СВАКИ ЖИВОТ СЕ РАЧУНА

Protest pod sloganom "svaki život se računa"
Velike demonstracije protiv zakona o abortusu
Autor: Tanjug | Foto:Reuters | 17.10.2009. - 21:46 

Više desetina hiljada ljudi protestovalo je danas u Madridu protiv predloga vlade za izmenu zakona o abortusu, kojim bi ženama bilo dozvoljeno da, na sopstveni zahtev, abortiraju do 14. nedelje trudnoće. 

Reč je o najvećim demonstracijama u španskoj prestonici od antiratnih protesta 2003. i 2004, a, prema rečima jednog od organizatora, ulicama Madrida prošetalo je milion ljudi, preneo je Rojters. Današnji protest pod sloganom "Svaki život se računa" okupio je više od 40 verskih grupa i organizacija civilnog društva. 

Oni zahtevaju da vlada povuče nacrt zakona koji se u ovom trenutku nalazi u parlamentu, a kojim će ženama biti dozvoljeno da na sopstveni zahtev abortiraju do 14. nedelje trudnoće. 

Odredba zakona koja izaziva najviše podela, u većinski katoličkoj Španiji, jeste da devojke starije od 16 godina mogu da abortiraju bez odobrenja roditelja. 

Zakon o abortusu, koji je trenutno na snazi u Španiji, a datira iz 1985, dozvoljava abortus samo u slučaju silovanja, oštećenja fetusa ili opasnosti po fizičko ili mentalno zdravlje žene. 

Poslednji slučaj često je korišćen u praksi kao razlog za abortuse, kojih je u Španiji 2007. bilo 112.000, preneo je Bi-Bi-Si. 

Socijalistička vlada, na čelu sa premijerom Hoseom Luisom Rodrigesom Sapaterom, tvrdi da se nov zakon tiče poštovanja i prava žena, kao i da će svakoj ženi koja želi da okonča trudnoću najpre biti izneta alternativna rešenja, uključujući pomoć države mladim majkama. 

Ево свима нама примера како је требао да поступи Српски народ када је изгласан нови устав који дозвољава абортус.  Присетимо се да је чак и патријарх Павле  позвао Српски народ да гласа за тај устав.

 

Христос посреди Нас! И јесте и будет!

Помаже Бог драги моји!
Мислим да је време да напишем неку реч о мојој првој посети вернима у београдској парохији. У самом старту да кажем да је лепо бити свештеник, када је народ веран. Моје прво куцање на вратима свога дома зачуо је мој драги брат у Христу Киријак, и његова породица. Необичан је то сусрет. До јуче овце истог словеснога стада љубљенога Христа, а данас мој брат поштује мој чин и узима благослов Господњи из руке мене недостојног. Када је прошао први тренутак мале треме и збуњености ( то је даље наставило се и у осталим домовима), вратили смо се на стару утврђену трасу гостољубља породице Јаношев, и кућне специјалитете маме Андријане. Брат Киријак је моја велика подршка и саветник, побожан образован и озбиљан, може се рећи да је пример сваком хришћанину. Поготово што трпи и болест, због које пати не зато што ту болест има, него што га она одваја од још већег служења Богу.
Када сам напустио дом драге ми породице Јаношев, обилазио сам редом заказане посете. У сваком дому по наособ осетила се радост, што примају свештеника и што након дуго времена можемо да се радујемо свештеним радњама које један парох обавља у дому. Тако да смо у једном освећивали воду, стан...на другом месту читали смо дечици молитву за почетак школске године. Негде смо читали молитве за здравље. С времена на време одлазили смо код брата Киријака и причешћивали га Светим Тајнама. На мом обиласку по парохији несебичну помоћ ми је пружио добри наш брат, Јован од миља свима познат као "Јован батајнички". Иначе он заказује све моје доласке и договара се са верницима па ћу овде да оставим и његов телефон 0642129234.
Драга браћо и сестре, благодарим Вам на стрпљењу и топлом пријему у Вашим домовима. Обилазак верника још траје. У међувремену имали смо и тужни догађај, упокојио се наш брат Јован из Панчева, син брата Агапија. Јереј Атанасије и ја смо служили опело. Морам рећи да је чак и тако тужан догађај као смрт 39 година старог Јована, био несвакидашњи за људе који никада нису присуствовали целом православном опелу, те сам добио и информацију да је један старији господин рекао " Боже ме опрости, мени је на овој сахрани било лепо." И заиста јесте. Јер опело није ништа друго него умилна и срдачана молитва љубњеном Богу да помилије душу упокојеног и да буде милостив према њему не гледајући на његова(покојникова) сагрешења. По испраћају брата Јована у духовни свет, где ће његова душа 40 дана путовати и на четрдесети дан опет изаћи пред Господа и тада ће бити одређен привремени суд над душом брата нам Јована(дакле моли те се за његово спасење), отишли смо на ручак који је организовао брат Агапије, отац покојног Јована. Бог да прости душу, Јовану рабу Божијем!
Затим наставак обиласка верних и мала пауза да бих отишао на имендан мати Ефросинији, уједно да се опет присетимо и прославимо годишњице исповедништва сестара којима Бог даде велику силу тих дана 2003.године .
После тога наравно, долазим и у мој дом да обиђем малу Михаилу моју ћерку која ме засипа морем информација из школе, и Јефимја моја жена и попадија која ми објашњава домаће послове које је завршила и оне  које тек планира( зимница, рачуни, бројанице и свакодневне догађаје)....
После тога следило је свима у срцу радосно приступање Српској Истински Православној Цркви оца Славише са породицом ( ево један од текстова везаних за о.Славишу док је био клирик СПЦ-аКЛИКНИ!). По крштењу породице на обалу Дунава где се крштење обавило, слетила су три бела лабуда. Слетела и била са нама цело време док се нисмо са њима сви исликали и надивили. Сматрам то за Божије знамење, којим је Бог хтео утешити душу храброг оца Славише, првог мирског свештеника екуменске СПЦ, који је смогао снаге да згази его и материјалну сигурност само за рад "луде љубави Божије".
Ускоро очекујемо митрополита Калиника или епископа Фотија да доброг оца Славишу и званично кроз хиротонију присаједини клиру СИПЦ.
Умало да заборавим још један диван догађај у којем сам прислуживао, крштење врдничке породице са шесторо деце. Сила!
Ето драги моји, бивајући у вашим домовима ја сам са се радовао у Христу за сваког од Вас посебно што љубите Христа и што та љубав прелази и на моје охладнело срце, које желим да запалим огњем љубави Божије. Све у свему сведок сам помоћи Божије и мени и свима нама на сваком кораку. До следећег писања ваш брат у Христу и свештеник Милорад (Вама и Богу знан као крштено Стефан)

