те да вас удаљи од зла.
Ако дозовете у сећања духовно чувство, нећете моћи да не уочите колико су она различита од душевно-телесних чувстава. Као небо и земља!
Нека вам правило буде, да чим вам леност обузме дух, дозовете у свест сећања на добра што од њега исходе станете на његову страну свом својом вољом, одлучно, без самосажаљења, са вером да се другачије царство небеско не може задобити. Овде се захтева не велика борба, за коју је свако способан. Зато нема врдања: нека дух буде добар, а тело слабо. Пустите тело и постарајте се за бодрост духа.
Добро је записивати своје грехе ради исправљања. навикавајте се на још нешто. да сваки пут, чим осетите рђаву мисао, осећање,жељу, реч или дело, припаднете Господу Који све види и свуда је присутан, са покајњем и решеношћу да убудуће будете опрезнији. ако тако чините, увече вам неће бити тешко да сумирате сагрешења учињена током дана.
Не треба кушати од душевно-телесних сласти. И та два чула међу собом ратују. окусите ли сласт духовног, све остало биће вам као трава. А будете ли кушали од душевно-телесног, отупиће вам духовно чуло. из овога вам је сигурно јасно шта ваља чинити да бисмо сачували укус духовних добара.
А шта је потребно да чинимо да се не охладимо?
Оно што сам малопре рекао. Чим приметите охладнелост, трљајте душу док је не угрејете. Господ је близу. Призивајте Га, и Он ће вам помоћи. Овоме ваља додати и богомислије., односно созерцавање тајни наше свете вере. Све то у стању је да излије на вас обиље топлоте и светлости... и загрејаћете се! Можете да казните себе нечим: приморајте се, рецимо, да малчице гладујете, или да неко време останете усамљени, или да не одспавате као иначе, или да начините више метанија него обично... А најважнија је свест о својој ништавности, и притицање Господу са сузама.
Трудите се, свим силама приморавајући се на непрестано сећање на Бога. Молитве које год хоћете. Господе помилуј! Господе Христе, помилуј ме! Исусе, Сине Божији помилуј ме! и друге...
Свака од њих је добра. Прибегавајте оној која вам највише легне на душу.
Немучите се испитивањем шта нас тамо чека и камо ћемо доспети. Кад вам се у уму јаве таква питања, одговарајте себи.добрима је тамо добро, а злима лоше. Хајде да се постарамо да будемо добри, па ће све бити како ваља. А шта нас тамо чека - видећемо кад одемо тамо!

ПУТОКАЗ ЗА ЦАРСТВО НЕБЕСКО

Свети Инокентије Московски
(Просветитељ Аљаске)

Људи нису створени зато да би живели само овде на земљи, попут животиња које после своје смрти исчезавају, већ су створени са једним циљем - да би живели са Богом и у Богу, и то не сто или хиљаду година, него вечно. Али са Богом могу да живе само хришћани, то јест они који на прави начин верују у Исуса Христа.

Сваки човек тежи ка напретку и срећи. Ово стремљење нам је усадио Сам Творац, те стога оно не представља грех. Али треба знати да овде, у овом пролазном животу, потпуна срећа не може да се пронађе, јер се она налази само у Богу, и нико је никада неће пронаћи без Бога или изван Бога.

Ништа на овоме свету, осим Бога, не може да испуни наше срце, нити да сасвим задовољи нашу жудњу. Ватра се не може угасити сувим грањем и уљем, него само водом. Управо тако ни жудња људског срца не може да се задовољи добрима овога света, јер нашу жеђ може да угаси једино благодат Божија. Само Онај Који представља највише благо и извор живота, може до краја да утоли жеђ наше душе и да нам пружи најузвишенију радост.

Што се тиче материјалних добара, она не могу у потпуности да нас задовоље. Познато нам је да нам се свака ствар коју желимо свиђа само док је не поседујемо; а када је добијемо, брзо нам досади. Или, само оно што још немамо, делује нам добро и привлачи нас, а све што имамо, макар било и најбоље, или нам није довољно, или нас не привлачи. Одличан пример за ово пружа цар Соломон, који је, као што је познато, био толико богат, да је целокупно покућство у његовом дворцу било од чистог злата. Био је толико мудар, да су цареви и знаменити људи из далеких земаља долазили да га слушају. Био је толико славан, да су непријатељи дрхтали при самом спомињању његовог имена. Он је лако могао да задовољи било који свој прохтев, и чинило се да нема ствари на свету које није имао, или није могао да добије. Уз све то, Соломон до краја живота није могао да у потпуности удовољи своме срцу, и жудње су га мучиле више но обичног човека. На крају, пошто је пробао све на свету, у својој књизи рекао је: Све је на свету таштина и мука духу!

До сличног уверења долазили су и други мудраци и срећници. Очигледно, у дубини наше подсвести нешто нам сугерише да смо странци на земљи, путници и пролазници, и да наше истинско блаженство није овде, него тамо, у другом и бољем свету, који се назива рајем или Царством Небеским. На земљи не постоји ствар која би могла да у потпуности задовољи наша хтења. Нека човек овлада читавим светом и свим што је у њему; но, и то ће га задовољити само за неко време, док ће бесмртна душа, жедна личног општења са Богом, остати незадовољена.
Дакле, ако желиш да живиш са Богом у Царству Небеском, буди православни хришћанин. Ако желиш напредак и срећу, тражи их у Богу. Ако желиш да твоје срце буде у потпуности задовољено, усмери га према Богу, од Кога си се удаљио својим гресима.

Међутим, нико сам, без Исуса Христа, не може да се окрене и приђе Богу, јер нам наши греси, као какав високи зид, не дозвољавају да Му се приближимо. Зато је Исус Христос, Син Божији, и дошао у свет - да би нам вратио изгубљени бесмртни живот и истинску срећу. Он је људима открио да је сво њихово зло у гресима и да нико не може само својим трудом да победи зло у себи и приближи се Богу. Грех, који се утврдио у нашој природи као високи зид, стоји између нас и Бога. Да Син Божији по Своме милосрђу није сишао к нама, примио људско тело и Својом смрћу победио грех, сви људи би неповратно погинули. Сада пак, благодарећи Њему, свако ко пожели може да се очисти од зла, врати Богу и пронађе вечно блаженство у Царству Небеском.
(Из књиге 'Путоказ за Царство Небеско', Предањске студије, Београд 2008)

уфбдј