КЊИГА ЗА ВАШУ ДОМАЋУ БИБЛИОТЕКУ

Препоручујемо

ДОБРА КЊИГА

Топло препоручујемо књигу СВЕТА РЕВНОСТ која је састављена из одабранх текстова једног од великана Истинског Православља и Руске Заграничне Цркве, Архиепископа Аверкија Џорданвилског. Књига на веома једноставан начин открива савремену апостасију и разлику између Светског и Истинског Православља, разлику између лажи и истине, разлику између ревновања за Истину и савремене апостасије оличене у свејереси екуменизма. Поред ревнитељских текстова који се баве овом тематиком, ту су и текстови о духовном животу.

Ово је књига која се не чита једном, него много пута и сваки нови пут открива нова сазнања и даје нам снагу да станемо у одбрану светог Православља. Ако некоме хоћете да објасните савремене црквене токове издаје вере и борбе за веру, слободно му подарите ову књигу.

Књигу можете наручи телефоном код брата Уроша чтеца (види телефон у дну странице - КОНТАКТ). Књига је шивена, тј. квалитетно оштампана и повезана. Цена једног примерка је 300 динара. 

Ево једног текста из књигеЗНАЧАЈ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА

Господ слуша молитву

*Господ побуђује на молитву обећањем услишења, објашњавајући га природним саосећањем оца који је благонаклон искањy своје деце. Међутим, Господ одмах наговештава и узрок због којег, понекад, не бивају услишене молитве и искања. Отац не даје деци камен уместо хлеба, ни змију уместо рибе (Лк.11,10-13). Кад земаљски отац не поступа на тај начин, тим пре тако неће поступати Отац небески. А наша искања често личе на искање змије и камена. Нама се чини да оно што тражимо представља хлеб и рибу, а Отац небески види да ће нам то бити камен или змија, те не даје што тражимо. Отац и мајка пред Богом изливају топле молитве за сина, тј. да му да све најбоље, износећи уједно и оно што сматрају најбољим за њега: да буде жив, здрав и срећан. Господ слуша њихову молитву и устројава за сина оно што је најбоље, само не по њиховом схватању, него онако како је заиста најбоље за њега: шаље болест од које син умире. За њих, за које се све завршава садашњим животом, оно што се десило није услишење, него супротност траженоме, или, пак, препуштање лица за које су се молили сопственој судбини. За верујуће, међутим, који знају да садашњи живот јесте само припрема за други, не може бити сумње да је син, за кога су се молили, оболео и умро заиста због тога што је молитва услишена и што је за њега било боље да оде одавде. Рећи ћеш: "Зашто се онда молити?" Без молитве се не може. Међутим, у молитвама за одређене ствари увек треба имати на уму и истицати услов: "Дај нам, Господе, ако сам налазиш да је то спасоносно за нас". Свети Исаак Сирин саветује да сваку молитву скраћујемо на овај начин: "Теби је, Господе, познато шта је мени корисно. Учини са мном по Твојој вољи".



*Кад се јаки наоружа и чува свој двор, имање је Његово у миру. А кад дође јачи од њега и надвлада га, узме све оружје његово у које се уздао, и раздели што је запленио од њега (Лк.11,21-22). Овај опис објашњава како Господ разара ђаволску власт над душама. Док је душа у греху, зли дух у потпуности има превласт над њом. Додуше, он то не показује увек очигледно. Он је јачи од душе те се и не боји побуне са њене стране. Он влада и тиранише је без противљења. Међутим, када, привучен вером и покајањем, дође у душу, Господ разрива све сатанске узе, изгони беса и лишава га сваке власти над њом. Све док душа служи Господу, беси не могу њоме овладати. Јер, она је снажна Господом и силнија од њих. Кад, пак, начини пропуст и окрене се од Господа, бес опет напада и побеђује. Тада јој, бедној, бива горе него раније. То је свеопшти невидљиви поредак појава у духовном свету. Када би нам се отвориле умне очи, видели бисмо свеопшти рат духова са душама. Ту побеђује час једна, час друга страна, зависно од тога да ли душе са Господом опште вером, покајањем и ревношћу за добра дела, или од Њега одступају нерадом, небригом и хлађењем за добро.

*Гадарински ђаволом поседнути човек се, по свом исцелењу, прилепљује за Господа и жели да стално буде са Њим. Међутим, чувши Његову вољу, он иде и проповеда по целом граду о добру које је примио. Доброчинитељ привлачи и Његова воља постаје закон за онога коме је учињено добро. Језик не може да се заустави и да не разглашује о ономе што је од Њега добијено. Када бисмо увек имали у сећању сва добра која смо примили и која примамо од Господа, међу нама не би било незахвалних, не би било нарушилаца Његове свете воље, не би било оних који га не би љубили више од свега. Крштењем смо избављени од прародитељског греха и све његове погубности; у покајању се стално омивамо од грехова који се непрестано лепе за нас; промисао Божији нас штити од несрећа, често невидљивих за нас саме; наш живот добија усмерење које је најбезопасније за нас и најпогодније за наше циљеве. Најзад, све што имамо, од Господа смо примили. Због тога треба из све душе да прибегавамо Господу, да у свему испуњавамо Његову вољу, да прослављамо Његово пресвето име, и то пре свега животом и делима, како не бисмо били гори од гадаринског ђавоиманог, који се одмах показао толико мудар да је свима постао достојан пример за подражавање.

*Светиљка телу је око (Лк.11,34), а светиљка душе је ум. Када је телесно око здраво, све је око нас, у спољашњем животу, видљиво, и знамо куда и како да идемо и шта да радимо. Тако нам је, при здравом уму, све видљиво у нашем унутрашњем животу, у нашем односу према Богу и ближњима, тј. у свету наших дужности. Ум, тј. виша страна душе, у себи садржи чуло за Божанско, захтеве савести и наду на оно боље у односу на све што поседујемо и знамо. Кад је ум здрав, у души царује страх Божији, чиста савест и невезаност спољашњим. Када, пак, он није здрав, Бог је заборављен, савест храмље на оба стопала и душа се сва погружава у видљиво и поседовано. У том случају у човеку влада тамна ноћ: схватања су спутана, у поступцима постоји незграпност, у срцу неутешна туга. Таквог човека носе текуће околности и он се вуче за њима као што трска бива ношена струјом потока. Он не зна шта је до одређеног тренутка урађено, ко је он заправо и чиме ће се завршити његов пут. Напротив, онај ко има здрав ум, има страх Божији, пажљиво управља својим делима, слуша једино закон савести који даје једнообразно устројство читавог његовог живота, не погружава се у чулност, и окриљује се надањем на будуће блаженство. Због тога је јасан његов поглед на читав ток живота, са свим оним што у њему среће. За њега је све светло, као што је светло ономе кога обасјава светиљка (Лк.11,36).

Св. Јован Кронштатски

Буди хришћанин у срцу, то јест буди увек искрен у молитви, у понашању према ближњима, увек веруј, надај се, буди кротак, незлобив, према свима добронамеран, праведан, неграмзив, саосећајан, милостив, уздржан, целомудрен, трпељив, покоран, храбар.

Ко је дрзак према човеку, дрзак је и према Богу, какви су многи од нас. Поштуј у човеку величанствену, бесцену икону Божју и дуго трпи грешке и заблуде палога човека да и твоје Господ истрпи, јер непријатељ Бога и рода људског, будући да није у стању да своју злобу искали на Богу, упиње се да је искали на икони Његовој – на човеку, као што се упиње и да све своје нечистоте, своју таму, своју гордост, завист и остало искали на њему. Па поштуј човека, спасавај га; чувај и себе, не раздражуј се, не озлојеђуј се, не завиди, не вређај, не лажи, не чини прељубе, не кради и др.
Душа наша је проста као мисао, и брза као мисао и као муња. Она за трен може да буде рањена грехом, да се прилепи за пропадљиве ствари; за трен може да отпадне од љубави Божје и ближњег, због једне помисли неправедне, због једне жеље страсне, због помисли непријатељске, и стога морамо непрестано бити на стражи свога срца да не скрене у лукаве речи или помисли, већ да вазда пребива у искрености и чистоти Божјој, у љубави Бога и ближњег.

Срце је танано, лако, духовно, небеско по природи својој – чувај га; не оптерећуј, не оземљуј га, буди крајње уздржан у храни и пићу и уопште у задовољствима телесним. Срце је храм Божји. Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог. (1. Кор. 3, 17)

Постоји, браћо хришћани, живот истински, прави, и постоји живот привидан, лажан. Живљење ради тога да би се пило, јело, одевало, банчило, богатило, уопште живљење ради земаљских задовољстава или брига, као и сплеткарење, подваљивање, ширење гласина о другима – јесте живот привидан; живети ради тога да би се угађало Богу и ближњима, да би се молило за спасење душа њихових и на све начине помагало њихово спасење – значи истински живети. Први живот је непрестана духовна смрт, други – непрекидни живот духа.
Господ је рекао о Цркви Својој: сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16, 18). То је речено како о пастирима Цркве, или јерархији црквеној, и о свима који истински верују, тако и о свим Светим Тајнама, о свим догматима, заповестима свете православне вере, и о свим чинопоследовањима Светих Тајни, на пример литургије, свештенства, брака, крштења, миропомазања, јелеосвећења који су установљени за сва времена и који су већ многе стотине и хиљаде година остали непромењени. Ето како је чврста Црква коју је Господ основао! Памти те речи Господње и нимало се не колебај, вршећи какву Свету Тајну. Буди чврст као дијамант.

Бити смирен значи сматрати себе због грехова својих достојним сваког понижења, увреде, гоњења, батина; а бити кротак значи незлобива срца подносити неправде које нам се наносе, погрде и друго, и молити се за непријатеље своје.
Сечиво бола које нехотице заријеш у туђе срце, ући ће и у твоје срце, по строгом закону узвраћања по делима нашим: каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити (Мт. 7, 2). Ако не желиш бол, не наноси га другоме.

Због чега груби срце наше? Због чега постајемо тело, а не дух, изопачујући своју моралну природу, није ли то због пристрашћа према храни и другим земаљским добрима?

Нећемо ли сви убрзо ишчезнути са лица земље, и бити као да нисмо ни постојали? Та где су дела љубави? Где је испуњење заповести Творца? Где је дух Христов у нама? Где је незлобивост, где смирење, где љубав према душама, где непристрашћеност према пролазном? Где је старање о духовним добрима?

"МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ "

Одазовимо се у што већем броју и рецимо једно велико "НЕ!"

Сви на протест! Недеља 20. 9. 2009.

ПАРАДА ВИСОКОГ РИЗИКА
15. септембар 2009. | Извор: Политика 

Службе безбедности процењују да ће у недељу 20. септембра доћи до великих немира у Београду. – „Образ” поручује организаторима „Параде поноса”: „Чекамо вас”. – Могућа и црквена литија истог дана

Процена је српских безбедносних служби да ће 20. септембра ове године десничарске организације, удружења родитеља и навијача заједнички покушати да насилним путем спрече одржавање „Параде поноса”, ако у међувремену њени организатори сами не одустану од окупљања, сазнаје „Политика” из врха безбедносних служби Србије. Са друге стране, док су представници навијачких група и појединих ултрадесничарских организација углавном сложни у томе да неће организовати насилни „контрапротест”, већ да ће изаћи на градске улице да би као грађани „мирним протестом изразили неслагање”, друге њима сличне организације отворено су у изјавама за наш лист изразиле свој претећи став.

И једни и други су, пак, сложни у томе да не могу да гарантују појединачно за сваког њиховог симпатизера, нити да до сукоба неће доћи.

Наш лист је јуче дошао до процене наших служби безбедности о „Паради поноса”. У том документу пише да службе безбедности очекују долазак у Београд великог броја присталица десничарских организација и навијача из целе Србије и Републике Српске. Њихови подаци указују на то да, поред најављених физичких обрачуна са припадницима геј популације, навијачи „Црвене звезде” и „Рада” планирају напад на полицајце који ће обезбеђивати скуп. Навијачке групе ће, како процењују службе безбедности, изазвати инцидент у ширем центру града, како би полиција пажњу усмерила на тај догађај и то искористити за сукоб са учесницима параде.

Сукоби обележили прву параду одржану 2001. године

Присталице националистичких организација „Образ”, „Покрет 1389” и „Наши”, према информацијама из српских безбедносних служби, желе да се обрачунају искључиво са геј популацијом. Њихови чланови ће се пријавити као учесници параде да би у одређеном тренутку изазвали тучу унутар саме поворке. Учесници „контраскупа” ће, према истим информацијама, са собом носити камење, бакље, Молотовљеве коктеле, сузавац и петарде. 

Током параде ће, процењује се, доћи до туче у којој ће бити повређених учесника поворке, грађана, полицајаца. Процене су и да ће бити оштећен велики броја објеката и да ће бити почињен велики број кривичних дела.

Младен Обрадовић, главни секретар организације „Образ”, каже за „Политику” да је „свима добро познато да је огромна већина српског народа против одржавања такве манифестације”

– Исто тако, свима је јасно шта ће се десити уколико организатори те параде и режим који их подржава покушају силом да наметну ширење неморала којем се народ одлучно противи. Према томе, организатори ће сносити искључиву одговорност за све што се тамо буде догодило. Наглашавамо да ни по коју цену нећемо дозволити одржавање параде срама. Тог дана ће бити присутан огроман број људи из свих српских крајева – тврди он за „Политику”.

На наше питање да ли то значи да „Образ” организује насилно спречавање одржавања параде, Обрадовић је рекао да „само одржавање такве манифестације, упркос томе што се зна шта ће се догодити уколико они покушају да оскрнаве Београд, представља очигледну провокацију”.

– Они мисле да могу некажњено да гурају прст у око свима нама и нашем народу. То тако неће проћи, српски народ и „Образ” то неће дозволити. Ми их позивамо да још једном добро размисле о свему и поручујемо им: „Чекамо вас!” – каже Обрадовић.

Представници организација „Покрет 1389” и „Наши” су у изјавама за наш лист били далеко умеренији у изражавању својих ставова.

Иван Ивановић, председник организације „Наши”, каже за „Политику” да ће тог дана у Београду бити организован миран протест.

– Желимо на миран начин да изразимо наш став да се не слажемо са организовањем параде. Написали смо „Народни проглас” у којем позивамо свештенике, војску и полицију, раднике и сељаке, студенте и навијаче да се одазову тога дана да се спречи парада. Нисмо помињали физички обрачун, али не могу да гарантујем да неће доћи до инцидента. Очекујемо да ће нам Црква изаћи у сусрет. Писали смо писмо Светом архијерејском синоду и имамо индиције да ће највероватније бити организована црквена литија која ће 20. септембра кренути кроз Београд. Надамо да парада неће ни бити одржана – наводи Ивановић.

Раде Љубичић, председник Управног одбора организације „Покрет 1389”, каже да је нетачно да ова организација спрема насилно спречавање „Параде поноса”.

– То је део једне ужасне фашистичке пропаганде режима против „Покрета 1389”. Никада тако нешто нисмо причали, и то су дезинформације које шири лажна организација. Ми смо против геј параде, али насиље никада нисмо помињали – тврди Љубичић.

На питање да ли ће присталице „Покрета 1389” изађи организовано на градске улице 20. септембра, Љубичић је одговорио да ће се „договорити са другим пријатељским организацијама.

– Надамо се да ће парада бити отказана – рекао је Љубичић.

Организација „Анархосиндикалистичка иницијатива” ће, према сазнањима безбедносних структура, такође учествовати на „контрамитингу”, али ће ту прилику искористити у друге сврхе. Они ће, према нашим сазнањима, напасти полицијске службенике како би се осветили за хапшење својих чланова који су бацили Молотовљев коктел на грчку амбасаду.

Осим присталица ових организација, у Београду се тог дана очекује и велики број грађана који до сада нису учествовали на протестима, као и ученика средњих школа који се противе парада. Политичке партије, како сазнајемо, не организују долазак својих чланова, међутим, према оперативним сазнањима очекује се присуство „подмлатка” разних патриотски опредељених политичких странака.

Безбедносне службе, између осталог, располажу информацијом да би током одржавања „Параде поноса” могло да дође и до напада на државне институције.

 

Данијела Вукосављевић

Извор: http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Parada-visokog-rizika.sr.html

-БЕЗОСЕЋАЈНОСТ ДУШЕ

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

Свако ко хоће непристрасно и темељно да истражи стање своје душе, видеће у њој болест безосећајности, видеће колико је та безосећајност важна и тешка, и схватиће да је она пројава и сведочанство мртвила духа. Каква нас само чамотиња обузме када хоћемо да се бавимо читањем Речи Божије! Како нам се само све то што читамо чини нејасним, неважним и чудним! Како бисмо желели да се што пре ослободимо читања! Зашто? Зато што не осећамо Реч Божију. Када станемо на молитву, какву равнодушност и хладноћу осећамо! Како само журимо да окончамо наше површно мољење, испуњено расејаношћу! Зашто? Зато што смо се отуђили од Бога: ми у постојање Божије верујемо мртвом вером, за наша осећања Он не постоји. Зашто смо заборавили на вечност? Зар смо искључени из броја оних који треба да ступе у њену бескрајну област? Зар нам не предстоји смрт, као и другим људима? Зашто? Зато што смо се читавим својим бићем прилепили за материјално, никада не размишљамо и нећемо да размишљамо о вечности, изгубили смо њен драгоцени предосећај, и стекли лажни осећај у вези са нашим земаљским странствовањем, који нам земаљски живот представља као бесконачан. Ми смо толико обманути и заведени тим лажним осећајем, да у складу са њим уређујемо сво наше делање, приносећи способности душе и тела на жртву пропадљивости и не марећи за други свет који нас очекује, мада свакако треба да постанемо вечни житељи тог света. Зашто из нас као из извора лију празнословље, смех, осуђивање ближњих и подсмеси? Зашто, не оптерећујући се, многе сате проводимо у најиспразнијем увесељавању, и не можемо да се заситимо па се трудимо да једно сујетно занимање заменимо другим, ни најкраће време нећемо да посветимо разматрању својих сагрешења и плакање због њих? Зато што смо стекли склоност за грех, за све сујетно, за све што уводи грех у човека и чиме се храни грех у човеку; зато што смо изгубили склоност за сва занимања која у човека уводе и у њему умножавају и чувају богољубљене добродетељи. Богу непријатељски свет и пали анђели засађују у душу безосећајност, уз садејство наше слободне воље. Она расте и јача животом према начелима света; она расте и јача од следовања своме палом разуму и вољи, од остављања служења Богу и од немарног служења Богу. Када се безосећајност окамени у души и постане њена особина, онда свет и његови господари ударају на камен свој печат. Овај печат састоји се у општењу људског духа са палим духовима, у томе што људски дух усваја утиске који су на њега произвели пали духови, у потчињавању насилном утицају и власти одбачених духова. 4.152 -154
• Неки, који се не баве душевним делањем, или се баве сасвим мало -него се занимају само телесним, и то не без примесе фарисејства (јер делање које је само телесно, не може да прође без фарисејства) уопште не осећају жал савести и њене прекоре због грешности, те стога такво стање свога спокојства сматрају достојним похвале. У своме мишљењу они се ослањају и утврђују на многа своја јавна добра дела и људске похвале. На основу тога они овакво своје стање спокојства сматрају директном последицом богоугодног делања и беспрекорног живота испуњеног добродетељима (врлинама). Њихово спокојство се повремено претвара у нагонску радост: они се не устручавају да ту радост сматрају благодатном. Жалосна самообмана! Душепогубна заслепљеност! Самообмана је овде заснована на умишљености, а умишљеност је повређеност духовног ока, која је настала услед неправилног делања, а рађа још неправилније делање. Љубљени брате, спокојство којим се увераваш у исправност свога пута није ништа друго до недостатак свести о својој грешности и осећаја грешности, који потичу и произилазе од немарног живота, a радост која се у теби повремено јавља услед спољашњег успеха и људских похвала никако није радост духовна и света: она је плод умишљености, самозадовољства и сујете. Такво стање умишљеног спокојства Свети Оци називају безосећајношћу, умртвљивањем душе, смрћу ума пре смрти тела. Безосећајност или умртвљеност душе састоји се у одузимању и одступању чула покајања и плача од нашег духа, као и у одступању спасоносне немоћи, која се назива скрушеношћу, од нашег срца. Кад нема те немоћи срца и човек живи у умишљеном спокојству, онда је то сигурно обележје неправилног начина размишљања, неправилног подвига, самообмане. "Како год узвишено да живимо,- рекао је свети Јован Лествичник- ако нисмо задобили скрушеност срца, онда је тај живот лажан (притворан) и сујетан". Недостатак скрушености потиче од непажљивог живота, од излазака из келије када за то није време, од неправовремених разговора, шала, смеха, празнословља и распричаности, од јела и преједања, од пристрасности, примања и усвајања сујетних помисли, умишљености и гордости. 5. 373-374
• Стање безосећајности је толико важно за нашег невидљивог непријатеља, да се он на сваки начин труди како би нас у њему задржао и утврдио, не узнемирујући нас ни другим страстима, ни спољашњим искушењима, јер умишљеност и самозадовољство које обично бивају последице укорењене безосећајности довољне су да одузму све духовне плодове и одведу у пропаст. Безосећајност је још страшнија зато што онај кога је обузела не схвата у како јадном стању се налази: он је обманут и заслепљен умишљеношћу и самозадоваљством.

• Како је чудна и чудовишна тежња за земаљским успехом! За тим успехом се избезумљено јури. Чим се нађе, он одмах изгуби вредност и трагање започиње са новом снагом. Та се тежња ни са чим садашњим не задовољава: она живи само у будућности, жуди само за оним што нема. Предмети жеље маме срце тражитеља маштом и надом да ће бити задовољено: обманут и стално обмањиван, он све време земаљског живота јури за тим предметима, док га не задеси изненадна смрт. Како и чиме објаснити то трагање које је налик каквом нечовечном издајнику и влада свима, заводи све? У наше душе засађена је тежња ка бесконачним добрима. Али ми смо пали, и срце ослабљено падом у времену и на земљи тражи оно што постоји у вечности и на небу. 1. 86-87
• Расејани живот, испуњен свакодневним бригама, једнако као и преједање и пијанчење, чини да човек отежа (Лк. 21,34). Такав човек прилепљен је за земљу и заузет само пролазним и сујетним; служење Богу за расејаног човека постаје споредна ствар; и сама помисао на то њему је сурова, мрачна и неиздржљиво тешка. 1. 373
• Кућни и домаћи послови веома су корисни: удаљавају од доконости и олакшавају уму његову невидљиву борбу. Борба без таквих послова узводи у силни подвиг, који је дозвољен само ономе ко је на тај подвиг принуђен околностима, или га је Бог ту довео. Разборитост захтева да се не ступа у борбу која превазилази снаге, напротив, треба је олакшати. 6. 353-354
• Са вером се предај вољи Божијој, не одбацујући делатну бригу о себи, него умишљену. Када дођу такве бриге, много је боље обраћати се Богу молитвом за себе, него се поуздати у прављење различитих планова који су увек неоствариви.

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА

ПРОЛОГ -СВЕТОГ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА

РАСУЂИВАЊЕ
Ако упитате многе људе, зашто не иду у цркву на молитву, обично ће вам одговорити: немам времена, морам да радим! Погледајте те људе, који само раде и не иду у цркву уздајући се само у свој рад, и сравните их са онима који деле време на рад и на молитву, и брзо ћете се уверити, да су ови други и имућнији и, што је главно, задовољнији. Прича се за два суседа кројача, како су били неједнаки и по раду, и по молитви, и по имању и задовољству. Један од њих имао је велику породицу, а други је био самац. Онај први имао је обичај да свако јутро иде у цркву на молитву, а овај самац никад није ишао у цркву. Онај први не само да је мање радио, него је био и невештији мајстор од овог другог. И онај је имао свега задовољно, а овај је оскудевао. Упита овај онога, како то да он има свега, ма да ради мање одњега. А онај богомољац одговори, да он сваки дан иде у цркву, и уз пут налази изгубљено злато, па позове и свог суседа самца, да пође с њим на молитву, па ће делити нађено злато. И оба суседа почну редовно ићи у цркву, и убрзо се оба изједначе у обиљу и задовољству. Наравно, никакво злато нису они налазили на путу, али је благослов Божји умножавао обиље правим богомољцима. Онима који ишту најпре царства Божија и правде Његове, Бог додаје и умножава све остало, што им је нужно за телесни живот.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Провиђење Божје које чуваше Давида да не падне у руке Саулове (I Сам. 23), и то: 1. како Саул дође да опколи град Кеилу, у коме беше Давид, но Бог то откри Давиду те Давид пре побеже; 2. како Саул у Маони за мало не ухвати Давида, али му дође глас, да су Филистејци ударили на земљу; 3. како Господ вазда бди над праведником, и како Он омета планове неправедника.
БЕСЕДА
о карактеру Христовом, како га прорече Исаија. Неће викати ни ружити: нити ће се чути глас Његов по улицама; Трске стучене неће преломити и лана што се дими не ће угасити, јављаће суд по истини (Иса. 42, 2 - 3). Ко имаше више права од Господа Сина Божјег да виче на земљи, у винограду Своме, на безаконике? Ко имаше више права да ружи грешнике, који наружише Бога и закон Божји? О кротости умилна, невиђена међу људима! О чиста водо планинска, која се с висине сливаш и ћутке переш нечистоћу насеља људских! Многи безбожници мисле, да би поверовали у Христа, кад би чули од Њега речи не благе него громовите. Но шта је боље, нека кажу безбожници, да ли речи громовите, са виком и хуком, које пролазе без дејства као дим теран ветром, или речи благе, које имају дејство грома? Може ли легион громова истерати легион ђавола из једног поседнутог човека? Та легион громова пукло је над Гадаром, но легион ђавола у лудом човеку нису то ни осетили. Ни на демоне Господ Исус не викаше, него им тихо рече, да изађу, и они послушно излажаху. Није ствар, браћо, у вици и у критици, него у сили. Трске стучене не ће преломити и лана што се дими неће угасити. Ово се односи на Стари Завет, чији дух су Фарисеји били стукли сасвим и претрпали формалностима суботарским, и који се само још димио, али није давао светлост људима, због отупелог разума и окамењеног срца људи. Неће Господ преломити стучену трску нити ће угасити сасвим притуљени огањ онога закона, кога је Он дао. Још се односи ово и на људе грешне. Људе, утучене грехом, неће Он докончати, нити грешнике, у којима се светлост божанска претворила у дим, угасити, него ће трску исправити и огањ божански у људима распламсати. Јер због грешника је Он и дошао у свет. Јављаће суд лагано и кротко, али са силом, коју истина сама собом носи. Понашаће се благо и кротко, и са сажаљењем и милошћу слично лекару - но далеко узвишеније и срдачније - него лекар кад уђе у кућу безумних. О Господе кротки и тихи, испуни нас Твојом прекрасном кротошћу и тихошћу. Теби слава и хвала вавек. Амин.

У ваш дом долази свештеник, радујте се!

Свештенство је служба Новога Завета, предата од Христа апостолима и њиховим пријемницима, и састоји се у проповеди речи Божије и у вршењу тајни, да би овим средствима, помиривши грешнике са Богом, усавршили њих у вери и светом животу ради постизања живота у славу Божију.Да свештенство има високо достојанство, довољно се види из тога што је оно установљено од Христа Господа, Исуса Богочовека, са циљем да људи постигну велико блаженство,тј.вечно спасење. Пастири се не називају само анђелима, него и земљорадницима, жетеоцима, посланицима у винограду, војницима, ратницима који трче трку, стражарима(Јез.3,17) а такође се пореде и са волом који врше (1.Кор.9,;1.Тим.5,18)
Господ не захтева од пастира да механички обавља своју службу."Сине човечији!Поставих те стражаром дому израиљеву, да слушаш речи из уста мојих и да проповедаш у име моје. Кад кажем грешнику: погинућеш, а ти га не опоменеш и не приговориш му да би га обратио од његовог безбожног пута и сачувао у животу, грешник ће погинути због свога безакоња,али ћу крв његову искати из руку твојих" (погл.Јрз.2,17-18;33,8;34,10)И у Новом Завету говори:" Доћи ће господар тога слуге(који није дао слугама његовим хране,тј. храну слова Божијег, поуку у вери и светом животу) у дан када се не нада, и у час кад не мисли, и расећи ће га на пола, и део његов ставиће с невернима(погл.Мт.24,50-51; лк.12,46)

Постоји пет различитих начина како свештеник треба да учи народ:

1. Да учи вери и да у њој из дана у дан усавршава људе
2. Да изобличава и искорењује противно, јеретичко, безбожничко или сујеверно учење.
3. Да исправља оне који су пали у безакоње.
4. Да наставља и утврђује у побожном животу оне који верују на прави начин и који се
добро владају.
5. Да теши и храбри ожалошћене и оне који су пали у очајање.

Према приликама и обзиром на разлику и оне које учи, црквени учитељ треба да се служи једним или другим од поменутих поука. Поука учитеља тесно је повезана са његовим животом и делима. Они који уче врлинама а не врше их на делу, таквима њихови слушаоци ништа не верују, видећи да једно прича а друго ради, окрећу се од њега и одлазе. Њему и сама савјест казује:лекару, најпре се сам лечи(погл.Лк.4,23) Уколико се живот проповедников слаже са проповеђу његовом, то он отворено проповеда , и спреман је да свакоме каже реч Христову: који ће ме од вас укорити за грех(погл.Јн.8,46)

Да вршење тајни спада у дужност свештеника о томе довољно сведочи ап. Павле кад себе и своје прејемнике овако описује:"Тако нас држе људи као слуге Христове и вршиоце тајни Божијих"(1.Кор.4,1). Шта је тајна или тајанствени обред, Богом установљени и колико тајни признаје Православна црква, као и то да ли све тајне имају једнаку силу и јесу ли све неопходне, о свему томе говори се доста опширно у Катихизу . А којим их редом и како треба вршити изложено је у Требнику, а за евхаристију у Службенику.

ЗАСЕБНО О СВАКОЈ ТАЈНИ:

Крштење- при крштењу деце свештеник треба да пази на то да је кум православан, који зна чланове вере нужне ради спасења јер кум овде заступа кумче и за њега даје обећање Богу(погл.1.Петр.3,21), тј. исповеда(казује) Символ вере.

Миропомазање-Мирјанин не може ову тајну вршити ни у случају опасности од смрти


Свето причешће-Наша тела су од земље, стога се хране земаљском храном, али су наше душе од небеске суштине, стога се морају хранити небеском храном. И Христос је рекао за Себе: „Ово је хлеб који је сишао с неба" (Јн. VI, 58).
Коју молитву треба да изговоримо пре примања свете тајне причешћа?
„Верујем, Господе, и исповедам да си Ти заиста Христос, Син Бога живога, који си
дошао у свет да спасеш грешнике од којих сам први ја. Још верујем да је ово истинито и
пречисто тело Твоје и да је ова сама пречиста крв Твоја.

Покајање- од свих тајни,тајна покајања свештенику је најтежа јер захтева наручиту вештину, опрезност и велику марљивост.Често пута у једној истој души налазе се многе застареле,гнојаве ране, које су повредиле све делове бића све животне сокове; а што је још горе, људи који за несрећу своју страдавају од таквих патњи, или не осећају тешке болове, или их скривају пред лекаром, или на крају, предавши се лечењу, не трпе лек.( Мало упуство за исповест). На самој исповести свештеник је дужан пазити да на исповест не прима туђе парохијане који беже од свога пастира ради стида, што нису оставили грешне навике и поправили се после опомена. Велика је немарност да свештеник без исповести чита свима разрешну молитву.

Свештенство-је ствар архијереја.

Брак-даје се поука да није брак само ради множења, јер се и животиње множе, него да умножени човечији род прославња свога Творца, ради чега је човек и створен по обличју Божијем.. Свештеник је дужан да поучи да брачници поставе за предмет свога брака рађање деце, васпитање у страху Божијем у истинској побожности и свакој врлини. Да се међусобно помажу и причињавају радост једно другоме. Мушке испод 15 а женске испод 13 не треба венчавати.Исто тако ни престареле. Ни оне који не знају закон Божији.

Јелоосвећење- помазивањем светим уљем, ако се прима са вером и чврстом надом у Исуса Христа, помаже болеснику и прашта му учињене грехе. Пре ове свете тајне болесник треба да се припреми покајањем и исповедањем грехова да прими разрешење.

(кориштени текстови из приручника о свештеничким дужностима)


Драга браћо и сестре, моји молитвеници пред Господом, за спас моје недостојне и грешне душе, овим текстом Вас још једном обавештавам да ћу ускоро покуцати на Ваше домове. желим да тој посети дам мали пред увод овим текстом да би знали на прави начин дочекати свештеника. За сваки побожни дом нема веће радости да у кућу уђе онај који Вас као проводник Божијих светих тајни, сједињује са Господом кроз Крштење и редом осталим тајнама. Ипак много нас је који не знамо шта у ствари треба да чинимо пред долазак свештеника. Кренућемо овим редом. Дакле свештеник по обичају улази у дом верника, а укућани узимају Божији благослов дат им руком свештеника. Свештеник се поклања вашем молитвеном кутку( део где су иконе, кандило,и књиге за молитву), и затим хвала Богу, седамо да се видимо и освежимо водом и шећером или шта је обичај тога дома. Затим кроз разговор сагледавамо, да ли је освештана кућа, да ли је деци читана молитва за почетак школске године, да ли има болесних да се чита молитва за здравље...а онда желим да вас упознам да постоје и молитве за освештање соли, кола, благосиљање уља за јело, сира јаја (веће количина), бунара, освећење надгробног крста, освећење ма које ствари, благосиљање меда, пчела, вина, благосиљање супружника који немају децу, благосиљање тамјана, икона, мали помен за покојнике и парастос....

Драга браћо и сестре напомињем да о новцу не бринете јер " бесплатно добих и бесплатно дајем" и тражим од Вас сву озбиљност и молитвеност а не дух данашњег времена где се света тајна продаје или даје као нека роба, без духовне користи и свештенику и пастви. Још горе, све ово што желимо учинити може нам бити на осуду јер " Проклет онај који чини дело Господње немарно!!!"
Љубљени у Христу радујмо се и веселимо, јер нам Бог даје обиља дарова и благослова.

Ваш јереј Милорад ( Стефан) Николић

Бог Вас Благословио Вашим Светим Молитва!

СВЕТА МУЧЕНИЦА ЦАРИЦА АЛЕКСАНДРА Ф. РОМАНОВА
О браку и породичном животу
II део

Постоји још један важан елеменат у брачном животу – то је јединство интересовања. Ниједна брига жене несме изгледати превише ситна ни за гигантски интелект највећег мужа. С друге стране свака мудра и верна жена ће се врло радо занимати за послове свог мужа. Она ће пожелети да сазна нешто о сваком његовом новом пројекту, плану, тешкоћи и недоумици. Она ће пожелети да зна који његов подухват је успео а који не, и да буде у току свих његових свакодневних послова. Нека оба срца деле и радост и патњу. Нека попола деле терет брига. Нека све у њиховом животу буде заједничко. Они морају заједно ићи у цркву, молити се једно поред другог, заједно приносити пред Божије стопе терет брига за своју децу и за све оно што им је драгоцено. Зашто да не разговарају о својим искушењима, сумњама и тајним жељама и да не помогну једно другоме саосећањем и речима охрабрења. Тако ће живети једним животом а не са два живота. Свако од њих у својим плановима и надама мора обавезно да мисли о оном другом. Једно пред другим не смеју имати никаквих тајни. Они морају имати само заједничке пријатеље. На тај начин ће се два живота слити у један живот и они ће делити и мисли и жеље и осећања и радост и тугу и задовољство и бол.

Бојте се знака и најмањег почетка неразумевања или отуђења. Уместо да се човек уздржи он изговори глупу и неопрезну реч и ево, између два срца која су дотад била једна целина појавила се мала пукотина која се све више шири док они заувек не постану одвојени једно од другог. Рекли сте нешто несмотрено? Одмах тражите опроштај. Настао је неки неспоразум? Није важно чијом кривицом, не дозволите да то остане између вас.

Уздржавајте се од свађе. Немојте ићи на спавање тајећи у себи осећање гнева. У породичном животу не сме бити места за гордост. Никада не треба хранити своје осећање увређене гордости и скрупулозно мерити ко мора да тражи опроштај. Они који истински воле не смеју да се баве таквом казуистиком, они су увек спремни и да уступе и да се извину.

Без Божијег благослова, ако Он не освети брак све честитке и добре жеље другова ће бити празне речи. Без Његовог свакодневног благослова породичног живота чак најискренија и најнежнија породична љубав неће моћи да да све оно што је потребно жедном срцу. Без благослова Неба сва лепота, радост и вредност породичног живота могу у било ком тренутку бити уништене.

У уређењу дома морају учествовати сви чланови породице, и најпотпунија породична срећа може бити достигнута када сви часно испуњавају своје обавезе.

Једна реч обухвата све – та реч је “ љубав“. У речи “ љубав “ је читав том мисли о животу и дугу, и када је ми упорно и пажљиво изучавамо свака од њих постаје јасна и прецизна.

Када вене лепота лица и гаси се сјај у очима, а са старошћу долазе боре или остављају своје трагове и ожиљке болести, туге и бриге, љубав верног мужа мора да остане исто онако дубока и искрена као раније. На земљи нема мере која може да измери дубине Христове љубави према Његовој Цркви. И ниједан смртник не може да воли с истом таквом дубином, али је ипак сваки муж обавезан да то чини у оној мери у којој се ова љубав може поновити на земљи. Ни једна жртва не треба да му изгледа превелика за његову вољену.

У љубави је потребна нарочита деликатност. Човек може да буде искрен и одан, а да ипак у његовим речима и поступцима недостаје она нежност која тако плени срце. Ево савета: немојте показивати своје лоше расположење и увређена осећања, не говорите гневно, не поступајте лоше. Ни једна жена на свету неће толико патити због оштрих и непромишљених речи које су излетеле из ваших уста као ваша сопствена жена. А највише од свега се бојте да растужите управо њу. Љубав ти не даје право да се понашаш грубо према ономе кога волиш. Што су приснији односи тим је болније срцу од погледа, геста или речи које се изговоре у нервози или су једноставно непромишљене.

Свака жена мора да зна да када је узнемирена или има неких потешкоћа увек може код свог мужа да нађе безбедно и тихо уточиште . Она мора да зна да ће је он схватити, да ће се према њој понашати врло тактично, да ће употребити силу да би је заштитио. Она никада не сме да посумња у то да ће он саосећати с њом у свим тешкоћама. Требало би да се она никада не плаши да може да наиђе на хладноћу или прекор када дође код њега да тражи заштиту.

Ако један супружник поштује другог и он је узвишен, а ако не и он је понижен.